среда, 17. август 2016.

„Sva su raja otišla na more…“

Mada nas kudim i kritički sagledam kad god zaslužimo, ponoseći se odstupanjem od nazadnih strana srpskog mentaliteta, neke karakterne crte su mi tipično „našKe“. Npr, more je i moja tiha patnja - zato, kad zakuca letnja sezona, već godinama i ja sanjam o plavom horizontu.

piše: Isidora Đolović

Sa mladosti svojstvenim podsmehom gledam na „bapske“ priče i izreke, ali ovih dana moram da se složim sa tim da „od svetog Ilije, sunce JESTE sve milije“. Uprkos tome, teši me izvesnost „miholjskog leta“, baš kao i mnoge koji će se tek početkom septembra zaputiti na zaslužen godišnji odmor u nekom od inostranih letovališta. Kriza je učinila da vansezonske invazije na grčke, turske i sve manje regionalne plaže, postanu uobičajene. Čitave godine se štedi, podižu se krediti zarad desetak dana pod, nikad opasnijim, zracima sunca - a onda se ostatak vremena žali i negoduje. Svejedno, to ne sprečava sunarodnike da ispune žudnju koja nam je, izgleda, svima upisana u genetski kod.

Još od Dušana Silnog i njegovog kratkog carevanja do Soluna, koje nikako da prežalimo, Srbi sanjaju o izlazu na more. Mislim da nas je prilikom razlaza sa braćom-„đetićima“ ponajviše zaboleo gubitak montenegrinskih zaliva i rivijera. Ma, zadovoljili bi se i maleckim priobalnim pojasom poput bosanskog Neuma, samo da ne moramo tražiti utehu u slatkovodnim zamenama. Kao fol, Morava je naše more i brčkanje na Adi ili Štrandu može da nadomesti pravo letovanje - iako svi znamo da se radi o prvoj prihvatljivoj varijanti, mada ne nužno lošoj.


A za to vreme, more je ostalo neostvarena želja i večiti srpski san. Posebno u okolnostima kada ste silom prilika osuđeni na “gradsko ljetovanje”, pa oni genijalni stihovi iz ništa manje šmekerske pesme grupe "Elvis J. Kurtovich" postanu svakodnevnica tokom žarkog godišnjeg doba. Često je vrtim u poslednje vreme, dok leto odmiče i ljudi iz okoline putuju i vraćaju se, preplanuli i odmorni - a ja “u pećini” ćorim nad knjigama i okrećem na šalu svoje “aristokratsko bledilo”. U sebi, razume se, cvilim za tim istim morem već deceniju ipo, koliko nisam bila na letovanju.
I čim stigne leto, čini mi se da SVI u nekom trenutku putuju ili planiraju put na more. Prijatelji i poznanici zasipaju svoje profile na društvenim mrežama “sunčanim” fotografijama, izveštavajući o svakom koraku načinjenom na potezu autobus - smeštaj - plaža. Novine vrve od saveta za garderobu, kozmetiku, hranu, muziku, knjige namenjene boravku na - opet, plaži. Čak se i paparaci presele, da preskaču žardinjere i kriju se iza stena u nekom primorskom mestu, šunjaju se nudističkim plažama i tobože napuštenim kupalištima, u lovu na “ekskluzivni” snimak golišave zvezdice. Poneka televizija se prevari, pa emituje “Sam u kući” ili nešto slično, ali uglavnom je i programska šema tematski prilagođena nastalom godišnjem dobu. Sa svih strana, podsećaju nas na: tropske ukuse keksa, sladoleda, sokova, čak i alkoholnih pića. Na letnje mirise novih sapuna i gelova za tuširanje. Na rasprodaje suncobrana, ležaljki, prenosivih frižidera i “mišića”, lopatica, ronilačkih naočara za klince. Bašte kafića odzvanjaju “letnjim hitovima”. More postane svuda prisutna, glavna tema.

Kao što su samo oni znali, predstavnici sarajevskog New primitives pokreta dotakli su se i ove teme, ostavivši nam delić svedočanstva kako je to izgledalo u bivšoj Jugoslaviji. Dabome, pojam mora tada je bio mnogo širi, pa nije ni čudo što se još uvek prepričavaju doživljaji sa neprikosnovene hrvatske obale. Leto u gradu ima mnoštvo sopstvenih čari, ali, dok se ne oseti slani vazduh i ne “brčne” u pravim talasima, nema govora o istinskom odmoru. Proverite:
I, evo, slušam kako legendarni, nesrećni Dražen Ričl Zijo (1962-1986), sa mešavinom tugaljivosti i ironije u glasu, svojstvene sarajevskoj “nadrealnoj” ekipici, potišteno i u isti mah podsmešljivo jadikuje što mu zbog sebičnog babe koji “nije dao pare”, propada raspust. Za to vreme, on zna, jarani  uživaju “bilo gdje, na moru” - pa se slika iz tmurne, zagušljive sobe sa, pretpostavljam, spuštenim roletnama (jer ništa pametnije od knjavanja do podneva i nema da radi), seli na plažu, u imaginarni tropski raj. Tu se snebivljive Slovenke, čiji glas ovde u jedan sažima šarmantna Anja Rupel (vokal grupe ”Videosex”), nagovaraju na provod uz gitaru. Slika ponovo napušta rivu i zamišlja se, unapred, septembar sa povratkom gradskih “djevojčica kojima miriše koža” na šetališta, preplanulih od sunčanja, zračeći prikupljenom pozitivnom energijom (pre današnjeg UV-zračenja!) i egzotikom daljina na njih, željne sugrađane. Pesma spaja malerozno osećanje izopštenosti, ostavljenosti na cedilu gradskog leta - i ujedno mirenje sa sudbinom, uz iščekivanje nastavka sezone, kada će se “raja” ponovo okupiti u kvartu, da podeli svoje dogodovštine sa manje srećnima. A to je, verujem, barem jednom bila pozicija iz koje je svako od nas posmatrao leto(vanje).

Kako je to izgledalo u velikoj Jugi, sama, nažalost, ne mogu znati - sem “iz druge ruke” i priča koje su odavno poprimile oblik legende. Moj stari je služio vojsku u Zadru, stekao prijatelje diljem Dalmacije i provodio svako leto na nekoj od tamošnjih, turistički rečeno, udarnih destinacija. Ponajviše je, ipak, boravio u Dubrovniku, gde godinama neizostavno putuje, sve do ženidbe. Mnoštvo knjiga, fotografija, snimaka, čak i dve umetničke slike koje prikazuju ovu staru renesansnu republiku, ničiju i posebnu, otkad znam za sebe pripovedale su mi o tom, za mene zaista polumitskom duždevom biseru u slovenskoj školjki. Postoji čak i priča o tatinoj ideji da se zovem Dubravka, u čast njegovog omiljenog grada, ali, nije se ništa pitao!

Što se mene lično tiče, letovanja su bila obavezan deo godine, baš kao i zimske “škole u prirodi”, nekad i po dva puta u sezoni. Sa vrtićem i mlađim razredima škole išlo se u Ulcinj, a porodično u Valdanos. Kao i jadni mutant od države preostale iza velike joj imenjakinje, odmarališta SR Jugoslavije predstavljala su očigledni otpadak prosperitetnog života srednje klase. Sada više socijalni nego socijalistički, ti smeštaji su ipak imali svojih lepota, ili to progovara puka nostalgija za detinjstvom - i, razume se, morem.
Od 1993. smo svake godine putovali u pomenuti Valdanos, vojno odmaralište između Bara i Ulcinja. Zahvaljujući tatinom poslu u JNA, bili smo jedna od mnogih porodica koje bi provodile deset-petnaest dana godišnje u ovoj opskurnoj uvali sa kamenitom plažom, maslinjacima i već tada poluruiniranim, démodé i zapuštenim objektima. Verovatno je Valdanos svojevremeno zaista bio prestižno okupljalište Titovih oficira za godišnju turu uzimanja predaha od služenja otadžbini. U moje vreme, bilo je to najružnije “more” (ovo je bio uopšten naziv za mesto letovanja u rečniku nas dece) koje vam je žreb sudbine mogao dodeliti!

Naviknuti na posleratnu stvarnost sankcija, inflacije i permanentne nemaštine, naučeni da ne “izvoljevamo”, brat i ja smo se ipak, odrastajući, više puta zapitali sledeće, iako smo znali odgovor: Zašto, zaboga, ne možemo i mi “kao sav normalan svet”, ako već ne u Grčku (čista egzotika, rezervisana za “pariće” koji su tamo sami kuvali, a vraćali se sa brdom suvenira i karakterističnim motivima na majicama), onda u Bar (svraćali kod tetke, kad nam se datumi letovanja poklope), Sutomore, Budvu, Bečiće (to je bio pravi raj, gde su druga tetka i braća redovno odlazili, zahvaljujući tečovom poslu u Elektrodistribuciji, kojoj je sledovao tamošnji hotel), Herceg Novi, Tivat....dobro, Sveti Stefan je još uvek misaona imenica. Zašto jedino mi moramo da se lomimo po najružnijoj plaži, gde ležanje na peškiru ne dolazi u obzir, a bez sandala se ne hoda zbog oštrog kamenja i morskih ježeva? Da šetamo već popucanim pločnikom, spavamo u montažnim kućama punim komaraca, gde se od malo izmrvljenog keksa prizove pola mravinjaka, terasa je čist kamen, a stepenice strme i vrlo zgodne za lomljenje nosa ili ekstremiteta? Druga opcija, doduše, bile su kamp-prikolice. Dobili smo je samo jedne godine i zamenili istoga dana, jer je Filip - hvala mu! - uspeo da izgubi ključ u čučavcu zajedničkog kupatila. Treća, ujedno i najbolja boravišna varijanta, bungalovi - bili su pristupačni samo najimućnijima. Čežnjivo sam gledala njihove belo okrečene zidove prilikom svake šetnje.
Pa, ipak, imao je taj naš Valdanos svojih lepota, nije da nije. U svakom slučaju, neuporedivo više od dečjeg odmarališta u Ulcinju, gde pesak jeste bio divan i skrivao  mnoštvo prekrasnih školjki (a ja ih skupljala, u kantici dovlačila i do danas sačuvala) - ali mu je zaštitni znak ipak bilo i more bez dubine (kilometrima od obale, voda nije prelazila visinu kolena deteta), te još tada zlokobna blizina albanske granice i neko sveopšte sivilo, siromaštvo, čemer.
Pamtim svako putovanje našim automobilom marke “YUGO 45” (eto, zapeva mi opet Elvis Dži u glavi!). Noću bi nas mama i tata probudili, spakovali na zadnje sedište, povrh zelenih vreća-prtljaga sa izvezenim imenima, koje smo naročito voleli. Onda su kretale da se nižu, vremenom napamet naučene, stanice koje sam proučavala kroz prvu jutarnju izmaglicu: Požega, Užice, Zlatibor; Kokin Brod, Nova Varoš, Prijepolje, Bijelo Polje; Mojkovac, Kolašin, Podgorica; Kanjon i manastir Morača; Čanj, Bar. Upoznala sam predačku zemlju skoro kao svoj džep, jer smo se uvek vraćali drugom rutom, pa bi nekad završili na Durmitoru, sa snegom pokrivenim vrhovima. Granicu smo obično prelazili u Jabuci, gde je zaboravljeni memorijalni kompleks “Boško Buha” sećao na malog bombaša. Svako putovanje predstavljalo je lekciju iz istorije i geografije, doduše, očekivanu kada vam je glava porodice turizmolog.

Pamtim ulaz u Valdanos, divlju prirodu koja je okruživala to kamenito mestašce i mnogo, mnogo maslina, njegov zaštitni znak. Na obzorju je voda uvek bila tamno plava. Sećam se svake stazice, od zapuštenih golf-terena i bazena (deci vrlo zanimljivih, mada jedva na koji metar razdaljine od plaže!) do smeštajnih objekata; svaku “cimersku” porodicu (kućice su bile spojene po dve, odeljenih terasa); restoran sa tipično “hotelskom” hranom, svuda utisnutim plavim logom odmarališta, “našim” konobarima koji su opsluživali strogo određene stolove tokom trajanja letovanja; zavojite stepenice kojima se pored bine, gde je uveče nastupao bend, spuštalo do plaže, uz visoki zid oslikan odavno izbledelim muralom. Kiosk gde smo u podne išli po sladoled; bizaran običaj prodaje KROFNI na plaži (i to po čitavom crnogorskom primorju); pedaline i sandoline, uvek privezane uz obalu; šetnje do dve najudaljenije tačke sa obe strane zaliva - svetionika i ribljeg restorana. Penušanje talasa dok se odbijaju o betonske zidine. Ushićenje kada se na horizontu pojavi brod. Sanjarenje, pogleda uperenog u pučinu. Odrasla sam na moru i zavolela ga svim srcem.
Dok je moj brat urlao “iz petnih žila”, tako da se svet na plaži osvrtao u potrazi za izvorom buke, pri svakom tatinom pokušaju da ga odvoji od bazena i uvede u plićak, ja sam brzo naučila da plivam i niko me iz vode nije mogao isterati! Otisnula bih se što dalje od obale. Brzo sam “hvatala” i boju, pa se, ionako crna, vraćala u Čačak kao Cigančica. Pamtim i banalne sitnice poput keksa “Čiča-Gliša, car slatkiša” (u tamošnjoj verziji “Monte-Gliša”), koji je prodavan u jednom jedinom marketu; ili teške, četvrtaste plave priveske za ključ. Nedostaju mi najlepši sutoni na velikoj terasi restorana, kada smo imali sreće da uopšte dobijemo sto koji nije unutra. Još uvek mogu da osetim tugu pri svakom prolasku kroz odjavnu rampu.
Poslednji put smo otišli na letovanje godinu dana nakon bombardovanja. I od tada, punih 16 godina - a ne računam ekskurzije - more i ja “videli se nismo”. Kasnije je uvek bilo drugih prioriteta, nikad dovoljno novca, školovanje, troškovi...i vremenom, more postade davna uspomena, stvarnost svih drugih, jedna od (kao i sopstvena soba) motivacija i nada koje su, sa svakom pređenom etapom (kao nivoom na igrici!), ipak jednako daleke. Od bazena i reke sam, iz gađenja, odavno odustala. Ozbiljno mislim kako sam do sada sigurno već zaboravila da plivam. Ukratko, postala sam nasukana “gradska sirena”, koja je u tinejdžerskim danima - baš kao i Zijo u pesmi - more posmatrala iz vizure privremenog odsustva bitnih ljudi, iščekujući povratak pun priče, tešeći se kako ONI propuštaju mnogo, ne mi! Jer, u “džungli na asfaltu” se, po pravilu, čak i leti uvek nešto zbiva. A “Morava je naše more”, uostalom. K’o fol.

More, ta velika tajna, neprežaljena tuga i nada od koje se ne odustaje! I sada mi, melodijama poput ove kojom ću zaključiti današnji tekst, šapuće da ga sanjam i dalje. Ko zna, možda se (kao u italijanskoj seriji “Kapri”, koju sam pratila uglavnom zbog božanstvenog mesta radnje) jednom ponovo sretnemo. I možda to bude baš Azurna obala?



12 коментара:

  1. Kad sam videla naslov prvo sam pomislila "sem mene" 😆
    Ja sam prvi put letovala u svesnom stanju, pošto sam prvu godinu napunila u Grčkoj, ali se toga ne sećam, u Baru, preko tatine i mamine firme, u kamp, ne hvala, mislim da više kampovanje ne želim da u životu doživim. Inače mi je tata Crnogorac, tako da sam se na svaki letnji raspust, spuštala "dole", ali u porodičnu kuću, kod babe i dede, na severu CG i ponekad bi svratili u Podgoricu, kod babine familije, ona potiče od jako ugledne porodice iz Hercegovačke ulice i nikada neću prežaliti što su pradedi oduzete kuće u Dalmaciji i Dubrovniku, sad bi baš uživali.😆 Kasnije sam negde od 97 išla kod baba tetke u Budvu, imala je prelepu vilu u blizini glavnog puta, sa baštom punom maslina, narandže i vinove loze. U Budvi sam sigurno letovala do negde 2005. godine i znam, klasična sam ona kada se kaže Crna Gora i more, za mene je to Budva haha. Prošla sam zaista svakakva njena izdanja i faze. Kasnije sam bila dva puta u Petrovcu i naravno, svraćala do Budve i 2013. da vidim i ja gde svet hrli i odem u Grčku, Parga, gde je zaista onako mediteranski prelepo.
    Prošle godine ne računam more, jer sam morala zbog zdravstvenog problema sa se vratim posle 4 dana i ovako me vezuju neke ružne uspomene.
    Ja sam rođena u julu, tako da je leto moje vreme, plus obožavam plivanje, prof sam trenirala, tako da more, voda, ma sve mi je odmah lepše leti, zimi padnem u tešku depresiju.😆
    Sanjam o nekoj tropskoj dedtinaciji, ali mislim da na Maldive defitivno ne idem, jer su postali isfurani među modnim blogerkama haha.😆

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Pa, ti si baš iskusan "moreplovac"!:))) Sjajno, meni je mamina porodica iz CG, ali oni su "kontinentalci", Nikšićani. Budva je predivna, tamo sam bila na ekskurziji u osmom razredu, kada smo obišli Crnu Goru i mene zauvek osvojio Kotor. :) Najlepši njihov grad, tako otprilike zamišljam i Dubrovnik.
      Kaže moj pobro iz Kotora, da je tamo zimi smor, ali mogla bih cele godine boraviti na moru.
      Mnogo hvala na čitanju!:)))

      Избриши
    2. Moji su iz Berana, to se samo babina sestra ocepila, pa povukla nas na primorje, inače smo teški Severnjaci.:-D
      Jeste, lep je Kotor, mada ja se malo uznemirim ponekd kad vidim toliki krš, zafali mi ravnica.
      Hehe sad sam se setila one scene iz filma Eurotrip kada Rade Śerbedžija kaže dobro je da ste došli leti zimi zna da bude malo depresivno.:-D
      https://m.youtube.com/watch?v=1mYqY5YELd0
      Nema na čemu, uživam u tvojim tekstovima.:-)

      Избриши
    3. Meni je najtraumatičnije iskustvo bilo penjanje na Lovćen i prelazak do Njegoševog mauzoleja, onom stazicom bez ograde, a sa obe strane provalija....evo, sad sam se naježila.
      I kanjon Tare, Morače, ma cela CG je koliko prelepa zbog tog krša i kontrasta na malom prostoru, toliko zastrašujuća - valjda im zato Turci nisu mogli ništa, ko je lud da se lomata po onom kamenjaru.:)
      Jao, "Eurotrip", koliko volim taj film, genijalni su stereotipi, posebno to u Čehoslovačkoj, koliko god da je uvredljivo. :)

      :*

      Избриши
  2. Jao, "Dunave, Dunave - moje more"..
    Ova moja ekskurzija u Sloveniju bila mije prvi susret s morem (i to kada sam ga na dan videla u Umagu) nakon deset godina.
    Tada sam prvi put u životu, pre deset godina, bila na Hvaru.
    Sada pred polazak sam se pribojavala samog odlaska, bila sam euforična kao da idem prvi put.
    Ne znam zašto, ali ne patim i da ga uopšte ne vidim, valjda jer sam navikla da ga mi (država) nemamo, pa mi sama pomisao nekako strana.

    Pozdravljam relaksaciju pored plaže, neka limunadica i knjiga i ja sam happy, jer plivati ne znam.
    Sada sam, u Umagu, samo sedela u plićaku i reš se ispekla za tih nepunih sat vremena.
    Međutim sedenje na kamenu s nogama u vodi do čljanaka u predvečerje dok sunce zalazi mi ne bi smetao.
    To bi bio moj morski merak. :)

    Hvala ti na tekstu i uspomenama koje si sa nama podelila. <3

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Pre svega, hvala tebi na čitanju :))), drago mi je da ti se tekst svideo.
      Nije baš da ni ja patim za morem, posle toliko godina odsustva pomirila sam se sa sudbinom, ali lepo mi da ga vidim barem na slikama i odmah osetim čežnju, zapahnu me uspomene.
      Sem toga, mogla bih živeti tamo, prija mi njihova klima, ishrana, smiruje me plavetnilo i voda, ja i u gradu stalno tražim blizinu reke. :) More mi je opsesija otkad sam kao klinka odgledala "Malu sirenu", posle još i pirati, zaista me nešto vuče.
      Od brčkanja nogu nema vajde, ja bih odmah zaplivala, ali mada kažu da je to kao vožnja bicikla - nikad ne zaboraviš, čisto sumnjam!:)
      Ovih dana mi se baš vrti ta Elvisova pesma po glavi, pa nisam odolela da ne stavim misli na papir - i onda na tastaturu.
      A i prikladno je. :)

      Избриши
  3. Prvu veću pazu koristim da napišem komentar, post sam na telefonu pročitala još malopre evo sada šanse da napišem koji red :)
    Sjajn tekst. Pre svega slažem se, naš narod je praktično spreman da proda bubreg da bi išao na more, zato ssam ja naučila da ne želim da idem. Imam "odbrambreni sistem" po pitanju karateristika nas kao naroda i nekako sam vremenom sve naučila da promenim-ne inatim se, ne volim "merak" ne patim za morem. Dobro ili loše ne znam no tako je.
    Na more nisa išla čitavu deceniju. Kada se ujak vratio sa Malte samo mesec dana nakon mog povratka nije se imalo vremena, onda sam se sa 14 ja razbolela. Pet godina od moje 15-e do 20.-e je bilo zabranjeno (kancerogene bolesti, a moja je leukemija je bila takva, ne smeju da se sretnu sa suncem) a onda kada sam konačno smela fakultet me je sprečio u tome. E sada da moja baka hoće da iznajmi apartman, ode u Crnu Goru, Bugarsku ili Grčku (Turska je no no život ne rizikujemo tu ni besplatno išla ne bih) predsoostavljam da bih i ja mogla da idem. Moja baka je žena hedonista i za nju važi pravilo-kada idem idem kao gospoda što znači da jedini prevoz koji dolazi u obzir je avion, jedino mesto u Grčkoj koje možemo da razmatramo je Santorini a jedino prebivalište-hotel jer ona kaže ide an odmor ne da kuva i sprema. Tako ja more ove kao i prošle godine videla nisam. Iskreno nisam tip koji pati za morem zapravo sam prilično ravnodušna, ja sam neko ko bi više voleo da ode i obilazi mesta nego da ode na odmor kao takav (ja sam neko ko na pitanje gde bi išla u sred leta odgovara "U Finsku" jer Mile kontraš).Imala sam priliku da živim na moru, dva meseca milina. Osećaj kada si na ostrvskoj držaavi i kada je svaki pogled more je divna lagaću kao napišem drugačije, ali toliko sam se navikla na to da ne idem da mi je sasvim ok, ne moram da idem. Osim toga šokolarina mi ne dozvoljava, a baka smatra da prvo moram sa njom pa tek onda sama jer je dugo prošlo. Obećala je da kada završim masters platiće mi put na Island ili Maltu pa se nekako držim za to :)
    Pokrenuli smo neki posao (mislim ja nisam baka je) pa ako do sledećeg leta zaradimo dovljno za hotel, Sandorini i četri avionske karte možda se i sretnem sa slanom vodom, do tada uživam u sitnicama koje imam ovde :)
    Odličan tekst jako inspirativan :)

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Zapravo, ovakvi komentari su inspirativni, hvala ti mnogo!:)))
      Zagotivila sam tvoju baku već iz priče, zmaj-žena baš kao i moja, nadam se da će vam poduhvat uspeti.:)
      Moram priznati da me tvoj tekst o životu na Malti prilično nadahnuo, tako da jedva čekam nastavke.:)
      Ja sam baš "morski", mediteranski tip, zimu i sneg volim samo na slici i kroz prozor da gledam, planina nikad nije bila moj primarni izbor.
      Baš zbog tih "narodnih" osobina gadim se bazena i lokalne reke...mi smo nacija kojoj je recikliranje i briga o životnoj sredini sprdnja, razlog za smeh. Žali Bože toliko zagađenih prirodnih lepota, možda je i bolje što (više) nemamo more, kad sve upropastimo.

      Избриши
  4. Hehe, ako ti je za utehu, ja nisam video more ima 7 godina. :))
    Inače, super tekst ko i svaki tvoj, pa ti to više neću mnogo naglašavati. Uostalom, ti sama najbolje znaš kako pišeš, zar ne?
    Nego bre kako si znala za podatak da se Anja Rupel pojavila u pesmici "Sva su raja"? Ja sam to na jedvite jade iskopao tek nedavno? :o

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Hej!:))) Pre svega, dobrodošao na blog i HVALA na čitanju, podršci, lepim rečima. Nema bolje motivacije. Što se podatka tiče, pročitala sam ga na ploči, ako se dobro sećam, stoji na omotu u sklopu podataka o saradnicima pri snimanju. Ne mogu sad da proverim, kolekcija mi je rasturena po ormarima (sve manje mesta u stanu), ali mislim da je to bio izvor. :)

      Избриши
  5. Evo šta sam ja napisao svojevremeno povodom ovog "incidenta" sa Anjom:

    Naime, u ovoj meni inače omiljenoj pesmici kultnog sarajevskog sastava, koja obiluje nežnim notama, patetikom ali i zajebancijom, ima i deo gde autor pesme, gitarista i vokalni solista Dražen Ričl Zijo, inače pokojna legenda sarajevske rok scene, razgovara kao sa curom, pa je zove na plažu a ona se gistro dvoumi. E, tu curu je maestralno odigrala upravo Anja, zabovši čak i tipičan sarajevski dijalekt. Za sve one koji ne budu mogli da razaznaju šta to dvoje mladih pričaju evo i transkripta, znači obrati pažnju...

    - Zijo: hej, hajmo bona na plažu, ho'š?
    - Anja: kako na plaži?
    - Zijo: hajd, idemo tamo, uzećemo cuge, ima da jedan pravo svira, lete prsti, hajmo...
    - Anja: hm, ma dobro :)

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Pa, ja tek sad skontah da odavno pratim tvoj blog!:))) I da sam baš pripremajući ovaj post čitala ovo što citiraš, a ranije sam kod tebe pronašla demo "TLN"-a i još neke značajne, retke albume i snimke. Sad sam baš polaskana!:)))) Super su tekstovi, vrlo informativni i stvarno, svaka čast!

      Избриши

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...