komentariše: Isidora Đolović
Serija „Stubovi
zemlje“, koju sam prethodne nedelje predstavila, dobar je primer uspešnog
transponovanja pisane reči u vizuelni medij. Zasnovana na istoimenom romanu
Kena Foleta, smeštena u srednjovekovnu Englesku, kroz osam epizoda dosledno i
nipošto monotono prati živote većeg broja ličnosti iz različitih društvenih
staleža, čije se ambicije, naklonosti i suparništva pletu oko katedrale u
izgradnji. Odabirom tema i junaka obuhvaćene su osnovne klase, zanimanja,
ustrojstva i bez mnogo anahronizama dočarana živa slika epohe. Opšti utisak
koji ostaje nakon gledanja, za mene kao čitaoca romana uglavnom je pozitivan - izmene
nisu bile toliko drastične, iako je najvažniji deo, završetak, najupadljivije promenjen.
Moram napomenuti da je u poslednje dve epizode radnja preterano „zbrzana“ i
očigledno je da bi deset ili dvanaest „poglavlja“ bilo dovoljno da se sadržaj
sasvim lepo rasporedi.
Uprkos tome, radi se o
zaista kvalitetno izvedenoj adaptaciji, koja je zahvaljujući gotovo
besprekornom kastingu, autentičnoj vizuelizaciji, uglavnom inteligentnom
narativu i umerenosti eksplicitnih scena, kao i upečatljivoj muzičkoj podlozi,
kao celina funkcionisala više nego dobro. Osam časova, nečije prosečno radno
vreme, koje odlučite da izdvojite za gledanje ove mini-serije, nipošto neće
biti uludo protraćeni. Zapravo, meni je jedino na pameti da nisam htela da se
završi, da me „vuklo“ na gledanje i da, naprosto, nije bilo dovoljno onako
nužno zaključivanje priče i preletanje preko mnoštva detalja. Sve skupa
poprilično je inspirativno, pa ću odmah krenuti sa pregledom (jedine) sezone.
Kao što sam prošli put
pomenula, ima nekoliko godina otkako sam pročitala roman, ali odlično pamtim
šta mi se posebno dopalo, a šta nije. U tom smislu, izmene koje su u seriju po
nuždi ograničenog formata i žanrovskih parametara unete, uglavnom su mi bile po
volji. Veću zamerku imam jedino na finale, iako samo po sebi nimalo nije
problematično, čak je, za promenu, u najpozitivnijem smislu starinski
konvencionalno. Svejedno, volela bih da su zadržali literarnu varijantu, baš
kao što smatram da je trebalo dodatno razviti pojedine likove, ne menjati
Valeranovu knjišku motivaciju, ni izbacivati zaplet sa ubistvom Tomasa Beketa -
ovde nepostojeći, a u knjizi jedan od najzanimljivijih delova radnje. Nadala
sam se i da će početak romana, jedno od najboljih otvaranja priče ikada, biti
identičan - međutim, u seriji su se iz nekog razloga opredelili za drugu
varijantu (dok je u originalu Džekov otac, trubadur, obešen - ovde je spaljen
na lomači). Nasuprot tome, dopalo mi se što priča između Toma i Elen nije
doslovno preneta, nego se išlo korak po korak (zaista, kao da već nema dovoljno
škakljivih momenata, nego fali da tek obudoveli lik iste noći spava sa šumskom
vešticom!), što je lik Alfreda usložnjen i čak do izvesne granice dostojan
empatije, kao i nešto komplikovaniji tretman Hamlijevih, porodice koja može da
se svrsta rame uz rame sa Lanisterima po svojoj zamamnoj izopačenosti. Za sve
ostale poredbene diskusije, preporučujem „knjigu u šake“, nećete se pokajati!
Do tada, serija je na svoj način sasvim dovoljna i zadovoljavajuća.
Ne želim da
„spojlerišem“ bilo kome radnju, niti da prepričavam njen sadržaj. Osvrnuću se
na stavke koje, po mom mišljenju, čine srž „Stubova zemlje“ i na osnovu kojih
je moguće izvesti konačnu ocenu. Iz meni ne baš jasnih razloga, seriju često
upoređuju sa „Igrom prestola“. Smatram da za to nema previše osnova, jer izuzev
(pseudo)feudalnog doba i određenog broja moralno problematičnih likova, malo
šta im je zajedničko. U „Stubovima zemlje“ nema fantastike, estetika je slična,
ali ne idu tako daleko, a karakterizacija nije ni blizu kompleksna kao u
slučaju „vesteroških hronika“ - s druge strane, istorijsko-religijsko-politički
kontekst je direktniji i neposredniji. Međutim, ne može se negirati postojanje
izvesnih, verovatno slučajnih podudarnosti, pa će i o tome biti usputnih reči.
Korupcija
Za katoličku crkvu se,
nekako tradicionalno, vezuju zakulisne prljave radnje i koje god se kostimirane
drame dohvatili, neizbežno je postojanje bar jednog iskvarenog verskog
poglavara, koji preimućstvo autoriteta svešteničke odore koristi za svoju
sitniju ili krupniju računicu. Pored institucije koja, naročito u prikazanom
dobu, drži konce društvenog uređenja u svojim rukama, pa iz senke vlada čak i
nad krunisanim glavama, nosioci podvala su i pripadnici plemstva. Kao i danas,
novac i moć su glavni pokretač, zbog koga se pronalaze svi mogući izgovori i
opravdanja za zločinačke delatnosti. Trguje se položajem, titulama, oprostom i
zakonom - a sve to sa distance izgleda bezazleno i romantizovano, dok ne
porazmislimo i shvatimo da, zapravo, naše doba nije ništa bolje.
 |
| odlični Ian McShane |
Valeranu i Hamlijevima,
koji su ovde glavne „krvopije“, kao kontrast su postavljeni Filip i prvobitni
lordovi od Šajringa, Bartolomju i njegov naslednik Ričard. Na sličan način,
unutar porodice zidara, Tomu je suprotstavljen njegov sin Alfred, dok usvojenik
Džek prolazi kroz razne faze i, mada ne pristaje na kompromitovanje, ne preza
od činjenja nepodopština za viši, dobronamerni cilj. Ono što ublažava drastičnu,
jednobojnu oslikanost likova i jasnu podelu na dobre i zle, jeste činjenica da
ni najbolje ne zaobilaze iskušenja ponosa - za šta je upadljiv primer opat
Filip - ali, sposobnost da im se odoli je nešto što se na kraju vrednuje.
Veštičarenje
Kada sam pomenula da
nema mnogo anahronizama, nisam mislila na ono što mi je još u knjizi prilično
upadalo u oči na negativan način, a ni u seriji nije ništa bolja situacija.
Jednostavno, ne volim Elen. Istina je da glumica, Natalia Worner, odlično
iznosi lik, njen performans je upadljiv, istaknut i dugo se pamti. Međutim, moj
problem sa Elen je njena prenaglašenost. Čak i za jednu ženu izvan svog vremena
i sredine, kako se očigledno sve vreme upinju da je prikažu, sve u vezi sa njom
je naprosto PREVIŠE. Shvatam njenu majčinsku ljubav i želju da osveti gubitak
voljenog čoveka. Cenim sposobnost da jednako žestoko voli ponovo, ali i ne
pristaje na pokornost normama koje propisuje „veliki inkvizitor“. Intrigantno
je to koliko iskušenje, kao duh iz prošlosti i hodajući podsetnik na njihovu
mračnu tajnu, predstavlja za Valerana i Regan. Ali, naprosto mi nije zanimljivo
odsecanje glave kokoškama, mokrenje na sveštenika, bacanje kletve na tuđem
venčanju ili stalno ljubljenje snajke Aliene - u usta. Da ne pominjem ono
neprijatno ispitivanje Džeka o tome onaniše li!? Regan mi je, zaista, bila
bolji lik. Još nešto, ukoliko ne želite da vas optuže za veštičarenje, povedite
ipak malo računa o svojoj pojavi i životnom stilu. Ko štrapacira okolo u ritama
i sa kosom koja par decenija nije videla češalj, obitava u šumskoj pećini, pred
svima spopada čoveka sa kojim nije venčana i ne krije da se bavi (crnom)
magijom, nema pravo na čuđenje kada joj zaprete lomačom.
Porodica
Jezgro svakog društva,
i ovde ima nekoliko reprezentativnih uzoraka, svaki različit. Može se reći da,
pored crkve, porodica ima najveći uticaj i najvažniju ulogu. Radilo se tu o
plemićkim kućama, zanatlijskim esnafima ili rasformiranim domovima samohranih
roditelja, u svim slučajevima je prisutna snažna, ponegde do krajnosti i
bolesti izražena privrženost između roditelja i njihovog potomstva. Elen je
požrtvovana i zaštitnički nastrojena prema Džeku, za koga bi sve učinila, baš
kao i Regan, Mod ili Stiven za svoje sinove jedince. U najtežoj poziciji je, verovatno,
Tom - očinska ljubav ga sprečava da reaguje na sve jasnije Alfredove mane, dok
istovremeno ne sme da otkrije najmlađem, Džonatanu, njihovo srodstvo. To je vid
ispaštanja za trenutak očajničke slabosti, kada je ostavio dete usled šoka zbog
Agnesine smrti i uverenja da nije sposoban da se dalje o njemu brine. Sa druge
strane, spremno i nesebično prihvata Džeka, što će ovaj mladić lišen očinske
figure, i te kako umeti da ceni. Naposletku, bratsko-sestrinski odnos između
Ričarda i Alijene odličan je primer podrške, ljubavi i spremnosti na najveća
odricanja zarad prosperiteta najbližeg.
Rivalstvo
Od vrha do dna
lestvice, ispoljava se jednakim intenzitetom. Prisutno je između pretendenata
na presto - Mod i Stivena, što će posle dugogodišnjih okršaja eskalirati
sukobom njihovih sinova. Valeran i Filip su nosioci spora u crkvenim
krugovima, predstavnici dva suprotstavljena načela, što je sugerisano već u prvoj epizodi - kada Filipovu molbu da dobije sredstva za izgradnju nove
katedrale Valeran sabotira zbog enormnih troškova podizanja sopstvene
rezidencije. U okviru same opatije, Filip i Remigijus se godinama bore za mesto
nadzornika - s tim što Filip nikada ne započinje prvi, jer je njegova ambicija
usmerena na opštu dobrobit. Hamlijevi razvijaju suparništvo sa lordom od
Šajringa, nastalo kao posledica raskinutog dogovora o bračnom savezu i osećanja
inferiornosti pripadnika sitnog plemstva u odnosu na posednike titule i
dugogodišnjeg ugleda za kojim oni čeznu. Alfred i Džek postaju ljuti protivnici
na nekoliko nivoa - porodičnom (Alfred okrivljuje Džeka i Elen za majčinu smrt,
pridobijanje oca i rasturanje prvobitnog jezgra porodice), poslovnom (Alfred je
vredan i vešt, ali Džek je talentovan; prvi ima rutinu i uhodanost, drugi -
viziju i dar; usled ovih razlika, sujeta proključa za tren oka) i emotivnom
(obojica su se na prvi pogled zaljubili u Alienu. Izbor njenog srca je Džek,
ali racio i nužda trenutka šalju je u Alfredovo naručje…zamalo). Naravno, Džek
je pretnja i drugima, kao što su Valeran i Vilijam, zbog činjenice da je sin
žene koja poseduje ključ da osujeti njihov uspon.
Kontroverze
O Elen sam već pisala,
ali ona nije jedina čiji postupci i životne odluke izazivaju sablazan, čak i
uzete u kontekstu vremena koje serija tematizuje. Valeran za svaku grešnu
nameru nalazi opravdanje u verskim ciljevima. Samokažnjavanje u različitim
vidovima pokazuje da iskreno veruje kako može i sme tražiti od Boga, čiji je navodno sluga, podršku i razumevanje za svoje spletke. Posebno je jednostavno grešiti
kada neko drugi prlja ruka umesto tebe (ako ste gledali „Bordžije“, setite se
Čezara i Mikeleta!). Džek podmeće požar u crkvi, ne bi li obezbedio posao za
Toma, ujedno znajući da ovaj mora prihvatiti mesto kako bi bio u blizini
najmlađeg sina. Kasnije, u Parizu, krade knjigu da bi izučavao osnove Euklidove
geometrije. Filip, nakon požara u kome je uništena i lobanja sveca zaštitnika,
iako nerado, koristi lažnu lobanju da bi podstakao stanovništvo i privukao
hodočasnike na ulaganje priloga. Kada Džek donese od „plačućeg kamena“ isklesan
kip Bogorodice, manipulacija relikvijama dostiže najvišu tačku.
Alfred se ženi Alienom,
iskoristivši njenu ranjivost i potrebu za novcem (nastalu nakon što joj je Vilijam
uništio posao), da je konačno pridobije. Uz Eleninu pomoć, ona ipak nikada neće zaista biti njegova supruga, sem formalno. Pa, ipak, iako je Alfred saznavši da
je obmanut, isterao iz kuće i kasnije tražio nadoknadu za poniženje, Džek i ona
bez problema žive zajedno do uklanjanja prepreke za zakoniti
brak. U istom mestu. U XII veku! Ali, sve je to OK, „jer su divan par i baš se
vole“ (jesu i jeste, ali, ipak!). Takođe, opat Remigijus je, kako se na kraju
ispostavilo, gej. Na konto te tajne, Valeran ga je ucenjivao i koristio kao svog
„insajdera“ u Kingsbridžu. Bez političke korektnosti ni makac. Nečista savest i
vizije inače su odličan povod za manipulisanje oprostom, kao i paranoičnim
strahom (kralj se boji proročanstva, Valeran Elenine kletve, a Vilijam pakla). O
Hamlijevima će biti reči u nastavku, s obzirom da su sinonim za kontroverzno
postupanje.
Nedoslednosti
i najlošije osmišljeni delovi
 |
| u Sen-Deniju k'o u "Hobitu"! |
-Nije mi se svidela
scena sukoba u kamenolomu, nekako je glupa i suviše „animirana“ - tako
očigledno rađena u studiju (poput onih u starim filmovima, gde se jasno vidi da
je otvaranje Crvenog mora pred Mojsijem ili promicanje predela iza junaka
nacrtano!), a Vilijam je kao vampir pred krstom u svitanje. Isto tako, u
četvrtoj epizodi, čiji sadržaj neću otkrivati, Džek „neumrli“ kao da je ispao
iz jame u Ćopićevom „Prolomu“!
-Kada se urušio svod
katedrale (koji je Alfred, uprkos upozorenjima, napravio od kamena), niko od
glavnih likova ne gine, mada je bilo mnogo žrtava - više nego naivno! Baš kao i
Alijenin porođaj ispod kamenja - ovoo mi se ni u knjizi nije dopalo. Isto važi i
za hodočašće koje ona preduzima do Pariza, tražeći proteranog Džeka.
-Odbrana Kingsbridža.
Grozna post-krstaška frizura Ričarda/Sema Klaflina.
-U valjda šekspirovski
inspirisanoj, ali trapavo izvedenoj sceni, potkupljeni Alfred provocira Džeka
da bi izazvao kavgu i neviđeno glupo strada.
-Gde je Džonatan? Na
njega se potpuno zaboravilo, pa se u poslednjoj sceni nije ni pojavio. Uzgred,
njegov staratelj, preobraćeni razbojnik „Osampenija“ je kao Hodor!
-Obojica mladih
prinčeva, Stivenov naslednik Justas i Modin Henri, deluju neubedljivo.
Nasilje
U kostimiranim dramama,
već godinama, neizbežno je mnogo krvi, seksa i ostalih prikaza surovog doba.
Valjda se računa na ono “što eksplicitnije, to autentičnije“. Doduše, „Stubovi
zemlje“ ni u tome ne preteruju - videćete poneko obezglavljeno telo, postoji
par bespotrebno razvučenih scena seksa - poput one između Elen i Džekovog oca, a Vilijam
maltretira koga stigne, posebno svoju ženicu Elizabet (eto još jedne sličnosti
sa Remzijem - ako ste mislili da je vrhunac supružničkog nasilja Sansin
tretman, niste videli ništa), međutim, nisu ni prići „Igri prestola“,
„Tjudorovima“ ili „Bordžijama“. Sve je sa merom i prema zahtevima scenarija.
Čast
Pored Filipa, nosilac
počasne titule u ovoj kategoriji svakako je lord Bartolomju, Ričardov i Alijenin
otac. Alijena, odlukom da žrtvuje svoju sreću bratovljevom uspinjanju na
društvenoj lestvici, pokazuje kako ženski likovi mogu biti podjednako, pa i
karakterniji od svojih saputnika.
Ovde bih morala
svrstati i Toma, posebno jer je u seriji odlaganjem upuštanja u vezu sa Elen,
njegov lik poprilično dosledniji nego u knjizi, pa samim tim i vredniji
divljenja. Džek je, opet, naročito u tumačenju sjajnog Edija Redmejna, neko
koga ne možete da ne volite! Najdraža mi je scena u kojoj objašnjava Alieni kako
stvara, opisujući nadahnuće i povezujući vizuelni podsticaj sa zvukovnim
(melodija - anđeoski kvalitet; njegov dar - božanska iskra umetnosti), što je
ujedno i trenutak koji ih zbližava. Par za koji se naprosto mora navijati,
divni su u svakom pogledu.
 |
| Eddie & Hayley |
Niske
strasti
Nema istinske drame bez
interesantnog ljubavnog trougla, koji to zapravo i nije. U ovom slučaju, Aliena
je nekako stalno središte muške pažnje, što u tadašnjem, kao i današnjem svetu
uglavnom znači „pokvarenu maštu i prljave strasti“. Na nju od početka bace
oko Džek i Alfred, ali dok se sa prvim posle mnogo vremena postepeno zbližava,
drugi jednako stidljivo pokušava da joj skrene pažnju na sebe i ne uspeva. Kada
mu u pomoć pritekne slučaj, Elenina kletva opet dovodi do osujećenja. U seriji,
Alfred je nesnosan, pomalo jeziv i nekako ne baš „čist“ što se klikera u glavi
tiče - ali, moguće ga je razumeti i sažaljevati. Jenostavno, ništa mu ne ide od
ruke usled brzopletosti, osionosti i zavisti kojoj dozvoljava da ga savlada.
Pa, ipak, kada vas na dan venčanja mama vašeg suparnika prokune impotencijom, u
šta se uverite još iste noći, zar ne biste i sami bili ogorčeni? Jadni Alfi…
Aliena je i Vilijamova
opsesija, s tim što je to mnogo starija i složenija priča. Najpre je odbila
njegovu bračnu ponudu, naslutivši da se iza tipične momačke navalentnosti krije
mnogo ozbiljniji poremećaj. Jer, Vilijam je okoreli sadista i bez povređivanja
druge osobe, ne može da oseti ni najmanje uzbuđenje - a posebno ga „pale“
device. Čak i nakon silovanja, on je još uvek želi, pošto je žig odbijanja i
ismevanja previše duboko utisnut. Sem toga, čovek koji zadovoljstvo nalazi
jedino u nanošenju bola, istovremeno na uvredu reaguje razvijanjem fiksacije. Još
jedna izmena karaktera u odnosu na knjiški ovde je, rekla bih, dobro izvedena.
Vilijam u seriji predstavljen je dosta složenije i postoje jasne naznake
razloga za njegovu izvitoperenost. Očita nelagoda u interakciji sa majkom, a
slabost da se otrgne od tog bolesnog odnosa, nalazi „ventil“ u iživljavanju nad
drugima.
Incest
Šta je istorijska drama
bez „dobrog, starog“ incesta?! Čini se da je ovaj trend opasno zavladao, pa
gotovo da nema kostimirane serije bez bar malo nedozvoljenog očijukanja, ako ne
i malo više rodoskvrne akcije. Od blizanaca Lanister, preko brata i sestre
Bordžija, do Artura i Morgane, kao da ne može da prođe bez sada dopunjenog
slogana „seks-krvoproliće-incest“. Kao neko ko ima tri brata, zaista ne razumem
zašto i čemu tolika sklonost da se baš svaki, u delima fikcije opisani
bratsko-sestrinski odnos, u poslednje vreme tumači kao neprirodan. No, dobro,
ponekad je to dramaturški opravdano, kako bi začinilo priču i dalo joj težinu,
bizarnost, intrigantnost.
U knjizi, nema
seksualne tenzije između problematičnog Vilijama Hamlija i njegove majke.
Takođe, u knjizi je Regan apsolutno monstruozna pojava, gadnim čirevima (koje
uz to stalno „čačka“) potpuno unakažene leve strane lica i vrata, kosturski
mršava, promuklog glasa…gadna do te mere da ljudi zaziru i od pogleda na nju. U
seriji, Regan ima samo upadljivi ožiljak na levom obrazu. Glumica Sarah Parish
je daleko od ružne žene, naprotiv, a njena interpretacija ambiciozne ledi
Hamli zaista je fascinantna. U mnogo čemu, ona likom i ponašanjem podseća na
Sersei Lanister. Udata za nesposobnog i ne tako inteligentnog čoveka, u sinu
Vilijamu nalazi sopstveni odraz, ispunjenje životnih stremljenja, ali i mnogo
više od toga.
Postoji scena u drugoj
epizodi, kada se Persi u krevetu bukvalno penje na Regan i onako rutinski, čak
ćaskajući, obavi bračnu dužnost. Osim što je reč o još jednom detalju koji
pokazuje neulepšani srednjovekovni svet, nagoveštava Reganinu dugogodišnju
monotoniju u dosadnom i verovatno mučnom braku, što je moralo eksplodirati na
nekoj drugoj strani i u drugom vidu. Od početka, ona ispoljava bizaran
zaštitnički odnos prema sinu, koji iz epizode u epizodu postaje sve
neprijatniji. Nije teško zaključiti kako je majka ta koja, verovatno od malena,
u Vilijamu podstiče agresivnost prema drugima, jedino sebi čuvajući
neprikosnovenu poziciju u njegovom morbidnom svetu. Do detalja ga ispituje o
zlostavljanju Aliene, kasnije ne reaguje na batine i silovanja Elizabete, a
sama insistira na jednom užasnom „upitniku“ koji će joj se vremenom obiti o
glavu. Takođe, u svakoj njihovoj sceni očigledno je da, iza te bizarne i
neporecive tenzije koja, korak po korak, prelazi granicu odnosa majka-sin,
stoji Reganino suptilno zlostavljanje Vilijama. Više je nego primetno kako on
na svako pitanje i nedozvoljeni dodir reaguje sa susprezanim strahom, čak
gnušanjem, ali istovremeno nesposoban da se odupre.
Crno-beli
svet (pozitivci i negativci)
Kao što sam već
primetila, „Stubovi zemlje“ ni u pisanoj, ni u serijskoj postavci, ne nude
raznovrsnost unutar predstavljenih karaktera. Na jednoj strani su heroji, na
drugoj anti-junaci i tu nema mnogo „preliva boja“. Istina, neki su dopadljiviji
i upečatljiviji od drugih, ali podela je prilično jasna i nema mnogo
dvoumljenja, baš kao ni po pitanju njihovih sudbina. Iz toga zaključujemo kako
je ovo zaista, u osnovi dosta starinski koncipirana i izvedena povest - što,
ponavljam, uopšte nije mala stvar u eri "Spartakusa".
Muzika:
10
Kostimografija/Vizuelno:
10
 |
| fragmenti uvodne špice, izuzetna animacija |
Kasting/gluma:
10
Priča/adaptacija:
9
Gledljivost/dinamika:
9,5
Finale:
8
Sapuničarski hepi-end:
zlikovci stradali, dobri nagrađeni. Vrlo zbrzano! Završna scena je poput
Diznijevih crtaća, ali poruka je za promenu pozitivna i starinska. Fokus kamere pada na
drevno zdanje u modernom okruženju, naglašavajući kako fiktivna katedrala
istrajava, poput vere u to da dobro na kraju uvek ipak odnese pobedu.
Opšta
ocena: 8,90
Najiskrenija preporuka!