Subota sa knjigom: Najdraža knjiga iz detinjstva (1)

piše: Isidora Đolović

Oduvek volim knjige. Ukoliko bih morala da tačno “markiram” trenutak u kome me ta ljubav zarobila, zaista ne bih mogla da odgovorim na taj izazov. Otkad se javila svest o svetu, bile su oko mene. Postoje sklonosti koje stvara i oblikuje okruženje, zatim one koje sami - ne bez presudnog uticaja iskustava i sredine - vremenom razvijamo, a tu su i takoreći urođene, koje su na neki način bile deo nas još od malena, a vaspitanjem i obrazovanjem dodatno prionule uz formirano biće i njegov karakter. Kod mene, to je okrenutost pisanoj reči i svemu što sa sobom nosi bitisanje u njenom svetu: mašti, slobodi, kritičkoj misli, svestranom promatranju svega.

Detinjstvo je, u čemu se uglavnom svi eksperti slažu, presudan period za stvaranje temelja buduće ličnosti. Opažanja koja tada upijemo, iskustva koja do nas dopru, značajno utiču na sve što ćemo kasnije postati, makar na neprimetnom, podsvesnom nivou. Veoma je važno šta dete sluša, gleda, čemu prisustvuje, jer sećanja na ovaj osetljivi i nevini period prate nas do kraja života. Sara je ovih dana sa nama, u zabavnom tagu, podelila uspomene na svoje detinjstvo, istovremeno nagovestivši koliko se nije promenila u odnosu na svoje “mini-ja”. Takođe, pre nekoliko meseci je blogosferom kružio “izazov od 30 dana”, gde je jedna od tema bila i “Knjiga iz detinjstva”. Tada objavljeni postovi, poput ovog sa sjajnog bloga Bitchydust, podstakli su me da rado podelim uspomene i odgovorim na ovu, uvek dragu i zabavnu temu. Kao što je Tolstoj svom romanu dao gradacijski naslov “Detinjstvo. Dečaštvo. Mladost”, opredelila sam se za sličnu podelu na tri presudne faze kroz koje je moje čitalačko iskustvo prošlo od prvih dana, do kraja osnovne škole i prelaska na “odraslo” štivo. Mogli bismo te etape nazvati: “Maštarije. Pustolovine. Život.”

1990 - 1995. Maštarije

Kada sam nedavno, u okviru “Čitalačkog upitnika”, odgovarala na pitanje o najmanjoj knjizi koju posedujem, napravila sam jednu nenamernu grešku. “Mali princ” Antoana de Sent-Egziperija ipak NIJE mikro-šampion među knjižicama iz moje kućne biblioteke. Nažalost, kao što se književnost za decu inače posmatra dosta potcenjivački i pored svog nesumnjivog umetničkog i pedagoškog značaja, tako i slikovnice (ako smo ih uopšte sačuvali) uglavnom previđamo kao deo lične kolekcije. Ipak, pored raznoraznih džepnih izdanja (“Mali princ”, Sveto pismo, “Čujte, Srbi” dr Arčibalda Rajsa, slikari, itd.), pobedu odnose ove četiri knjige veličine špila karata, a one su verovatno i prve koje sam ikada dobila:

Bilo je to vreme bujanja kulture, pa i izdavaštva. Kultura čitanja i poštovanja knjige ima dugu tradiciju u mojoj porodici, još od kada je pokojni deda svojim devojčicama (mami i tetki) sredinom šezdesetih nabavio čuveni komplet “Lastavica” u 100 knjiga. On je, donekle okrnjen, još uvek na spratu babine kuće i o njemu govorimo narednom prilikom. Vreme nabavke kompleta preko firme pogodovalo je, doduše, besmislenom “slaganju korica uz boju regala”, ali i značajnoj promociji kvalitetne pisane reči. Šund se mogao naći, ali, na trafikama i u vrlo slabom povezu, dok je danas situacija obrnuta - da ne zalazimo u tu tužnu priču.

deo sadržaja mog prvog paketa knjiga. Hvala ti, mama!

Uglavnom, rođena sam u okruženju koje je već imalo čitalačku tradiciju i veliki broj “odraslih” knjiga koje su stajale (visoko!) na policama i čekale da ih, možda, neko iz budućeg naraštaja zavoli kako zaslužuju. Jedan “izrod” se, srećom, za to i postarao, što pokazuje da ipak ne vredi nešto nametati deci, ukoliko jednostavno nemaju želju da kasnije krenu istim stazama.

1991. godina - volela sam da čitam naglas

Za moj prvi rođendan, mama je naručila slikovnice iz Zagreba. Sačuvali smo čak i belu torbu u kojoj su stigle - platnena je, kao ceger, na njoj naslikan dečak koji čita, uz natpis "Svijet lijepih knjiga". Čuvam sve svoje knjige iz detinjstva i mnogo ih volim. Naravno, danas nije baš svaka u najboljem stanju, jer ih je mlađi brat često “kupusao”, ali sam ih restaurirala koliko je bilo moguće i čuvam kao oči u glavi. Svedoče o vremenu davno nestalom. Neke koje nisam imala, a obožavala sam ih i čežnjivo gledala, listala, pozajmljivala sto puta (u biblioteci i predškolskom), kasnije sam pronalazila i još uvek pronalazim po antikvarnicama ili na Limundu/Kupindu. Pravo sam dete.

Moj prvi bukvar nije bio onaj klasičan, školski. Imao je razigrane ilustracije i sjajne stihove poznatih pesnika:

Prvi susret sa svetom mašte obeležili su, naravno, crtani filmovi. Uporedo sam ih ČITALA i gledala, budući da je većina mojih knjiga bila ilustrovana poznatim scenama iz Diznijevih ili nekih drugih crtaća. Tako sam, volim da se našalim danas, veoma rano naučila da uporedo pratim ekranizaciju/adaptaciju i pisani predložak. Kao i kod većine dece, BAJKE su odigrale najznačajniju ulogu u mojim prvim samostalnim koracima kao čitača. Do tada su bile različite slikovnice, sa prizorima životinja, razlika između sela i grada, osnovnih saznanja o svetu oko mene. Naučila sam da čitam gotovo samoinicijativno - toliko sam bila dosadna, a moji ipak prezaposleni, da su odlučili kako je najbolje samu me uputiti u carstvo slova. Moje interesovanje je bilo više nego veliko, pa sam sa nepune tri godine uporedo čitala i pisala ćirilicu i latinicu. Kada se danas povedu rasprave o tome koje je pismo “srpskije” i “potrebnije”, momentalno padam u vatru. Ponosim se što oba mogu zvati svojim, što naš jezik ima tu božanstvenu PRIVILEGIJU! Sem toga, kratak period života u velikoj Jugi, omogućio mi je da najpre počnem sa čitanjem srpskohrvatskog, po ijekavici i leksici, tako da sam hrvatski usvojila već od najranijih dana i mnoge izraze prirodno, bez ikakve svesti o razlikama, koristim još uvek.

imala sam identičnu tablu - verovatno je još uvek negde u podrumu

Naravno, najpre su tu bili stripovi. "Mikijev zabavnik" su mi kupovali od druge godine - gledala sam slike, prateći radnju prepričavala, pa čitala. On i bratski mu "Mikijev Almanah" još uvek su mi najdraži listovi iz ranog detinjstva, kao i "Alf" - obožavala sam seriju i igračke/lutke u obliku glavnog lika. Za vreme sankcija, kao zamena je izlazio “Mali zabavnik”, sa dosta ozbiljnijim, grubljim crtežima i za nešto stariji uzrast. Donosili su uglavnom narodne bajke ili klasične dečje romane. Prvi broj je bila strip-verzija priče “Zlatna guska” i sećam se svog razočaranja što nema Mikija, Paje, Šilje...pa sam se žalila tati, tek mnogo kasnije uvidevši umetničku lepotu ovih stripova. Jedan od najdražih brojeva mi je “Hajdi”, a u sličnom su stilu bile i tvrdo koričene Puškinove bajke - sa crtežima legendarnog Đorđa Lobačeva, sve to u izdanju "Dečjih novina" iz Gornjeg Milanovca.

malo piskaralo - 1991.

Istinski sam se zaprepastila, u prijatnom smislu, kada sam naišla na blog čija se autorka raspituje za jednu knjigu iz detinjstva, za koju danas malo ko uopšte zna, a meni je još uvek u kolekciji i jedna od najdražih - “Tapatapatavko!

Iz tih dana najviše pamtim i volim, najbrižljivije čuvam, izdanja "Mladinske knjige" sa ilustracijama iz Diznijevih crtaća, "Čudesne svetove Volta Diznija" u četiri toma, “Bisere klasične dečje književnosti” u tri knjige,  “Najlepše bajke sveta” sa plavim koricama i naslikanim zamkom, ogromnog formata; “Walt Disney predstavlja” - još jednu prelepu knjigu sa zlatastim koricama, kao i još mnoge...uglavnom su ih moji naručivali iz Zagreba i Ljubljane, do izbijanja rata. Volela sam Peroa, braću Grim, ali, najviše Andersena. "Snežna kraljica" mi je i danas omiljena bajka. U osnovnoj školi sam otkrila bajke Oskara Vajlda - bile su potpuno drugačije, nesvakidašnje. Sećam se i jedne knjige iz biblioteke sa narodnom bajkom “Zlatna jabuka i devet paunica” na početku, uz apsolutno sjajne crteže. Nigde je posle nisam više videla. Volela sam i ruske bajke, posebno "Vasilisa prekrasna" i "Konjić grbonjić", a od Andersenovih mi je "Divlji labudovi" bila među omiljenima. Kasnije sam na fakultetu pisala o grotesknom u njegovim i Vajldovim bajkama, upravo inspirisana utiscima iz detinjstva. A tek one na kasetama! Zijah Sokolović je bio narator, uz njih su išle i male knjižice. 

komplet iz ukupno osam knjiga, ovo je bila prva edicija. "My precious"!

Sačuvala sam i tri video kasete, koje sam toliko gledala da se traka izlizala...."Čudesna šuma"- moj najomiljeniji crtani, onda "Laku noć deco" RTS-a i snimani crtaći “Duško Dugouško” i “Mede medenjaci”. 

Pomenuta "Čudesna šuma" je prelep crtani - "svetski, a naš" (sada hrvatski). Otkrila sam ga jedne zime, kada sam bila nešto bolesna. Deda je želeo da me oraspoloži i kupio mi video-kasetu, a već sam imala i knjigu Sunčane Škrinjarić, prema kojoj je snimljen. Pored nje i "Čudesnih svetova Volta Diznija", najlepše su mi i najvoljenije ove tri:

...u kojima je "Snežna kraljica", a nju sam obožavala. Ana, devojka koja me povremeno čuvala kada sam bila mala, imala je u svojoj kući ove tri knjige. Stalno sam ih listala i čitala, tako da sam kasnije pronašla sve tri, najpre, u jednobojnom, crvenom povezu, pa nešto kasnije i trobojno izdanje, te ispunih sebi želju iz detinjstva. Kolekcionarsko blago.

Grčka mitologija me takođe osvojila negde u tom uzrastu. Brat i ja smo je kao mali obožavali, bila nam je prava opsesija i već tada sam je dobro upoznala, što mi je višestruko koristilo na fakultetu, posebno kada smo radili antičku književnost. Kao mlađi osnovci, dobijali smo list "Tik Tak", u kome su postojali konkursi za smišljanje alternativnih nastavaka grčkih mitova, što je bio veoma zabavan način da se deca upoznaju sa ovim zaista neophodnim delom opšte kulture. A pominjući rano obrazovanje, ne smem izostaviti "Dečje sveznanje". Tetka je kupila mojoj braći, pa sam često listala kada odem kod njih - sjajan komplet, uz "1000 zašto, 1000 zato" neprevaziđeno enciklopedijsko štivo. Mnogo smo naučili iz tih knjiga. I bile su prelepo dizajnirane.

i gledala i čitala - "Cipelići"!

Sa izbijanjem rata, primat preuzimaju domaći izdavači, pa u moj svet sa polaskom u vrtić i učlanjenjem u biblioteku ulaze "366...i još više priča o prirodi", "Priče za laku noć", tri knjige "Bajke naroda Jugoslavije" i još tri "Bajke naroda sveta" (sa slikama Milića od Mačve). Poslednja dva kompleta sam često viđala kod uličnih prodavaca oko Filološkog fakulteta. Volela bih da ih jednoga dana nabavim, predivni su.

Što se tiče učlanjenja na dečje odeljenje gradske biblioteke “Vladislav Petković DIS”, začudo pamtim i taj dan i prvu pozajmljenu knjigu. Imala sam pet godina, tata me odveo i bila sam naprečac osvojena svetom koji se krio na drvenim policama, a ta fascinacija ne jenjava ni danas. Prva knjiga koju sam odnela kući bila je jedna od onih legendarnih slikovnica “Hajdi”, čini mi se baš “...u gradu”, sa devojčicom u plavoj haljini koja kroz prozor posmatra bele krovove.

I slikovnice "Maja" sam pozajmljivala u biblioteci, slično je urađena kao legendarna "Hajdi", bila je i "Karolina"....tako lepe priče i ilustracije, pune duha. Pamtim i divne "Bajke u slici", ilustratorka se zvala Marija Paskval, bilo je 12 malih knjiga, kao i većih (ruske priče, Šekspirove, nemačke, istočnjačke....). Moje druženje sa bibliotekom tada tek počinje i označava ulazak u drugu ranočitalačku etapu.

Dolazimo do prve najdraže knjige iz naslova. Slikovnice me, zapravo, nisu više toliko zanimale, jer sam kod kuće već “izgustirala” mnogo lepše, bogatije i maštovitije (naše “Dizni” knjige iz Zagreba i Ljubljane još uvek su prava kolekcionarska retkost!), uzimala sam ih ponajviše kako bih se divila lepim ilustracijama. Početne pouke o životu davale su druge, možda vizuelno skromnije, ali nezaboravne knjige. Tako je jedna od prvih pozajmljenih u biblioteci, koju nikako da prežalim i volela bih da je imam, "Najbogatiji vrabac na svetu". Ilustrator je Zdenjek Miler, čijom su zaslugom takođe nastali “Krtić” i “Žuća”, ako se sećate tih slikovnica.

Tata mi je doneo i pamtim, začudo vrlo dobro, crteže i radnju. Snežna noć, vrabac ulazi u neki vagon pun žita, pa posle pronađenu hranu deli sa ostalim gradskim vrapcima....ima sigurno preko 20 godina otkad je nisam videla, ali još uvek pamtim atmosferu priče. Ukoliko bilo ko ima predstavu o tome gde mogu doći do nje, unapred zahvalna, kupujem odmah!

I tako je krenulo..