субота, 08. јул 2017.

Subota sa knjigom: „Sitnice koje život znače“

piše: Isidora Đolović

Zagledate li se, ponekad, u osvetljena stakla komšijskih soba, pitajući se kakve male ili velike lične drame tamo upravo traju? Pruža li vam svest o tom neznanom sapatništvu izvesnu utehu i podstrek ljudskosti, sveprožimajuće osećanje bratstva? Možda se italijanski pisac Lorenco Marone rukovodio sličnim mislima, stvarajući roman interesantnog, a tako običnog naslova – „Sitnice koje život znače“. Kod nas, za prošlogodišnji prevod i izdanje zaslužna je „Dereta“.
Korice pokazuju pročelje jedne višespratnice, iza čijih prozora svaki stan krije živote srećnih ili tužnih, usamljenih ili samoće željnih ljudi. Nekolicinu takvih upoznaćemo zahvaljujući Čezaru Anuncijati, koji se na zalasku života, iz dotadašnje „autistične“ egzistencije, otvara prema bližnjima. Shvatiće šta sve i koliko to svako od njih trpi, prećutkuje, sanja; saznaće u čemu je lepota i kako život čine upravo te male stvari iz naslova. Na točku sudbine, svako je čas pobednik, čas poraženi, a približavanje takvog stanovništva i sugerisano prihvatanje svakodnevnih patnji i radosti kao dela kruga postojanja, zasigurno čini veći deo formule uspeha Maroneove knjige, najpre u rodnoj Italiji, potom i u ostatku sveta. Pridobio me već uvod (nazvan „Objašnjenje“), sjajno nagovestivši crnohumorni ton ovog simpatičnog romana:

Moj sin je homoseksualac.
On to zna. Ja to znam. Ipak, nikad mi to nije priznao. Ništa strašno, mnogi čekaju da im roditelji umru da bi mogli da se opuste i u miru žive sa svojom seksualnošću. Samo što sa mnom neće ići, ja nameravam još dugo da živim, bar još desetak godina. Dakle, ako Dante želi da se emancipuje, moraće to da uradi mimo dolepotpisanog. Ne pada mi na pamet da umrem zbog njegovih seksualnih sklonosti.

Čezare Anuncijata (77), penzioner iz Napulja, okoreli cinik, glavni je junak (iako se svim silama trudi da ne deluje tako!) i pripovedački glas ove priče. Odlučuje da iskoristi preimućstva tzv. „trećeg doba“ – podrazumevano poštovanje i, naspram toga, odsustvo odgovornosti starih. Čezare ustaje rano, ne sanja, ali često otplovi za prijatnim sećanjima, sve do detinjstva. Omiljena navika mu je igra lažnog predstavljanja, najčešće kao šefa policije ili generala u penziji, mahom pred taksistima, što mu je više puta pomoglo da završi kakav hitan posao! Već pet godina udovac, posle smrti supruge Katerine viđa se sa bivšom negovateljicom, zapravo prostitutkom. U noćima nesanice, koje su česte, društvo mu pravi komšijski mačor Fafi, gost svakog stana sa otvorenim kuhinjskim prozorima.

Iako nastoji da deluje nezainteresovano i pomalo mizantropski, njegov svet čini nekoliko ljudi bez kojih, uprkos svemu, teško može da zamisli dan. To su, pre svega, kći Zveva – pravnica i možda preljubnica, unuk Federiko (obično saučesnik u lutanjima gradom, pri čemu na videlo izbijaju sve sličnosti dece i staraca) i sin Dante, gej-galerista. Pošto je već sama koralna košulja brižnog naslednika, za oca jasan pokazatelj sklonosti ka istom polu, Čezara izluđuje što Dante godinama krije ovaj važan podatak od njega. Mada se nikada nije naročito trudio da ispita, kamoli preinači razloge te otuđenosti, u dubini duše bi voleo da je malo bliži sa svojim potomstvom. Zatim, tu su mu pomenuta intimna prijateljica Rosana – sredovečna prostitutka; susetka Eleonora Vataljano – tipična jezivo zapuštena starica sa mačkama, čija bratanica već planira da proda njen stan; simpatična, ali ne naročito ljubazna nova susetka, Ema i njen zagonetni suprug, za koga Čezare osnovano sumnja da je tuče; te Marino, najstariji prijatelj, koji već neko vreme ne izlazi napolje. Junakovo viđenje svakog ponaosob zanimljivo je i duhovito, a izdvajam ono koje me najviše zabavilo:

Marino je jedan od onih matorih gnjavatora koga unuci zavitlavaju, onaj koji stalno ponavlja jedno te isto, ne čuje, ne razume jezik mladih i ne zna da koristi kompjuter. Međutim, za razliku od mnogih svojih vršnjaka, on ima kompjuter, ponosno ga je izložio na stolu svoje male radne sobe.(...) Marino je prevalio osamdesetu, iz usta mu se širi gadan zadah, bez veštačke vilice ne može da izgovori nijedan slog, a događa mu se i da se upiša. Ukratko, težak slučaj. S druge strane, moj prijatelj je duša od čoveka i ponekad mi dobro dođe njegovo društvo (...) zato što, premda ne čuje, pripada onom retkom soju ljudi koji umeju da slušaju, a ponekad čak i daju dobar savet.
pisac sa originalnim izdanjem
Suočen sa svim pojedinačnim problemima koji tište ljude oko njega, Čezare je rešio da se napokon umeša i preduzme ono što je u njegovoj moći, ne bi li bar nekima pomogao. Vrlo duhovito prikazuje sve te jednostavne, poznate situacije i tipove ljudi, što otkriva bliskost prepoznavanja, ali i svakidašnju, svedenu oštroumnost. U njegovom pogledu na svet preovladava (auto)ironija, pa Čezare kao da namerno vidi samo mane – kako lične, tako i svoje dece i okruženja. Međutim, iza hladnog i podrugljivog stava krije se osećajna duša, a iza kajanja zbog promašenog i propuštenog života – tuga što nije na vreme pokazivao osećanja, govorio i činio ono pravo u pravi čas. Zato će sada, lišen potrebe za držanjem stava, osokoljen slobodama starosti, manjkom preostalog vremena i odgovornosti da ikome više udovoljava, povlačiti poteze koji popravljaju stvari.

Poslednjih godina sam se toliko trudio da stvorim lošu sliku o sebi, da više nema nazad. Umreću ciničan i podrugljiv.

Prvi korak povezivanja sa svetom postaje zavereničko (dakle, u nespretnoj saradnji sa Marinom) sastavljanje anonimnog pisma upozorenja, namenjenog nasilniku od preko puta. Sledi angažovanje Zveve na slučaju Rosaninog sina, uz šta će poraditi i na rešavanju Eleonorinog stambenog pitanja. Usput, namerava biti pažljiviji prema Rosani i, naravno, nastojati da bude otvoreniji prema deci – jer je celoga života krutim držanjem potiskivao ponos, naročito na Dantea. S druge strane, svest o propustima usled favorizovanja kćerke, narušila je njenu odraslu ličnost i odnos sa roditeljima, učinivši Zvevu histeričnom, nezadovoljnom i naprasitom ženom. Svoju vezu sa Rosanom, Čezare  upoređuje sa „ljubavlju dvoje klovnova“, tužnom predstavom mlitavih tela koja se gade samih sebe – ali, ta ista žena jedina ume da ga nasmeje i učini da se oseća „čak druželjubivo“. Zbog toga i on, po prvi put za dve godine, želi da sazna što više o njoj, pomogne i iskreno saoseća. Sin joj je radnik „na crno“, ostao bez posla i sredstava za izdržavanje troje dece, uz to prekinuvši kontakt sa majkom nakon otkrića čime se već tri decenije bavi kako bi mu pomagala. Svaka egzistencija krije poneki uzrok tuge koja leži na srcu, ali je sa različitim uspehom podnosimo i maskiramo. Istovremeno, u svemu je moguće prepoznati, vrednovati i iz sve snage prigrliti poneku, življenja vrednu, “sitnicu”. Čezare će postepeno i sam doći do ovog zaključka, neprimetno pretvarajući svoj dotadašnji “spisak uvreda” u listu onoga što istinski voli.

Kad se previše približiš nekome koga duša boli, počne i tebe da žiga.
Bella Napoli...
Dok čitamo o njegovim sadašnjim poduhvatima, Čezare nam ispoveda i mladalačke epizode, poput tri propuštene prilike sa ženama – tri neprežaljene ljubavi; neme dijaloge koje i dalje vodi sa Katerinom u praznom stanu, uz pomešano prebacivanje i nedostajanje; očinsku vezanost za nesrećnu mladu Emu; čime u prozu ulaze, neočekivani i time efektniji, osećajni tonovi. Neuvijeno govori o ličnim staračkim ekscentričnostima, komšijskom mentalitetu Napuljaca (npr. bakalinu, mesaru i piljaru, koje zove dobar, loš, zao!) i specifično negovanoj, sopstvenoj sociopatiji. Kako poglavlja odmiču, priča se razvija iz cinične, ali tople i pomalo neozbiljne, u istinski potresnu, teskobnu i naprosto željnu srećnog razrešenja.

Treba na vreme da naučimo da posmatramo tuđe živote, da ne bismo neopravdano kukali na svoj.

Ukoliko vam se dopada „Otmenost ježa“, ne dvoumite se mnogo. Svideće vam se i ovaj životan, nadasve realan roman, između smešnih i tužnih epizoda, ispunjen jednostavnim - a iskustvenom mudrošću bogatim zaključcima, pravim lekcijama iz solidarnosti. 


4 коментара:

  1. Dian post :)
    Pre svega prenela si mi knjigu kao jedan život, i mada je nisam čitala uspela sam da je doživim, to je dobro obavljen posao, jako mi se svidelo citate i detalje koje si izdvojila, i Napulj uh kako ja volim Italiju, ona je jedna od onih kliše zemalja koje svi žele da posete ali ne možeš da ih kriviš jer realno imaju dobar razlog :)
    Najbolja stvar u vezi ovih tvojih postova je što da nema tebe u mojoj TBR svesci ne bi se nešalo ni delimično onoliko naslova koliko imam zahvaljući tebi jer pišeš o knjigama koje meni verovatno nikada ne bi pale napamet da pročitam :)

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Mnogo ti hvala na ovako lepim rečima!:)))
      Cilj mi je da pišem o što raznovrsnijim delima, kako po žanru, tako i zemljama porekla, o knjigama koje možda nisu toliko poznate i popularne, ali su na mene ostavile dobar utisak, pa želim da ih otkrijem i drugima. :) Kada tražim naslove u biblioteci, uvek imam i to na umu, šta bi moglo biti zanimljivo za naredni prikaz - zato mi tvoji utisci mnogo znače, jer mi pokazuju da sam u toj nameri i uspela.
      Knjiga je veoma pozitivna, simpatična i duh Italije, tj. Napulja je vrlo "opipljiv", pa mislim da će ti se dopasti.:)

      Избриши
  2. Čekala sam ovu recenziju i baš sam uživala čitajući. Delimo utiske, mada to već nije ništa neuobičajeno. Knjiga je stvarno mnogo lepa, ako se neko slučajno dvoumi, evo preporuke i od mene :)

    Otmenost ježa sam stavila na TBR, cinični starci su moja nova slabost :D

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Baš mi je drago što ti se prikaz dopao, tvoje mišljenje mi mnogo znači, kao i preporuke, ali to već znaš!:)
      Eto, ja onda tražim Uve-a, a ti se obavezno upoznaj sa načitanom, pomalo ciničnom francuskom kućepaziteljkom.:) Male-velike životne mudrosti!:)

      Избриши

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...