piše: Isidora
Đolović
Prošle nedelje sam za
ovu, pored subotnjeg čitanja nekako spontano ustaljenu rubriku, obećala nešto
sasvim drugačije od istorijsko-kostimiranih drama. Uz to, tema poslednje
kolumne i uopšte konstatacija da se svuda oko nas, iz dana u dan, forsiraju
gotovo isključivo teški i obeshrabrujući sadržaji, dodatno je inspirisala
odabir predmeta današnjeg teksta. Moram takođe da pomenem i Sarinu listu
preporuka komedija za letnje dane, koja je poslužila kao konačni podsticaj da
napravim mali predah od žanra koji inače najviše volim i pratim.
Činjenica je da
„terapija smehom“ uvek daje dobre rezultate, a vedar duh i koliko je moguće
pozitivan pogled na svet čine svaku, pa i najcrnju situaciju manje onespokojavajućom.
Stara izreka kaže da nas je „pesma održala“, međutim, ja bih pre rekla da je
SMEH ono što ljudskom rodu omogućava da zadrži iole zdrav razum, sposobnošću da
sa, makar i crnim humorom, sagleda svoju poziciju u kovitlacu životnih
(ne)prilika. Kvalitetne satire i komedije Molijera, Nušića, Domanovića, Dušana
Kovačevića, imaju neprolaznu aktuelnost i svedoče o stalnosti ljudskih mana,
ali i blagotvornom dejstvu (samo)kritičnosti. Potreba za dobrim, inteligentnim
humorom danas je veća nego ikada. U moru teških i bolnih tema, svakodnevnog
teranja šege sa našim „malim, mizernim“ egzistencijama, veoma je važno odraziti
probleme koji manje-više svakoga u nekom periodu prate, delujući nerešivo, a
zapravo posedujući i onu komičnu, podnošljiviju stranu. Zato ću (se) ovom
prilikom podsetiti televizijskih serija koje su meni lično najviše prijale ili
prijaju kada želim da se zabavim, zaboravim, ali i izrugujem „komedijantu
životu“, čime drugo do - njegovim sredstvima.
Sitkom (sitcom), kako
glasi naziv ove forme sa malih ekrana, skraćenica je od „situation comedy“ i
predstavlja veoma rasprostranjen i omiljen podžanr televizijskih komedija. Iako
se posebno ustalio od sredine osamdesetih, zapravo nastaje već u prvim godinama
nakon Drugog svetskog rata - i to u Velikoj Britaniji, dok se ranih pedesetih
seli preko Atlantika, u SAD koje su danas njegov verovatno najveći „izvoznik“.
Sitkom podrazumeva radnju odabranu iz svakodnevnog života, skoncentrisanu na
uži krug likova iz određenog društvenog sloja. Među ovim junacima (čiji broj se
obično kreće između četiri i šest, radi pravilnog isticanja svakog karaktera
ponaosob i ravnopravne raspodele pažnje gledalaca na njih) uspostavljaju se različite
vrste odnosa sa konkretnom dinamikom. Uglavnom je reč o nosiocima određenih
univerzalnih - a ipak u okviru kolektiva čiji su deo, distinktivnih osobina,
koje mogu biti manje ili više naglašene, nekad i do granice karikature. Iz ovih
crta ličnosti koje stupaju u interakciju, izviru komične situacije i na njima
se pretežno zasniva radnja svakog sitkoma.
Odlikuje ih i mnogo
intermedijalnih aluzija na događaje i ličnosti iz opšte kulture ili aktuelnih
vesti, kao i obuhvatanje barem nekoliko „gorućih“ društvenih pitanja, fenomena
ili tabua. Sitkomi teže da budu aktuelni, zabave i opuste publiku, ali ispod te
„lake“ površine i podstaknu zapitanost nad vremenom u kome živimo, ostvare
neophodnu angažovanost i, naposletku, obuhvate i prenesu duh svoje epohe. Kroz
sitkome, u orbitu popularnosti lansirana su mnoga glumačka imena, iz čijih
izvedbi nastaju kultni likovi. Pamte se njihove replike, fraze, muzička podloga
epizodama, enterijeri, garderoba. Veoma su važna i gostovanja različitih
slavnih ličnosti, ali i debitantski koraci pojedinih budućih zvezda, upravo u
ulogama epizodista. Oni najuspešniji sitkomi postaju marker decenije u kojoj su
nastali, istovremeno ne gubeći na aktuelnosti ni prilikom repriziranja - upravo zahvaljujući svom kvalitetnom humoru,
dobroj glumi. Nažalost, u modernoj hiperprodukciji kojoj, posebno izrazito i neizbežno,
podleže televizijska produkcija, „štancuje“ se sve veći broj uvredljivo
površnih i glupavih serija, a u isti šablon vremenom „skliznu“ i one zaista
dobre, nakon što želja za profitom nadvlada kreativnu snagu. Sa slabljenjem
ideja, umesto ka logičnom završetku, priča se prečesto i preko svake mere
„razvlači“, tako da na kraju (posle megalomanskih devet i više sezona
emitovanja) žalosno malo liči na početnu.
Sa junacima sitkoma se
često poistovećujemo, usled njihove životnosti i „prosečnosti“. Gledanje nam
prelazi u naviku, vezujemo se za priču i to dovodi do burnih reakcija na, po
očekivanju dugogodišnjih fanova „nezadovoljavajuća“ finala - pa i podilaženje
publici kroz prekrajanje i forsiranje određenog „prihvatljivijeg“ rešenja.
Emotivni rastanak od omiljenog sitkoma pratio je slučaj popularne serije „How I
met your mother“, neki drugi su iz raznih razloga i na opšte negodovanje - ukinuti, dok za treće
i obožavaoci sa najdužim stažom često priželjkuju „eutanaziju“ umesto
neugodnog, a postepenog, gubljenja svakog prvobitnog razloga omiljenosti.
Sitkomi su, uprkos sve
češćim ovdašnjim pokušajima da se prilagode našim prostorima, ipak svojstveni
anglosaksonskom govornom području i kada dolaze iz njihove proizvodnje, deluju
daleko prirodnije i prikladnije. Domaće humorističke serije su, razume se,
takođe dugoveka i omiljena pojava, ali teško se mogu nazvati istim imenom.
Jedini pravi sitkomi, a uspešno i prirodno prilagođeni našim prostorima i
kulturi, bila su čuvena „Otvorena vrata“ i relativno skoriji „Ono kao ljubav“.
U prvom slučaju, podrazumevam originalnu sezonu i postavku, s početka
devedesetih. Iz znatiželje sam odgledala prvih par epizoda novog ciklusa - sve
skupa mi je bilo nekako mlako. Usiljeno. Izveštačeno i nazor. Što bi rekao Đura
za, takođe novu reinkarnaciju
"Nadrealista" - "mamuzanje mrtvog konja". Još je samo
falilo da uključe onaj američki smeh
publike, pošto bez uputstva teško da bi prepoznali dobru foru. U drugom
slučaju, reč je o veoma dobroj seriji Gorčina Stojanovića, znatno uspešnijoj i
prijemčivijoj od nešto ranijih “Lisica” istog autora. Za razliku od mnogih
pokušaja, uspeli su da prirodno i na zanimljiv način stvore istinski urbanu,
gradsku priču sa dopadljivim i upečatljivim junacima.
 |
| neprevaziđena "Otvorena vrata" |
Nažalost,
vulgarizovanje humora je opšta pojava, pa se tako na ovim prostorima kao
sinonim za “narodsku, popularnu komediju” uzimaju varijacije Dragoslava Lazića
i Radoša Bajića na seoske teme, ili pak prizemne, uvredljive “Kursadžije” u
svim metamorfozama. Na Zapadu, opet, dolazi do rimejk-verzija uspešnih sitkoma
iz devedesetih, koji uglavnom ne dostižu ni zrnce ubedljivosti, a kamoli
zanimljivosti svojih uzora. Pomenuti “studijski smeh” koji je zaštitni znak
televizijskih komedija i uglavnom, barem mene lično, dekoncentriše i ometa, do
potpune odbojnosti prema seriji - zapravo je zaostatak iz prvobitne prakse
snimanja u studiju, pred publikom koja je spontano reagovala na scene (što je
trebalo da bude pokazatelj njihove uspelosti i efektnosti). Ja lično ne volim
tu vrstu sugestije šta bi to trebalo da mi bude smešno i na kojim mestima u
scenariju, čak uglavnom isključujem zvuk kada je posebno neizdrživo.
Svoje upoznavanje sa
sitkomima dugujem pre svega “Trećem kanalu” (RTS-a), koji je tokom mog
detinjstva emitovao neke od najboljih serija svih žanrova, pa tako i vrlo
kvalitetne komedije. Međutim, istinsku fazu “navlačenja” imala sam kao
student-početnik, zahvaljujući kablovskoj televiziji i “FOX life”-u. Naime, kao
brucoš sam prošla, za mnoge uobičajenu, početničku podstanarsku fazu kod jedne
nesnosne penzionerke, koja je Ani i meni zadala brojne glavobolje. Pošto smo
nekako pregurale prvu godinu i uspele da nađemo stan bez prisustva gazdarice,
velegrad dobija sasvim nove boje, kao i život van roditeljskog doma. Jedan od
noviteta bio je i televizor - sa ponudom kanala koje do tada nisam imala gde da
pratim, mada sam za njih odavno čula.
O, radosti! Uz “VH1”,
pomenuti “FOX life” mi je bio dragoceni odmor u pauzama danonoćnog učenja tokom
stresnih ispitnih rokova; razonoda i uteha, ali i izvor mnogih novih i
zanimljivih modnih, muzičkih, tematskih otkrića. Danas je sve to dodatno
prožeto patinom nostalgije za periodom samostalnog života i lepih beogradskih godina,
pa i na glupave komedijice koje sam pratila kada me mučila nesanica ili
naprosto po navici, gledam sa nekom blagonaklonošću. Uglavnom, ni “FOX” više
nije što je bio, kada uporedim današnji repertoar koji nude. Stoga sam
sastavila listu određenih serija koje sam volela ili bih ponovo volela da
gledam, s obzirom da su uglavnom prošle godine od tada. Većinom su starije,
pošto sam nepopravljivi retro-fan i preferiram stariju produkciju, sa više duše
i položenim ispitom vremena, ali nadam se da ćete i pored toga možda pronaći
nešto zanimljivo za sebe. Na listi se nisu našle genijalne (britanske)
humorističke serije poput “Mućki” ili “'Alo 'Alo”, jer ih ne svrstavam u isti
koš, niti se zaista mogu nazvati “sitkomima” - takođe, primetićete, britanski i
američki humor su i u ovom podžanru
prilično različiti, kao i njihovi rezultati. Prvoplasirane tri serije su moji
apsolutni favoriti i svakako zaslužuju zasebne tekstove.
*BONUS:
Accidentally on purpose
(2009/10, CBS)
Bili (Jenna Elfman) je uspešna i samostalna
novinarka, konkretno - filmski kritičar, u tridesetim godinama. Nakon raskida
sa dugogodišnjim partnerom i kolegom (usled njegove nespremnosti da se obaveže
na nešto trajnije i ozbiljnije), jedne večeri izlazi sa drugaricama, upoznaje
više od deset godina mlađeg Zaka (Jon
Foster) i sa njim ima kratku, pijanu avanturu.
Rita rocks (2008/2009,
Lifetime)
Rita Klemens (Nicole Sullivan) je jedna od onih žena
koje kriza srednjih godina sustiže sa spoznajom da je neprimetno uletela u
rutinu posla u kome ne uživa (pomoćni menadžer prodaje u jednoj robnoj kući) i
svakodnevnih obaveza oko porodice (suprug Džej, površna kći-tinejdžerka Heli i
mlađa, pametnica Šenon). Zbog toga odlučuje da “razbije” monotoniju tako što će
oživeti svoj mladalački san, ujedno i odavno zapostavljeni hobi kantautorstva.
Otkačivši gitaru sa klina, formira bend sastavljen od grupe komšija, sa probama
u sopstvenoj garaži i nesebičnom podrškom ukućana. Serija ima poneku dobru
foru, mnogo muzike i tipičan sudar generacija u osnovi, kroz odnos majka-kći i
činjenicu da je bubnjar/ujedno najmlađi član benda/ Helin dečko Kip, koga ona
uporno pokušava da odvuče sa novog zadatka.
Two and a half men
(CBS, 2003 - 2015)/ Big Bang theory (CBS, 2007-)
“Dva i po muškarca” su
već legendarna i mnogo puta reprizirana serija, koja mi je u prvih nekoliko
sezona fantastična i veoma zabavna, dok kasnije pokušaje da Ešton Kučer zameni
Čarlija Šina ne vredi ni komentarisati (pogotovo ne bedno i blamirajuće
posezanje za krajnjim rešenjem u vidu davno izgubljene kćeri, pa još lezbejke). Elem, priča prati Čarlija Harpera (Charlie Sheen, koji je i bukvalno ŽIVEO svoj lik!), kompozitora
reklamnih džinglova, hedonistu i zakletog neženju, koji u svojoj predivnoj kući
na obali mora živi život iz snova mnogih muškaraca. Troši bogatstvo, svake noći
“privodi” drugu žensku osobu, obeznanjuje se od alkohola i, mada ima blizu
četrdeset godina, ne pada mu na pamet da se odrekne ni životnog stila, ni
smešnih majica i bermuda. U njegov život
iznenada stupa mlađi brat Alan (John
Cryer), upravo razvedeni i iz kuće izbačeni kiropraktičar, koji je po svemu
sušta suprotnost Čarliju - smotan, škrt, apsolutno nesnalažljiv, ali u tom
trenutku vapi za pomoći. Zajedno sa Alanom, redovni posetioci postaće njegov
sin (Čarlijev bratanac) Džejk (Angus T.
Jones) - otuda i naslov serije; omražena majka Evelin (Holland Taylor), bivša snaha Džudit (Marin Hinkle), psihotična komšinica Rouz (Melanie Lynskey) i kućna pomoćnica Berta (Conchata Ferrel) - čije su procene sa strane uvek najzabavnije.
Serija obiluje zanimljivim, na iznenađenje ne preterano seksualno ili
“šovinistički” aluzivnim humorom; Čarlijev lik je nosilac šarma ovog sitkoma i sa njegovim otpuštanjem kvalitet naglo pada, ali su izdržali čitavih dvanaest
sezona i zapretili “Maloj nevesti” - kako “kilometražom”, tako i besmislenošću
radnje. Preporučujem prvih sedam.
Dobro se sećam kada se
pojavio sitkom “Big Bang theory” iliti “Štreberi”, pošto je ubrzo veći deo
žitelja Studenjaka poludeo za njime. U početku sam bila skeptična i odbijena
temom, kao i samim likovima, ali vremenom me i samu “povukao” njihov neobični humor
i luckasti svet. Serija prati život četvorice najboljih prijatelja i kolega -
mladih naučnika, od kojih je svaki na svoj način asocijalan. Šeldon Kuper (Jim Parsons), Leonard Hofštadter (Johhny Galecki), Hauard Volovic (Simon Helberg) i Radž(eš) Kutrapali (Kunal Nayyar) se, uz zgodnu - ali u
stilu tipičnih američkih plavuša, konobarica-sa-glumačkim-ambicijama, površnu
komšinicu Peni (Kaley Cuoko)
suočavaju sa svakodnevnim izazovima sveta izvan njihovog malog kruga, na sebi
svojstven način. Naravno, vremenom se i ova serija protegla u nedogled, finale
se ne nazire, ali su zato usled izmišljanja novih zapleta početni karakteri u
raznim aspektima izmenjeni, izgubila se prvobitna čar i, nažalost, mogu da
preporučim jedino prvih nekoliko sezona, dok nije sve otišlo neminovnim putem
sitkoma koji predugo traju. Obe serije često reprizira “B92”.
Samantha who?(ABC, 2007
- 2009)
E, ovo je bio jedan
fin, poletan i, nažalost, kratkovek sitkom koji sam otkrila zahvaljujući “FOX
life”-u. Privukla me, pre svega, naslovna uloga Kristine Eplgejt, koju mnogo
volim (i o kojoj će biti reči povodom prvoplasirane serije). Ova šarmantna i
talentovana komičarka tumači Samantu Njuli (Christina Applegate) koja nakon nezgode dobija retrogradnu
amneziju. To znači da ne pamti ništa iz prethodnih desetak i više godina svog
života, što je na neki način srećna činjenica, s obzirom da se ispostavlja kako
je bila užasna, sebična, bahata i odbojna osoba. Sada, dobivši priliku da krene
“od nule” i iznova izgradi svoje drugačije, BOLJE “JA” (baš kako i prezime
junakinje, “Newly”, sugeriše), ona počinje da upoznaje svoje okruženje i
prilike. A njih čine: posao potpredsednika u firmi sklonoj korupcionaškim
aferama, haotični roditelji, najbolje prijateljice Andrea (Jennifer Esposito) i Dina (Melissa
McCarthy), kao i on/off mladić Tod (Barry
Watson). Trebalo je malo vremena da se naviknem na humor, koji mi je isprva
delovao pomalo “nategnuto”, ali sam kasnije zaista uživala u dve snimljene
sezone i interesantnom, postepenom ustaljivanju “nove Sem” uprkos otkrivanju i
vraćanju aspekata ličnosti “stare”. Vredi spomenuti zanimljivo gostovanje Džona
Tejlora, najlepšeg člana “Duran Duran”.
Will and Grace (NBC,
1998 - 2006)
Ne mogu reći da sam
ikada bila fan ove serije, ali ni poreći kako se radi o značajnom,
popularnom i, da, prilično dobrom sitkomu. Priča se fokusira na dogodovštine
najboljih prijatelja, četvorke koju čine advokat Vil Truman (Eric McCormack) i dizajner enterijera
Grejs Adler (Debra Messing), te
Karen Voker (Megan Mullally) i Džek
Mekfarland (Sean Hayes). Vil je
uzdržani i opsesivno pedantni gej - Grejs histerična i prilično “pogubljena”,
Karen mizantropska alkoholičarka i supruga bogataša - a Džek otvoreno ekscentričan,
bučan, takođe homoseksualne orijentacije i svih pratećih stereotipa (npr. idol
mu je Šer). Njihova interakcija je zabavna, sudar tako različitih ličnosti, a
ipak odanih i brižnih prijatelja, odlično funkcioniše. Posebno volim Karen i
njene sarkastične replike, kao i ludi humor; praznični specijali su uživancija,
dok Vil i Grejs imaju divno prijateljstvo koje datira još od koledža, stalno
igrajući na granici “a zašto ne bi završili zajedno, kad su tako stvoreni jedno
za drugo”. Serija se među prvima dotakla tema koje danas mnogi svesno i, već
zamorno, forsiraju kao glavne adute “društveno-političke korektnosti”.
*LISTA:
10. Spin city (ABC,
1996-2002)
“Svi gradonačelnikovi
ljudi” je naslov pod kojim ste mogli pratiti ovu seriju pre petnaestak godina,
a kasnije i reprizno. Slede dogodovštine Majka Flaertija, pomoćnika
gradonačelnika Njujorka, koga tokom prve četiri sezone sjajno glumi Michael J. Fox, da bi ga, nakon što se
povukao zbog Parkinsonove bolesti, zamenio Charley
Sheen kao Čarli Kraford. Ostatak ekipe čini kolektiv koji omogućava da
funkcioniše mašinerija rukovodioca jednim od najvećih i najznačajnih gradova
sveta, “Velikom Jabukom”. Njihovi svakodnevni doživljaji, splet poslovnih
izazova i privatnih života, čine okosnicu zanimljive priče, dobrog humora, sa
mnogo urbanog duha i inteligentnih dijaloga. Sa Šinovim dolaskom, rejting opada
i nakon dve sezone serija biva ukinuta, ali vredi pogledati sve - ako ništa
drugo, barem zbog uključivanja Heather
Locklear u stalnu ekipu.
9. ALF (NBC, 1986 -
1990)
Ukoliko spadate u
generaciju koja iole pamti osamdesete i rane devedesete, verovatno ste imali
plišanog ALF-a. Ja jesam! Čuvam svoja četiri (!) primerka, a osim lutkica, bilo
je tu i gumenih figurica, majica, rančeva sa njegovim likom, izlazio je i
strip, a sve to inspirisano vanzemaljcem iz istoimene igrane serije. ALF
(skraćenica za alien life form) je
pridošlica sa Melmaka, koja jedne večeri aterira u garažu porodičnog čoveka
Vilija (Max Wright). Zanimljivost je
da u tom trenutku Vili pokušava da uspostavi kontakt sa svojim prijateljem
“Nebojšom iz Jugoslavije” (!), ali će amaterski radio-signal privući nezvanog i
krajnje neobičnog gosta. ALF postaje član domaćinstva Tanerovih, tipične
američke porodice srednje klase, pa nakon početnog negodovanja nepovratno osvaja
srca domaćina, njegove supruge Kejt (Anne
Sheeden), kćerke tinejdžerke Lin (Andrea
Elson) i sina Brajana (Benji Gregory).
Neizbežan je, naravno, kućni ljubimac - mačak Srećko (Lucky) koga ALF uporno
pokušava da spremi sebi za ručak.
Serija je postigla neverovatan
uspeh, naročito u Nemačkoj, a “ALF-manija” zaslužuje samostalan tekst. Često
čujem, sa današnje distance, prigovore o banalnosti i nezanimljivosti serije,
međutim, ja sam pre desetak godina ispratila reprizno emitovanje na “FOX”-u
(današnja “Prva”) i zaista uživala. Možda je to uticaj nostalgije, ali prija mi
povratak u detinjstvo i jedan, ne baš uvek naivan, ali znatno lepršaviji i
simpatičniji humor koji nosi, karakteristična 80s kamera, muzika, garderoba,
reference na kulturne i popularne aktuelnosti. Sem toga, uvek se setim kako
smo, kao klinci, od svih razonoda najviše voleli da PEREMO ZUBE plišanom Alfu.
Iako, srećom, nikada nije pojeo nijednu mačku!
 |
| Iz kutije sećanja, plišani ALF je stigao i među "Štrebere". Da li ste vi imali svoj primerak? |
8. Coupling (BBC2, 2002 - 2004)/ Vicious (ITV, 2013 - 2015)
Već smo konstatovali
kako se britanski i američki humor bitno razlikuju. Ovaj prvi je, baš kao i
njihov naglasak, možda ne uvek zanimljiv svima i ne tako dopadljiv “na prvu
loptu”, ali znatno prefinjeniji, odmereniji, inteligentniji i, zašto da ne,
karakteristično uvrnutiji! Dva sitkoma koja sam odabrala za ovu listu
predstavljaju dobar primer tematski različitih, ali izrazito “Brittish”
obeleženih ostvarenja. “Coupling” je serija koja prati šest prijatelja u kasnim
dvadesetim/ranim tridesetim, njihove emotivne, seksualne, socijalne nedoumice.
Tri žene (Suzan, Sali i Džejn) i tri muškarca (Stiv, Džef i Patrik) međusobno
diskutuju o istim situacijama, ali iz drugačije perspektive i sa razliličitim
reakcijama. Nikada nisam volela “Seks i grad” niti bilo šta sličnog tipa, ali
mi ova serija uvek prija, jer su junaci u svojoj “uvrnutosti” zaista zabavni i
ubedljivi, pa drže pažnju kroz sve četiri sezone. Uz to, obožavam numeru "Perhaps" sa špice! Naravno, snimljen je američki
rimejk, ali bolje ga preskočite.
“Vicious” (prevedeno
kao “Pakosnici”, emitovano na “HRT”-u) je serija od, nažalost, svega 14 epizoda
i 2 praznična specijala, dakle, nepune dve sezone. Odavno nisam gledala ništa
novije, a “arhaičnije” - sitkom oživljava atmosferu i način izvođenja nekih
starih televizijskih komedija, npr. iz sedamdesetih - što je zapravo i bila namera
njenih tvoraca. Glumačka postava je sjajna: legende Ian McKellen i Derek Jacoby
tumače ostareli gej-par, razmaženog glumca/večitog epizodistu Fredija i
njegovog partnera Stjuarta. Stalnim sarkastičnim opaskama, upućenim pretežno na
račun jedan drugome, ali i svemu ostalom (od Stjuartove majke do neizvesno-da-li-je-živ
psa Baltazara), prikrivaju uzajamnu duboku privrženost, vernost i bezuslovnu
podršku. Deo njihovog sveta su još napadna prijateljica Vajolet (Frances de la Tour), Fredijev
namćorasti brat Mejson (Philip Voss) i senilna Penelopi (Marcia Warren), a sasvim neočekivano im se pridružuje novi, mladi,
privlačni sused Eš (Iwan Rheon).
Iako je isprva teško navići se na pozadinski smeh i ponekad blamirajuće
situacije u koje su smešteni (najmanje interesantni) gostujući likovi Penelopi
i Mejsona, glavna četvorka funkcioniše savršeno. Pored očekivano dobrih
veterana, najprijatnije iznenađenje je Ivan Reon, planetarno poznat kao Remzi
Bolton iz “Game of Thrones” - ovde u potpuno drugačijoj ulozi, šarmantnog i dragog
lika, što pokazuje širinu njegove glumačke “palete” i veliki talenat prelaženja
u kožu drastično različitih karaktera
(dodajmo na listu lik Sajmona Belamija u “Misfits”).
7. 3D Rock from the Sun
(NBC, 1996 - 2001)
Bukvalno deceniju ipo
nisam gledala ovu seriju, ali pamtim je kao izuzetno zabavnu i sigurno znam da
sam je sa uživanjem pratila, a išla je na “Trećem kanalu”. Radnja se, baš kao i
naš “treći kamen” oko Sunca, vrti oko četvoro vanzemaljaca, članova
istraživačke ekipe, koji su “bupnuli” na Zemlju da u koži porodice Solomon uče
njene običaje, pravila i zakone. Pri tom, naravno, ulaze u niz urnebesnih
situacija, trudeći se da sakriju svoj pravi identitet od okolnog sveta,
prilagode se novim obličjima i zahtevima života u (kako isprva smatraju)
“nebitnom i minornom” društvu. Moraju naučiti da funkcionišu kao prava porodica
i članovi usko-profesionalne zajednice ili pak društva mladih, iz uloga u koje
su, dodeljenim im “maskama”, primorani da uđu. Dik (John Lihtgow) je zapovednik, a na Zemlji otac porodice i univerzitetski
profesor fizike). Njegovi “sestra” i “brat”, Sally (Kristen Johnson) i Hari (French
Stewart) su tridesetogodišnjaci na slabo plaćenim poslovima. Ona se vrlo
duhovito nosi sa egzistencijom u ženskom telu, a Hari je najbizarniji, ali i
najzadovoljniji novim identitetom Zemljanina. Naposletku, najmlađi član je Tomi
(Joseph Gordon-Levitt), koji
preuzima rolu Dikovog sina tinejdžera. Važan deo postave je dr Meri Olbrajt (Jane Curtin), Dikova koleginica i
on/off devojka.
6. The Simpsons (FOX,
1989-)
Dugo sam se premišljala
oko svrstavanja “Simpsonovih” na ovu listu, prvenstveno jer je reč o animiranoj
seriji, a zatim i činjenici da su po svojoj dugotrajnosti već priča za sebe i
posebnu temu. Međutim, prevagnulo je to što je neosporno u pitanju sitkom.
Dakle, situacija je slična onoj sa “ALF”-om: odrasla sam uz neobične žute
junake, obeležili su period moje osnovne škole i skupljala sam sličice, sveske,
pratila svaku epizodu, baš kao i ostali moji vršnjaci. Kada se polemiše o
priklonjenosti “South Park” ili “The Simpsons” taboru (ukoliko se oni uopšte
mogu dovesti u vezu i uporediti), uvek sam u ovom drugom - “parkovci” mi nikada
nisu bili bliski, prenaglašeni su u svakom smislu za moj ukus, a i sama
animacija me odbije ukoliko je previše “oštra” i “nelepa”. O porodici Simpson,
uverena sam, već sve znate: priglupi, ali dobroćudni radnik Homer i domaćica
Mardž imaju troje dece (Bart, Lisa i Megi), psa i mačku, kuću u Springfildu i
mnoštvo zanimljivih komšija, prijatelja, sugrađana. Svi skupa čine šareni
mozaik američkih, ali i opštih osobina, sklonosti, predrasuda, tipova ličnosti,
socijalnih kalupa ili odstupanja od istih. Tokom dvoipodecenijskog “staža”,
nema teme ni oblasti koju nisu “dokačili”, često sa preterivanjem i neukusom,
ali - traju. Postali su istinski brend, gostovanje (pozajmljivanje glasa) ili
samo pominjanje u epizodi “Simpsonovih” je stvar prestiža, a njihov uticaj je
odavno premašio onaj obične tvorevine sa malog ekrana.
5. Caroline in the City
(NBC, 1995 - 1999)
Malo poznata, barem kod
nas, serija je imala četiri sezone i sve je emitovao “FOX life”. Primetila sam
da kod kritike i publike nije uvek baš najbolje prolazila, verovatno zbog svog
malo zahtevnijeg i ne tako banalnog, očiglednog načina obraćanja auditorijumu.
Meni se izuzetno dopadala, prvenstveno zbog očaravajućih enterijera, garderobe
(sredina devedesetih u svetu nema apsolutno ništa sa balkanskom turbo-dizel
“estetikom” iz košmara), kadrova i koncepcije. A ona je u skladu sa profesijom
glavne junakinje, crtača Kerolajn/Karoline Dafi (Lea Thompson), koja kroz strip-table skicira svakodnevne situacije
iz svog i života svojih prijatelja, kolega, cimera i udvarača. Takođe, uvek su
mi bliske i podsticajne priče o mladim ženama koje se bore za mesto pod suncem
u vrtlogu velegrada (ovde je to Njujork, tačnije Menhetn), lični profesionalni
dignitet i emotivnu ispunjenost. Karolinin život je poprilično nesređen, što
dovodi do obilja komičnih situacija i nesporazuma, ali, nije li tako svakome od
nas?
4. That 70s show (FOX,
1998 - 2006)
Eto još jedne serije
koju sam kao klinka baš, baš obožavala, a veoma dugo je nisam videla ni na
jednom kanalu. Rado bih “obnovila gradivo”, pa se nadam da će domaće
televizijske stanice malo stopirati sa reprizama nižerazrednih limunada čiji
tok znaju već i vrapci na grani, a podsetiti nas nekih kvalitetnih priča, ako
već nisu u mogućnosti da otkupe novitete. Uglavnom, s obzirom da mi je tata
svojevremeno bio hipik, te sam od malih nogu očarana muzikom, modom i idejama
iz tog otkačenog i revolucionarnog perioda, nije bilo potrebno previše da me
“Vesele sedamdesete” (prevod pod kojim su ovde emitovane) potpuno opčine.
Originalno nazvana “Teenage Wasteland”, tematski najsličnija filmu “Dazed and
confused”, priča prati živote grupe tinejdžera i njihovih roditelja iz
predgrađa, tokom tri godine (1976-1979) u američkoj državi Viskonsin. Obuhvata
celokupni kontekst epohe, sa sve muzikom, stilom, političkim problemima, tipičnim
generacijskim jazom, porocima, iskušenjima odrastanja i vezivanja. Erik Forman
(Topher Grace) i njegova devojka
Dona (Laura Prepon) provode vreme u
društvu razmažene lepotice Džeki (Mila
Kunis), inteligentnog hipika Stivena Hajda (Danny Masterson), imigranta karakterističnog naglaska Feza (Wilmer Valderrama) i glupavog zavodnika
Majkla Kelsoa (Ashton Kutcher). Omladina
kroz karakteristične “krug”-seanse (potpomognute vazda omiljenim “svetim dimom”
i njegovim psihodeličnim čudesima) opservira o svetu oko sebe i unutar svoje
zajednice, uz konstantne upade Erikovih roditelja, strogog vojnog veterana Reda
(Kurtwood Smith) i blage Kiti (Debra Jo Rupp). Serija danas važi za
kultnu, ostavila je veliki trag i izvršila kulturološki uticaj kao zabavna
retrospektiva decenije, a najveći deo originalne postave izgradio je uspešne
samostalne karijere. Zanimljivost: Mila i Ešton, koji su ispred kamere glumili
ljubavni par (Džeki i Kelsoa), godinama po završetku serije su i privatno
završili zajedno.
3. Just shoot me! (NBC,
1997 - 2003)
Otkako sam kao dete otkrila
Ejpril O’Nil u jednom od svojih najdražih crtaća, “Nindža kornjače”, poželela
sam da i ja budem novinar, ako ne baš reporter "Kanala 6". To je, uz bibliotekarstvo, bio
moj prvi san o “poslu koji bih volela da radim kad porastem”. Zbog toga ne čudi
što mi je serija “Slobodni strelci” (prevod kod nas, emitovao “FOX life”) odmah
prirasla za srce. Izuzetno mi je žao što kao da gotovo niko nije ni čuo za nju,
kamoli odgledao bar neku od epizoda iz ukupno sedam sezona, jer je zaista veoma
kvalitetna. Radnja je smeštena u redakciju modnog časopisa “Blush”, sredinom
devedesetih. Kroz vizuru njenih potpuno različitih članova kolektiva
zaposlenih, prati ne samo nastajanje i logiku jednog uticajnog “ženskog”
magazina, već i način na koji funkcioniše diktiranje trendova i oblikovanje
javnog mnjenja kroz (ne)afirmativne tekstove. Uz veliki broj zanimljivih
gostovanja, prelepu modu, boje i enterijer, najveći plus i srce serije
predstavlja glumačka ekipa.
Priča prati Maju Galo (Laura San Giacomo), inteligentnu novinarku
sa diplomom Univerziteta “Kolumbija”, kojoj se pruža prilika da radi u
glamuroznom listu čija se filozofija potpuno kosi sa svime u šta lično veruje,
a koji vodi njen otuđeni otac, medijski magnat Džek Galo (George Segal). Maja je zapaljive naravi, borac za pravdu i
ispravljanje statusa žene kakav nameću upravo takvi časopisi, pa će njena
avantura u “neprijateljskim” vodama biti izuzetno interesantna, uz dodir sa
ostalim članovima uredništva. To su, pre svih, fotograf Eliot DiMauro (Enrico Colantoni) sa kojim će postepeno
doživeti ljubav, napadni i vickasti Džekov “potrčko” Denis Finč (David Spade) i meni omiljena, bivša
manekenka Nina Van Horn (sjajna Wendie
Malick), koja i dalje gaji sećanja i pojedine navike iz svojih “zlatnih
godina”, kada je ludovala u “Studiju 54” sa raznim legendama pop i rock
istorije. Kasnije im se pridružuje mlada pripravnica Viki Kosta, koju igra
simpatična Rena Sofer.
2. Friends (NBC, 1994 -
2004)
Ovo je jedna od retkih
serija koje mogu da gledam iznova i iznova, mada znam napamet scene i replike. Svaki
put kada je “B92” reprizira, pomislim:“Nema šanse!”, a ipak bacim pogled na
prvu epizodu, odgledam do kraja i tako u nedogled.”Prijatelji” su verovatno najbolji
sitkom svih vremena, uz jednako dugovečni "Married...with children"
(koji je, opet, više satira na američko društvo i našao se na zasluženoj
pobedničkoj poziciji). Moja su “dnevna doza pozitivnog raspoloženja" - naprosto,
nasmeju me i razvesele koliko god da se loše osećam. Čitava glumačka ekipa je
savršena i ne mogu izdvojiti najomiljeniji lik, zaista su ujednačeni, svako je
blesav i divan na svoj način. Odlično su razvijani i dobili podjednak prostor,
što nije nimalo lako postići.
Rejčel Grin (Jennifer Aniston) je neposredno pre
venčanja napustila verenika i rešila da se konačno osamostali i napusti život
razmažene male bogatašice. Sasvim slučajno, u “Velikoj Jabuci” joj se putevi
ukrštaju sa srednjoškolskom drugaricom Monikom Geler (Corteney Cox), koja traži cimerku. Monikin stariji brat Ros (David Schwimer),
paleontolog od detinjstva ludo zaljubljen u Rejčel, u istoj sedmici saznaje da
će postati otac - ali i da mu je supruga Kerol upravo otkrila svoju sklonost ka
istom polu. Ponovnim susretom sa Monikom, Rejčel postaje deo njene ekipe iz
kafea “Central perk”, a koju još čine sarkastični Čendler Bing (Mathhew Perry), otkačena Fibi Bufe (Lisa Kudrow) i mladi glumac u pokušaju,
Džoi Tribijani (Matt LeBlanc).
Njihovo sastajalište postaje, uz pomenuti kafić, Monikin (savršeni!) stan, a
kroz deset sezona prodefilovaće mnoštvo sjajnih epizodnih likova i začiniti
njihovo burno, ali uvek dirljivo i prisno PRIJATELJSTVO.
 |
| Među brojnim slavnim gostima, izdvaja se Bred Pit, tada u braku sa Enistonovom |
Gledala sam ih u periodu
najveće aktuelnosti i dobro se sećam sa koliko je euforije i tuge ispraćena
poslednja sezona. Kada sam im se kasnije vratila, sa perspektivom odrasle
osobe, još više su mi prirasli za srce, a danas već potpuno shvatam likove u
kasnim dvadesetim godinama, koji se “pate” sa svakodnevnim izazovima
zaposlenja, stanovanja, zabavljanja, očekivanja. Malo je reći da su postava,
muzičke numere, scene, fazoni....postali već legendarni.
1. Married….with
children (FOX, 1987 - 1997)
Bez bliže konkurencije,
moja omiljena humoristička serija! Pre nekih šest godina, na gore spominjanom “FOX
life”-u emitovane su gotovo sve sezone i pratila sam ih svakoga dana. Pošlo mi
je za rukom da “navučem” čak i cimerku, Anu, iako su joj likovi u početku bili
odbojni. Ja ih zaista obožavam i smatram da su "Bračne vode" (kako glasi ovdašnji prevod) redak primer
sitkoma, pa još američkog, koji je uspeo da inteligentno i istovremeno
urnebesno obuhvati svaki stereotip, ostajući svedočanstvo čitave jedne
decenije. Serijal je kroz ukupno 11 sezona doslovno "opleo" po svakom
segmentu trulog američkog drustva, zbog čega je šokirao licemernu javnost i
često bio na ivici zabranjivanja.
Pred nama je savršen
prikaz jedne disfunkcionalno-funkcionalne porodice srednje klase, iz vetrovitog
Čikaga. Al Bandi (Ed O’Neil) je
mizogini prodavac cipela. Vozi “dodž”, ne podnosi (debele) žene, a naročito je
“alergičan” na svoju suprugu, utegnutu domaćicu Pegi (Kety Sagal). Njihova deca su zgodna, ali glupa Keli (Christina Applegate) i, potpuno
suprotno, inteligentni, a konstantno “zagoreli” tinejdžer Bad (David Faustino). Pored kućnog ljubimca
(pas Bak), redovni posetioci čuvenog žutog kauča pred televizorom su prvi
susedi, bankari Marsi (Amanda Bearse)
i njen prvi suprug, ozbiljni Stiv Rouds (David
Garrison), čije će mesto kasnije zauzeti mladoženja broj 2, zgodni i
besposleni Džeferson D’Arsi (Ted
McGinley).
Al je tipičan primer
propalog “američkog sna”, čiji život, baš kao i njegove porodice,
beskompromisno, a kroz smeh (jedino podnošljivo sredstvo) ogoljava svaki
problematični aspekt društva u kome su slični tipovi mnogobrojni. Kao što
rekoh, inače sam veliki fan osamdesetih i početka devedesetih, pa obožavam
seriju, između ostalog, i zbog toga što ih kroz epizode potpuno doživite...muzika,
gosti/epizodne uloge, fazoni, sve je savršeno! Intro sa Sinatrinom pesmom
pogotovo. Opčinjena sam Kellynim modnim kombinacijama i lepotom, a o njenom
liku sam pisala OVDE. U svakom slučaju, ovo je bilo samo letimično
predstavljanje televizijskog fenomena koji će već dobiti poseban članak.
 |
| porodični kucov... |
 |
| ...i juniori |
***
My own private sitcom!
Pretpostavljam da smo
svi, u određenom periodu, zavapili kako nam je život kao “loša komedija”, komad sa pevanjem i plakanjem. Meni se
to dešava praktično otkad pamtim, a posebno osvrt na tinejdžersko doba nameće
ovakve zaključke. Sem toga, na (ne)sreću, pamtim “kao slon”, datume pogotovo,
pa ne mogu da verujem da je proletelo već DESET GODINA od mojih srednjoškolskih
dogodovština i “patnji mladog Vertera” koje sam proživljavala na prvom letnjem
raspustu kao punoletno biće.
Elem, ko zna - zna. Na
današnji dan mi je posvećena “Bitanga i princeza” Bijelog dugmeta. Axl Rose Moravičkog okruga nije bio za mene i
kasnije sam doživela onu Balaševićevu “Svirajte mi, jesen stiže”, pa
ipak....Živele nesrećne, neuzvraćene ljubavi posle kojih se osećate kao da vas
je voz pregazio, ali iz kojih, Bogu hvala, na kraju izađete pametniji i
pronađete svoj PRAVI put, poziv i ljubavi neke druge vrste! Ostaju pesme.
***
Da rezimiram, vrednosti sitkoma su, pre svega:
činjenica da je u pitanju kratki format (epizoda traje u proseku 20 minuta),
zbog čega drže pažnju i ne opterećuju; različiti karakteri - pri čemu je lako i
očekivano da izdvojimo favorita iliti važi princip „za svakog ponešto“; obiluju
humorom, opuštaju, ali i problematizuju aktuelnosti s obzirom na predočenu realističnost;
dodatnu čar čine „specijali“ povodom praznika ili sličnih prigoda, čime se svet
likova dodatno približava našem. Pod mane
svrstavam: isprazan, isforsiran smeh i često očigledno automatizovanu glumu; sklonost ka razvučenosti na previše sezona,
pri čemu se gubi svaka poenta i početni smisao priče; sklonost stereotipima,
koji prevazilaze sveobuhvatnost kao ideju, već pre spadaju u neukus i
uvredljivost inteligencije, a i osećanja mnogih. Ipak, potrebni su nam i
njihova popularnost to sasvim jasno dokazuje, jer je ponekad neophodno
jednostavno se NASMEJATI problemima u lice, usput proturivši koju inteligentnu,
ironijsku žaoku.
(naredne
tri „dramske nedelje“ biće posvećene
seriji „Camelot“. Ima svega jednu sezonu od 10 epizoda, neuobičajenu
interpretaciju arturijanske legende, BOŽANSTVENI kasting i prilično podeljena
mišljenja publike i kritike. Proverićemo zašto!)