Peta sezona je donela
nekoliko prilično neočekivanih obrta, koji se mnogima nisu svideli usled
drastičnog razilaženja sa radnjom iz poslednjih knjiga. Međutim, za razliku od
izmena u pogledu konkretnih likova, ove epizode su svojom dramatičnošću
izazvale podeljene reakcije publike. Kolebanja se kreću između negodovanja zbog
nedoslednosti ili slabe logičke povezanosti sa osnovnom pričom sa jedne, i
vrhunske režije, glumačke interpretacije, kao i dramskog učinka sa druge
strane. O tih nekoliko momenata koji su podigli buru i izazvali bespregledne
debate, biće reči u narednih par subotnjih tekstova. Današnji se tiče mog, uz
Džona, verovatno najdražeg muškog protagoniste serijala.
Od druge polovine
sezone, koja je krenula dosta “ravno” i monotono, stvari se ubrzavaju, hrleći
ka klimaksu dosegnutom u devetoj epizodi, pod nazivom “Dance of Dragons”. Počev
od prekretničke šeste, u kojoj se odigralo neslavno Sansino venčanje (a koje će
biti tema naredne subote), sledeće epizode su nizale barem po jedan uzbudljivi
segment, kao po pravilu povezan s radnjom na Severu. Ovaj “blok” je bio
poprište zbivanja kojima se najviše zamerala odstupnica u odnosu na knjigu,
ali, koji je ujedno jedini zaista nosio sezonu u progresivnom smeru.
Stanis Barateon,
srednji brat i naslednik Krajoluja, iznad svega je principijelan i zbog
toga insistira na svom pravu na tron. Dok su Melisandra i Selisa više te
koje potenciraju celu priču, on sam ne žudi previše za pratećim stvarima koje
vlast donosi, potpuno svestan koliko "gvozdena stolica" žulja i
njegov racionalizam je to što ga u mojim očima čini možda najboljim kandidatom
za vladara. Ne bi bio omiljen kao Renli, ali, svakako bi vladao pametnije od
svoje braće. Bez
Robertovog zapaljivog temperamenta i borbenosti, bez Renlijeve harizme i
hedonističkih sklonosti obojice, on je sav ličnost, postojanost (neko bi rekao,
preterana!), odmerenost, porodični “mozak”. U relativno besplodnom braku sa
Selis, sve je (mrska) dužnost, nasleđe brata i očuvanje časti imena
krajolujskih lordova takođe. Nade zagrevane plamenom iz koga niču vizije
“Crvene žene” Melisandre, zatvaraju začarani krug i čine Stanisa bespogovorno
odanim datoj sudbini.
Koliko
god mu se ne milila pomisao na Gvozdeni presto, on je rođeni kralj. I kada se,
po matrici Agamemnonovog čina kojim je grčkim lađama viša sila podarila “vetar
u leđa”, ovom pravičnom i predanom čoveku nametne najstrašnija dužnost -
publika će to dočekati više nego burno. Jer, bistra i dobrodušna Širin,
Stanisova kći jedinica, odavno je pobrala sve naše simpatije čistotom,
plemenitošću i oštroumnošću. Njihove zajedničke scene otkrile su da, iza
ledenog stava, jedino ljubav prema ovoj devojčici topi srce izabranika sudbine.
Remzijeva
sabotaža, loše vremenske prilike, sve što je prouzrokovalo da se, kao za
slamku, prione uz dotle nedopustivo rešenje, vodilo je samo sunovratu. Već u
narednoj epizodi, skrhani - ali, do kraja dostojanstveni Stanis, okončaće svoju
neveselu priču i time ispuniti obrazac tragičkog junaka, poput onih antičkih.
Ovaj aspekt su gledaoci u većini ignorisali, svrstavajući ga među “najveće
negativce” ili “najgore očeve”, mada je Stanisova priča verovatno jedina
istinski ozbiljna i kompleksna, posmatrajući čisto karakter. Podsetimo se samo
kako je, uprkos nesuglasicama, uvek “čuvao leđa” Robertu, kako se poneo prilikom
opsade Krajoluja i uopšte koju je ulogu imao u buni, te kako se jedini odazvao
apelu Noćne straže, procenivši ozbiljnost situacije sa druge strane Zida i po
ko zna koji put gledajući širu sliku.
Da
li su, i kako, scenaristi upropastili ovakav karakter, rešenjima iz minule sezone?
Što
se epizode "Ples zmajeva" tiče, otvara je očekivana akcija Remzija i “20
dobrih ljudi” (fraza koja je već postala predmet sprdnje). Nisam baš verovala da
će se izvući, ali, onda se setih da je to lik koji je u četvrtoj sezoni go do pojasa
i nenaoružan napao Jaru i njene Gvozdenrođene i da su ga osmislili kao nekakvog
nindžu. Poremetili su Stanisa, očigledno, do te mere da ipak
prelomi....i zašto su se, onda, svi uhvatili tog Remzijevog ulaska u kamp kao
nerealnog? Nije uopšte. Nerealno je bilo pomenuto, kada je u četvrtoj sezoni najurio Jaru i njenu
ekipu uz pomoć golih prsa i par pasa. Ovo je bila klasična uskočka akcija. Kada zalihe
držiš na par mesta, zar je bitno KOLIKO ljudi broji tvoja vojska, ako ti spališ
skladište dok oni kunjaju i uhvatiš ih nespremne?
Bilo je nekako strašno teško gledati scenu opraštanja Davosa i Širin, kada joj je dao
figuricu jelena i insistirao da Stanis pošalje nju i Selis u Crni zamak. Videlo
se da neće biti ništa dobro.
Pređimo
na slučaj Stanis: ne mogu da kažem da ovo nije bilo negde u najgorem mogućem
scenariju očekivano, ali, opet, strašne li scene! Ne bih da budem "đavolji
advokat", međutim, ne mogu potpuno ni
da okrivim njega. U oproštajnom razgovoru sa Širin se videlo koliko mu je
teško. Stanis je i u knjigama prilično krut, leden čovek, pravičan iznad svega,
neko ko ne žudi za prestolom koliko za ispunjenjem dužnosti. Veruje da je
predodređen da zauzme tron, Melisandra ga je ubedila i sve bi učinio za to.
Vodi ga osećanje odgovornosti i dužnosti prema nekoj višoj sili, nameni koju
nije birao, a koju mora da ispuni, zakonu kome mora da se povinuje....tako bar
on misli.
 |
| Demon savetnik, koji (serijskim) Stanisom upravlja preko poverenja u autoritet onostranog i preko požude - ili sveštenica zbunjena signalima koje ne ume uvek da protumači? |
Reč
je o čoveku koji je ubio rođenog brata (ili barem dao za to odobrenje) kako bi
ispunio ulogu Azor Ahaija. Čoveku koji je potpuno pod uticajem Melisandrinog
ubeđenja, čak više od Selis. Dok mu je supruga običan verski fanatik, kod Stanisa je to mnogo kompleksnije, na neki
način nedokučivo. I SAMO zato će pristati da žrtvuje svoje jedino dete, teško
dobijeno i još teže održano u životu, a radi "višeg zakona". Da bi
sprečio propast svojih trupa. Da bi iskoristio priliku. Za osudu je, ali i za
žaljenje. Zato što od početka nije bilo nade da će to ičemu pomoći.
Boltonovi
su se zabarikadirali u Zimovrelu i sem ukoliko Melisandra ponovo ne rodi senku
ili ne izvede nešto slično da iznutra omogući upad, Stanisove šanse su bile male....to
je bila ironija, ali, pokazala mu da Melisandra nije bila u pravu, a da je
ostao bez svega što ga je još činilo čovekom, a njoj u kom pravcu treba da
gleda, pokazujući razmere i NJENE zablude.
Sama
scena žrtvovanja je bila veoma potresna i možda najteža do sada. Širin, u
trenutku kada shvata šta nameravaju sa njom da učine, počinje da doziva roditelje
i moli da joj pomognu. Melisandrina okrutnost, bolje reći - neprozirnost, razlila
se licem - sve je to volja Crvenog boga, zar ne? Selis u kojoj se u poslednjem
trenutku budi majčinsko osećanje koje valjda nikad do tada nije ni osetila,
svest da je to njeno dete, ali, uzalud - oglašava se promuklim kricima, bez
snage, bez ikakvog dejstva. Mislim da je upravo taj gotovo bezglasni vapaj bio
najubedljiviji - njena nagla reakcija, kao buđenje
iz transa, ali prekasno.
Stanis
kao vojskovođa, prinosi najveću i konačnu žrtvu zarad višeg cilja. Kao što je
Agamemnon žrtvovao Ifigeniju da bi vojska otplovila dalje. Ili Avram Isaka da
bi dokazao svoju veru, to da je dostojan Tvorca. Samo, u oba slučaja je žrtva
od strane božanstva spašena, zamenjena u poslednjem trenutku. U svetu GOT-a,
sve je izvrnuto na naličje, sve dovedeno u pitanje. Božanstva ćute, ljudi su
istovremeno grešni i stradalnici, nema crno-belih prizora, nema jednostavnih
rešenja i sve je (nadajmo se!) potčinjeno nekoj široj slici i logici, ili
potpuno bez logike i smisla. Drugi put u ovoj sezoni žrtvovana je nevinost -
prvi put to svesno čini Sansa, drugi put Stanis. Perspektiva beše pesimistična u oba slučaja....
Završnica,
epizoda “Mother’s Mercy”, donosi zadivljujući prizor u kome Remzijeva vojska
okružuje Stanisovu. Sansa posmatra sa prozora, pri čemu joj se izraz lica efektno menja u trenutku kada shvati da Stanis nema šanse da pobedi. I Stanis vadi mač,
iako vidi da je osuđen na poraz. Izgubio je sve. Pripremili su teren za ovo
tako što su ga u prethodnoj epizodi većini fanova potpuno zgadili kada je
žrtvovao Širin, pa uzmimo činjenicu da ga Melisandra napušta shvativši da on
nije Azor Ahai.....gde će sada, šta da uradi? Već u kampu je video da mu je
krenulo nizbrdo - ljudi dezertiraju, preostali su iscrpljeni, obeshrabreni,
malodušni, gladni. Selis je oduzela sebi život. Melisandra, suočena sa svojom
pogreškom koja je donela toliko besmislenih gubitaka, beži natrag u Noćnu
stražu. Stanis i sam uviđa da je osuđen na propast. On maršira u poraz, ali, ne
pokazuje da je toga svestan, jer je vrhunski zapovednik i dostojanstveni kralj
- do samog kraja. Sve što će ga sustići, prima kao očekivano i zasluženo.
Ne odstupa kada je video da su Boltonovi brojniji, ali, ne očekuje ni čudo.
Briennina presuda mu je još i milost.
Po
završetku bitke, žena-vitez ga pronalazi oslonjenog o stablo, klonulog, potpuno
poraženog. Njena teatralna zavetna izjava,
mada nimalo čudna, "bode uši" svojom ironijom Stanis je ubio
brata, nije vredelo. Žrtvovao kćer, nije vredelo. Sve je stavio na kocku i na
kraju - žestoka ispala. Pa još
zatvoren krug upravo sa osvetom za Renlija. Naravno, Brienni je Renli bio
pravi i najbolji kralj. Njena iskrena privrženost i odanost mi se dopadaju.
Druga stvar je što su reditelji prilično glupo osmislili njenu priču u petoj
sezoni, pa bukvalno naleti na svakoga koga traži, svuda je ima, nekako mi je
beskrajno naivno njeno i Podrikovo putešestvije.
I
ne smeta previše način kojim su u seriji izveli Stanisov krah, jer, išlo se
gradacijski: loša procena, preveliko poverenje u Melisandru, žrtvovao je kći,
izgubio polovinu vojske, suprugu, ljubavnicu-savetodavca...da bi IPAK otišao u bitku, kao
već slomljen čovek, pomiren sa sudbinom. Sve je to dobro izvedeno, čak i
Brienne kao izvršilac konačne presude nije loše rešenje koliko je ta scena
nekako mlako, naivno, zbrzano ubačena. Jadan je i nemotivisan taj način munjevitog
srozavanja lika koji je do devete epizode bio manje-više dosledno izgrađen.
Deluje mi zaista kao da su pošto-poto odlučili da ga se reše i to izveli u
poslednjem trenutku! Eliminacija-radi-eliminacije. Koliko sam ove sezone
najviše uživala u priči na Severu, toliko me iznerviralo kako su se na kraju
izborili i sa Stanisovim i sa Sansinim putem, BAŠ ZATO što su mogli to da urade
bolje i kvalitetnije. Ne govorim ovo iz ugla čitaoca, nego nekoga ko je
razdvojio radnje i video potencijal u obe, i u tim izmenama, a na kraju....slabo.
U
knjigama je ovo pitanje još uvek otvoreno. Do bitke nije došlo. Širin i Selis
su bezbedne na Zidu, Melisandra je takođe tamo. Davos traži Rikona. Stanis se
tek priprema za bitku. Brienne mu nije ni blizu. Jači su, Boltonovi u knjizi
uopšte nemaju veliku prednost, naprotiv - dešava se pobuna iznutra i
severnjački plemići su protiv njih.... U knjigama se Stanisov kraj ne zna.
Remzi u famoznom “ružičastom pismu” tvrdi da je ubijen, ali, to je
diskutabilno, nije sigurno ni da je to on napisao, da nije podvala....Martin je
objavio Teonovo poglavlje, iz koga se vidi da su on i Džejn/lažna Arja kod
Stanisa u kampu, susreli su Ašu/Jaru koja je zarobljena od strane
Barateona...Ovo su fragmenti budućeg šestog dela knjige, ali, u seriji je sve drugačije,
potpuno izmenjeno, pa ništa ne možemo ni pretpostaviti.
Na kraju,
kapa dole ovim predivnim glumcima: Carice Van Houten (Mel), Stephen Dilaine
(Stanis) i Liam Cunningham (Davos), kao i malenoj Kerry Ingram (Širin).
(Sledeće
subote: Slučaj Sansa)