Subota sa knjigom: Kad “pisice” pomeraju granice

piše: Isidora Đolović

...kako romansijerka da dobije iskupljenje kad je, u svojoj neprikosnovenoj moći da odlučuje o ishodima, ona u isti mah i Bog? Ne postoji niko, nikakvo biće niti viši oblik svesti kome bi se obratila, s kojim bi se izmirila, ili koji bi joj mogao oprostiti. Nema ničega izvan nje. U svojoj mašti, ona je postavila i granice i uslove. Nema iskupljenja za Boga, pa ni za romansijere, makar oni bili i ateisti. (str. 304)

Roman "Iskupljenje" Ijana Makjuana me apsolutno ODUŠEVIO. I da nisam morala da prekidam zbog obaveza, mislim da bih ga "slistila" u jednom dahu, mada nipošto nije bio lak "za svariti"- već više poput teške, sparne atmosfere koja prati prvi deo knjige - i uzbudljiv i mučan. Zahvalila bih se Ivani na preporuci za čitanje i njenom odličnom prikazu iste knjige.

Devojčica Brajoni Talis čini prve spisateljske pokušaje, težeći ka revolucionarnosti i inovativnosti izraza, crpeći inspiraciju iz najbližeg okruženja, posmatrajući svet oko sebe očima izrazito osetljive i maštanju, a naročito NAMEŠTANJU sudbina svojih junaka, sklone pubertetlijke. Istog popodneva i večeri kada njena starija sestra Sesilija i sluškinjin sin Robi, prijatelji iz detinjstva, otkrivaju buđenje nove emocije i najpre nevešto, pa impulsivno, daju oduška svojoj rastućoj privlačnosti; kada u dom Talisovih stižu rođaci iz upravo rasturenog braka njihove tetke, kao i najstariji brat Leon sa prijateljem; kada Engleska bruji o predstojećim promenama koje mogu dovesti do rata; a sama Brajoni shvata da njeni dramaturški iskoraci postaju najobičniji fijasko....jedan slučajno viđen i pogrešno protumačen događaj, promeniće živote svih aktera.

Dopala mi se, pre svega, NARACIJA. Očigledno je da autor namerno koketira sa najboljom tradicijom prvih romana toka svesti, pre svega delima Virdžinije Vulf i Vilijema Foknera, na koga me najizrazitije podsetio. Stil je fantastičan, vešt, prebacivanje iz jedne tačke gledišta u drugu tokom prvog dela romana bilo je zadivljujuće izvedeno.

Drugi deo mi se takođe mnogo svideo, možda i više nego prvi, mada su u osnovi neuporedivi - početna celina sadrži predočavanje čitavih svetova kroz jedva 24 časa, izrazitu čulnost, buđenje ljubavi i želje u dvoje mladih ljudi, sve tako suptilno, postepeno, a izražajno. U drugoj, upečatljive su  slike rata, beznađa, rastrojstva i raspadanja sveta u i oko junaka.

ekranizacija iz 2007.

Treći mi je najmanje “legao”, mada takođe odlično koncipiran i izveden. Londonski epilog vrlo je efektan, jer pokazuje kako zapravo funkcioniše um jednog stvaraoca i demaskira Brajonin postupak, bacajući nas u dilemu šta je zapravo istina, koliko je (ne)pouzdan pisac i da li je svako književno delo zapravo pokušaj svojevrsnog "iskupljenja" i sticanja LIČNE katarze?

Takođe, dopada mi se što je roman vrlo ŽIVOTAN. U svakodnevnici često nema hepienda, oproštaja, ni kraja kakav bismo želeli - kakav bi možda bio najlogičniji. Sve je, na neki način, po krajnjem ishodu REALNO, dosledno. Jer, Brajonino "igranje Boga" i prelazak granice koja deli fikciju i stvarnost, pisanje i život, kada se jednom dotakla drugih, nije moglo proći bez posledica....a život je neulepšan, mnoge stvari se ipak NE MOGU ispraviti, nema nategnutog, nameštenog srećnog završetka.

****

Brajoni Talis je, na svoj način, pokušavala da pomeri granicu stvaralaštva i stvarnosti. Njene duhovne posestrime, “pisice” - kako je moja genijalna koleginica i eks-cimerka Ivana Peško sročila naziv i nadam se da mi neće zameriti ovu “pozajmicu” - još uvek to čine, svakodnevno, uprkos, a pretežno U PRKOS svetu kakav jeste.

(Nadam se da ne) Znate ono kada radite na određeno, skoro dva meseca, a Nacionalna služba ne nađe za shodno da vam uplati ni prvu zaradu. Pa vas “zavlače” sa raznim izgovorima, a svaki rok je već premašen za sedam dana, potom i za dve sedmice...Da se razumemo, nemam ništa protiv volontiranja, pogotovo kada radim posao koji mi je zanimljiv i koji volim, ali ako postoji ugovor i nazovi-pravna država, lako se čovek prevari! Pa, ko bi rekao da je tako teško nazvati stvari pravim imenom? Stvorena je atmosfera u kojoj se radi za crkavicu i još moramo da ćutimo i budemo zahvalni što i to uopšte postoji, što radimo bilo gde! Ako volontiramo, nek tako i kažu. U suprotnom, ružno je i ponižavajuće. Ispada da smo mi (sa javnih radova) za NSZ "boranija", na stranu to što nezavisno od stručne spreme i učinka na poslu, svi dobijaju istu svotu...eh, da, ako se udostoje da nam je uopšte isplate!

Sve to još nekako može i mora da se podnese, uzevši u obzir kako tek prolaze radnici "na crno", koji idu u nadnicu bez osnovnih prava na zdravstveno i socijalno osiguranje, apsolutno zaviseći od gazda i ne smejući da pisnu, jer je to jedini posao koji im se pruža ko zna do kada.

Naravno da sam svesna činjenice da se nemamo kome požaliti i, kao pojedinci, ne možemo ništa bitno izmeniti. Ali, NEĆU da ćutim i da se pravim da je normalno, da je fer. Neću da se tešim time kako je “mnogima gore” i “imam sreće što bilo gde radim”. Neću da prihvatim da visokoobrazovani, vredni i posvećeni ljudi zahvalno, kao pas kosku, čekaju 18.000 dinara mesečno i strepe od isteka privremenog ugovora, jer im s jeseni opet sledi kamčenje džeparca od roditelja pred penzijom. To NIJE prihvatljivo, ni normalno. A nereagovanje je prvi korak ka mirenju sa situacijom, što mi nije ni na kraj pameti. Zato “lajem”.

I kada, s takvom obeshrabrenošću, isfrustrirana zbog sabotiranja težnji da se radi na sebi i napreduje, urušavanja svake institucije i bacanja kulture u ćošak kao nepotrebnog otpada, a istovremeno i prašine u oči većine, nekakvim bajkama o prosperitetu, naiđem na neočekivane lepe vesti, eto dnevne doze iskupljenja za loš(e) dan(e). Prvo, na naslovnoj najnovijeg “NIN”-a, 42 pisca potpisuju peticiju protiv savamalskih i ostalih zavrzlama Velikog Vođe, protiv više nego vidljive cenzure i represije. Na listi, dva poznata imena, koleginice sa studijske grupe - Čarna Popović i Anja Marković, mlade pesnikinje. BRAVO, generacijo!

http://www.nin.co.rs/pages/article.php?id=103184

Drugo, vratila se “Pastirica Iva”, britkijeg pera i lucidnijeg uma nego ikad. Ukoliko već niste, potražite njene kolumne, pisala je svuda i o svemu bitnijem, Ivana Peško, koju imam čast da poznajem i zovem prijateljem. BRAVO, BRAVO!

http://pastiricablog.wordpress.com/2016/07/03/komunista-ili-kapitalista-sta-je-gore/

Treće i najprijatnije iznenađenje, usledilo je dok sam nešto pretraživala u vezi sa svojim odnedavnim saradnicima, kolegama iz banjalučkog časopisa “Filolog”. Ispostavilo se da komšije iz Republike Srpske posvećuju više pažnje mladim nadama angažovanim u oblasti kulture, ili se barem periodično trude da  tako izgleda. Uglavnom, što bi rekao Balašević, priznajem javno da se genijalno durim - ali i da sam neizmerno ponosna na ovo malo “Francušče”! Zapamtite ime Vladana Perlić, jer je reč o talentovanoj pesnikinji i odnedavno prevodiocu, koja rečenicom vlada, a rime niže kao bisere (ipak, “nomen est omen”). BRAVO, BRAVO, BRAVO!

http://www.banjaluka.com/aktuelno/2016/07/20/vladana-perlic-najmladi-prevodilac-iz-rs-misli-autora-uvijek-u-fokusu-prevoda/

Nekom Skadar na Bojani, odnosno, kako se to danas zove - Beograd na vodi, nama kula od slonovače. Pa nek je i u vazduhu.