Oduvek volim knjige.
Ukoliko bih morala da tačno “markiram” trenutak u kome me ta ljubav zarobila,
zaista ne bih mogla da odgovorim na taj izazov. Otkad se javila svest o svetu,
bile su oko mene. Postoje sklonosti koje stvara i oblikuje okruženje, zatim one
koje sami - ne bez presudnog uticaja iskustava i sredine - vremenom razvijamo,
a tu su i takoreći urođene, koje su na neki način bile deo nas još odmalena, a
vaspitanjem i obrazovanjem dodatno prionule uz formirano biće i njegov karakter.
Kod mene, to je okrenutost pisanoj reči i svemu što sa sobom nosi bitisanje u
njenom svetu: mašti, slobodi, kritičkoj misli, svestranom promatranju svega.
Detinjstvo je, u čemu
se uglavnom svi eksperti slažu, presudan period za stvaranje temelja buduće
ličnosti. Opažanja koja tada upijemo, iskustva koja do nas dopru, značajno
utiču na sve što ćemo kasnije postati, makar na neprimetnom, podsvesnom nivou.
Veoma je važno šta dete sluša, gleda, čemu prisustvuje, jer sećanja na ovaj
osetljivi i nevini period prate nas do kraja života. Sara je ovih dana sa nama,
u zabavnom tagu, podelila uspomene na svoje detinjstvo, istovremeno
nagovestivši koliko se nije promenila u odnosu na svoje “mini-ja”. Takođe, pre
nekoliko meseci je blogosferom kružio “izazov od 30 dana”, gde je jedna od tema
bila i “Knjiga iz detinjstva”. Tada objavljeni postovi, poput ovog sa sjajnog
bloga Bitchydust, podstakli su me da rado podelim uspomene i odgovorim na ovu, uvek
dragu i zabavnu temu. Kao što je Tolstoj svom romanu dao gradacijski naslov “Detinjstvo.
Dečaštvo. Mladost”, opredelila sam se za sličnu podelu na tri presudne faze
kroz koje je moje čitalačko iskustvo prošlo od prvih dana, do kraja osnovne
škole i prelaska na “odraslo” štivo. Mogli bismo te etape nazvati: “Maštarije.
Pustolovine. Život.”
1990
- 1995. Maštarije
Kada sam nedavno, u
okviru “Čitalačkog upitnika”, odgovarala na pitanje o najmanjoj knjizi koju
posedujem, napravila sam jednu nenamernu grešku. “Mali princ” Antoana de Sent-Egziperija
ipak NIJE mikro-šampion među knjižicama iz moje kućne biblioteke. Nažalost,
kao što se književnost za decu inače posmatra dosta potcenjivački i pored svog
nesumnjivog umetničkog i pedagoškog značaja, tako i slikovnice (ako smo ih
uopšte sačuvali) uglavnom previđamo kao deo lične kolekcije. Ipak, pored
raznoraznih džepnih izdanja (“Mali princ”, Sveto pismo, “Čujte, Srbi” dr
Arčibalda Rajsa, slikari, itd.), pobedu odnose ove četiri knjige veličine špila
karata, a one su verovatno i prve koje sam ikada dobila:
Bilo je to vreme
bujanja kulture, pa i izdavaštva. Kultura čitanja i poštovanja knjige ima dugu
tradiciju u mojoj porodici, još od kada je pokojni deda svojim devojčicama
(mami i tetki) sredinom šezdesetih nabavio čuveni komplet “Lastavica” u 100
knjiga. On je, donekle okrnjen, još uvek na spratu babine kuće i o njemu
govorimo narednom prilikom. Vreme nabavke kompleta preko firme pogodovalo je,
doduše, besmislenom “slaganju korica uz boju regala”, ali i značajnoj promociji
kvalitetne pisane reči. Šund se mogao naći, ali, na trafikama i u vrlo slabom
povezu, dok je danas situacija obrnuta - da ne zalazimo u tu tužnu priču.
 |
| deo sadržaja mog prvog paketa knjiga. Hvala ti, mama! |
Uglavnom, rođena sam u
okruženju koje je već imalo čitalačku tradiciju i veliki broj “odraslih” knjiga
koje su stajale (visoko!) na policama i čekale da ih, možda, neko iz budućeg
naraštaja zavoli kako zaslužuju. Jedan “izrod” se, srećom, za to i postarao,
što pokazuje da ipak ne vredi nešto nametati deci, ukoliko jednostavno nemaju
želju da kasnije krenu istim stazama.
Za moj prvi rođendan,
mama je naručila slikovnice iz Zagreba. Sačuvali smo čak i belu torbu u kojoj
su stigle - platnena je, kao ceger, na njoj naslikan dečak koji čita, uz natpis
"Svijet lijepih knjiga". Čuvam sve svoje knjige iz detinjstva i mnogo
ih volim. Naravno, danas nije baš svaka u najboljem stanju, jer ih je mlađi
brat često “kupusao”, ali sam ih restaurirala koliko je bilo moguće i čuvam kao
oči u glavi. Svedoče o vremenu davno nestalom. Neke koje nisam imala, a
obožavala sam ih i čežnjivo gledala, listala, pozajmljivala sto puta (u
biblioteci i predškolskom), kasnije sam pronalazila i još uvek pronalazim po
antikvarnicama ili na Limundu/Kupindu. Pravo sam dete.
Moj prvi bukvar nije
bio onaj klasičan, školski. Imao je razigrane ilustracije i sjajne stihove
poznatih pesnika:
Prvi susret sa svetom
mašte obeležili su, naravno, crtani filmovi. Uporedo sam ih ČITALA i gledala,
budući da je većina mojih knjiga bila ilustrovana poznatim scenama iz
Diznijevih ili nekih drugih crtaća. Tako sam, volim da se našalim danas, veoma rano naučila da uporedo
pratim ekranizaciju/adaptaciju i pisani predložak.
Kao i kod većine dece, BAJKE su odigrale najznačajniju ulogu u mojim prvim
samostalnim koracima kao čitača. Do tada su bile različite slikovnice, sa
prizorima životinja, razlika između sela i grada, osnovnih saznanja o svetu oko
mene. Naučila sam da čitam gotovo samoinicijativno - toliko sam bila dosadna, a
moji ipak prezaposleni, da su odlučili kako je najbolje samu me uputiti u
carstvo slova. Moje interesovanje je bilo više nego veliko, pa sam sa nepune
tri godine uporedo čitala i pisala ćirilicu i latinicu. Kada se danas povedu
rasprave o tome koje je pismo “srpskije” i “potrebnije”, momentalno padam u
vatru. Ponosim se što oba mogu zvati svojim, što naš jezik ima tu božanstvenu
PRIVILEGIJU! Sem toga, kratak period života u velikoj Jugi, omogućio mi je da
najpre počnem sa čitanjem srpskohrvatskog, po ijekavici i leksici, tako da sam hrvatski
usvojila već od najranijih dana i mnoge izraze prirodno, bez ikakve svesti o
razlikama, koristim još uvek.
 |
| imala sam identičnu tablu - verovatno je još uvek negde u podrumu |
Naravno, najpre su tu
bili stripovi. "Mikijev zabavnik" su mi kupovali od druge godine -
gledala sam slike, prateći radnju prepričavala, pa čitala. On i bratski mu "Mikijev Almanah" još uvek su mi najdraži listovi iz ranog
detinjstva, kao i "Alf" - obožavala sam seriju i igračke/lutke u
obliku glavnog lika. Za vreme sankcija, kao zamena je izlazio “Mali zabavnik”,
sa dosta ozbiljnijim, grubljim crtežima i za nešto stariji uzrast. Donosili su
uglavnom narodne bajke ili klasične dečje romane. Prvi broj je bila
strip-verzija priče “Zlatna guska” i sećam se svog razočaranja što nema Mikija,
Paje, Šilje...pa sam se žalila tati, tek mnogo kasnije uvidevši umetničku lepotu
ovih stripova. Jedan od najdražih brojeva mi je “Hajdi”, a u sličnom su stilu
bile i tvrdo koričene Puškinove bajke - sa crtežima legendarnog Đorđa Lobačeva,
sve to u izdanju "Dečjih novina" iz Gornjeg Milanovca.
Istinski sam se
zaprepastila, u prijatnom smislu, kada sam naišla na blog čija se autorka raspituje
za jednu knjigu iz detinjstva, za koju danas malo ko uopšte zna, a meni je još
uvek u kolekciji i jedna od najdražih - “Tapatapatavko!
Iz tih dana najviše
pamtim i volim, najbrižljivije čuvam, izdanja "Mladinske knjige" sa
ilustracijama iz Diznijevih crtaća, "Čudesne svetove Volta Diznija" u
četiri toma, “Bisere klasične dečje književnosti” u tri knjige, “Najlepše bajke sveta”
sa plavim koricama i naslikanim zamkom, ogromnog formata; “Walt Disney
predstavlja” - još jednu prelepu knjigu sa zlatastim koricama, kao i još
mnoge...uglavnom su ih moji naručivali iz Zagreba i Ljubljane, do izbijanja rata.
Volela sam Peroa, braću Grim, ali, najviše Andersena. "Snežna
kraljica" mi je i danas omiljena bajka. U osnovnoj školi sam otkrila bajke
Oskara Vajlda - bile su potpuno drugačije, nesvakidašnje. Sećam se i jedne
knjige iz biblioteke sa narodnom bajkom “Zlatna jabuka i devet paunica” na
početku, uz apsolutno sjajne crteže. Nigde je posle nisam više videla. Volela
sam i ruske bajke, posebno "Vasilisa prekrasna" i "Konjić grbonjić",
a od Andersenovih mi je "Divlji labudovi" bila među omiljenima. Kasnije
sam na fakultetu pisala o grotesknom u njegovim i Vajldovim bajkama, upravo
inspirisana utiscima iz detinjstva. A tek one na kasetama! Zijah Sokolović je
bio narator, uz njih su išle i male knjižice.
 |
| komplet iz ukupno osam knjiga, ovo je bila prva edicija. "My precious"! |
Sačuvala sam i tri video kasete, koje sam toliko gledala da se traka
izlizala...."Čudesna šuma"- moj najomiljeniji crtani, onda "Laku
noć deco" RTS-a i snimani crtaći “Duško Dugouško” i “Mede medenjaci”.
Pomenuta "Čudesna
šuma" je prelep crtani - "svetski, a naš" (sada hrvatski). Otkrila
sam ga jedne zime, kada sam bila nešto bolesna. Deda je želeo da me oraspoloži
i kupio mi video-kasetu, a već
sam imala i knjigu Sunčane Škrinjarić, prema kojoj je snimljen. Pored nje
i "Čudesnih svetova Volta Diznija", najlepše su mi i najvoljenije ove
tri:
...u kojima je
"Snežna kraljica", a nju sam obožavala. Ana, devojka koja me povremeno čuvala
kada sam bila mala, imala je u svojoj kući ove tri knjige. Stalno sam ih
listala i čitala, tako da sam kasnije pronašla sve tri, najpre, u jednobojnom,
crvenom povezu, pa nešto kasnije i trobojno izdanje, te ispunih sebi želju iz
detinjstva. Kolekcionarsko blago.
Grčka mitologija me
takođe osvojila negde u tom uzrastu. Brat i ja smo je kao mali obožavali, bila
nam je prava opsesija i već tada sam je dobro upoznala, što mi je višestruko
koristilo na fakultetu, posebno kada smo radili antičku književnost. Kao mlađi
osnovci, dobijali smo list "Tik Tak", u kome su postojali konkursi za
smišljanje alternativnih nastavaka grčkih mitova, što je bio veoma zabavan
način da se deca upoznaju sa ovim zaista neophodnim delom opšte kulture. A
pominjući rano obrazovanje, ne smem izostaviti "Dečje sveznanje". Tetka
je kupila mojoj braći, pa sam često listala kada odem kod njih - sjajan
komplet, uz "1000 zašto, 1000 zato" neprevaziđeno enciklopedijsko
štivo. Mnogo smo naučili iz tih knjiga. I bile su prelepo dizajnirane.
 |
| i gledala i čitala - "Cipelići"! |
Sa izbijanjem rata,
primat preuzimaju domaći izdavači, pa u moj svet sa polaskom u vrtić i
učlanjenjem u biblioteku ulaze "366...i još više priča o prirodi",
"Priče za laku noć", tri knjige "Bajke naroda Jugoslavije"
i još tri "Bajke naroda sveta" (sa slikama Milića od Mačve). Poslednja
dva kompleta sam često viđala kod uličnih prodavaca oko Filološkog fakulteta.
Volela bih da ih jednoga dana nabavim, predivni su.
Što se tiče učlanjenja na
dečje odeljenje gradske biblioteke “Vladislav Petković DIS”, začudo pamtim i
taj dan i prvu pozajmljenu knjigu. Imala sam pet godina, tata me odveo i bila
sam naprečac osvojena svetom koji se krio na drvenim policama, a ta fascinacija
ne jenjava ni danas. Prva knjiga koju sam odnela kući bila je jedna
od onih legendarnih slikovnica “Hajdi”, čini mi se baš “...u gradu”, sa
devojčicom u plavoj haljini koja kroz prozor posmatra bele krovove.
I slikovnice
"Maja" sam pozajmljivala u biblioteci, slično je urađena kao legendarna
"Hajdi", bila je i "Karolina"....tako lepe priče i
ilustracije, pune duha. Pamtim i divne "Bajke u slici", ilustratorka se
zvala Marija Paskval, bilo je 12 malih knjiga, kao i većih (ruske priče,
Šekspirove, nemačke, istočnjačke....). Moje druženje sa bibliotekom tada tek
počinje i označava ulazak u drugu ranočitalačku etapu.
Dolazimo do prve najdraže
knjige iz naslova. Slikovnice me, zapravo, nisu više toliko zanimale, jer sam
kod kuće već “izgustirala” mnogo lepše, bogatije i maštovitije (naše “Dizni”
knjige iz Zagreba i Ljubljane još uvek su prava kolekcionarska retkost!),
uzimala sam ih ponajviše kako bih se divila lepim ilustracijama. Početne pouke o
životu davale su druge, možda vizuelno skromnije, ali nezaboravne knjige. Tako
je jedna od prvih pozajmljenih u biblioteci, koju nikako da prežalim i volela
bih da je imam, "Najbogatiji vrabac na svetu". Ilustrator je Zdenjek
Miler, čijom su zaslugom takođe nastali “Krtić” i “Žuća”, ako se sećate tih
slikovnica.
Tata mi je doneo i pamtim,
začudo vrlo dobro, crteže i radnju. Snežna noć, vrabac ulazi u neki vagon pun
žita, pa posle pronađenu hranu deli sa ostalim gradskim vrapcima....ima sigurno
preko 20 godina otkad je nisam videla, ali još uvek pamtim atmosferu priče.
I tako je krenulo..