недеља, 14. август 2016.

„Camelot“ Revisited (3)

komentariše: Isidora Đolović

Nepisano pravilo o toku prosečne sezone jedne televizijske serije nalaže da “pilot” epizoda bude dovoljno primamljiva za budućeg gledaoca, sadržeći dovoljan broj informacija o osnovnoj radnji, istovremeno podjednako zagonetno otvarajući karte zapleta koji predstoje. Tokom središnjeg dela sezone, uglavnom relativno monotonog po pitanju scena za “skakanje sa fotelje” i “proklinjanje reditelja”, likovi se razvijaju i njihovi međusobni odnosi u zamišljenoj meri komplikuju, da bi sa bliženjem velikog finala sve počelo da dobija ubrzani ritam. Na primeru aktuelnih “Igre prestola” ili “Vikinga” najbolje se vidi kako poslednje dve sezone, u oba slučaja, tek u poslednjih par epizoda zaista pomeraju radnju “sa mrtve tačke”. Završnica, a u proseku je to deseta epizoda za većinu današnjih serija, već uobičajeno dolazi kao neka vrsta iskupljenja za (sve češća) negodovanja zbog monotonije dotadašnjeg toka priče. Izum zvani “cliffhanger” najbolje pokazuje, ukoliko je dobro odabran, vredi li propraćeno nastavka druženja.
Da li opisani redosled odgovara “STARZ”-ovoj seriji “Kamelot”? Uglavnom. Nakon obećavajuće uvertire i relativno jednolične radnje do sredine jedine snimljene sezone, šesta epizoda vraća nadu i pokazuje izvestan pomak u svakom smislu. Nažalost, već u narednoj su iste manjkavosti koje seriju prate od samog početka, izašle na videlo u, rekla bih, još većoj meri. Finale je, samo po sebi, bilo logični splet ovih (preovladavajućih) nedostataka i malobrojnijih, ali zato upadljivih i nezaboravnih dobrih strana - sa “magnetom” u vidu završetka, koji je nagovestio da bi dalji razvoj priče mogao i MORAO da bude u najmanju ruku interesantan. Zbog svega toga, postavlja se nužno pitanje - da li je trebalo ugasiti “Kamelot”? Mišljenja kritike, ali i publike, prilično su podeljena, baš kao i moja osećanja povodom serije, sada, nakon ponovljenog gledanja.

Jedno je sigurno - koliko god moje vraćanje ovoj verziji arturijanske legende bilo najviše nalik “jurenju grešaka” i prečestom negodovanju, epizode zaista brzo prolaze i nešto stalno “vuče” na gledanje. Radnja nipošto nije dosadna, uprkos “šupljinama” i mnoštvu glupih pojedinosti. Sa vizuelne strane je uglavnom zaista zanosna, kasting je sem u Arturovom (ali, avaj, ovo je i najbitnije!) slučaju uglavnom besprekoran, a sama priča u povoju i osnovnoj zamisli uzbudljiva i originalna. Žal za boljom realizacijom svakako je neprestano prisutna, ali i svest da smo svejedno dobili neke nezaboravne TV trenutke - bili oni prilika za žestoku kritiku i ismevanje, ili istinski lepe, dirljive i majstorski predočene scene. Ovo je pregled druge polovine sezone, uz zaključke koji bi trebalo da posluže kao neka vrsta preporuke i priručnika protiv razočaranja. 

Kao što sam već istakla, šesta po redu epizoda, “Three journeys”, zapravo je veoma dobra i po mom skromnom mišljenju, vrhunac sezone. Sama kompozicija radnje je fino osmišljena i uspešno sprovedena, a sastoji se iz dva emotivna putovanja u zavičaj i jednog koje takođe predstavlja neku vrstu povratka u prošlost, ali nešto suprotnog smera. Ginevra odlazi da vidi oca na samrti, Kej da donese očevu biblioteku u Kamelot (koji sada svi nazivaju “domom”), dok Morganu jedna poseta stavlja na probu - kao vladarku i štićenicu. Čak se i Artur ponašao uzdržanije, odmereno i nešto pametnije, prateći Ginevru - dok fantastična četvorka (Merlin kao inicijator, Kej, Gavejn i Leontes) uspostavlja veoma dobar odnos na svom putešestviju. Merlin se polako “otkravljuje” po pitanju  zaziranja od magije, Gavejn je i dalje SUVIŠE Rolo - ali, ne u negativnom smislu, Kej doživljava par dirljivih vizija-sećanja na detinjstvo i kućno obrazovanje, a Leontes sa Merlinom vodi zanimljiv dijalog o religiji i procenjuje da on mora biti nešto poput anđela. Tu je i Merlinov divni zaključak da su knjige “vrednije od zlata”! 
Slučajno ili ne, Ginevrina naglašena spona sa uspomenama na detinjstvo je očeva priča o Atininim željama. Naime, grčka boginja na očevo pitanje kakve bi darove želela za rođendan, najpre ističe “poštedu od stega ljubavi i braka”...sasvim prikladno za nesrećnu Ginevru! Artur je, naravno, ponovo najslabija karika, pre svega u delu kada pred ožalošćenima citira Cicerona i pokazuje školski primer očajne glume. Ali, zato je muzika standardno božanstvena, pejzaži prelepi - baš kao i Evine haljine, a završna simbolika otvorenog neba nad zamkom odlična. Epizoda je dinamična, bez suvišnih momenata, a zauzvrat daje nekoliko vrlo lepih scena.
I taman se ponadati da će tako biti nadalje, stiže The long night”, verovatno rekorder po glupostima strpanim u pedesetak minuta trajanja! Priča koju možemo nazvati i “Morgan’s feast”, s obzirom na centralni događaj koji zauzima najveći deo epizode, počinje upravo pozivom “mile seje” zelenom bratiću da je pohodi u zamku Pendragon. Ova građevina, nikako da pomenem, najviše podseća na stare kasarne, ali barem joj ne raste bršljan iz zidova kao u Kamelotu, koji već izvesno vreme niko od stanara nije ni počeo da renovira! Uglavnom, svi naivno prihvataju poziv i kreću “mečki na rupu”, uključujući i Bridžet (koja je, odjednom, vrlo važan faktor), a ostavljajući Kamelot “dobro branjen”. Šta se pod time podrazumeva, nije baš jasno, jer su očito svi (jedini?) najbolji ratnici u kraljevoj pratnji. Morgana je, standardno, savršena domaćica! Za trpezom, odnos snaga je u klasičnom “coupling” fazonu. Merlin se domunđava sa Igrejn, Morgana animira bracu koji uživa, a Ginevra ne zna da li pre motriti levo (na muža) ili desno (na kralja) zbog reakcija na - striptizete! Tako je, alkohol i žene uvek “podgreju” temperaturu, posebno plesna tačka u vidu simulacije napada na raspojasane vitezove. Čak i razboriti Kej zaboravlja Morganinu odgovornost za smrt roditelja, pred izgledima za seks sa plesačicom.
I dok Merlin sa Morganom razmenjuje vrlo zabavna prepucavanja (naziva Sibil “pet-nun”), Leontes ne skida pogled sa svoje drage koja ne može biti “providnija” po pitanju kralja, a ostali su se povukli u “odaju za zabavu”. Jedino Gavejn sluti opasnost koju seks-robinje pokušavaju da zamagle. Njegov strah je opravdan, jer uskoro izbija požar, pa sledi udružena akcija Artura i drugara u spašavanju devojke sa stoga sena, dok Igrejn drži “girl-power” kurs. Primetno je postojanje dve ženske “frakcije”: Igrejn-Ginevra-Bridžet nasuprot Morgani-Sibil-Vibijen.

Sve što se dalje dešava, prebrzo je i vrlo, vrlo naivno. Morgana orkestrira ovom tobožnjom opasnošću od napada izvesnog Adwulfa - koji, naravno, nije nikakva pretnja, već izgovor da zaokupi vojsku za “odbranu zamka” i zadrži ih preko noći. Ali, ponavljam, NIKO, pa čak ni Merlin, ne pokazuje zrnce sumnje! Ginevra bi da se bori kao muško, pa je organizovan brzopotezni kurs streljaštva za...pet žena! Bridžet (kao i Artur, suviše moderna - zaboga, vajka se da je “očekivala da na zabavi upozna muškarca”, a završila pod mogućom opsadom!) dobija Keja za instruktora - nadajmo se, ništa više od toga. Prvaci se konfrontiraju oko strategije, zametnut je  kratki dvoboj između Gavejna i Leontesa (koje razdvaja pištavi Artur, neubedljivim isticanjem autoriteta, ali izuzevši to, scena je dosta moćna) i bačena klica razdora. Najpre Morgana pokušava da od Ginevre izmami neko priznanje, pa se Igrejn i Merlin dogovaraju da ćutanjem o Morganinoj krivici za očevu smrt zaštite Artura (“Znanje nije moć, već bol”, mudro zbori Merlin), a Sibil zatiče Leontesa u molitvi i nastoji da mu potpiri sumnju u čoveka - sasvim određenog. Za sve to, naravno, Morgani nije trebalo ni ovoliko truda, jer se “iz aviona” vidi da Artur nešto muti sa Ginevrom, koju, pak, Leontes “voli više od života”. Svejedno, trio “veštica iz Istvika” sada kapira gde je žiža sukoba i kako da Morgana upotrebi neobični dar.
Noć za ispovesti donosi pozitivno osvetljenje likova Gavejna i Leontesa, a dok oni bdiju na zidinama, Artur hita da čak i onu jedva postignutu dopadljivost upropasti. Odlazi kod Ginevre, opet insistira da “ne želi da pokvari brak njoj i svom najboljem vitezu, bla-bla-bla...ali, svejedno mora da joj izjavi ljubav, jer ih možda sutra neće više biti, bla-bla-bla...” Srećom, Ginevra je pametnija od njega i zna da ga “ohladi”. Jutro, naravno, stiže bez očekivane bitke - jeftina (i bukvalno: scenografija, statisti, postavka) obmana je uspela i dok šaka jada stoji u pripravnosti na bedemu, Morganini podanici foliraju povratak iz okršaja (u kome su pobedili, ali izginuše skoro svi, nije nego!). Dobila je na vremenu, plus informacije (treba li reći da je prisluškivala preljubnike?) i batino slepo poverenje, pa sad može da se baci na svoju veštinu. Jedna je, ipak, odlična scena, na samom kraju!
U osmoj epizodi, “Igraine”, Kler Forlani vrlo dobro igra dvostruku ulogu, ali je sama “Igrejn” unutar priče vrlo neuverljiva. Pogodili ste, Morgana preuzima kraljičin oblik, ne bi li kao “insajder” pročeprkala po tajnama Kamelota i zakuvala im čorbu. Nije problem u njoj, već u okolini! Svaki postupak je sasvim izvan karaktera savršeno pristojne i uvek suzdržane kraljice majke, a žrtve tim gluplje, jer kao da baš niko sem dvorskog siročeta (preslatkog dečačića Redvalda), ne primećuje razliku u ponašanju! Pogotovo Merlin, iako sam se nekoliko puta mogla zakleti da ju je “provalio”. Kako god bilo, sve pohvale za Kler, ali i Sibil - odličan lik, iskusna gluma. Dok pravu Igrejn drže utamničenu, Vivijen je u moralnoj dilemi, između odanosti Morgani i neodobravanja metoda koje njene nadređene primenjuju.
Elem, boravak u zamku i Merlinova bajka o Kamelotu kao mestu koje je otvoreno za sve i buduća oaza mira, kao da na trenutke istinski pokolebaju Morganu i pobude čežnju za pomirenjem, pripadanjem. Kralj sa prvacima priređuje “royal hunt”- savršenu priliku da suparnik “slučajno” bude ranjen, moram primetiti! Gavejn je i dalje najbolji lik, Leontes ima jezivi susret sa vukom, što je još jedan nedovoljno razjašnjen simbol koji se ponavlja i u Morganinom ogledalu. Njenom zbiru zločina dodaje se, istina, slučajna nezgoda u kojoj će nastradati dečak (scena je krajnje čudna i nespretna - pad kroz jedino mesto gde nema ograde, a od ivice su udaljeni barem 2 metra kada počne “koškanje”?!), dok u tamnici zamka Pendragon kroz scenu Igrejn i stražara Donala imamo novu degradaciju žene kroz obavezno silovanje. U novom liku, Morgana uspeva da zavadi supružnike, a zavede Merlina - i naposletku ubedi Igrejn da je sišla s uma, u sjajnom epilogu suočenja dvojnica! Dakle, nastavlja se običaj dobrih završnih scena.
Na samom početku “The battle of Bardon Pass”, zakomplikovavši sve što se dalo zakomplikovati, Morgana (sada ponovo u svom obličju) lagodno napušta Kamelot. Nema pojedinosti u vezi sa nameštenim okršajem kod trgovački značajnog prolaza Bardon, a da ne deluje sasvim jeftino, neuverljivo i nespretno. Premalo ljudi i smotana strategija su već dovoljni razlozi. Dakle, primetimo najpre da Morgana (do kraja serije čak dva puta) primenjuje isti trik kojim je Merlin svojevremeno “priveo” Igrejn Uteru - šta radi ta karma! Onda, za Leontesa i Ginevru važi: spavaj sa ženom, pa je sutradan pitaj za neverstvo! A kad te muž već pita, pokušaj da ga opet pridobiješ vođenjem ljubavi! Svejedno, scene konfrontiranja supružnika - a bilo ih je nekoliko u ovoj i poslednjoj epizodi, zaista su odlične. Merlin će koliko-toliko smiriti situaciju, ali nasamo ipak vrhunski “maklja” Artura!

Sprovodi se akcija “Prozor(...pardon, Bardon!) mora pasti”, uprkos razdoru u taboru pozitivaca. Za to vreme, Merlin i Igrejn kreću nazad u osvetničku misiju i ispadaju budale - jer, Morgana je (opet) javno nasankala dvojac i trijumfalno krenula u sedište kraljevstva da čeka vesti o upražnjenom tronu.
Ginevrin suludi (još jedan u nizu!) potez da ujaše u samo središte opsade, ipak predstavlja tačku preloma u ljubavnom trouglu. Leontesova reakcija takođe pokazuje koliko je voli, dok je Artur po običaju “levo smetalo” i pametni Kej će mu zasluženo “očitati bukvicu”! Znajući kako ume da zabrlja, prekoreva ga bez milosti, a i ostali prvaci izražavaju prezir pri saznanju da je preoteo Leontesu nevestu, na sam dan venčanja. Ovoga puta nema Merlina da ga izbavi iz neprilike!
Sama borba je izrazito nelogična i bezvezna. Pre svega, Kej je glupo ranjen. Artur bi da se iskupi i iznova zadobije poštovanje svojih ljudi, pa se nudi da sam zadrži brojnije napadače i obezbedi im dovoljno vremena za povlačenje. Ovo je sjajna inicijativa, ali traljavo prikazana, ponajviše usled famoznog promašenog odabira glumca. Naprosto, Artur nema snage ni da vikne - kao devojčica je, a ni protivnici nisu ništa bolji (predvode ih Morganin “napaljenko” i lik čudnog naglaska), tako da sve deluje poput parodije.

Finale nosi naslov “Reckoning”. Najpre gledamo kako Artur, preko noći sazreo, sav “ljut i besan” sprovodi akciju u delo. Morganu u Kamelotu dočekuje portparolka Bridžet, ali Sibil preuzima glavnu reč, jer su doveli čitavu kolonu izbeglica razočaranih u kralja. I dok Ginevra još jasnije vidi koliko je glupo prokockala sreću sa Leontesom, žgoljavko koji je razlog tome muči zarobljenika - pri čemu ih NIKO ne prekida, ma, ni da utrče i provere gde im je izviđač - iz petnih žila urla, tragično loše glumi i na kraju je mnogo “iznenađen i uvređen” zbog sestrine izdaje. A ona je stavila Merlina u okove, dok Bridžet “ne sme da se kreće hodnicima”, ali dozvoljeno joj je štrapacirati po dvorištu, do čarobnjaka?!?
Još uvek su Morganine scene najbolje, poput one u kojoj luta zamkom i ušavši u Arturovu odaju, oseća opipljivo iskušenje krune. Kada joj donesu ishitrenu, neproverenu vest o Arturovom porazu, uz mač kao dokaz, mora se priznati da joj Ekskalibur stoji bolje nego mladom kralju!

U akciji “sam u kući”, Arturu priskače u pomoć najpre Leontes, pa ostatak ekipe, tek da ne bude previše nelogično što je novopečeni “Rambo” preko noći stekao borilačke veštine! U scenama borbe posebno briljira Gavejn, ali sve skupa je više u stilu “Robina Huda” ili musketara. Dalje sve teče brzo i razvoj događaja je šokantan, premda očekivan. OPREZ, SLEDE SPOJLERI! Petorka šalje protivnike u povlačenje, ali, Leontes prima strelu namenjenu kralju. Na samrti ga moli da “čuva Ginevru”, što Art BUKVALNO shvata - videćete i kako. Druga žrtva pada u Kamelotu: Morgana je u žaru osvete, iznebuha smrtno ranila Igrejn, da bi joj ova otkrila kako je progonstvom zapravo spasila od Uterove namere da je (kao i majku) ubije. Vidimo da Morgana nije bezdušna, jer će joj ovo otkriće pobedu učiniti zaista Pirovom...posebno nakon, dok joj kruna doslovce visi iznad glave, povratka otpisanih i optužbe za veleizdaju. Sibil, za koju se ispostavlja da je iskreno volela Morganu, prima krivicu na sebe i time je treća žrtva zatvorila niz.

Prisustvujemo i tome kako je sklepan “okrugli sto”, gde jedno navek upražnjeno mesto čeka dostojnog Leontesovog zamenika. S obzirom da se radi o izmišljenom liku, nikada nećemo otkriti da li su planirali da u drugoj sezoni tu zasedne Lanselot (i na Ginevrin imidž baci još “slutty” reputacije) ili, prema legendi, ostaje prazno dok ga ne zasluži donosilac Svetog Grala. Morgana je razbaštinjena i prognana, ali u izuzetno moćnoj sceni na Sibilinoj neobeleženoj humki, tražeći odgovor na svoj najteži slom (oduzimanje zakonitog prezimena - od strane očevog nezakonitog deteta), dobija eho Igrejninog citata: “Možeš roditi kralja ili se udati za jednog, ali, kraljica nikada nećeš biti...” I eto verovatno najmoćnije scene, koja je koliko kontroverzna, toliko i savršeni podsticaj za nastavak priče. Artur u noći nakon pogreba svog odanog prvaka, prima u odaje njegovu ženu i tako vrši, ponovo, još gnusniju izdaju. Samo što, Ginevra zaista oplakuje muža u svojoj sobi, dok je ona koju prima u postelju...pa, recimo samo da je ovo bila potvrda u kom se smeru sa arturijanskom legendom išlo, te da bismo u drugoj sezoni definitivno imali Mordreda! Ukoliko niste u toku, Mordred - uglavnom smatran za vanbračnog sina iz incesta Artura i Morgane, odrasta u ratnika koji će doći glave kralju....

Kako se ispostavilo, na kraju je ipak bilo razloga za gledanje serije i njenu preporuku. Dakle, uprkos nelogičnostima, neopravdanosti samog oblikovanja Arturovog lika (nije stvar samo u fizičkoj i glumačkoj promašenosti, nedoraslosti Džejmija Kembel-Bauera, već je ovo lik koji do kraja ne postaje ubedljiv, čak ni kada zaista izgleda da je sazreo i promenio se. Beskrajno je antipatičan i ne postoji nijedan razlog da navijamo za njega, u bilo kom pogledu) i odnosa između njega i Ginevre (dovoljno je reći: videli su se dva puta - od toga jednom U SNU, koji je očigledno bio “maslo” nekakve natprirodne sile, s obzirom da Merlin sluti opasnost, a sanja ga pod Morganinim krovom - kao sa strane nametnuto iskušenje - i dečko već smatra da između njih postoji sudbinska ljubav, pa Ginevrin verenik koga poznaje od detinjstva “nije pravi za nju”? Čak i kada otkrije da je obećana i kome, Artur ne odustaje, a i tokom njenog braka nastavlja da je proganja i navaljuje), brojnih bespotrebnih scena, eksplicitnosti, loših dijaloga...skrenula bih pažnju na DOBRE STRANE, zbog kojih vredi baciti pogled na ovih deset epizoda. Vreme će vam brzo proći, a neće biti ni monotono, ni potpuno zalud utrošeno.

1. Izvrsna muzika; prelepi reljefi, irski krajolik, kostimografija.
2. Eva Grin! Treba li trošiti reči? Koliko je Artur očajan, toliko je lik Morgane savršeno osmišljen i odigran. Naprosto, ona ima opravdanje za svoje postupke (otac je, neshvatljivo zašto, proterao i ubio joj majku, svoju prvu zakonitu suprugu; krunu gubi zbog pola i do tada neznanog polubrata, po svemu slabijeg i manje dostojnog; u klinču je sa čovekom koga istovremeno voli i prezire, Merlinom; odlučuje se na različite nedozvoljene korake, od okultizma do rodoskvrnuća, ne bi li vratila ono što joj po pravu pripada i što je definiše), sjajan je diplomata i lider, ima kompleksan i u osnovi dirljiv odnos sa Sibil, a glumački uvek NADIGRA svoje rivale. Ona je najsjajnija tačka serije, držanje, govor, izgled, sve se idealno uklopilo.
3. Gavejn - iako sa ona dva ukrštena mača najviše podseća na Nindža kornjaču i ne poseduje šarm koji u seriji “Merlin” ima Eoin Macken u istoj ulozi (posle prikaza pomenute serije, biće i uporedna analiza obe, o tom-potom), buntovan je baš kao i Rolo (koga igra u ”Vikinzima”), a to nikako ne može da škodi!
4. Sibil - već sam pomenula, ali, nije suvišno: Šinejd Kjuzak je briljirala u ulozi Sibil, neke vrste pandana Merlinu i majčinske figure za Morganu. Sin Maks Ajrons je, moram primetiti, “pljunuta” mama.
5. Nova zamisao o liku Merlina - ipak, SAMO ZAMISAO: Džozef Fajns, istina, preglumljuje i ostajem pri utisku da njegova interpretacija više priliči nekoj drami iz elizabetinskog doba. Merlin je ovde u više navrata neobjašnjivo glup, dozvoljavajući da mu promaknu očigledne stvari, ali, istovremeno je prikazana njegova ljudska strana. Pre svega, čine je ranjivost (naročito vidljiva u odnosu prema Igrejn), nesigurnost i strah (kada je reč o magiji, koje ovde - na zamerke mnogih gledalaca - nije bilo dovoljno, što je ipak sasvim razumljivo u kontekstu priče), ali i snažnu političku crtu i beskrupuloznost u ostvarenju misije “stvaranja legende od Artura i Kamelota”.

6. Savršeno finale!
7. Kej - i dalje smatram da je on trebalo da glumi Artura.
8. Ljubavi osuđene na propast, ali, tako divne:

Igrejn & Merlin
Ovo je novitet u interpretaciji mita i dok bi mi u svakoj drugoj prilici izgledao kao čisto skrnavljenje, ovde zapravo odlično funkcioniše. Džozef i Kler imaju dobru interakciju i dopada mi se što je, ipak, njihov odnos ostao platonski - duboko poštovanje, divljenje i ljubav iz daleka. Igrejn je veoma prefinjena, tiha u svojoj patnji, a bilo bi dobro da su više vremena posvetili povezivanju majke i sina, do čega joj je očito mnogo stalo. Što se tiče odnosa prema Merlinu, dopao mi se način na koji ona suptilno pokušava da “probije” njegov gard i zasluži poverenje, pa je još manje shvatljivo kako Merlin ne vidi da je Morgana uzela njen lik - naprosto, Igrejn NIKADA ne bi bila onako napadna, niti napravila prvi korak. Tužna priča.

Leontes & Ginevra
Ako ćemo iskreno, ovo je par zbog koga bih uvek ponovo (uz Evu) gledala “Kamelot”. Pre svega, koliko god samo rešenje da se odmah na startu stvori ljubavni trougao, koji u legendi dolazi tek kasnije sa Lanselotom, bilo promašeno, barem nam je predstavljen odličan lik - pa makar i sasvim izmaštan. 
Ginevra je u ovoj verziji čak neuporedivo pozitivnije prikazana nego bilo gde drugde, ona se iskreno kaje, vrlo je kolebljiva i neodlučna (posle priznanja, cmizdriće Igrejn:”To je bilo SAMO JEDNOM”, eho koji ponavlja i dok vara verenika sa kraljem, kao da ta brojka nešto opravdava i menja), ali očito zna šta gubi i u poslednje dve epizode, ali i ranije, pokazuje da joj je stalo do Leontesa. Njegov lik je, opet, pravi primer časnog viteza koji živi po onovremenom kodeksu, privržen kralju, Bogu i svojoj gospi. Ginevra i Leontes su, koliko god ona s vremena na vreme providno zurila u Artura, u svakoj zajedničkoj sceni oličenje ljubavi. Bilo da je reč o prvim danima bračne idile; ili o ulasku u Morganin zamak, kada je u povorci Leontes uzme za ruku - kao i posle za trpezom; ili kada ona skoči da ga zagrli po prvom dolasku u Kamelot; kada Leontes kroz kišu strela “preleće” da je zaštiti; ili u potresnoj i simboličnoj sceni dok mu ona pruža zaboravljeni molitvenik (“I ti si bila moja”)...imamo primere odanosti i beskrajne ljubavi. Takođe, od početka su me asocirali (fizički) na Tajvina i Džoanu Lanister, a posle videh po nekim komentarima kako nisam jedina...Divan, tragičan par. Isijavaju privrženost.

Opšta ocena serije: 7/10. Svakako vredno gledanja, iako daleko od besprekornog. 

(za sedam dana: predstavljam mini-seriju "Stubovi zemlje")


2 коментара:

  1. Čitajući ovu fantastičnu analizu i sama sam se podsetila nekih stvari iz ove serije, ali si mi takođe predočila i neke detalje i simboliku, koji su mi promakli.
    Kako čitam sto posto sam ubeđena da će te Penny Dreadful oduševiti, dosadna sam, znam, ali prosto moraš da je gledaš, verovatno te toliko ubeđujem iz sebičnog razloga, jer želim da o toj seriji čitam ovako pažljivo promišljene recenzije.😆

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Hvala, baš mi je drago da ti se dopao "feljton" podsećanja na "Camelot".
      Ja zaista jedva čekam da napokon krenem sa "Penny Dreadful", skinula sam i u folder spakovala sve do sada objavljene sezone, tako da nema sumnje da će biti pisanja i uključujem se u temu obavezno!:)))*

      Избриши

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...