субота, 28. мај 2016.

Subota sa knjigom: Rebeka, žena koje nema

piše: Isidora Đolović


Ovo je jedan od romana za koji sam mnogo puta čula, od različitih ljudi i uglavnom pozitivne utiske, ali bi mi uvek promakao, mada ga nisam svesno zaobilazila. Pre svega, hvala Kaći i njenom tekstu, na podsticaju da ga se konačno latim. Kada je konačno došao na red, moram priznati da su očekivanja bila velika, s obzirom na hvalospeve kojima je delo obasipano. Kada unapred imam u vidu vrlo visoku ocenu knjige, to će mi više biti žao ukoliko iz bilo kog razloga i u bilo kom aspektu to obećanje, u mom čitalačkom doživljaju, ne bude ispunjeno.

Rebeka de Vinter, po kojoj delo nosi ime, odsutno je lice - a ipak dominira prikazanim svetom i radnjom romana. Glavni junaci su, zapravo, ona i zalivsko imanje Menderli, podjednako očaravajući, tajnoviti i opasni. Svojom neprisutnošću, ona obavija prostor i ljude sa kojima ga je delila, neobičnom SVEPRISUTNOŠĆU. Pred mladom, skromnom i naivnom novom suprugom britanskog udovca Maksa de Vintera, svaki Rebekin trag predstavljaće gotovo nepremostivu prepreku, izvor strepnje, pritiska i ljubomore.


I, za čudo, upravo je ova sen iz ne tako daleke prošlosti „najopipljiviji“ karakter u romanu. Što se ostalih tiče, Maks(im) je prilično dobro osmišljen lik, baš kao i njegov domoupravitelj Frenk, neprijateljski nastrojena služavka Mrs Denvers, radoznala sestra Beatris i njen smotani muž. Obećavao je i Rebekin rođak, Džek Fovel. Međutim, ona koja bi trebalo da bude drugi centar i iz čije perspektive se krećemo kroz ovu zamršenu pripovest - naratorka (druga madam de Vinter), potpuno je bezlična, pa u skladu sa tim nema čak ni ime. Ona je prazna, po sopstvenim rečima sasvim neugledna, jedan „mali miš“ i osoba (za nekoga ko bi trebalo da bude obrazovan, kreativan i racionalan - s obzirom na istaknutu odbojnost prema prvoj poslodavki i sklonost ka slikarstvu, npr.) preopterećena malograđanskim stanovištima. Sem toga, njene reakcije su, koliko verno dočarane, toliko i neobično površne, nelogične. Primera radi, u trenutku kada saznaje najveću tajnu u vezi sa Rebekom, ključnu po percepciju njenog supruga kao moralne osobe, dotičnoj je na pameti samo:“Uh, dobro je, ne voli nju, nego ipak mene!“ Tako ostaje do kraja, kao da su oboje potpuno operisani od lične odgovornosti.
Briljantna Hičkokova adaptacija (1940. godine)...
Dalje, naratorka je suviše opterećena time šta će reći svet - posluga, meštani; suviše, čak i za došljakinju i kompleksaša. Ni jednog trenutka se ne pita „A šta JA mislim o svemu tome?“, oslanjajući se u potpunosti na supruga kao lično božanstvo. To je, koliko razumljivo s obzirom na nagoveštene teške uslove života pre iznenadnog braka sa dvostruko starijim Maksimom, toliko i preterano, na momente iritantno. Meni barem, onemogućavalo je istinsko saživljavanje sa njom. Posebno je glupavo njeno rezonovanje kako „pukovnik neće stići na večeru i promeniće se čitav mali kućni red“, zato što je jedna važna osoba izvršila težak zločin. Sam odnos supružnika de Vinter prema prethodnici Rebeki problematizuje pitanje opravdanosti odmazde (tj. da li smo, koliko god drugi bio grešan, ovlašćeni da se „igramo Boga“, makar i po cenu ličnog spasa), s obzirom da ni jedno, ni drugo, ne ispoljavaju bilo kakvo kolebanje.

Takođe, roman me držao u stalnom iščekivanju da se nešto veliko dogodi. Sve je bilo nekako „mlako“ u odnosu na najave i očekivanja. Čak i ta femme fatale, dekadentna Rebeka! Nije reč o misterioznosti usled nedovoljno datih informacija, već zaista postoje ničim opravdane praznine u tekstu. Smeta mi nedostatak jasnijih fizičkih opisa protagonista, koji u ovom slučaju nije nadoknađen njihovim psihološkim produbljivanjem.
...i televizijska verzija iz 1997. Tu su Tajvin Lanister i Olena Tajrel!
Stil je precizan, uglačan, na momente podseća na Dikensa, Šarlot Bronte, Arčibalda Kronina ili mnogo kasniju Trejsi Ševalije. Izdvojila bih uvodno poglavlje, kao zaista bajno - Di Morijeova ima dobro oko i vešto nas provodi kroz vrtove, hodnike Menderlija, napuštene (ne i zapuštene!) salone, morskom obalom….gde osećamo kišu, gledamo maglu, udišemo miris raznovrsnog cveća.

Samo pripovedanje je korektno, klasičarsko, sa veoma lepim opisima prirode, enterijera, skoro pa opipljive nelagode u vazduhu. Filmično je i lišeno monotonih odlomaka, ali, nedostajala je ona neophodna iskra, taj „WOW!“ trenutak….Bio je, doduše, jedan - kada Vinters priznaje svojoj bezimenoj (a šta to, neću otkriti zbog onih koji još uvek nisu čitali), međutim, to je brzo stišano zahvaljujujći ovom „mrtvom puvalu“ od pripovedačkog glasa. Dakle, ako bih morala da ga žanrovski negde svrstam, mislim da pre nego „gotski“ i roman misterije, odgovara odrednica drama sa prelazom ka krimi priči, uz primese studije patoloških (ponovo, NEDOVOLJNO razmotrenih) poremećaja i već oprobane klišee (poput incesta, tajne bolesti i dvostrukog života).

Dakle, knjigu svakako vredi pročitati, zaista je fina, ali za najavljivani „gotski roman“ i „delo stoleća“, ipak mu fali onog titraja jeze, iznenadnog obrta, uzavrelosti….Završetak je dobar i donekle popravlja utisak, ali i pored očigledno ciljane zamagljenosti, nepovezan sa početkom - što nije mali propust, jer „preseca“ priču onda kada bi mogla biti zaokružena na pravi način. Ukratko, moglo je bolje, barem sudeći po onako sjajnom, upečatljivom uvodnom poglavlju i već čuvenoj prvoj rečenici….



8 коментара:

  1. Isčitala sam post još danas ujutru ali tek sad nađoh vremena da sednem za lap top i prokomentarišem :)
    Odličan post iznad svega, još na Kaćinom blogu sam čitala hvale o ovoj knjizi i jedna je od onih koje su na listi za kupiti definitivno. Ne znam koliko je film veran knjizi ali mogla bih njega prvo da pogledam 💝
    Sviđa mi se što si uspela da razradiš sve likove a da pri tom nisi ispoilovala knjigu, tako da neko kao ja ko nije čitao može da uživa u postu i da mu zagolica maštu a da pri tom ne otkrije šta se sve desilo :)
    Sviđa mi se takođe i iskrenost po pitanju toga da bez obzira što se smatra nekom vrstom klasika nije nužno savršena jako cenim kada pročitam i šta ne valja i šta valja. 💝
    Obožavam ovu rubriku i još jednom sjajan post :)

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Mnogo ti hvala!:)))) I na čitanju i na lepom komentaru.
      Kod pisanja prikaza, uvek najviše strepim od eventualnih spojlera, trudim se da istaknem ono glavno bez mnogo otkrivanja obrta koji će iznenaditi ljude koji prvi put čitaju.
      Knjiga je dobra, ali meni lično neke stvari nisu "legle" i to sam morala da napišem. Naprosto, očekivala sam previše, toliko su mi je hvalili, ali mene lično nije nešto "bacila u nesvest".:)
      Postoje mnogi klasici koji mi se nisu dopali, npr. "Sto godina samoće" ne mogu da smislim, ali to nipošto ne znači da su te knjige loše ili pisci manje talentovani, pa uvek nastojim da budem objektivna. Svaki klasik je zasluženo tu, ali svakom od nas uz senzibilitet odgovara neki drugačiji stil i to je u redu.
      Dopada mi se što npr. Ivana u svojim recenzijama takođe uvek istakne dobre i slabije strane knjige. Jer, malo ko je besprekoran i na to valja pripremiti čitaoce unapred, da ne gube vreme ako je nešto izvikano.
      Hvala još jednom.:)

      Избриши
    2. Nemaš o čemu da prineš i ti i Ivana mi uvek odlično prikažete knjige bez da ih spoilujete i volim što uvek kažete iskreno šta vam se ne dopada, ja to cenim znam da mnogima smeta posebno ako "povrediš klaik" pa kad kažem da ne volim mnogo Rat i mir i zloči i kaznu kao da sam čoveka ubila a zapravo uvek je ok izneti mišljenje 💗

      Избриши
  2. Naravno, a i za pojedine knjige zaista treba vremena: jednostavno, namesti se period u životu kada ih shvatimo na pravi način, verujem da svaka od njih mora da nas "pronađe". Kao mlađa nisam kapirala neke pisce, zavolela sam ih tek kasnije. U druge sam se npr. razočarala, menja se doživljaj sa našim iskustvom.:)

    ОдговориИзбриши
  3. Već sam rekla i ponoviću - obožavam ovu rubriku!
    Što se prikaza tiče, iskreno i bez zadržke. To je zapravo sve što svako od nas i može da da kada je u pitanju recenzija, iskren odgovor.
    Ulepšavanja su suvišna, jer iako je neko delo klasik (bio on star ili mlad) nije pod obavezno da svi moraju biti fascinirani.

    Hvala ti za Tajvina i Olenu, nisam znala za tu ekranizaciju.

    Hvala na tekstu!

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Hvala tebi na čitanju :), drago mi je što je rubrika zaživela.:)))
      Naravno, upravo u tome i jeste poenta, istaći sve aspekte dela, bili oni pozitivni ili slabiji. Uostalom, ništa nije savršeno.

      Избриши
  4. Vidim da nisam jedina koja pati od toga da stvori prevelika očekivanja od neke knjige i onda, kada je pročita, jedina reakcija koju knjiga izazove bude "tja". Ja nisam nailazila na konstantne hvalospeve o "Rebeki", znala sam o čemu se radi i, kao što znaš i sama, knjiga mi se dopala.
    E sad, meni se baš dopalo to što je naratorka poprilično bezlična i mislim da je to možda i bila autorkina namera, pošto je njena primarna uloga da bude pripovedač (inače je nebitna), i da bi Rebekin odsutni i "sveprisutni" (lepo sročeno) lik uspeo, bilo je neophodno da se čitalac ne poveže sa trenutnom gospođom Vinter. :)

    ОдговориИзбриши
  5. Nažalost, upravo je takav i moj slučaj. A "Rebeku" su mi hvalili i izgleda da sam više želela da mi se svidi, nego što je bilo realno. :)
    Odlično tumačenje, vidiš, dala si mi novi ugao posmatranja. Mislim da je meni preterano očekivanje "zasenilo" taj aspekt, verovatno ću iz nekog narednog čitanja zauzeti drugačiji stav.
    Hvala!:)

    ОдговориИзбриши

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...