piše:
Isidora Đolović
Znate
li možda šta su maljuci? A rusalke?
Jeste li voleli narodne bajke i žalite li što ne poznajete dovoljno naša
folklorna predanja? Da li pripadate predmilenijumskoj generaciji, koja pamti svet
bez u ruke uguranih mobilnih telefona, laptop računara i članstva na društvenim
mrežama već od ranih razreda osnovne škole? Možda ste i od mlađih, koji ne mogu ni da zamisle, a voleli bi da ga dožive, onako ispunjenog mirisom bakinih uštipaka,
bazanjem po „neotkrivenim“ ćoškovima svoje gradske četvrti i mnogo „uradi sam“
dovijanja da osmisle dan? Je li vam potrebno da se iznova povežete sa detetom
koje svako od nas, u izvesnoj meri, ostane do kraja života? I ono najbitnije,
smatrate li da tzv. književnost za decu
zapravo nema starosno ograničenje, već je samo drugačije shvatamo u različitim
fazama našeg celoživotnog stasavanja? Ako je barem jedan odgovor „DA“,
zakoračimo zajedno u duhovitu, inteligentnu, neodoljivo zabavnu priču i
pokušajmo da se prisetimo kako izgleda verovati u fantastično, svim srcem. Na
ulaznici stoji „Zelenbabini darovi“
(Kreativni centar, 2013), a osmislila
ih je Ivana Nešić.
Junak
je Mika, dobroćudni buckasti dečak, srcu jednako velikog apetita, što mu donosi
svakodnevne neprilike sa bakom. Nosi nasleđene cokule „od sedam milja“, a
najviše voli da „naoružan“ fišekom ratluka u jednom – a knjigom o junacima u
drugom džepu, zasedne na neku poljanu i čita. Ako je u pitanju gradilište (od
onih koja sin često odsutnih arhitekata naročito voli), pa još napušteno, svi
uslovi za pravljenje idile su tu. U hladu starog, uvijenog stabla kruške, do
pola suve – a takve su obično svojevrsni portali čudesnog, Mika se krije od
ostatka sveta.
Napomena:
ovo su neka mirnija vremena, kada su deca još uvek razonodu tražila izvan kuće.
Izbegavajući, pritom, školske siledžije
Bure i Slinca, Mika se do omiljene livade provlači kroz tuđa dvorišta. Kao
visoke tarabe ili psi čuvari, pred nama izniču, dok ga pratimo, mnoge kraće priče u priči: od one izrazito bajkovitog
tona – o Dedici, pretku svih maljutaka; do realistične porodične – iz koje
otkrivamo razlog zašto je poštar Mitar (Mikin arhineprijatelj) uvek mrzovoljan
i pijan. Sve ove umetnute pripovesti pokazuju kako jedan događaj ima više
verzija, budući da same predstavljaju one poslovične „brojne strane“ jedne iste
priče.
Dok
on sanjari u travi, ne tako daleko od Mike odvijaju se životi maljutaka sa
poljane, gušterolikih bića ružnih lica i urođenih vatrenocrvenih pantalonica.
Nekada davno, bili su pravi ljudski talismani, sve dok vlasnik već spomenutog
Dedice nije zloupotrebio pomoć i naterao ga u bekstvo. Od tada, iako smo jedni
drugima i dalje razumom najbliži, maljuci nas izbegavaju – ali, zahvaljujući
slučajnom poznanstvu Mike i Zaviše, prijateljstvo će možda opet biti moguće
uspostaviti. Dva neobična saputnika udružiće zajednički poduhvat, nakon što se
radoznali Zaviša odluči na čin neodobren od strane plemenskog kralja Jarodara.
Naime, ne verujući legendama starijih, želi da potraži sreću u belom svetu, stavljajući
se na raspolaganje čoveku i time vraćajući izgubljena magijska svojstva
sopstvene vrste. Jedini problem predstavlja što je taj „dobri gospodar“, u ovom
slučaju – poštar.
I
kada Mika bude za maljutke izvršio otmicu begunca, kratko zabasalog u Mitrovu
kuću, dobiće daleko ozbiljniji zadatak. Potrebno je da u Pećini koja plače, na tri dana hoda od svog mesta, potraži odgovor
na pitanje kako raskinuti magijsku zavisnost od čoveka, koja iznova ugrožava
njihovu tajnu egzistenciju. Rešenje čuva drevna Zelenbaba, zaslužna i za prvo
odmetništvo maljutaka, kadra da nagradi, ali i zauzvrat traži nešto istinski veliko.
Naravno, ogorčeni „talac“ Zaviša dobro je upoznat sa prirodom te pogodbe, ali
se neće potruditi da na nju upozori Miku...
 |
| autorka sa svojim knjigama |
Ivana
Nešić, naglasimo to odmah, poseduje svake pohvale vredan stil pisanja: rečit,
pismen, bogat i izgrađen po uzoru na najbolje klasične pripovedače. U isti mah,
on je „zarazan“ i privlačan, a izraz pun već zaboravljenih reči, lepih opisa,
rečenica oblikovanih sa pažnjom i lakoćom majstora. To je višestruko značajno,
ne samo zbog davanja njenom romanu trajne vrednosti i ispunjavanja kriterijuma
da postane deo školskog programa, već i vraćanjem pomalo potisnute odlike
stvaralaštvu za mlade: bez podilaženja, tematskog i (uprošćenog) vokabularnog,
razvijati im maštu, rečnik i ljubav prema čitanju. Ilustracije Tihomira Čelanovića upotpunjuju
vizuelno i grafički prelepo izdanje, sa smaragdno zelenim odsjajem naslova i
tvrdim koricama.
Zavišino
prvo bekstvo je tek jedna u nizu epizoda izgrađenih od humora, vedrine,
prepoznatljivih opštih mesta različitih žanrova i aluzija na neke stare,
mnogovoljene lektire. Upoznaćemo se sa Većem dvanaest prvostvorenih maljutačkih
starešina, postupkom salivanja strave,
stvaranjem brabonjaka umesto traženog zlata (što izluđuje Zavišu i poštara),
zagonetkama mudrog Starca pod kamenom.
Prolazićemo kroz šumu, pećine, tunele, vatru, zagušljive međugradske autobuse,
ali i izdržati medveđu probu kod
kamenog čuvara koji se razume u versifikaciju. Naučićete čak i kako hipnotisati
kokošku.
Predstavljenim
svetom paradiraju džinovski petao, ala, čuma, vodenjak i njegove kćeri - rečne vile rusalke. Barata se raskovnikom i
pevaju bajalice lazarica, a koristan pratilac biva jedna ratoborna kornjača po
imenu Paun. Ali, tu su i sasvim „ovozemaljski“ elementi, poput mleka u
staklenoj ambalaži, oduševljenosti čudom bioskopa, uzbudljivih letnjih
raspusta, vašarskih medveda koji „leče bol u krstima“, komšijskih govorkanja,
lukavih avlijskih mačora i zlobnih gusaka.
Prepoznatljive
su asocijacije na Toma Sojera, Nušićeve „Hajduke“, Ivicu i Maricu, kao i
Heraklove zadatke, Arijadnino klupko...sve u humorističnom, blago parodijskom
ruhu i kontekstu. Ispoštovani su formulativnost, magija broja tri, simbolika
boja (crvena, zelena i plava) i elemenata (vatra i voda). U romanu Ivane Nešić,
dobili smo univerzalnu, a ipak svežu i originalnu priču o iskušenjima, snazi i
rizicima želja, poštenju, različitosti. Ona nas vraća detinjstvu, ali i podseća
na mnoge vrednosti koje su, naime, još uvek tu negde – samo se, poput
maljutaka, pomalo razočarano klone čovečanstva, mada osećaju potrebu da obnove
prekinute veze. Na svakom od nas je da ih pokuša ponovo uspostaviti: uz
sanjarenje, knjigu i, za svaki slučaj, poneki slatkiš u džepu!
Postoji
i nastavak Mikinih avantura, „Tajna
nemuštog jezika“, o kome vam pišem na jesen. Takođe, valja spomenuti da
Ivana - po struci istoričar umetnosti, u komunikaciji izuzetno prijatna i
srdačna osoba - deo očigledne darovitosti i svestranosti ispoljava kroz
sopstveni blog, Kulinarske čarolije zlog praseta.