Autor: Isidora Đolović
Objavljeno: 12. aprila 2015. na portalu Bulevar umetnosti
Dok je roman i dalje ubedljivo
najvoljeniji i najčitaniji književni žanr, a poeziju kao da zaista (obistinilo
se Miljkovićevo predviđanje!) svi pišu ― doduše, sa manje uticaja i odjeka nego
ikada pre, dotle pripovedna proza ostaje nekako skrajnuta i neshvatljivo zašto
potcenjena. Tim pre je poduhvat u vidu „Lagunine” edicije „Talasi” interesantan
i pohvalan, jer oko određenog tematskog jezgra zbraja, ako ne najbolja, ono
barem najzvučnija imena naše savremene književne scene. Tako su se do sada
pojavile zbirke posvećene Crnjanskom, Andriću, moru, mladosti, Erosu, hrani....
i čemu sve još ne. Sa manje ili više uspeha, stilski i izražajno različiti
autori okupljeni su na jednom mestu, povodom konkretnog literarnog zadatka.
Istovremeno, tu je zamka.
 |
| izvor: http://citymagazine.rs/ |
Obeležavanje stogodišnjice od
izbijanja Velikog rata podrazumeva i mnogo kulturnih, umetničkih, medijskih
poduhvata koji bi na svoj način odgovorili značajnom i aktuelnom jubileju.
Pošto se sarajevski atentat, kao povod i uvod, nedvosmisleno visoko uzdiže na
lestvici najizazovnijih i najproblematičnijih epizoda ovog epohalnog poglavlja,
nije ni čudo što je oduvek predstavljao izazov za stvaraoce. Tako se, vek nakon
hitaca koji su možda ne baš izmenili njen tok, ali svakako učinili svetsku
istoriju još dramatičnijom, pojavio veći broj „prigodnih” knjiga, serija i
filmova, pozorišnih predstava, novinskih feljtona... na temu Atentata, njegovih
učesnika i, pre svega, intrigantne i inspirativne ličnosti Gavrila Principa.
Zbrika pred nama, koju je u okviru
pomenute „Lagunine” biblioteke priredio (i napisao naslovnu pripovetku) Vule
Žurić, donosi, kako u prikazu na poleđini piše, (simboličnih!) četrnaest
pogleda na dva pucnja, Principa i principe. Obećava mnogo, ne samo listom
autora koji su učestvovali u sastavljanju svojevrsnog pripovednog zbornika već
i sjajnim vizuelnim rešenjem (sve pohvale za izgled korica!) i naslova – zvučne
i značenjski moćne igre reči. „Gavrilov princip” polazi od dobre i hvale
vredne zamisli, međutim, negde na putu njenog punog ostvarenja se gubi i stoga
je konačno „pakovanje” neujednačeno, te pomalo razočaravajuće. Pre svega,
očigledan je efekat „pisanja na zadatu temu”, koji neminovno proističe iz spoja
različitih pisaca i šarolikih načina na koji shvataju poduhvat, odnosno kako mu
pristupaju. Očigledan je (i sasvim razumljiv) lični pečat koji svako od njih
četrnaest pruža svojoj priči, samo što u nekim slučajevima on naprosto
„proguta” to što bi trebalo da bude polazni i središnji motiv. Otuda je
Gavrilo, sa Atentatom – razume se – kod nekoliko priča samo sporedan, uzgredni
detalj i takoreći opravdanje da se priča, prezasićena opsesivnim temama i
izrazom uobičajenog autorskog korpusa, nađe u zbirci, kao domaći rad promašene
teme, a prokrijumčarene u zadati okvir. To (prividno) udaljavanje od očiglednog
težišta ne mora nužno biti loše, ali istovremeno zahteva od pisca da se vešto
izbori sa time,što ovde nije bio slučaj.
Odjeci Atentata u današnjem vremenu,
spisateljski izazovi, povratak u prošlost, dočaravanje trenutaka iz života i
svesti mladog revolucionara, posledice, neznatni ljudi u kovitlacu velikih
zbivanja, satirična domaštavanja... samo su neka od pitanja koja su postavili i
pokušali da obrade naši pisci. U tome su, kao što rekoh, jedni uspeli, drugi
promašili. Zbog toga je zbirka sadržinski i kvalitetom nejednaka, na momente
dosadna i sem nekoliko pravih bisera vredna uglavnom jedino zbog svoje namere i
koncepcije. Iz čisto književnog ugla, ispalo je... osrednje. Ambiciozno, ali,
kao navrat-nanos prikupljeno. Ponavljam, trebalo se i ovoga poduhvatiti, stoga
sve pohvale uredniku i autorima. Međutim, konačni rezultat nije opravdao velika
očekivanja (barem moja, kao nekoga ko zaista mnogo voli i istoriju i Mladu
Bosnu, ko se najiskrenije divi herojskom mladiću sa fantastičnim imenom i
prezimenom, koje ni izuzetno maštovit romanopisac ne bi sastavio bolje od
velikog dramaturga-života).
Zbirku uokviruju dva teksta
esejističkog tipa, gotovo traktati, koji i jesu njeni najubedljiviji momenti,
najviši domet. Reč je o prologu Vladimira Pištala, „Princip i proces”, i
istinitoj, epiloškoj priči Muharema Bazdulja (sjajnog i za ovu temu uvek
beskrajno nadahnutog!) o nedavno pronađenoj fotografiji. Ta dva teksta su
efektna, motivišuća, snažna. Što se središnjeg dela tiče, nazovimo ga
„fiktivnim”, izdvojila bih ono što predstavlja njegove svetle tačke. Pre svega,
to je izuzetna priča Miljenka Jergovića, „Moric Alkalaj", (na
trenutke kao da čitamo najbolje Andrićeve redove). Potom, Vladimir Kecmanović u
svom stilu pripoveda o sudbini „malih” ljudi usred velikih i nemilosrdnih
istorijskih strujanja – „Gavro Ferdo i Ujka Partizan”. Igor Marojević je
autor interesantne priče iz perspektive Franca Ferdinanda, „Leta su ionako
zamorna”, koja na duhovit i ironičan način donosi munjevit (baš kao i
misao!) pregled neposredne (intimne) predistorije vidovdanske drame
Habzburgovaca. I to je sve. Nijedna od priča koje slede nije ono što bi (nimalo
zastareli, ni besmisleni!) poetski kriterijum Bogdana Popovića nazvao „cela
lepa”. Paradoksalno, Nele Karajlić koji, osetno, nije (profesionalni)
spisatelj, popravlja završni utisak! Njegovo pisanje poseduje neodoljivi šarm
koji toliko volimo u starim pesmama „Zabranjenog pušenja” (npr. portretisanje
policajca Smaja) i vraća živost već posustalom čitaocu, nadoknađuje manjkavosti
saboraca. Nele kombinuje primetnu gorčinu prema odvajkadašnjem mentalitetu u
svom Sarajevu, sa neponovljivo prisnim prodiranjem u njegovu dušu. Posebno je
zabavno izvedeno obrtanje pozicija u drugom delu pripovetke „Neka bude što
biti ne može”. I upravo taj, pomalo kiseli, ali u osnovi dobroćudni,
izmamljeni osmeh, uz potonji znalački Bazduljev epilog, daje knjizi ocenu više.
Nažalost, ostatak zbirke je ili
osrednji (npr. dobar početak, ali, razvučena i nedovoljno zaokružena priča kod
Jelene Rosić; neiskorišćen potencijal zamalo-domanovićevske priče mladog Miloša
K. Ilića; Srdić koji je, kao što i naslov sugeriše, „mislio dobro”, ali nedovoljno
ubedljivo…) ili pak potpuno lišen „glave i repa”, sa konfuznim ili sasvim
osrednjim pripovedanjem, smislom koji se takođe izgubio negde usput i Gavrilom
koji je tek prividna, a uz to i labava tematsko-motivska kopča. U drugu grupu
prvenstveno spadaju pripovetke Zorana Ćirića, Dejana Stojiljkovića i Miroslava
Tohlja, neminovno namećući utisak da je priređivač zbirke morao imati stroži
kriterijum prilikom odabira priloga koje će u nju uvrstiti.
Prolog i epilog kao okviri, uz
pomenute tri priče u sredini, začinjene Karajlićevom nepretencioznom – a
poznatom i dragom duhovitošču u završnoj pripoveci, ostaju jedine dobre strane
i svakako „noseći stubovi” vrednosti ovog poduhvata.