Šta
je sa našim pravom da ne (sa)znamo sve? Sa novinarskom, profesionalnom,
ljudskom etikom? Zar je DISKRECIJA svedena na rijaliti personu Macu? I koliko
još možemo da rastežemo izgovor kako „narod traži“ upravo ono što „prodaje novine“?
„Skandalozno!“,
„Monstruozno!“, „Bizarno!“ „Ekskluzivno!“, „Otkrivamo!“, „Šokantno!“ „Zaprepastićete
se!“, „Nećete verovati da…“
Ulogu telala koji na
uglovima ulica izvikuju probrani sadržaj večernjih ili jutarnjih novosti, sveže
pristiglih iz štamparije, u moderno vreme preuzeli su sami naslovi. Oni vrište,
šamaraju, spopadaju. Ništa zato što se iza bombastične najave najčešće kriju
šture, neproverene, pa i sasvim nepostojeće informacije - efekat je postignut.
Želeli ste šok, od vrste koja prodaje tabloide (a 95% današnjih dnevnih novina
to, nažalost, jesu) - dogovoreno, dobijate ga. I to ne na kašičicu, već pošteno
i obilato, u količinama dovoljnim za fino predoziranje.
Pozivajući se na „naše
pravo da znamo sve“ (demokratsko koliko i vlast u čijoj su najbučnija i
najprodornija glasila vernoj službi), svakodnevno se, naizgled spontano,
plasiraju nove i nove ture opijuma za narod. To što je reč o crnoj, estradnoj i
političkoj hronici, ne čini problem ništa drugačijim, niti pruža više opravdanja
njegovom postojanju.
Kada god se desi strašan zločin, javnost složno skače na noge, Supermeni iz Vlade obećavaju hitno donošenje zakona i oštro sankcionisanje daljih čudovišnosti, nasilja i surovosti. U debatu se uključuju psiholozi, sociolozi, kulturolozi i meteorolozi (navodno „pedofili izlaze po vrućini!“)…tako sve dok se prašina ne slegne. U međuvremenu, valja ostaviti prostora i za „istorijsko otvaranje poglavlja“, završenih par desetina metara Koridora, pobednike rijalitija bez kraja, Instagram-fotke sveže isplastičarenog estradnog podmlatka i nove pesme „srpske majke“. Ako i nakon ovog „Molotovljevog koktela“ ostane pri iole budnoj svesti, Srbin će biti dotučen danonoćnim izveštajima o Erdoganovom puču (režiranom ili ne), pomahnitalom kamiondžiji iz Nice, nuklearnim probama severnokorejskog lidera, zika-komarcima i veštački usmeravanim tornadima. Time se šalje nedvosmislena poruka - svet je strašno, opasno mesto, u kome nas svakoga dana i sa svih strana vrebaju katastrofe. Život je nepravedan, nepredvidivi „dušmanin“ i jedinu utehu nude melos, lako štivo, štampani i TV tabloidi, kao i, naravno, Veliki Vođa sa svojim mudrim balansiranjem između zemalja izlazećeg i zalazećeg sunca. Njegov spokojni govor tu je da umiri, ali i, očinski strogo, u korenu „saseče“ sve naše strahove.
I posle se čudimo stopi samoubistava, hroničnoj depresiji, tome što ljudi koji se na vreme povukoše u prirodu, bez televizije i novina, po svemu sudeći žive kvalitenije i duže. Pozivamo se na „pravilo crvenog dugmeta“ i preimućstvo biranja kanala koje ćemo pratiti (najveći broj ispitanika horski deklamuje: National Geographic, Discovery, RTS 3, Intermezzo, Animal planet…ali, statistika peva drugu pesmu), iako nije sve baš tako crno, a ni belo.
Naše
pravo da NE (sa)znamo sve
Uglavnom ne gledam
televiziju, od dnevnih novina čitam jedino „Politiku“, a i to vikendom. Odavno
se ne trujem vestima, ali, od njih svejedno ne mogu pobeći. Kada smo popodne
svi kod kuće, roditelji prate televizijske sadržaje; na poslu, u autobusu, u redovima
- drugi komentarišu aktuelnosti; na Internetu - linkovi ka vestima sa
različitih portala „iskaču“ sami, bez pravila i reda. Istini za volju, veoma je
teško biti apsolutno neobavešten - a verovatno donekle i štetno. Naprosto,
drugačije ne bih shvatala koliko je takav vid informisanja javnog mnjenja
pogrešan, izokrenut, napadan i, u suštini, izrežiran.
Nažalost, svesni smo
toga da život nije bajka, a svet je daleko od rajskog prostora. Svakodnevno, negde, neko pati i strada. Daleko od toga da stvari treba zataškavati,
nipošto! Ali, mora postojati mera i poštovanje određenih granica. Odvajkada je
bilo i doveka će biti ljudskog zla, prestupa protiv čovečnosti. Radi
predupređivanja, borbe, pomoći - uvek moramo biti svesni, budni, angažovani
koliko je u našoj moći. Međutim, kada se prekorači pomenuta granica i zapadne u
senzacionalizam, nepoštovanje žrtava i njihovih porodica, neprofesionalnost,
kršenje elementarne ljudske i novinarske etike - šta nam onda biva opravdanje?
Dajem sebi slobodu da
govorim u ime mnogih - ne, NE ŽELIMO i ne moramo da (sa)znamo baš sve mučne
pojedinosti! Naročito kada su izvesni slučajevi tako providno forsirani od strane određenih, malobrojnih
tabloida, u jasne svrhe (npr, ubistvo izvesne pevačice Jelene Marjanović).
Neukusno je citirati naricanje majki i ostale rodbine ubijenih. Nikoga ne
zanima o čemu misli i govori ubica. Cirkus koji se od svega prečesto napravi,
ne samo što unižava događaj, već budi i povratne reakcije koje su daleko od
iskrene empatije: agresivnost, strah, frustracija, nervoza i - naposletku -
prezasićnost predočenim traumatičnim iskustvima. Jedan od dokaza je i to što se
sve češće sastavljaju peticije protiv fiktivnih likova i događaja u serijama,
dok u odnosu na realno okruženje i ljudsku patnju vlada pasivnost, ignorancija,
malodušnost. Dolazi do zamene životne stvarnosti virtuelnom, tj. medijski
projektovanom i nametnutom.
A sa druge strane, svet
je i mesto gde još uvek, verovali ili ne, postoje lepe stvari! O njima se,
naravno, ne izveštava u prvom planu, skrajnute su na marginu, sporedne u svakom
smislu. Koga je briga za uspehe odbojkaša i mladih matematičara?! I još
drastičnije: počeli smo da NEGATIVNO reagujemo na prijatne i vedre vesti!
Najskoriji je slučaj venčanja naše teniserke Ane Ivanović i nemačkog fudbalera
Bastijana Švajnštajgera. Mada je reč o zaista retko svetloj tački i osveženju, u
svakom pogledu, zaprepastio me broj zluradih, sitničarskih, priprostih
komentara. Par uspešnih, mladih, skromnih i pristojnih ljudi koji se, pre
svega, VOLE i predivni su baš zbog te jednostavnosti, izazvao je koliko
iskrenih čestitki, toliko i krajnje neumesnih osvrta „srbopatriota“. Čitam
zamerke što je (zamislite!) uzela prezime svog muža - em stranca, em “nižeg i
ružnijeg od nje”; što su se venčali u venecijanskoj katoličkoj crkvi; što je na
proslavi koja je usledila, pevala Nina Badrić - a ne neka estradna “zvezda”; što je haljina za građansko venčanje bila “suviše obična”, a nevesta bez jake
šminke i tradicionalnog trudničkog stomaka do zuba. Ide se do zaključaka u
stilu: "Ana, prodala si srpstvo i veru", sve iz tastature
polupismenih anonimusa, kojima je patriJotizam preko Interneta najveći životni
domet.
 |
| izvor: http://www.brides.com/blogs/aisle-say/ana-ivanovic-bastian-schweinsteiger-wedding-main.jpg |
Zar smo se toliko
navikli na crne vesti, od ranog jutra do trećeg „Dnevnika“, pa više ne umemo da
normalno odreagujemo ni na sreću, ni na tugu?! Jesmo li do te mere utučeni
konfuzijom između svakodnevnice i obećavane paralelne stvarnosti, pa nam pažnju
privlače još samo morbidne, vulgarne, šablonski sročene i agresivno predočene
stvari? Zar je najniže, životinjsko, mazohističko i voajersko načelo ipak
odolelo evoluciji, pa mora kad-tad izbiti na površinu? Konačno, fali li i vama
malo pozitive, ne površne-mozgozatupljujuće, već prave, da ne iskoristim baš
ono izlizano „zdrave“, vedrine?
Jedno je sigurno:
nekome ovakvo stanje savršeno odgovara, dajući mogućnost prepisivanja „leka/protivotrova“ koji će
dodatno zaludeti mase i držati ih pod (mentalnom) kontrolom. Zapitajte se samo
je li slučajnost što se jutro nakon otvaranja poglavlja „prvi put u istoriji“,
iznebuha, „pokrenuo slučaj“ ubijene pevačice i „uhapšen napadač“ na Milana
Beka? A udomljavanje dvojice zatvorenika iz Gvantanama, u periodu kada strah od
novih poteza islamista parališe svet, izgubljen u iščekivanju produžetaka
obnovljene hladnoratovske utakmice? Nije teško ponešto zaključiti samim
obraćanjem pažnje na redosled, raspored, sadržaj i intonaciju vesti. Možda ih
vi i ja ne pratimo, ali ogroman procenat sunarodnika je pod njihovim stalnim
uticajem - i slepo im veruje.