Subota sa knjigom: „Krv zimske noći“

piše: Isidora Đolović

Nauka je odavno pronašla objašnjenje za tzv. „deža vu“ (franc. deja vu) efekat - osećanje da smo već bili u određenoj situaciji, onaj duboko prožimajući i često uznemirujući utisak kako su pojedini prizori nekada i negde proleteli ispred naših očiju, reči bile izgovorene, situacije proživljene. Pa, ipak, znatno češće se opredeljujemo da poverujemo u starije, romantičnije  pozivanje na reinkarnaciju, selidbu duše kroz vekove i oblike postojanja. I sve dok ne budemo bili u stanju da neopozivo dokažemo tačnost prvog ili drugog uverenja, to već viđeno će nam služiti za razvijanje najmaštovitijih predstava. Od nekih se može sklopiti čitava zbirka živopisnih vizija, kakva je „Krv zimske noći“  („Odiseja“, 2016; orig. Midwinterblood, 2011) britanskog pisca, ilustratora i muzičara Markusa Sedžvika. Odvažno koketirajući sa naslovom Šekspirove komedije, izokreće mu smisao u skladu sa sopstvenom inspirisanošću paranormalnim i gotskom  prozom. Mada se, kao autor veoma čitanih dela, pretežno obraća tinejdžerima, pred nama je roman sa mnogo više iznenađenja, kvaliteta i značenja nego što se možda, na prvi pogled, čini.

Ilustrator domaćeg vizuelnog rešenja za korice, Dobrosav Bob Živković, odlično je „ulovio“ i najavio spomenuto, primarno usmerenje pisca i njegovog stvaralaštva. Ipak, nije reč o (samo) nekakvoj mračnoj, a u osnovi patetičnoj omladinskoj „sagi-a-la-Sumrak“. Ukoliko bismo joj i tražili (dalje) srodstvo u pop-kulturi, to bi pre bio motiv iz filmske franšize „Mumija“: ukleti ljubavnici Imhotep i Ank-Su-Namun, čije se brutalno razdvojene duše uporno traže, ploveći epohama i prostorima. Sedžvik uzima istu matricu, isprobavajući je kroz prave, veoma uspele stilske vežbe.

Pita se o svima njima, svim mnogim životima koji su prošli, koji će doći, i pita se, zašto svi nisu isti, zašto su ono što jesu. Ne može biti, misli on, da smo, kad naš život istekne, gotovi. Mora da je čovek nešto više od toga, sigurno?

Da mi nismo samo jedno, nego mnoštvo. (str. 220)

Ponuđeno nam je sedam priča, sa epilogom. Sadrže nekoliko uočljivih stalnih mesta i, pre svega, određujućih tačaka opisa sižea: svaka je, naime, smeštena u neutralnu, izolovanu zonu Blaženog (ili Blagog) ostrva, negde na dalekom severu. Njeni stanovnici su, kako izgleda, večito mladi – na čemu duguju zahvalnost zagonetnom, blagotvornom ili smrtonosnom „čaju“, pretpostavljanom eliksiru mladosti. Na ostrvu je neobično malo meštana, od toga najčešće nijedno dete, a zapadni deo  je strogo zabranjena zona. Centralne figure se svaki put zovu Erik i Merl. Prva u nizu pripovedaka odigrava se 2073. godine, a u fokusu je mladi novinar koji, na tragu jednog istraživanja, stiže u čudnu ostrvsku zajednicu. Sve mu je neobično blisko i u isti mah preteće, u šta će se vrlo brzo uveriti na drastičan način. Nekada davno, dogodilo se nešto stravično i tužno, čije odjeke još prenose i kriju vekovi između. Da bi nam otkrili tajnu, uslediće,  redom, skokovi u: 2011 (putevima ekspedicije arheologa za vikinškom grobnicom), 1944 (priča o ratnom pilotu, meni lično omiljena), 1902 (usamljeni slikar), 1848 (nemačka porodica na odmoru), X vek (nordijsko plemstvo), pa sve do „vremena nepoznatog“. Par protagonista dobija različite uloge, ali primeri ljubavi i požrtvovanja ostaju jednako snažni, uz atmosferu koja na momente biva ozbiljno jezovita, pretežno zahvaljujući veštom pripovednom stilu.

Ona zna da oboje veruju u istu stvar, da ako život može da se uništi, u jednom trenutku izdaje, nasilja, ili loše sreće, onda zašto život ne bi mogao i da bude spasen, vredan življenja, da bude stvoren, pomoću nekoliko čistih trenutaka savršenstva? (str. 23)

Odmah uočljiva obrnuta hronologija kreće se od završetka prema izvorištu, obuhvatajući godišnja doba od juna (uoči kosidbe) do decembra. Svaki mesec je unapred definisan lunarnom simbolikom, a kroz priče se prenosi nekoliko povezujućih motiva: zečevi, „zmajeva“ orhideja, porodica (obično okrnjena), deca (ili njihovo odsustvo), jedna građevina nalik crkvi, umetnička slika i zastrašujući drevni ritual koji predstavlja. Pripovedanje se prilagođava odabranom obliku, tako da uvodna pripovetka sadrži futurističko-distopijska obeležja, zatim se prelazi na antiratnu, pa temu prijateljstva starog umetnika sa detetom iz susedstva. U devetnaestovekovnom scenariju nalazimo priču u priči (kada Lora blizancima Graf govori o tragičnim ljubavnicima), ujedno legendu o duhovima i ludilu. Prisutne su, u nastavku, varijacije na temu vampira, kao i oblik vikinške sage, a okolnosti pripovedanja naročito imaju veliki značaj za naš doživljaj pročitanog (i u tom smislu, Lorina pripovest sadrži najbolji obrt). Pripovedne perspektive se neprestano smenjuju, iz prvog lica do objektivnog predočavanja. Uz glavni par u promenljivim ulogama (majka i dete, brat i sestra, supružnici, vladari, a nekad i bez ličnog kontakta – jedno drugome poznati samo na osnovu tuđe priče), figurira još jedna stalna ličnost, obično postavljena kao mudrac-antagonista po imenu Tor.

Kako se odmiče sve dalje u prošlost, vreme postaje neodređenije, okolnosti fantastične i zamagljene, a njihove pojedinosti brutalne i strašne. Istovremeno, simboli s početka i tajne koje su intrigirale učesnike u radnji, bivaju nam jasnije. Dolazeći do objašnjenja, uočavamo kako se zagonetka, odmotavanjem, sklapa u smislenu celinu. Krajevi, vekovima udaljeni, povezuju se i međusobno dopunjuju. Pored imena i lica, prepoznajemo fraze i čitave rečenice kako putuju kroz vreme, omogućujući unutrašnje jedinstvo teksta. Pošto se „izvrti“ svih sedam života Erika i Merl  (odnosno, Eirikra i Mele), krug se iznova zatvara u 2073. Struktura dela  po tome podseća na drugi, poznatiji roman - samim tim, odlično priprema buduće čitaoce za Mičelov „Atlas oblaka“. 

autor

I sam pisac je poprilično zanimljiv. Od srednjoškolskih dana fasciniran gotskom supkulturom, u svom stvaralaštvu kombinuje elemente horora, bajke, naučne fantastike, nordijske mitologije, distopije. Pored komercijalnog uspeha, njegovi romani za mlade stalno se nalaze u najužem izboru za neku od prestižnih nagrada u okviru žanra. Podatak koji me „kupio“ glasi: svoje prvo delo „Floodland“, ovenčano priznanjem za debitantski roman godine, Sedžvik je naslovio inspirisan legendarnim (i odličnim) albumom benda The Sisters of Mercy iz 1987! Autor je  nekoliko stripova, slikovnica, filmskih projekata, redovno piše književne recenzije za čuveni list „The Guardian“. Bavi se drvorezom i kamenoklesarstvom. Upravo ljubav prema vizuelnoj umetnosti dovela ga je, između ostalog, do direktnog podsticaja za priču u središtu „Krvi zimske noći“. Kao nadahnuće, poslužila je slika „Midvinterblot“ (Zimska žrtva) švedskog umetnika Karla Larsona. Nastala 1915. godine, od samog početka postaje predmet kontroverzi, zbog čega je prvobitno odbijena od strane Švedskog nacionalnog muzeja u Stokholmu. Bile su  potrebne decenije da bi se ovo grandiozno delo napokon našlo tamo gde pripada i gde ga je pisac prvi put ugledao. Prikazuje legendu o žrtvovanju kralja radi okončanja suše i ponovnog obezbeđivanja plodnosti za zemlju, međutim, tema je (tadašnjem) upravnom odboru muzeja bila previše skandalozna, „neproverena“ i, ukratko, nedopustiva. U romanu, identična neprilika zadesila je ostarelog slikara Erika Karlsona.

"Midvinterblot" - Carl Larsson, 640 x 1360, National Museum of Fine Arts (Stockholm)

Kao što se lako može primetiti, svestrana ličnost poput Markusa Sedžvika pravi je izbor za uvođenje nekih novih, savremenih tinejdžera u svet čitanja. Pre svega, piše zanimljivo i pristupačno, a istovremeno iskusno. Njegove teme su privlačne i popularne, ali ubrzo nadrastaju sopstveno polazište, proširujući se do ozbiljnije, zrelije poente. Opredeljivanjem za lančanu, na deonice „iscepkanu“ prozu, autor obezbeđuje budnu pažnju čitalaca. Neopterećeni, a opet magnetski privučeni sadržaju pred sobom, sledimo nit priče, nestrpljivi da stignemo do razrešavajućeg kraja, uporedo zabavljeni i zadovoljni njenim veštim vođenjem. Priznajem da sam čitanju prišla sa izvesnim predubeđenjem da me čeka unekoliko stereotipna, isprazna knjiga za ciljnu grupu koju sam odavno prerasla. Sa zadovoljstvom zaključujem kako nisam bila u pravu. „Krv zimske noći“ je crveno-crni mozaik vanvremenskih pitanja, koji se čita sa uzbuđenjem, pažnjom i obaveznim, svojevoljnim vraćanjem na početak.

* Svoj primerak romana dobila sam od izdavačke kuće „Odiseja“, u zamenu za OBJEKTIVNU recenziju. Samim tim, naglašavam kako ukazano poverenje i prilika za saradnju ni na koji način nisu oblikovali moje utiske o prikazanoj knjizi.

* Ukoliko vas je tekst zainteresovao, više o romanu pogledajte na njihovoj zvaničnoj stranici.