недеља, 31. јул 2016.

„Camelot“ Revisited (1)

komentariše: Isidora Đolović

Nedeljni ciklus kostimiranih drama se nastavlja. Nakon skoro pa maratonskog recenziranja fantastičnih, ali, nažalost još uvek prilično potcenjenih „The Borgias“, vraćamo se zanimljivim ostvarenjima iz istog žanra. Iz opravdanih razloga, koji se mogu podvesti pod „nedostatak vremena usled ispitnog roka i posla“, do zime se neću hvatati u koštac sa serijama iz više sezona, što ne znači da spisak ideja nije podugačak. Do tada, na svu sreću, postoji sasvim dovoljno mini-serija koje su približno interesantne i vredne pažnje, ako već ne baš savršene. O jednoj takvoj biće reči u naredna tri „dramska vikenda“.
Kamelot je imao kratak, a kada uzmemo u obzir očigledne ambicije i široki zamah sa kojima se pristupilo realizaciji teme, sramotno kratak život - svega jednu sezonu. Nastaje između dva znatno popularnija i uspešnija projekta Majkla Hirsta (Michael Hirst), serija „Tjudorovi“ i „Vikinzi“, pri čemu je u svakom pogledu zaista u pitanju neka vrsta prelaza sa jednog načina obrade priče na drugi. Od prve serije zadržana je sklonost ka naturalizmu, često ničim izazvanom- ni opravdanom eksplicitnošću scena, dok mračniji tonovi i redefinisanje istorijsko-mitske, pa i folklorne potke, nagoveštavaju buduću obradu priče o avanturama Ragnara Lotbroka. Imao je gotovo idealnu glumačku podelu, mesto odigravanja radnje istovremeno je divlje i bajkovito, a arturijanska legenda kao osnova uvek je, uprkos brojnim različitim interpretacijama, zahvalna i inspirativna za nova uobličavanja. Šta je uspešno izvedeno, a gde je krenulo loše i zbog čega nije zaživela, pokušaću da razmotrim, a usput možda nekoga i zainteresujem da (iznova) baci pogled. 

Moja lična zaluđenost junačkim pričama, a naročito legendom o kralju Arturu i njegovim vitezovima, seže daleko u prošlost. Verovatno su glavni krivac za neizlečivu opčinjenost herojskim podvizima, etičkim kodeksom, estetikom i idealima davnih vremena najpre bajke koje sam toliko čitala u ranom detinjstvu, a potom i zanimanje za istoriju kao njihovu suroviju, verodostojniju, raznovrsniju nadgradnju. Kada je počela sklonost prema, više u mit i maglovitu legendu nego u minimalne istorijske izvore zavijenoj arturijanskoj tematici, ne znam ni sama - tek, sve što ima bilo kakve veze sa Kamelotom, Avalonom, Merlinom i junacima Okruglog stola, kasnije „prikačenom“ potragom za Svetim gralom, složenim spletom keltske, anglosaksonske mitlogije, ranohrišćanskih i druidskih obreda i predanja, kasnije romansiranim avanturama…u meni pronalazi vernog pratioca i poštovaoca! Čitam i gledam, zaista, svaku moguću verziju povesti o najvećem junaku Albiona, sa najlepšim imenom na svetu - samim tim, moja očekivanja su u startu veoma visoka.
Pretpostavljam da je svima manje-više poznata priča o Arturu, legendarnom britanskom vođi i, pretpostavlja se, prvom vladaru Ostrva iz kasnog V - ranog VI veka nove ere. Obrazac prema kome je taj životopis skrojen uglavnom odgovara većini nacionalnih herojskih saga, pa ćemo pojedine elemente prepoznati i kod našeg Marka Kraljevića, primera radi. Pričama o bespogovornoj odanosti zaklete (simbolično) dvanaestorice vitezova, vođstvu mudrog i zagonetnog čarobnjaka/druida Merlina, borbi između dva sveta i nastojanju da se odlazeće uravnoteži sa nastupajućim, magijskom kao svakidašnjem „začinu“ koji igra ulogu dvoseklog mača, čudima i podvizima….dodatnu čar udahnuli su motiv izdaje i ljubavnog trougla (Artur-Ginevra-Lanselot) koji je doveo do pada kraljevstva, te rivalstva sa polusestrom Morgan(om). Upravo je ova čarobnica glavni razlog, pored hrabrog Artura, što me legenda naprečac osvaja, svaki put. Valja pomenuti i Kraljicu Mab, Gospu od Jezera, Nimju, Mordreda, te još niz polu-magičnih, harizmatičnih i potencijalno opasnih bića koja tvore ovaj večito privlačni svet. Zato se neću zadržavati na detaljima legende, biće prilike za to već od Nove godine i druženja sa „Merlinom“, a sada se radije fokusirajmo na adaptaciju iz 2011. godine.
Većina filmovanih priča o kralju Arturu oslanja se na legendu, manje ili više je prilagođavajući svojim kreativnim potrebama. Što se romana tiče, uglavnom se najboljim smatraju već klasični „The once and future king“, potom „The mists of Avalon“ Merion Cimer-Bredli, kao i trilogija „The Warlord chronicles“ sjajnog pisca istorijske fikcije, Bernarda Kornvela. Potonji je, osim „Hronika gospodara rata“ (kako glasi ovdašnji prevod, u izdanju „Otvorene knjige“, koji od srca preporučujem), napisao i trilogiju o potrazi za Svetim gralom, kao i serijal o vladavini Alfreda Velikog i borbi sa vikinškim napadačima. Dakle, spisak uobličavanja arturijanskih legendi na velikom platnu ili malom ekranu broji mnogo primera, od kojih ću nabrojati samo neke najpoznatije: kultni „Excalibur“ (1981) sa Helen Miren u ulozi Morgane i Najdželom Terijem kao Arturom; „The mists of Avalon“ - odlična mini-serija i nesvakidašnji pogled na priču, iz ženskog ugla; „First knight“ (1995) - pamti se po verovatno NAJGOREM izboru za ulogu Lanselota ikada, Ričardu Giru. Moje detinjstvo obeležila je fenomenalna Hallmark-ova verzija „Merlina“ (1998), gde čarobnjaka glumi Sem Nil, Helena Bonam-Karter je Morgana, a kuriozitet predstavlja rano pojavljivanje Lene Hidi kao Ginevre (od krotke mlade kraljice, do današnje opake Sersei bio je dug put!). 
kad je Cersei bila Gwen
U fimu „King Arthur“ iz 2004. naslovna uloga pripala je Klajvu Ovenu, neuobičajenu Ginevru interpretira Kira Najtli, a Stiven Dilejn (Stanis iz „Igre prestola“) je Merlin. BBC kroz pet sezona predivne serije „Merlin“, počev od 2005. oživljava mit, o čemu će (kao što sam najavila) i ovde biti priče kada za to dođe vreme. Naposletku, nipošto ne treba izostaviti Diznijev crtani „Sword in the stone“ (1963)!
meni lično najbolji Artur - Bradley James
Ono što je bilo zajedničko svim nabrojanim verzijama, bez čega zapravo priča i ne može funkcionisati kako valja, jeste NAČIN na koji su predstavljene ključne ličnosti sage: pre svega Artur, Merlin, Morgana i eventualno, Lanselot i Ginevra. Bez obzira za koji se vid njihovog portretisanja opredelili - Artur je u Diznijevom crtaću smotani dečačić, a u „Prvom vitezu“ ga igra ostareli Šon Koneri; Merlin je, pak, sedobradi starac (crtani), čovek u punoj životnoj snazi (Sem Nil) ili golobradi tinejdžer koji se i sam tek suočava sa moćima koje poseduje (Kolin Morgan u seriji „Merlin“) - poenta mora biti jedinstvena, a interakcija između likova verna suštini. Dakle, Artur je u osnovi pravičan, Merlin mentorska figura koja se ujedno bori za opstanak starog poretka i sveta koji simbolizuje, Morgana uglavnom predstavljena kao veštica/antagonista - ali istovremeno i inteligentni takmac sa legitimnim pravom na traženu krunu. Svako nelogično odstupanje, čak i pravdano „umetničkom slobodom“, neminovno urušava priču i čini joj „medveđu uslugu“, ma kako raskošno bila osmišljena i pametno postavljena. Artur i Merlin, Merlin i Morgana, Artur i Morgana, Artur i Ginevra, relacije su između kojih „struji“ pokretačka energija povesti, stubovi na koje se oslanja (polu)fiktivna građevina.

Za početak, vrednosnu ocenu i pregled radnje „Camelot“-a ostaviću za sledeću nedelju, ne bi li možda neko ko se prvi put susreće sa serijom poželeo da je do tada odgleda bez eventualnih „spojlera“. Ovoga puta pogledajmo šta je karakteristično za Hirstovu verziju i sa čim smo se to susreli.

Dakle, za „Camelot“ je zaslužna produkcija kablovske televizije STARZ, poznate po lansiranju franšize „Spartacus“ (koju, istini za volju, nikada nisam poželela da odgledam, jer je u svakom smislu PREVIŠE za moj ukus). Prva od deset epizoda (u trajanju od po četrdeset pet minuta) emitovana je 1. aprila 2011. - slučajno ili ne, ko zna? Iako je nastavak najavljivan kao sasvim izvestan, do realizacije druge sezone nije došlo. S jedne strane, to je šteta s obzirom na finale koje ostavlja i te kako veliki prostor za dalji razvoj događaja, a opet nije, s obzirom na mnoge kardinalne propuste koji su od potencijalno sjajne serije napravili nešto u čemu se može uživati, ali sa velikom zadrškom i konstantnim negodovanjem povodom bitnih aspekata. Serija je snimana u Irskoj, čiji prelepi pejzaži naprosto mame i predstavljaju istinsko uživanje za oko. Uz prirodu, ambijent Kamelota - ovde napuštenog, drevnog zdanja koje bi trebalo da se, kao i sama zemlja, uz novog vladara još jednom uzdigne - smeštenog na litici o koju se razbijaju talasi mora, budi sanjarije jednako kao i oprez ili strah. 

Jedna od najboljih strana serije, uz božanstvene kostime koje nosi ženski deo glumačke ekipe, predstavlja muzika. Uvodna špica, koja je po pravilu veoma bitna kao način predstavljanja sadržaja koji sledi i nekad prvog podsticaja za publiku, u ovom slučaju je besprekorna! Muziku su komponovali Michael i Jeff Danna, a glavna tema predstavlja spoj sakralnog, hrišćanskog i drevnog, paganskog - uz lagani uvod, usporavajući tempo do klimaksa. Prateći intro i na vizuelnom planu skladno kombinuje vodeće simbole, uz dominantne prelive crvene i crne, boja vladarske kuće Pendragon, ali takođe krvi i mraka, kao osnovnih načela iz kojih bi buduće blagostanje trebalo da se izrodi.
Figure žena zauzimaju veoma značajno mesto u arturijanskoj legendi i svaka od istaknutih gospi predstavlja različito načelo ženskosti, poput drevnih boginja. Otuda je vešto predočavanje njihovih likova možda još veći izazov od portretisanja lojalnih „kraljevih prvaka“, pa čak i samog Artura. Najistaknutije mesto, naravno, pripada Morgani, koja je već tradicionalno najveći glumački izazov i nosilac dinamike radnje, uz Merlina, pa je samim tim uspešan odabir glumaca za ove uloge uglavnom garancija za barem pola uspeha ekranizacije. U „Camelot“-u je taj uslov ispunjen, ali, katastrofalan odabir Artura pomračio je čak i izuzetni duel - ili duet? - predstavnika magijskog načela.

Govoreći o novitetima i neuobičajenostima koje ova verzija priče donosi, najpre su to centralne figure Artura i Merlina, o čemu će biti više reči povodom pregleda samog kastinga. Druga tačka razdora je odnos prema magiji i uopšte njena zastupljenost; treća i verovatno najneobičnija jeste bespotrebno zakomplikovan početak jednog od ključnih odnosa, onog između Artura i Ginevre.

Priča

Kralj Uter Pendragon odbacuje kćer iz prvog braka, povratnicu (nakon petnaestogodišnjeg manastirskog iskustva) Morganu. Ogorčena, sprovodi u delo osvetu i, zahvaljujući sposobnosti da magijom menja (ob)lik, truje ga na gozbi. Naslutivši njene namere, ali i predvidevši teška vremena koja dolaze, misteriozni čarobnjak Merlin od umirućeg vladara uzima ovlašćenje da za naslednika proglasi mladića Artura, koga je godinama skrivao kao “aduta iz rukava”. Naime, dečko je plod avanture Utera i Igrejn, njegove druge supruge - a tada tuđe, žene kornvolskog kralja. Odrastajući uveren da su mu roditelji zemljoradnik Ektor i njegova supruga, postao je načitan, mažen i pažen - ali takođe ženskaroš, neupućen i nezainteresovan, arogantan. Merlin mu otkriva tajnu koja obavija njegovo rođenje i vodi ga ka ispunjenju sudbine. U napuštenom Kamelotu, svi očevi vitezovi mu polažu zakletvu, ali se ni Morgana ne predaje! Insistirajući na naslednoj prednosti koju ima, zahtevajući svoje (zbog pola osporavano) pravo, udružuje se sa novim kornvolskim vladarem Lotom, proteruje Igrejn sa očevog poseda i odbija da se povinuje mlađem polubratu.
Dok zbunjeni Artur pokušava da se snađe u novoj ulozi koja ga je preko noći zadesila, Merlin teži da kontroliše sve, naročito sopstvene neslućene moći. Magijske sposobnosti, međutim,  poseduje i Morgana, ali nije rada da ih stavi u službu kraljevstva, sem ukoliko sama nije na njegovom čelu. Stoga mu upućuje izazov, a Lot dodatno produbljuje neprijateljstvo ubistvom Arturove pomajke. Počinje igra manipulacije, slavoljubivosti i prevlasti, ali i strasti - jer se Artur zaljubljuje u jedinu apsolutno zabranjenu ženu, obećanu vitezu kome nvopečeni kraljević duguje život. Unapred znajući za njegove slabosti i strahove, mentor i suparnica ukrštaju snage...

Kasting

Artur (Džejmi Kembel-Bauer) je odrastao na selu, zaštićen od svih nevolja zahvaljujući beskrajnoj ljubavi i pažnji roditelja i starijeg brata Keja. Kao i svaki dvadesetogododišnjak, uz to poprilično razmažen i sujetan, jedino ima na umu devojke - pa neka su i  bratovljeve, šta mari, ionako mu se uvek progleda kroz prste! Tako je i prva scena u kojoj ga upoznajemo - preljubnička, a ovog se manira neće lako odreći ni kasnije....elem, sa Merlinovim dolaskom, Artur otkriva istinu o svom poreklu i odlazi da zauzme mesto koje mu je namenjeno. U svim “podvizima” ga pokrivaju mentor i odani vitezovi, dok se sam Artur ponaša lakomisleno i vrlo nepromišljeno. Ovo se možda želelo opravdati njegovom mladošću, međutim, činjenica je da sve gluposti koje Artur pravi do kraja sezone nimalo ne doprinose očekivanom razvoju i sazrevanju lika, kakvo neminovno sledi svaku verziju, počev od crtane, pa do za sada možda najboljeg, pravog princa u liku Bredlija Džejmsa iz “Merlina”.
Mladi engleski glumac, poznat po glavnoj ulozi u “Instrumentima smrti”, zapaženim epizodama u “Sumrak sagi”, “Svini Todu”, ali i vezi sa Lili Kolins, ubedljivo je najslabija strana ove serije. Apsolutni promašaj za ulogu kralja Artura, kako fizički, tako i načinom na koji je njegov karakter osmišljen.

Merlin (Džozef Fajns) - čarobnjak čije godine niko pouzdano ne zna, jer deluje mlađe nego što govori iskustvo i sećanje poznanika, uvek je iz prikrajka prisutan oko prestola i ima moći kojih se, očigledno, i sam plaši. Merlin dovodi Artura na tron, koristeći se njegovim poreklom i imenom da donese mir i odagna opasnosti koje prete kraljevstvu, pri čemu je mladić zapravo samo marioneta, kao što je i Kamelot više ideja i simbol - a Merlin je istinski glavni lik, onaj koji povlači konce i vešto stvara od dečaka LEGENDU, manipulišući (ali, bez loših namera) posmatračima i budućim podanicima u njegovu korist. Merlin priprema teren za sve što Artur treba da ostvari, ali dolazi do neminovnih sukoba stavova kada su u pitanju fatalne greške u najavi. 
Fajns i Grinova su, jasno je, najzvučnija glumačka imena i glavni aduti ove serije. Njihovi likovi su očigledno bar tri koplja iznad partnera i glume božanstveno. Međutim, kada je o Džozefu reč, možda baš zato često dolazi do upadljivog PREGLUMLJAVANJA. Njegov Merlin je dosta drugačiji od uobičajenog viđenja, mračan je, tajanstven, željan da sve kontroliše, često histeričan i plah.

Morgana (Eva Grin) - teško je ne navijati za nju, naročito pored onako “kilavog” Artura! Legitimna naslednica kuće Pendragon od malena je svesna nepravde i neravnopravnosti. Otac joj je, kako osnovano sumnja, ubio majku da bi se oženio Igrejn, a nju udaljio zatvaranjem u samostan. Pokušaj da obnovi pokidane porodične veze nije uspeo, pa se okreće drugoj krajnosti i dopušta da njome potpuno ovladaju osvetoljubivost i mržnja. Morgana nije zla, ali je ova osećanja teraju na nizbrdicu, u oceubistvo, šurovanje sa mračnim silama i oglušenje o svaki Merlinov pokušaj da joj ukaže na rizik koji time preduzima. Ali, ona je istovremeno izuzetno složen lik, vrstan političar, snažan karakter, vešt manipulator koji pronicljivo zauzima strane kada i kako joj pogoduje. Koristeći Lota putem zavođenja, na sličan način pokušava da isprovocira Merlina, pa i samog Artura - ali, u suštini je na delu ženska samostalnost i snaga, koja svako sredstvo beskrupulozno upotrebljava na putu prema cilju.
Već svojom pojavom, Eva Grin je predodređena za ovakve uloge lukavih, poluvilinskih - poludemonskih žena. Ona krade i osvaja svaki kadar u kome se pojavi i apsolutno je savršena, potpuno stopljena sa svojim likom. Scene u kojima je Morgana podižu nivo seriji u svakom smislu.

Ginevra (Tamzin Egerton), plemićka kći koju je Artur najpre video u jednom erotskom snu, a potom i upoznao u njegovom ostvarenju, dok je na plaži oplakivao smrt pomajke. Prilikom drugog susreta, dobiće “hladan tuš” u vidu saznanja da je njegova simpatija već godinama verenica zakletog mu mača Leontesa, kome - uzgred - nije ni “prismrdeti”. To ga neće sprečiti da jutro pre venčanja istoj “ubere cvet nevinosti” i do kraja sezone se duri što Ginevra ipak želi da bude verna svom suprugu. Ona, s druge strane, koliko god bili nejasni i nemotivisani razlozi da pored onakvog muža odabere žgoljavog, feminiziranog Artura, pokazuje istinsko kajanje i rešenost da bude odana čoveku koji je toliko voli. Ginevra je istovremeno snažna, samostalna i odlučna, ali i nežna, ženstvena i posvećena kada zatreba. Lepa Tamzin Egerton je, pogotovo fizički, zaista savršen izbor za ulogu.

Leontes (Filip Vinčester) - dolazimo do najkrupnije izmene. Dakle, zna se da je u legendi Ginevra prevarila Artura sa njegovim najodanijim vitezom Lanselotom. E, pa, ovde Lanselota još uvek nema, a pitanje je da li su ga uopšte imali u planu s obzirom na razvoj situacije. Jer, tu je vitez Leontes, od samog početka bolno veran Arturu, od onih koji ga stalno vade iz neprilika i čuvaju mu leđa u najtežim situacijama. Leontes je dobar čovek, vrstan borac, pobožan i preko ušiju zaljubljen u svoju Ginevru. I - “rogat”. Ukras jelena kapitalca prikačio mu je njegov kralj lično. Glumački, uloga Leontesa je takođe jedna od najbolje predstavljenih. U narednom postu biće više reči o paru koji me baš, baš osvojio i time još više učinio Artura neprihvatljivim.

Gavejn (Klajv Stenden) - niste se prevarili! Čuvenog viteza lutalicu zaista igra Rolo iz “Vikinga”. U ulozi odmetnika, Klajv možda nije ONOLIKO privlačan, ali je vrlo ubedljiv, duhovito-ciničan i pre svega, pravi ratnik. Gavejn je godinama svojevoljno izbegavao bilo kakvo petljanje sa vladajućim krugovima, razočaran u sve. Kej i Leontes odlaze da ga, po Merlinovom nalogu, pronađu i pridobiju kako bi trenirao buduće Arturove borce. Pristupiće im zahvaljujući čarobnjakovoj ubedljivosti i veri koju Merlin gaji za sopstvenu misiju, a koju uspešno prenosi na ostale.

Sibil (Šinejd Kjuzak) - kaluđerica koja je odgajila Morganu i, pretpostavljamo, naučila je svemu što zna. Pa, ipak, ni ona ne može da se ne oseti preplašeno pred crnom magijom koju njena štićenica svesno priziva, bez obzira na posledice. Majčinska figura i bespogovorno, istinski odana, spremna je i da strada za njenu dobrobit. I sama, doduše, krije mračne tajne iz prošlosti. Privatno, glumica je supruga slavnog kolege Džeremija i majka Maksa Ajronsa.
Vivijen (Chipo Chung) - bivša robinja, nova članica Morganine paklene svite. Egzotičnog i zlokobnog izgleda, njen je kurir, izvršilac najdelikatnijih zadataka i neko ko pamti Uterovu vladavinu, pa samim tim može da joj pomogne da ono najsvrsishodnije iskoristi za lično učvršćenje na prestolu.

Igrejn (Kler Forlani) - glumica koju mahom znamo iz romantičnih američkih filmova, iznenađujuće je ubedljiva kao Arturova, silom otuđena majka. Igrejn je još jedna od žrtava muškog nastojanja da “u ime otadžbine” ostvare svoje velike planove. Merlin je omogućio Uteru da preuzme lik njenog muža i, uoči bitke, provede noć sa njom. Nakon što pravi vojvoda od Kornvola gine, uzima je za ženu kao ratni plen. Praćena mržnjom pastorke, Igrejn ostaje i bez novorođenog sina, s obzirom da su joj Artura odmah oduzeli i zabranili da ga viđa ili se raspituje za detetovu sudbinu. Nakon što ih slučaj ponovo sjedini, ona će postati vedrina Kamelota, napokon napustivši dotadašnje tužno i jednolično bitisanje, zarad malih zadovoljstava - poput priprema za Ginevrino venčanje, ali i korisnih saveta i neobične interakcije, na ivici flerta, sa starim poznanikom Merlinom.

Kej (Peter Mooney) - već prilikom prve scene u kojoj se pojavio, verujem da je većini pomisao bila kako je OVO pravi Artur. Svakako bolji izbor od Kembel-Bauera, polubrat kraljevića je spretan, snažan, hrabar i požrtvovan. Kej je, za razliku od grdosije iz crtanog filma, odani brat pun ljubavi i divljenja, bez trunke sujete ili ogorčenosti pristaje da ga prati u svakoj situaciji, oprašta mu svaku izdaju i poseduje kvalitete rođenog plemića. I mnooogo je sladak!

Lot (James Purefoy) - uz Morganu, najživopisniji “negativac”, za koga naprosto ne možete da ne navijate. Pojavljuje se, nažalost, nedovoljno često i biva prerano, a preglupo likvidiran (o tome u sledećem tekstu), ali je genijalan, zabavan i REALISTIČAN. U tandemu sa Morganom, naprosto, brutalan lik.

Let the games begin!

(Naredne nedelje: pregled epizoda 1-5, mane i dobre strane)


3 коментара:

  1. Dakle još Bordžije ni drugu sezonu nisam zavrđila, navućićeš me i na ovo samo tako :)
    Zapravo sam slušala mnogo priča i legendi o kralju Arturu i maču kamenu i njemu i vitezovima kraj okruglog stola me je kao malu jako fascinirala :)
    Džejmija pamtim iz nekog dela Harija Potera gde je igrao mladog Gellerta Grindelwalda :)
    Ali ok ima samo deset epizoda tako da bi molga pogled da bacim priča deluje zanimljivo :)
    ODličan post nisi mi spoilovala a lepo si me uvela u priču obavezno gledam pa javljam :D

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Pre svega, hvala na čitanju!:)))
      Drago mi je što sam uspela da predstavim seriju, bez spojlera, jer mi je cilj bio da ovim postom probudim interesovanje, a potpuniji opisi biće u sledećem.
      Zaluđenik sam potpuni za arturijanske legende, vitezove, srednji vek. Mislim da me to i privuklo Martinu.:)
      Moja preporuka ti je serija "Merlin", PREDIVNA i glumci su fenomenalni, ali o njoj ću pisati na zimu. Do tada, radiću ove mini-serije i razne filmove, o tom-potom.
      A idu i "Vikinzi" još malo, tako da će do sedme sezone "GoT"-a svašta imati da se diskutuje i ispuni vreme.
      Uglavnom, "Kamelot" je solidna serija, meni lično Eva Grin najsvetlija tačka. :)
      Preporučujem svakako!

      Избриши
    2. Ja sam volela jako bajke o njemu ali sam više vukla ka pričama kao što su Tri musketara (moja omiljena iz detinjstva) pa sam amlo zapostavila ovo :)
      Evu Girn sam gledalau Kazino Rojalu (Bond film anjbolji ako nisi gledala velika prepouka) i za mene ona je najbolja BOND devojka ikada kako je legla uz Miklesen i Kreig aje neveovatno :)
      Za Vikinge i Tjudorove se posebno raudjem posebno za Tjudorove poštpo ih ja sada gledam prvi put ono for real pa će tvoja prespektiva mnogo da mi znači :)

      Избриши

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...