Kao
ljudi, naselja (ili čitave oblasti), predmeti…tako i pesme ponekad imaju svoje
nominalne parnjake. Istina, retko se (za)dese u istom vremenu i prostoru, jer
nikome, pogotovo ne poslovično egocentričnim stvaraocima, baš ne prija otkriće da
negde postoji njihov „dvojnik“. Takve podudarnosti nam, ipak, značajno govore o
jednakosti ideja, asocijacija i preokupacija, uglavnom dokazujući kako samo raznovrsni
mogu biti načini interpretiranja istih. Bez izuzetka predstavljaju zanimljivo
svedočanstvo o (slučajnoj ili ne) inspirisanosti kolega sa suprotnih podneblja
i žanrovskih oblasti jednim istim motivom. Bilo bi interesantno zamišljati šta,
ukoliko uopšte znaju za postojanje homonimne numere, njihovi autori misle o muzičkim imenjacima sopstvenih
kompozicija.
Ponekad
stvarno umeju da izazovu zbrku kod nas slušalaca, pretvarajući najobičniji
pokušaj da se prisetimo naslova neke pesme u svojevrsnu igru pogađanja. Recimo,
sluša vam se „Stranac u noći“. Ovako bi zvučao razgovor umerenih poznavalaca starije
muzičke scene: - „To beše Masimo? – Ma, neee, Idoli. – Stani, zar i oni imaju pesmu
koja se tako zove? – Naravno. – Nije obrada? Prepev Sinatre? – Valjda znaš, kod
njega su stranci, množina!“ –
I tako u nedogled. Slučajno mi je, dok sam razmišljala o tome koliko postoji
sličnih primera kada je neophodno dodatno precizirati na kog izvođača, čak i
godinu, mislimo, palo na pamet da „postrojim“ one najreprezentativnije.
Kriterijum je sledeći: nisam uključila pesme sa (obično ženskim) imenom u
naslovu, koje ipak spadaju u posebnu grupu. Postoji jedan izuzetak, ali
videćete već zašto se našao tu. Muzički parnjaci
uglavnom dolaze sa istog govornog područja, mada postoji nekoliko (meni lično
još zabavnijih) homonima u prevodu.
Listu sam kratila i nekoliko puta ispretumbala, pa na kraju odlučila da zadržim
ovaj „bonus“, prosto bi mi bilo žao da ih barem ne spomenem. Vremena za
slušanje, na nesreću, imamo, pa hajde da proverimo: šta to najčešće moramo da
(najmanje) dva puta, uz što precizniji opis, imenujemo pre stavljanja u
džuboks?
* Bonus:
“Photograph“
(Def Leppard, 1983/ Nickelback, 2005 / Ed Sheeran, 2014)
Da
li zbog čuvenog izraza fotografsko
pamćenje ili neosporne činjenice da nam uspele kompozicije uvek pokrenu niz
slika u glavi, tek, čini se da je ovaj oblik vizuelnog izražavanja najviše puta
inspirisao muzičare. Britanski rokeri su svoju objavili na čuvenoj ploči „Pyromania“,
pozabavivši se temom nedostupne opsesije, dok je njihove mlađe kolege iz Kanade
uspešno koriste za setno vraćanje u dane odrastanja, sa kojim se svako od nas
može poistovetiti. Čad Kruger je priznao da su sva opisana mesta i situacije
deo njegovih ličnih uspomena. U najskorije vreme, jedan od najuspešnijih mladih
izvođača današnjice, Ed Širan, dao je doprinos kroz svoju varijaciju na temu.
Inspirisala ga je veza na daljinu koju je, neposredno pre toga, dve godine
održavao sa koleginicom Ninom Nesbit.
“Mickey”
/ “Miki, Miki” (Tony Basil, 1981 / Slađana Milošević, 1983)
Pored
imena, ove pesme dele mnoge sličnosti: pripadaju istom periodu, bleskaste su i
otkačene, izvode ih dve neobične dame, izražavaju divljenje prema mladiću i
daju značajan prostor sportu! Toni Bazil, pevačica, glumica i koreograf,
prepravila je dve godine stariju pesmu „Kitty“ grupe Racey u verziju posvećenu muškarcu, snimila spot u stilu
čirlidersica, pokrenula niz kontroverzi (od toga kome je u realnosti pesma
posvećena, do njene konotacije) i napravila hit koji odmah ulazi u uho. Video
se smatra prvim ikada sa razrađenom koreografijom, a Toni je u tom trenutku
imala 38 godina, što se smatralo izuzetnim presedanom (danas žene slobodno
plešu pred kamerama sa još većom cifrom u ličnoj karti -
dokaz je Dženifer Lopez, da ne nabrajamo druge). Naša Slađana je svoj veliki
hit objavila na ploči „Neutral design“, snimljenoj u Nemačkoj uz pratnju
istoimenog benda, međutim, spot je ono što najviše privlači pažnju. Prvo, jasno
se vidi da je Miloševićeva bila specifično originalna pre Madone ili Lejdi Gage
(koje su svetu „otkrile“ sličan stil), prateći u korak nadolazeće
fitnes-trendove i kroz dvosmislenu „pesmicu“ zagazivši u prilično intrigantnu
temu. Ljubavni trougao, preljuba, bezazlena dnevna
maštarija ili možda pritajeni gej partner? Miki iz spota se pre nekoliko
godina pojavio kao učesnik jedne kulinarske emisije koju je moja majka pratila.
Ako se dobro sećam, lik je osamdesetih bio fitnes instruktor i stjuard.
„Bal(l)erina“
(Makadam , 1982 / Pink cream 69, 1991)
Odrastajući,
bila sam ubeđena da je crnogorski sastav Makadam
oduvek radio jedino u postavi sa Gocom Ivandić (mlađom sestrom Dugmetovog Ipeta) kao pevačicom, ali
ispostavilo se da njihova istorija seže još dalje. Baladu „Balerina“
predstavili su na „Jugoviziji“ '82. i osvojili sedmo mesto, a pesma ostala. Da
krhke cure osvajaju žestoke momke dokazali su, jedva deceniju posle, članovi
grupe Pink cream 69, jednog od
omiljenijih mi bendova i odskočne daske u karijeri Andija Derisa, pevača Helloween-a. Još jedna veoma lepa
numera, koja, za razliku od prve, nema tendenciju da smori slušaoca do kraja
drugog refrena.
„Maneater“
(Hall & Oates, 1982 / Nelly Furtado, 2006)
A
kada balerina slomi srce junošama sa gitarama, kako je nazovu? Žderačica muškaraca. Pesma sa tim imenom,
u izvođenju Derila Hola i Džona Otisa, jedan od najprepoznatljivijih singlova
iz osamdesetih godina, prvobitno je zamišljena u rege fazonu. Srećom,
opredelili su se za presudnu izmenu u refrenu, koja je kompoziciji dala više Motown šmeka, dok tekst govori o ženu,
ali i Njujorku tog vremena: sveprisutnoj pohlepi, škrtosti i razmaženim bogatašima.
Imenjakinja joj je pesma Neli Furtado, sa albuma koji je obeležen pevačicinim
stilskim zaokretom i saradnjom sa “Timbalandom” Mozlijem, uticajnim producentom
i reperom čija se umešanost svuda nepogrešivo prepoznaje. Naravno, glavnu
inspiraciju pronašli su upravo u zvuku osamdesetih.
„Cryin'“
(Vixen, 1988 / Aerosmith, 1993)
Aerosmith je,
kao što ćemo u nastavku videti, nekako najpogodniji za uočavanje srodnosti među
naslovima, jer su njihovi obično uopšteni, precizni i kratki („Amazing“,
„Angel“, „Crazy“...). Izdvojena sa kultnog albuma Get a grip, pamti se po odličnom video spotu sa glumcima Ališom
Silverstoun i Stivenom Dorfom u glavnim ulogama. Preduhitrile su ih, nazivom
barem, članice jednog od najpoznatijih (kompletno) ženskih hard rock bendova, Vixen. U njihovoj verziji, lepši pol NE
plače zbog fijaska u ljubavi, jer je takođe došlo do otrežnjenja.
Lista:
10. „Crazy“ (Seal , 1990/ Aerosmith, 1993)
Kada je o družini Stivena Tajlera reč, važe odrednice iz prethodnog opisa: ista je ploča, isti tempo pesme, isti kultni status, ponovo sjajan spot sa istom glumicom, plus prekrasna frontmenova kći Liv. Silova numera nije ništa manje slavna: inspirisana padom Berlinskog zida i masakrom na kineskom trgu Tjenanmen (koji su obeležili međunarodnu istoriju u prethodnoj godini), otvorila je njegov album prvenac i pratećim futurističkim spotom zauvek se urezala u pamćenje publike.
9. „Jump“ (Van Halen, 1984 / Kris Kross, 1992 / Madonna, 2005)
Opet
(najmanje) troje skakača stiže na
dnevni red. Uvek mi bude žao što je baš ova (da se razumemo, nipošto loša!)
pesma najpopularniji, čak zaštitni znak grupe Van Halen i pored njihove zaista duge i prebogate karijere. Harizma
šoumena Dejvida Li Rota (režirao je pamtljivi spot) i virtuoznost Edija Van
Hejlena, jednog od najvećih gitarista svih vemena, uspeli su da dođu do
izražaja uprkos ograničenom prostoru i dominantnom zvuku klavijatura. Kad smo
već kod ove pesme, nikada neću razumeti optužbe upućene Goranu Bregoviću da je
„Padaju zvijezde“ plagijat numere „Jump“? Ne čujem nikakvu sličnost, čak se i
melodija sa klavijatura razlikuje, ali, eto, „teorija zavere“ nekako opstaje
sve ove godine...Skok na početak devedesetih, gde su hip hop klinci, imenjaci
(Kris) Keli i (Kris) Smit, tek na pragu puberteta bukvalno rasturili top liste.
Singl je širom Amerike zvanično najbrže rasprodat u prethodnih petnaest godina,
osam nedelja je držao prvu poziciju na Bilbordovoj
top listi, pri čemu najveće zasluge pripadaju producentu Džermejnu Dupriju.
I, naposletku, ništa bez kraljice popa.
Madoninu pesmu sam prvi put čula u finalu druge sezone serije „Ugly Betty“ i
odmah me osvojila. Kad se potrudi, ova žena stvarno briše patos sa mnogo mlađim zvezdama i zvezdicama.
8.
„Love bites“ (Judas priest, 1984/ Def leppard, 1987)
Malo
je primera ovako različitih, a podjednako ubedljivih hard’n’heavy kompozicija. Iz iste, mnogi smatraju (a ja se slažem)
“zlatne” decenije za rok zvuk, sa Ostrva su gramofone okupirale dve
jednakoimene numere. Ploča “Defenders of the faith” ubraja se među najznačajnije i najuspešnije u karijeri Judas priest-a, dok navedena pesma može
da se tumači na više načina, mada je prva asocijacija obično – vampirska. Ne
biste voleli da ostanete sami u zamračenoj sobi dok je slušate. Što se tiče
grupe Def leppard, odlična „laganica“
sa njihovog najuspešnijeg albuma „Hysteria“ sasvim zasluženo se našla na prvom
mestu Bilbordove top-liste. Rock
balada u najboljem izdanju.
7.
„The power of love“ (Jennifer Rush, 1984 / Huey Lewis & The News, 1984)
Dženifer
Raš poseduje jedan od najlepših vokala koje sam ikada čula, pa sam njenu “I
come undone” sa fantastičnim poluoperskim refrenima, million puta do sada
oduševljeno vrtela. Zato mi se i pored obrada koje su snimile takve pevačice
poput Selin Dion ili Lore Branigan, Dženiferina (ujedno originalna) verzija
pesme “The power of love” oduvek i bez konkurencije najviše dopadala. Što se
tiče još jednog markera osamdesetih, znate ga iz filma Povratak u budućnost, zahvaljujući kome se našao u konkurenciji za
Oskara (i, nažalost, za dlaku izgubio).
6.
„Barracuda / Barakuda“ (Heart, 1977 / Viktorija, 1988)
Opasne
su te barakude, kao i pevačice koje su se poslužile njihovom simbolikom u
svojim sjajnim pesmama. Da žene i te kako umeju da rokaju, danas je više nego poznato, ali u vreme kada su sestre
Vilson (iliti srce i duša grupe Heart), baš kao i naša Viktorija, započinjale karijere, nije bilo nimalo
lako, ni bezazleno. Mnogo talenta i žestine u glasu, malo sreće i relativno
povoljne okolnosti: plivanje u uzburkanim vodama garantovano će biti uspešno.
5.
„Africa / Afrika“ (Toto, 1981 / Dino Dvornik, 1995)
U
slavu crnog kontinenta i inspirisani
njime pisali su mnogi (beli) umetnici. Na planu popularne muzike, dva veoma dobro poznata primera su
legendarni singlovi grupe Toto (uz
„Rozanu“ svakako njihov najslušaniji) i fank-mađioničara Dvornika (poslušajte
još njegovu „Ella Ee“, nastalu u saradnji sa Nenom Belanom, takođe inspirisanu
afričkim ritmovima). Izazivaju dva potpuno suprotna osećanja, ali oba iskreno
afirmativna po ovu daleku, egzotičnu kulturu.
4.
„Wonderful life“ (Black, 1987 / Hurts, 2010)
Prvu
sam nekoliko puta već spominjala na blogu i uvrstila u različite liste, dok je
istoimeni hit proslavio Hurts, za
mene zaista najprijatnije muzičko osveženje u proteklih dvadeset godina.
Vezujem je za studentske dane (otprilike u to vreme su i gostovali u Beogradu),
bila sam oborena s nogu kombinacijom uticaja Duran Duran i Depeche mode,
uz činjenicu da nešto može zvučati toliko
80s u današnje vreme. Sjajni su i posle četiri studijska albuma. Svoji!
3.
„Hello“ (Lionel Richie, 1983 / Adele, 2015)
Kako
me samo nasmejao jedan od komentara na Youtube-u,
ispod Adeline pesme, koji glasi: „Ima li još neko da je očekivao Lajonela
Ričija sa: Hello, is it me you're looking
for?“ Šalu na stranu, obe numere su klasične i obe predstavljaju,
bojažljivo, priznanje: u prvom slučaju, ljubavi (upečatljiva priča iz spota
odlično prati reči), a u drugom – nedostajanja i kajanja. Sama Adel je priznala
da se, pišući, nije obraćala određenoj ljubavi iz prošlosti, već potencijalno
svima koji su joj dragi, a sa kojima silom prilika izgubimo kontakt i život
nas, neprimetno, odvede na različite strane. Nije je teško zaista duboko proživeti.
Svaki put dok je slušam, mislim na nekolicinu ljudi koje predugo nisam videla,
ni čula, ali mi mnogo, mnogo nedostaju... Did you ever make it out of that town where nothing ever
happened? It's no secret that the both of us are running out of time...
2.
„One“ (Metallica, 1988 / U2, 1991)
Dva
giganta. Ne znam ni kako uopšte da najavim ovako važne pesme, pa ću pustiti da
same govore za sebe. Tek par osnovnih informacija: Metallica je svoju antiratnu numeru zasnovala na perspektivi mladog
vojnika iz Prvog svetskog rata. Ranjen i lišen vida, glasa (dakle, osnovnih
mogućnosti komunikacije sa bolničkim osobljem), udova, nade, jedino može da
priželjkuje smrt (Hold
my breath as I wish for death - Oh please, God, wake me).
Preteška, neverovatno potresna i majstorski obrađena tema, prožeta je (u video
spotu) odsečcima iz filma „Johnny got his gun“. Nagrađena je Gremijem za najbolji metal performans, ujedno postavši
prvi laureat od uvođenja te kategorije. Što se irskih rokera tiče, Bono i ekipa
su od samog početka poznati po društvenoj i političkoj angažovanosti, koja nije
zaobišla ni album „Achtung baby“. Pesma „One“, snimljena u dobrotvorne svrhe i
namenjena doprinosu organizacijama posvećenim borbi protiv AIDS-a, danas važi
za jednu od najvećih himni jedinstva, sloge i solidarnosti. Neizrecivo je lepa.
Verziju snimljenu u duetu sa Meri Džej Blajdž smatram apsolutno nepotrebnom:
iako je reč o odličnoj pevačici, njene
vokalne egzibicije su, nekako, „ubile“ esenciju pesme.
1.
„Who's that girl?“ (Eurythmics, 1983 / Madonna, 1987)
Dok
se Eni Lenoks neumorno pita o identitetu suparnice, Madona razigrano podstiče zanimanje
okoline za ekscentričnu neznanku. Obe su
sinonimi stalnom menjanju scenskih persona,
uspešnom eksperimentisanju sa imidžom i neporecivom muzičkom uticaju. Kroz spot
za prvu pesmu „prodefilovalo“ je mnogo predstavnika britanske scene s početka
osamdesetih, dok se Madonina našla na soundtrack-u
istoimenog filma i označila nastavak muzičkog izražavanja njenog velikog
oduševljenja hispanoameričkom kulturom, započetog (odličnom) numerom „La isla
bonita“ nešto ranije te godine.