piše:
Isidora Đolović
Kada
mi zatraže preporuku za upoznavanje sa opusom Vilijema Šekspira, ali tako da im se, po mogućstvu, dogodi „ljubav
pri prvom čitanju“ britanskog barda, nimalo se ne dvoumim u pogledu odgovora.
„San letnje noći“ i „Ričard III“ su dela koja kod mene imaju apsolutno
prvenstvo, mada „Hamlet“, „Magbet“, „Romeo i Julija“ ili „Otelo“ jesu
očekivani, podrazumevajući izbor većine (i to sasvim zasluženo). Smatram da se,
ipak, pomenuta dva primera, po jedan iz domena komediografskog i istorijske
drame, izdvajaju svojom lepotom i slojevitošću, ali istovremeno
reprezentativnošću. To su zaista divna svedočanstva o stvaralaštvu najvećeg
dramskog pisca svih vremena, samim tim, prava je šteta ne pohvaliti ih u svakoj
prilici, kako bi najzad izašla iz senke drugih, popularnijih Šekspirovih
tekstova. Srećom, pozorišni svet i te kako zna da ih ceni, pa su postavke na
„daskama koje život znače“ česte i raznovrsne, ali filmadžije se još uvek teško
odlučuju da prihvate izazov.
Genije
iz Stratforda je napisao više nego solidan broj komedija i većina je adaptirana
za veliko platno, ali „San letnje noći“
ili „Snoviđenje u noć ivanjsku“ (u zavisnosti od prevoda na koji ste
navikli) poseduje naročitu čaroliju, sugerisanu već samim naslovom. Činjenica
da je u pitanju svojevrsna „predstava unutar predstave“, struktura koja se prstenasto
širi, pruža joj izuzetan scenski potencijal.
Moja
beznadežna zaljubljenost u ovaj komad potiče još sa druge godine fakulteta i
predavanja iz Opšte književnosti II, koja je naša studijska grupa slušala kod
prof. Zorice Bečanović Nikolić. Ova divna dama i vrsni šekspirolog, za sva
vremena nam je, verujem, omilila renesansnu književnost. Naravno, ne treba
zaboraviti na još jedan važan „detaljčić“: u filmu „Društvo mrtvih pesnika“
(redovni čitaoci su možda primetili, meni najdraži na svetu), upravo je
postavka „Sna letnje noći“ granični događaj ushićenja i tragedije nesrećnog
Nila Perija. Prizor u kome, odeven kao Puk, sa vencem na glavi, ponosno stoji
na pozornici, jedan je od kadrova koji se verovatno svakome urežu u sećanje.
I
mada junaci Virovog filma postavljaju klasik usred zime, samo čitanje ili gledanje
najpreporučljivije je u dane proleća ili leta, zbog prozračnosti, lepršavosti i
čiste magije kojom svaka od ulančanih priča neodoljivo odiše. Iako kalendarski
određena za letnje doba, meni je „A
Midsummernight's Dream“ oduvek pravo posvećenje
proleća, izvor vedre, pozitivne emocije i životnog elana. Zbog svega toga,
današnji izbor za rubriku upravo je divna ekranizacija
iz 1999, u režiji Majkla Hofmana,
sa nadom da bi vam mogla istinski ulepšati neko od letnjih večeri.
Ukoliko
još uvek niste upoznati sa prirodom komada koji obuhvata četiri različita
sloja postojanja, pokušaću da vam ga ukratko predstavim.
Karakteriše ga mnoštvo muzike, čarolije, postupaka preobražaja i preokretanja
identiteta (što je ionako jedna od omiljenih Šekspirovih tema),
promišljanja o tipovima ljubavi. Može se, u izvesnom smislu, reći da je u pitanju drama o različitim
vrstama emotivnih odnosa. Preplitanje realnosti, mitologije (različitog
porekla), društvenih staleža i slojeva, sve to – u drugim okolnostima nespojivo
– nalazi sklad i mesto jedno uz drugo. Tu su vilinski kraljevski par i njihova
svita, zatim ljudski vladari sa podanicima i ukupno tri mlada para u fokusu,
grupica meštana-zanatlija i fiktivne ličnosti iz stare priče koju uvežbavaju za
predstojeću svečanost. Od trenutka kada ovi svetovi postanu iole svesni jedni
drugih, nastaje zbrka. Višestruki zaplet se gradi oko: proslave venčanja
atinskog princa Tezeja i amazonske kraljice Hipolite, neravnopravnih parova
(Hermija i Lisander vole jedno drugo, dok
Helena voli Demetrijusa - ali on voli Hermiju), amaterske predstave,
svađe i pomirenja Oberona i Titanije, a svega toga poprilično začinjenog
vilinskim prahom. Sadrži mnoštvo citata za pamćenje i izdvajanje, uz okvir koji
naročito pocrtava snovidovni karakter – kako dela, tako i samog postojanja –
ali i traži opravdanje za eventualno nezadovoljstvo maštanju manje sklonih
duša, koje možda neće baš najbolje prihvatiti igrariju:“...zamislite da ste snili!“
Prvo
odstupanje filma od izvornog dramskog teksta predstavljaju vreme i mesto
zbivanja, pomereni u znatno bližu prošlost. Sredinom XIX veka, negde u
italijanskoj provinciji (živopisno mestašce Monte Atina), vojvoda Tezej (Dejvid Stretern) sa lepom Hipolitom (Sofi Marso) odbrojava dane do svadbene
svečanosti – istovremeno nadgledajući pripreme i vršeći svoje uobičajene
zakonodavne dužnosti. Jedna od njih je rešavanje slučaja mladog para, Hermije (Ana Fril) i Lisandera (Dominik Vest), koji su se zavoleli
uprkos tome što je devojka odavno verena. Po odluci svog strogog oca Egeja,
mora se udati za Demetrijusa (Kristijan
Bejl), a Tezej se nerado usaglašava kako je jedina alternativa neposlušnom
srcu - smrtna kazna, taj već zastareli i besmisleni relikt davne prošlosti. Rok
im je postavljen do venčanja vojvode, odnosno, mesečeve mene koja određuje
ritam kretanja svih učesnika priče, kao što ćemo već videti.
Zlosrećni
ljubavnici nemaju nameru da sede skrštenih ruku, ali ni da se pomire sa
neminovnošću koju im diktira svet, pa još za istu noć planiraju bekstvo kroz
obližnju šumu. Poveriće tajnu Heleni (Kalista
Flokhart), bezumno zaljubljenoj u Demetrijusa – koji se, ne uzvraćajući, poigravao
njenom naklonošću, te sada devojka luta gurajući bicikl, raščupana i zapričana
sama sa sobom, služeći na podsmeh drugima. Pošto Helena ne odustaje od
proganjanja Demetrijusa, u rešenosti da nekako zadobije njegovu naklonost,
otkriva mu plan verenice - pobegulje.
Proslava
je uposlila i svet izvan Tezejeve vile, pa tako zanatlijski esnaf (obratite
pažnju na sve same živopisne nadimke članova!) u tajnosti priprema izvođenje
predstave iznenađenja. Zvezda bi trebalo da bude Nikola „Vratilo“ (Kevin Klajn; u originalu Nick Bottom), tkač sa umetničkim sklonostima,
nepopravljiva sanjalica što u belom odelu i stalnim teatralnim recitovanjem
predstavlja svakodnevnu razonodu meštanima i bruku svojoj supruzi. Na ulicama
odjekuju zvuci „Travijate“ i sve nas obuzima provincijski, pitoreskni šarm.
Za
to vreme, paralelno sa ljudskom, nedaleko boravi „gostujuća“ vilinska naseobina.
Ali, njihovu mesečevu svetkovinu „zlatne godišnjice“ narušava razdor između
vladara, Oberona (Rupert Everet) i
Titanije (Mišel Fajfer), nastao zbog
indijskog dečačića koga oboje žele za paža – doduše, iz nejednako plemenitih
razloga. Zato se Oberon služi lukavstvom, naredivši svom slugi, nestašnom
Robinu „Puku“ (Stenli Tuči; orig. Robin
Goodfellow/Puck) da putem nekoliko čudesnih kapljica spuštenih na kapke usnule
Titanije, učini da se ona zaljubi u prvo stvorenje koje ugleda po buđenju – i
time postane osetljiva na svaku njegovu molbu ili zahtev. Robin se malčice zaigrao, pa iskoristio prisustvo četvoro
mladih Atinjana u dubokoj šumi, uz njihov umor i san, kao i okupljanje
zanatlija na noćnoj probi komada, da stvori potpuni haos. Njegovom delimičnom
zabunom, a delimičnom obešću, Helena postaje predmet pažnje i sukoba oba
mladića, Nik Vratilo dobija magareću glavu – i glas, a Titanija neodoljivu
privlačnost prema novom obličju dobroćudnog tkača. I sve je spremno za
zavrzlamu!
Uprkos
anahronizmima, sjajna glumačka ekipa i sama priroda sižea čine da sve bude
veoma dobro usklađeno. Pre svega, imamo internacionalni kasting koji je udružio
velike glumačke zvezde; potom, postignuta je prekrasna vizuelizacija; sačuvana
vernost originalnom stihu i način izražavanja koji, istina, deluje pomalo
neusklađeno sa modernim kontekstom (bicikl, gramofon, garderoba) jednog dela
priče, ali samo naizgled, jer sve zapravo odlično funkcioniše. Razigrano,
svetlucavo, vedro, urnebesno gde treba, umereno lascivno na drugoj strani –
ukratko, održana je neophodna ravnoteža. Primera radi, drevna priča o Piramu i
Tizbi uspešno se svodi na lakrdiju, zahvaljujući okolnostima izvođenja i
bezazlenoj, a iskrenoj želji majstora da se uhvate u koštac sa umetničkim
izrazom. Posebno je simpatična “podela uloga” zida i mesečine, kao i primena
usmenih didaskalija, tj. stalnih upadica bezazlenih “glumaca” radi
objašnjavanja smisla i namere predstavljenih prizora.
Samo
središte drame čine opijenost i obmana, zloupotreba mogućnosti “korigovanja”
kroz usmeravanje tuđih emocija i primeri obe vrste dejstva ovog postupka (u
slučaju dva mlada para i kod Titanije). Prikazana su nam tri stupnja ljubavi:
zrela, iskonska (koju simbolizuju vilenjaci); bračna, racionalna (između
vojvode i njegove izabranice); još nova, mladalačka, obeležena zanosom i
strašću (“asimetrična” četvorka). Tako su Tezej i Hipolita očekivano ozbiljni i
mirni, regulatori stabilnosti i, zahvaljujući svom iskustvu, ljudi koji u
zajedničku budućnost plove bez mnogo nedoumica ili strahova. Četvoro mladih
poseduje takođe jasno izražene, distinktivne
karakteristike: Hermija je dostojanstvena i lepa, Lisander hrabar i
postojan u svojoj odanosti, Demetrijus nestalan i antipatičan, a Helena najveći
izvor komike (Kalista „Ali Mekbil“ Flokhart naprosto briljira kao „mala
smlata“!).
S druge strane, Kevin Klajn i Mišel Fajfer iznose najveći deo čarolije
filma, na različite načine. On je junak sa, uz Puka, najizrazitijim komičkim
potencijalom koji u potpunosti ispunjava, vidljivo se igrajući i budeći
nepodeljene simpatije, saosećanje, saživljavanje. Vilinski par je, sasvim
prikladno, nestvarno lep, sanjalački, moćan, naročito Fajferova kao pravo
otelotvorenje Titanije – naprosto, žena u koju možete satima zuriti sa iskrenim
divljenjem i faciniranošću.
Veoma
važnu, možda i presudnu funkciju ima ambijent/prostor - šuma preobražena
prisustvom čudesnih bića. Od krupnijih do neznatnijih detalja, bila to Titanijina
improvizovana postelja-ljuljaška, karnevalska razuzdanost gozbe u Oberonovom
“taboru” ili mnogo cveća i zavodljivosti, orijentalnih kostima i bajkovite
estetike, sve je u službi prenošenja opojnosti na gledaoca i zadobijanja naših
čula na svakom nivou.
Interakcije su takođe maestralne (pogotovo Everet-Tuči;
Fajfer-Klajn; Flohart-Bejl-Vest), pa ni sa te strane nema mesta bilo kakvim
zamerkama. Izuzetan performans Kevina Klajna i završno igranje “tragično-komične”
dramatizacije antičke legende o Piramu i Tizbi predstavljaju smehotresni
vrhunac, mada nije zanemarljiva ni tuča devojaka u blatu, nešto ranije, kada se
dojučerašnji prijatelji sukobe usred mračne šume! Fenomen predstave u predstavi – u predstavi,
posebna je prednost dramske radnje. Naime, ono što je ljudski rod za vilenjake,
to su mladi za vlastelu, a glumci/zanatlije za sve njih zajedno: izvor
znatiželje, razonode i dirnutosti u isti mah, ali takođe svet u koji se ne sme
baš previše uplitati, jer svako preterano poigravanje donosi samo nevolje. Cilj
je, naravno, ponovno uspostavljanje ravnoteže.
Neodoljiva,
a ipak vrlo ozbiljna adaptacija Šekspirovog klasika, istovremeno je zabavna
i visoko profesionalno izvedena,
vizuelno raskošna, dovoljno ispunjena humorom i uverljivim zapletima, tako da
od početka do kraja bez problema potpuno zaokuplja pažnju publike, razgaljuje i
izaziva divljenje. Što je, uostalom, prvobitna uloga svakog teatarskog izvođenja,
kao i umetnosti uopšte, zar ne? Kako kaže ovdašnja stara pop-pesma, svet je lep kada sanjamo – prepustite
se, zato, čaroliji ovog filma, prelepog na toliko načina...i proverite.