piše: Isidora
Đolović
“O
mili časi, kako ste daleko!
Vi, draga lica, iščezla ste davno!
Pusta je soba... moje srce tavno...
I bez vas više ja sreće ne steko'...”
Vi, draga lica, iščezla ste davno!
Pusta je soba... moje srce tavno...
I bez vas više ja sreće ne steko'...”
(Aleksa
Šantić, Pretprazničko veče)
Hoće li televizijska
jesen i rana zima biti “berićetne”, više zavisi od kvaliteta nego kvantiteta
serijske ponude. Otkad su se u trku za naklonošću gledalaca aktivno uključili
Internet (navedimo samo primer sve uspešnije mreže “Netflix”) i kablovski
operateri, ne dovodi se više u pitanje brojnost opcija koje nam se stavljaju
kao mogućnost odabira. Doslovce iz svakog žanra, za svaki - pa i
najprobirljiviji apetit, nađe se odgovarajući format i tema. Problematični su “tek”
njihovi vrednosni atributi. Sa svih strana zasipani raznovrsnim sadržajima,
gubimo strpljenje, ali sve više i sposobnost objektivne procene čemu to
istinski zasluženo posvetiti, ionako rasutu, pažnju.
Između ostalog, krajem
novembra stiže nam nastavak četvrte sezone popularnih “Vikinga” (odbrojavanje
vas očekuje za dve nedelje). Mada je daleko (letnje) sunce i sedmi ciklus “Igre
prestola”, već su “procurele” fotografije sa snimanja, pa se sa sigurnošću može
potvrditi susret Deneris i “tetkinog mezimčeta” Džona, sa sve zmajevima.
Nedavno je kompletiran prvi krug od osam epizoda najnovije BBC-jeve serije o
dugovladajućoj kraljici Viktoriji (prikaz takođe očekujte do kraja godine na
ovim stranicama) i to su samo neke od mogućnosti, uz vazda aktuelne “obnove
gradiva”. Što se domaćih kanala tiče, RTS je uz brze reprize ionako još svežih “Komšija”
i “Čizmaša”, započeo emitovanje prve krimi-serije po uzoru na svetska
ostvarenja slične vrste (red forenzike - red pucačine i jurnjave - red romanse),
“Ubice mog oca”. I to su samo naslovi vredniji spominjanja, ne računajući
usiljeni i banalni humor koji nude Bajićeva “epopeja” o selu i babi, ili pak
razočaranje (nakon obećavajućeg starta) “Sumnjiva lica”, kao dve krajnosti sa
sličnim efektom. Sa zakašnjenjem, drugi program nacionalne televizije otkupio
je “Peaky blinders” (u prevodu “Birmingemska banda”) i “Orphan black” (“Crno
siroče”), dok komšijski HRT2 dozirano nudi četvrtu sezonu već pomenute “Igre
pr(ij)estol(j)a” i treću “Vikinga”.
Kada je o udarnim
terminima reč, lokalne televizije se uglavnom, iz ne sasvim jasnih razloga,
oslanjaju na “proverena” repriziranja. Ovaj potez može biti istovremeno
odličan, pod uslovom da je izbor materijala na koji će publika biti podsećana
pravi, ali i promašaj usled hiljaditog “prežvakavanja”. Teško da vam se od
vrtenja jednog te istog, koliko god ga simpatisali, na kraju neće slošiti. U
svojoj arhivi, RTS poseduje veliki broj zaboravljenih, a zaista sjajnih
serijala koji godinama, pa čak ni decenijama, nisu bili pred očima auditorijuma
- uprkos tome što su svojevremeno ostali u lepom sećanju i sigurno bi
ponovljeni dojam bio jednako pozitivan. Njima je, avaj, namenjen izrazito neprikladan termin od 9 h ujutru, kada većina sasvim opravdano nije uz male
ekrane. Samim tim, propuštamo jedinstvenu priliku da se uverimo u to kako
domaći serijski program ne čine jedino Pavić, Šotra i njihovi repetativni
igrani sižei, prepuni “omiljenih” šablona i stereotipa. Tako je u poslednjih
par godina, odmah nakon Jutarnjeg programa, u etar iznova pušteno gotovo
celokupno blago iz produkcije počivše nam države - međutim, ko je stvarno mogao
da sve to isprati, kamoli redovno i u kontinuitetu? Možda samo penzioneri i -
nezaposleni! Otuda ponovljeni apel RTS-u, po milioniti put! Sa druge strane, upravo
zahvaljujući nezavidnoj činjenici nezaposlenosti, u moj je vidokrug dospela
jedna serija koja me iskreno oduševila, pa sam je odgledala sa neskrivenim
zadovoljstvom.
Problem sa malim
narodima i kulturama poput naše, prvenstveno je u tendenciji za davanjem prednosti stranom i
otpisivanju domaćeg kao uvek i bespogovorno “nedovoljno dobrog”. Fascinirani
smo (i s pravom) zapadnjačkim kostimiranim dramama, kolektivno se prati i
uzdiše za “Sulejmanom Veličanstvenim”, sanja o predelima Italije, Brazila,
Argentine s početka minulog stoleća. Previđa se činjenica da su ulaganja u film
i kulturu uopšte kod nas, za razliku od velikih produkcija i nacionalnih
kinematografija, više nego oskudna do nepostojeća, pa samim tim ni rezultati ne
mogu biti na približnom nivou. Iako smo poslednjih godina imali “Montevideo”, “Jagodiće”,
“Šešir profesora Koste Vujića”, “Branio sam Mladu Bosnu”, “Vere i zavere”, “Miris
kiše na Balkanu”...a ozbiljno se najavljuje početak snimanja čak dve serije o
Nemanjićima (ponegde nerealno ambiciozno opisane i kao domaća “Igra prestola”),
nismo poznati po naročito čestim, ni dobrim, primerima onoga što se u svetu
zove period drama. Ovo ne znači da ih nemamo, već je naprosto selekcija
pogrešna. I time se vraćamo problemu loše “rotiranih” rasporeda, zbog kojih su
neki od nepravedno zaboravljenih do sasvim opskurnih naslova iz doba
Jugoslavije, oku znatiželjnih gledalaca dostupni jedino u famoznom
ranojutarnjem terminu (bez reprize!), a prime time za to vreme pripada učenju
napamet dogodovština ujke iz Amerike, Gavrilovića i Popadića ili, daleko bilo,
petlovačke bratije.
Ukaže li vam se, ipak,
prilika - otkrićete da će čak i u relativno skromnim uslovima, ako su scenario i
kasting dobri, krajnji ishod biti odličan. Dobri primeri su: “Vuk Karadžić”,
“Svetozar Marković”, “Jastuk groba mog”, “Kraj dinastije Obrenović” i predmet
današnjeg teksta, serija “Aleksa Šantić”. Kroz njih je dokazano da naša
istorija ima da ponudi i te kako značajne, dramski vredne i potencijalno
zanimljive teme, pa van udžbenika vrlo živopisne ličnosti. Dramatizujući
manje-više poznate priče, uči nas nepretencionzno i na način najbolje
beletristike (koja im je neretko predložak).
Od svih pesnika srpske moderne,
Aleksa Šantić je još za života postao najpopularniji, ali i najpotcenjeniji predstavnik
našeg stihotvoračkog Panteona. Bez Disove “ukletosti”, Pandurovićeve poze,
Dučićeve i Rakićeve uglađenosti, Bojićeve ekscentričnosti i temperamenta,
mostarski bard je ipak svojim, pre svega rodoljubivim i ljubavnim stihovima,
dao nemerljivi doprinos borbi za ostvarenje jugoslovenskog sna, uz nenametljivo premošćavanje jaza između tradicionalnog i savremenog. Njegovi rukopisi su postali osnova
za neke od najlepših sevdalinki, njegove ideje i osećajnost nadahnuli
generacije, a turobni i bolom ispunjeni život zauvek uticali na percepciju
pesnikovog portreta. Jer, kada kažemo Šantić, uglavnom istog trena prizivamo
pred oči poznati, lepi i dobrodušni lik sa crno-belih fotografija, u svesti
zabruje zvuci violine praćeni poznatim rečima, zatrepere i zamirišu “stari dani”
koji su opsedali i Stankovića.
Otprilike u vreme kada
smo kao osnovci napamet deklamovali “O, klasje moje”, uhvatila sam na
televiziji fragmente ekranizacije biografskog romana o pesniku tužnog lika iz “Čitanke”.
Kao kroz maglu se prisećam da su se kadrovi tog serijala odlično uklopili u predstavu
koju sam stekla o književniku - bilo je tu mnogo neizrecive tuge, tragike,
detinjem umu nejasne, ali srcu prepoznatljive. Ostala mi je u svesti baš takva slika
“jadnog Alekse”, a osećaj bliskosti trajao čak i u danima studiranja,
kada je elitistički nastrojena većina kolega, pa i profesora, neskriveno
potcenjivački govorila o njegovom opusu. Tek sam nedavno, napokon odgledavši “neuhvatljivi”
serijal na televiziji, shvatila da ne samo što imam knjigu na osnovu koje je
snimljen, da sam zapanjujuće verno upamtila mnoge scene, već i da je
saosećanje, razumevanje i poštovanje iz odrasle perspektive postalo samo još
veće. O čemu se radi?
 |
| stari Most(ar) |
Serija “Aleksa Šantić”,
snimana u predvečerje raspada SFRJ i velikog sukoba koji je prekinuo njeno
premijerno emitovanje (april-maj 1992.) na sarajevskoj televiziji, nastala je u
koprodukciji Beograda i Ljubljane. Prethodio joj je, po današnjem trendu,
igrani film “Moj brat Aleksa” (1991), čiji je dopunjeni sadržaj raspoređen na
ukupno osam pedesetominutnih epizoda. Svaka od njih nazvana je po određenoj
značajnoj ličnosti iz pesnikovog života, da bi završna napokon ponela njegovo
ime. Tužna sudbina, životni i stvaralački put(okazi) Alekse Šantića od ugledne
trgovačke porodice, preko formiranja i vođenja pesničkih krugova, borbe za
ujedinjenje Južnih Slovena i zbacivanje okupatorskog jarma, do lične emotivne
bure zamršene sa kulturno-političkim kontekstom vremena, uglavnom ne napušta
rodni Mostar. Ambijent multinacionalnog, multikulturalne sredine između
otvorenosti prema svetu i skučenosti patrijarhalnog poretka, dočaran je
ubedljivo, slikovito, potresno - ali ne i patetično. Pesnikova velika, napaćena
duša oslikana je efektnim, fantazmagorično-košmarnim prizorima, a relativno
kratki vek obeležen nizom gubitaka prolazi u smenama bunila i entuzijazma,
naleta radosti i očajanja.
Kao drugi po redu sin
imućnog trgovca Riste Šantića, koji je sa bratom Mihom (strogi, autoritativni “Adža”)
držao uspešnu magazu, Aleksa je rano ispoljavao želju za školovanjem i
razvijanjem lirskog talenta, privrženost domu i rodnom gradu, ali i odbojnost
prema zacrtanom, očekivanom putu nastavljača porodičnog poziva. Ove će se sile
u njemu do kraja žestoko sukobljavati, potpomognute nasleđenim slabim zdravljem
i urođenom osetljivošću. Aleksa nije mogao bez svog Mostara (Brankovca), bez pesama
- ali, ni svoje tuge. Uvek uskraćivan i rastrzan između dužnosti i htenja, umro
je “ranjav i željan”, poput Stankovićevog gazda-Mladena. Prohujali su i tragove na njegovoj duši ostavljali: ustanci,
pozorišta, logor; klasne razlike, cenzura, borba; rodoljublje, aneksija Bosne i
Hercegovine, OGROMNA LJUBAV - prema narodu, porodici, gradu, nesuđenim izabranicama,
umetnosti. Šantićev put bio je posut trnjem i zasipan kišama, jedna beskrajna
agonija iz koje su “pregorele” mnoge divne pesme.
 |
| Istinska intelektualna elita, oko 1905. godine: Šantić sedi (treći s leva) u društvu "Svetka" Ćorovića, Sime Matavulja, Janka Veselinovića, Jovana Skerlića, R. Domanovića, A. Šole, Milorada Mitrovića, Slobodana Jovanovića... |
Pre svega, najveće
zasluge za to što je serija tako očaravajuća, pored znalačke dramaturgije (koju
potpisuju Abdulah Sidran, Tarik Haverić i Bojana Andrić) i pretakanja knjige
Josipa Lešića - “Aleksa Šantić-roman o pjesnikovom životu” - u veoma dobar
scenario (tandem Lešić - Đorđe Lebović), pripadaju reditelju Aleksandru
Jevđeviću i iskusnoj glumačkoj ekipi, predvođenoj Branislavom Lečićem u
naslovnoj ulozi. Kako je navedeno, serija je u potpunosti zasnovana na
dokumentarnoj građi, obuhvatajući dug vremenski period (1878-1924) i, kroz
detaljnu rekonstrukciju jedne epohe, živopisni portret jednog od njenih
najznamenitijih učesnika.
Uz plejadu istorijskih
ličnosti koje defiluju malim ekranom, smenjuju se brojni presudni istorijski
događaji, od ustanka poznatog kao “nevesinjska puška”, osnivanja Srpskog pevačkog
društva “Gusle”, pokretanja čuvene mostarske “Zore”, do aneksione krize i
oslobodilačkih ratova. Upoznajemo se sa dejstvom književne kritike, uticajem
periodike, međunacionalnim tenzijama, nerazumevanjem unutar porodice za
sklonosti njenih članova. Posebno je tužna Aleksina prva i, verovatno najveća, ljubav sa Hrvaticom Ankom, kćerkom siromašnog fotografa, koju su osujetili
članovi pesnikove porodice kao “staleški i nacionalno neprihvatljivu”.
Kukavičluk i nemogućnost da se suprotstavi volji svojih, Šantić će prebacivati
sebi do kraja života. Drugi put kada se zaljubio i ponadao da će biti srećan,
koketna priroda Zorke (sestre Atanasija Šole) i visoke ambicije njene porodice
isprečili su se i na neki način osvetili u ime prošlosti. U seriji, ove epizode su fantastično uvijene u ruho
snoviđenja i alegoričnih prizora, a stihovi inspirisani nemilim iskustvom uspešno
pretočeni u vizuelno.
 | ||
Lečić i Bogdanovićeva kao Aleksa i Anka...
|
Scenografija
korespondira sa opštim tonom priče na veoma visokom nivou. Posebno bih
pohvalila božanstvene kostime koje nose Anka i Zorka. Kadrovi starog mosta na
Neretvi, snegova, vinograda, noćnih pljuskova, utiču da se ličnost i delo
savršeno prožimaju sa pričom, reprezentovani kroz igrani medij. Odlučujuća je i
snaga muzike, možda presudan deo magične, melanholijom ispunjene atmosfere,
nekad avetinjski turobne, češće istinski emotivno ispunjene. Kompozicije Ranka
Rihtmana, na Šantićeve stihove, izvodio je čuveni šansonjer Dragan Stojnić. Naročito je
upečatljiva uvodna špica, sa lajtmotivskim odlomkom iz “Pretprazničke večeri”
(čiji citat i otvara ovaj tekst).
Mada su u poslednje dve
epizode događaji pomalo “skokoviti” i veliki deo radnje silom prilika morao da
se “preleti”, prikaz starenja glavnog lika i njegova uzaludna borba sa
vremenom, nisu neubedljive kao što prečesto biva kada se zahvati širok opseg
radnje. Romantično, poetično, inteligentno i setno, neprekidno se razmatra
život kakav je mogao biti - a ipak bez vajkanja, u odnosu na ono što je od
njega (p)ostalo. Bojim se da nisam kadra zaista preneti celokupno
oduševljenje, pa najiskrenije preporučujem da, ukoliko ste propustili
televizijske projekcije, pogledate seriju na sledećem Youtube kanalu: