Najbolje uloge Rivera Finiksa (1)

piše: Isidora Đolović

Pre nego što će globalna pretnja u vidu pandemije korone usporiti i poremetiti ritam sveta na koji smo navikli, u okviru februarske ceremonije dodele Oskara na binu se popeo Hoakin Finiks, najsvežiji filmski Džoker. Priznanje mu je svih ovih godina „za dlaku“ izmicalo, pa se na odluku Akademije s pravom može gledati kao na konačno ispravljanje nepravde – i to, u izvesnom smislu, dvostruke. Naime, tridesetak godina ranije, u konkurenciji za prestižnu nagradu nalazila se osoba na koju se Hoakin, sasvim očekivano, pozvao upečatljivim zaključkom pobedničkog obraćanja (When he was 17, my brother wrote this lyric. He said: “Run to the rescue with love, and peace will follow.”). Bile su mu potrebne decenije da se koliko-toliko otvori pred javnošću, progovarajući o bolnoj uspomeni na starijeg brata čiji je uticaj doprineo da ipak ostane u glumačkim vodama. Paradoksalno i tužno, utonuvši u večiti mrak, River Finiks sa licem matine idola i nebrušenim darom autentičnog dramskog izražaja, osvetlio je stazu čitavoj plejadi danas najpopularnijih kolega. 

Za početak bih sve zamolila da, radi neophodnog uvida u njegov lik i delo, pročitaju dva teksta za koje ću postaviti linkove, kako se ne bih ponavljala. Prvi, opširniji članak objavla sam na blogu povodom desetogodišnjice Riverove smrti:

http://alittlerunaway.blogspot.com/2013/10/and-river-ran-through-it.html

Skraćena i prilagođena verzija izašla je u „Politikinom Zabavniku“, u novembru 2014.

http://politikin-zabavnik.co.rs/pz/tekstovi/zar-ptica

Da je živ, River bi na ovaj dan napunio 50 godina. Prema nekakvom zakonu verovatnoće, do tada bi iza sebe imao barem jednu zlatnu statuetu u kolekciji nagrada, nekoliko albuma alternativne muzike, iskustvo rehabilitacije. Snimao bi umetničke filmove, tu i tamo se zanimao pozorištem, bojkotovao trend izlaganja privatnosti po društvenim mrežama. Možda bi ispunio sebi san i kupio prašumu negde u Amazoniji, čuvajući delić prirode od najezde proždrljivih kapitalista – aktivnost za koju je, sigurno, Leo DiKaprio kasnije pozajmio ideju. Dočekao bi da vidi kako su veganstvo, ekološka osvešćenost i hipsterski stil prerasli u planetarnu modu – i najverovatnije mu ne bi bilo baš drago zbog toga. Kad već spomenusmo Leonarda, umesto njega bi, kako je planirano, odigrao Remboa, Džima Kerola i Džeka Dosona. Iako bi ga prateći publicitet najstrašnije zamarao, na privatnom planu bi se sudio oko starateljstva sa, recimo, Anđelinom Džoli (razume se, onom  iz „Gia“ i „Girl, interrupted“ faze, koju bi ugrabio pre Breda). Bio bi veliki protivnik Trampove politike, a podržao pokrete Me too i Black lives matter. U nekom trenutku bi, naprosto, napustio sve i odselio se u kakvu osamljenu regiju. Možda postao vlasnik vinarije, kao Džoni (Dep) jedno vreme. Ili uleteo u žestoku krizu srednjih godina. Ne možemo i nikada nećemo saznati, jer se njegov život ugasio u dvadeset trećoj, uoči Noći veštica, pred tadašnjim klubom spomenutog Depa, na način kakvim niko, ma koliko naivan, obmanut ili pogrešiv bio, ne zaslužuje da ode.

Ono što, bez imalo sumnje, zaslužuje – jeste nezaborav. Prerana smrt, mladost i lepota, ipak, nisu jedini razlozi što se oko njegovog imena isprela legenda prepuna kontradiktornosti: River Finiks je, pre svega, bio izvanredan glumac i neponovljiv talenat. Sledi pregled uloga koje to više nego dobro dokazuju. Za deset godina aktivnosti, ostvario ih je četrnaest filmskih i devet televizijskih, a ja vam ove i sledeće nedelje predstavljam svoj izbor najupečatljivijih i najznačajnijih.

10. The Mosquito coast (Obala komaraca, 1986)

Doktor Ali Foks je vrsni naučnik, pronalazač i, po prirodi stvari, ekscentrik. Zbog želje za slobodom u istraživanjima, napustio je mesto predavača na Harvardu, ali ni radeći u provinciji ne uspeva da se složi sa poslodavcima: njegovo vizionarstvo redovno premašuje okvire i potrebe konkretnih zadataka. Razočaran u otadžbinu, ubeđen da Americi preti nuklearni rat, odlučuje da se spakuje i sa porodicom preseli u srce džungle, tamo gde bi mu moglo biti moguće da, služeći se resursima prirode i sopstvenim altruizmom, izgradi minijaturnu verziju raja kakav su Sjedinjene Države propustile da postanu. Supruga i četvoro dece nemaju nedoumica, niti mnogo izbora nego da ga prate. U početku se sve čini kao savršena avantura i bekstvo od potrošačke  civilizacije: na brodu, putujući prema priobalnoj oblasti Moskita, prof. Foks će od nekog pijanog Nemca kupiti tapiju na čitavo naselje Džeronimo. Sa mnogo entuzijazma preduzima uređivanje i u radove uključuje svoju porodicu, kao i meštane. Čini se da su mu jedini neprijatelji misionar Splegud (sa kojim je prešao deo rute do juga), tropske vrućine i komarci (čije sveprisutno zujanje doprinosi monotoniji prvog perioda boravka). Ipak, kako vreme prolazi, počinju da iskrsavaju sve zamke težnje pojedinca za izigravanjem božanstva – a Otac (kako ga, uostalom, oslovljavaju i lokalci) postaje tiranin. 

River Finiks ima značajnu ulogu Čarlija, najstarijeg sina Foksovih, ujedno naratora iz čije perspektive posmatramo neobični poduhvat. Čarli se iskreno divi ocu, za njega je on genije, čarobnjak, neko koga je, do određenog trenutka, spreman da bezuslovno brani pred svima i svugde. Očev je poverenik i pratilac (jedna od prvih scena pokazuje ga kako u trgovini sluša raspravu između Foksa starijeg i prodavca, nastalu usled pronalazačevog odbijanja da kupi robu japanske proizvodnje), veruje mu i veruje u njega, sve dok ne primeti kako očeva rastrojenost počinje da izmiče kontroli i ugrožava druge. 

Mada često nailazim na slabe (do sasvim negativne) ocene adaptacije knjige Pola Terua, čini mi se da je film sasvim u redu i naročito podesan za letnje dane, a njegova čudna i često neprijatna razvučenost, zapravo, prilično dobro korespondira sa razvijanjem nervne rastrojenosti profesora Foksa, obuzimajući nas poput malarične groznice. Lično mi, na trenutke, priziva u sećanje izvesne aspekte atmosfere romana „Gospodar muva“. Skrenula bih pažnju na Finiksovu naraciju, kojoj je odlično doprinela vrlo prijatna, prepoznatljiva i suptilna boja glasa. Sa današnje distance, uzimajući sve u obzir (pojava, talenat, sudbina), uopšte ne deluje preterano ocena pripadnika generacije X da je bio njihov Džejms Din.

Interesantno je da se River na setu upoznao sa Martom Plimpton, ovde prisutnom u manjoj, ali upadljivoj roli propovednikove kćerke Emili. Scena u kojoj na palubi pokušava da se približi bezazlenom i nezainteresovanom Čarliju čuvenom replikom Mislim na tebe kada idem u kupatilo, svaki put me nasmeje, pored toga što je stvarno u pitanju vrlo....originalan prilaz! Privatno, bili su u vezi sledeće tri godine. „Obalu komaraca“ snimili su sa po nepunih šesnaest leta i trebalo bi samo uporediti njihovu tako sigurnu glumu sa nekim znatno starijim i popularnijim kolegama, pa da se vide razlike u kvalitetu.

Još jednu dugoročniju saradnju (sa Martom će mu se poslovni putevi ukrstiti već u jednom od narednih filmova) uspostavio je sa Harisonom Fordom, koji mu ovde igra oca (majka je sjajna Helen Miren), ali, o tome ćemo sledećeg vikenda. Interesantno je da je reditelj najpre imao u vidu Riverovog kolegu iz filma „Stand by me”, Vila Vitona, smatrajući da je Finiks „prestar“ za ulogu. Navodno ga je zato dva puta odbio, dok nije primetio koliko fizički podseća na Forda. Rivera je, kao maloletnika, na snimanju pratio pravi otac, Džon. Bio je zabrinut zbog sličnosti zapleta sa njihovom porodičnom pričom, budući da su Finiksovi dugo godina proveli kao misionari (zapravo, pripadnici kontroverznog kulta) u Južnoj Americi. Takođe je, u nastojanju da popravi poljuljan odnos sa sinom, pokušavao da mu odvlači pažnju predlažući da zajedno beže na razne izlete, ali ga je River odbijao u želji da bude profesionalan.

Zanimljivost: režiser Piter Vir tri godine kasnije potpisuje kultno „Društvo mrtvih pesnika“, postigavši znatno veći uspeh. Prema rečima Itana Houka, River je očajnički želeo ulogu zlosrećnog učenika Nila Perija, čak i napisao pesmu o tome – međutim, Vir se odlučio da angažuje do tada nepoznate mlade glumce. To ne znači da je bio nezadovoljan saradnjom, naprotiv. O Riveru je još na samom početku izjavio: „Rođen je za filmove. Izgleda kao osoba sa tajnama. Poslednji put sam, koliko se sećam, tako nešto na nepoznatom licu video kod Mela Gibsona. To je nešto odvojeno od glumačkih sposobnosti. Lorens Olivije nikad nije imao ono što je imao River.“ 

 

9. Little Nikita (Mali Nikita, 1988)

Žanrovski definisan kao „neo noir thriller“, film Ričarda Bendžamina (poznatog po dosta uspelijim komedijama „The money pit“, „My stepmother is an alien“ i „Mermaids“) nosi sve prepoznatljive oznake, pogotovo slabosti, sličnih detektivsko-špijunskih priča iz posthladnoratovskog doba. Upadljivu manu i najverovatniji razlog što nije postigao značajniji uspeh predstavlja nerazrađenost, usled koje preovladava utisak zbrzanosti i „krpljenja“ celine od nedovoljno dobro razvijenih delova. Kao takav, film je danas interesantan u pogledu vizuelnog svedočanstva decenije svog nastanka, umereno uzbudljive jurnjave kolima, železnicom i sa nešto pucanja, a ponajviše zbog dva glumačka performansa koji mu podižu vrednost za dve ocene.

Ričard i Elizabet Grant su vlasnici rasadnika u San Dijegu, roditelji tinejdžera, prave američke patriote (otuda ih najpre vidimo kako se pripremaju za učešće na paradi povodom Dana nezavisnosti). Njihov sin Džef Nikolas ima sedamnaest godina, neiscrpnu energiju, nekoliko dobrih drugova i devojku Barbaru, kao i želju da se upiše na Vazduhoplovnu akademiju. Pošto zna da mu roditelji neće „na prvu loptu” odobriti izbor, krišom podnosi prijavu. Proveravajući podatke kandidata, nadležni Roj Parmenter uočava izvesne sumnjive nepodudarnosti. S obzirom na to da je nekada bio policajac, kome je partnera usmrtio ruski kontrašpijun poznat kao „Skuba“ – a upravo tih dana se dešavaju zločini nad sovjetskim pritajenim obaveštajcima (tzv. agenti spavači), slučaj će ga zainteresovati više nego inače. Ima mnogo razloga da veruje kako su Grantovi uzeli lažne identitete i povukli se par godina pre rođenja deteta, ali bi se isto tako mogli naći na nišanu „Skube“ kao sledeće žrtve. Istovremeno, u Kaliforniju stiže crveni agent Konstantin Karpov, sa zadatkom da živog uhvati i zarobi odmetnutog sunarodnika, u čemu ima pravo da „povuče“ upravo spomenute kolege. Kako bi ih držao na oku i pokušao da spreči katastrofu, Roj se doseljava u komšiluk bračnog para, uspostavljajući kontakt sa Džefom pod izgovorom da ga testira za Akademiju. Naravno, dečko je dovoljno bistar da shvati kako tu nisu sasvim čista posla. Nakon što istina izbije na videlo, novopečeni Nikita (njegovo rusko ime) mora da se istovremeno nosi sa razumljivim gnevom adolescenta koji je čitav život proveo u obmani i  nagonom da spasi svoju porodicu.

Kao što sam već istakla, film je imao više potencijala nego što na kraju biva iskorišćeno. Pored iskusnog Sidnija Poatjea (Roj), River Finiks je najveća zvezda ostvarenja, u svakom smislu. Pre svega, do izražaja dolazi ono što su i pre i posle toga svi režiseri hvalili – njegova prirodna gluma, čak i u scenama koje nisu toliko dramski zahtevne, dok na bitnim mestima potpuno raspamećuje. Navešću primer prvog većeg dijaloga sa policajcem, u okviru tobožnjeg informativnog sastanka radi upisa. Džefova mladalačka drskost, ali i pronicljivost, pariraju odraslom sagovorniku bez imalo problema, a River to iznosi savršeno nepretenciozno. Drugi put, kada Džef sa užasom ispred cevi pištolja prislonjene uz vrat gleda u roditelje i Roja, postoji određeni trzaj koji neverovatno uverljivo odaje iskonski strah za sopstveni život. River je, jednostavno rečeno, ostavljao utisak apsolutnog stapanja sa ulogama i, šta god radio na ekranu, delovalo je sto posto autentično.

Druga stvar, koja nije neophodna – ali svakako predstavlja veliki plus, tiče se pojavnosti glumca i neću je jedini put istaći (pa makar bila dosadna), jer je neizbežno: River nije bio samo talentovan, već i oku prijatan, tako da se sve vreme podjednako divite lakoći njegove dramske razigranosti i njegovom izgledu. Pođite samo od kose, koja besprekornošću odmah asocira na Džejmsa Dina ili neku drugu legendu zlatne ere Holivuda. Uprkos očiglednim pokušajima da ga, nizom relativno sličnih uloga, jedno vreme zarobe u određenom kalupu, najstariji Finiks je gotovo odmah iskočio iz šablona: najpre odabirom raznovrsnijih i zahtevnijih projekata, zatim pristupom zahvaljujući kome bi i u osrednjem filmu ostavio odličan performans, najčešće iznad nivoa samog ostvarenja. Možemo iskreno reći: „Film je slab, ali River sija i nije se obrukao“ – bio je glumac kome se verovalo.

Zanimljivost: Scena u kojoj Džef pronalazi pasoše svojih roditelja, pa i sopstveni iz najranijeg detinjstva, spoznavši da je sve za šta se smatrao – laž, na dokumentu sadrži sličicu samog glumca kao sasvim malog deteta. Možda to što je River opušteno mogao proći kao potomak sovjetskih emigranata i nije toliko slučajno. Njegova majka, Arlin, u realnosti zaista vodi poreklo od ruskih Jevreja, a kada u filmu agent Karpov kaže Elizabeti (odnosno, Jelisaveti) da „sin veoma liči na nju“, teško je ne pomisliti kako je i sam River (jedini od petoro dece Finiksovih; ostali su praktično očevi klonovi) nasledio dominantnije gene svoje majke.      

8. Sneakers (Šunjala, 1992)

Vrlo zanimljiv i zabavan film, danas nekako zanemaren, možda pomalo zaboravljen, predstavlja mešavinu krimi-priče i komedije. S obzirom na to da me oduvek neodoljivo podsećao na znatno popularniji „Ocean's 11“ (premisa je slična), čudi me što nije stekao širu omiljenost ili se barem razvio u franšizu. U najkraćem, Robin Hud i družina iza tastature koriste hakersko umeće da sabotiraju velike korporacije i njihov novac preusmeravaju na one kojima je zaista potreban. Na čelu „bande“ nalazi se Marti Brajs, alias Martin Bišop, čovek zanimljive prošlosti. Krajem šezdesetih, altruistični studenti Marti i Kozmo bavili su se ovom vrstom aktivnosti na najvišem nivou, dok jedan od prijatelja nije nesrećnom igrom slučaja platio ceh društveno angažovanog bunta. Koju deceniju kasnije, pod drugim imenom, Marti(n) okuplja grupu tehnoloških genijalaca i na različite načine otpadnika od društva, sa kojima hara sajber prostorima u ekspanziji. Naoko zarađuju upravo od provaljivanja u sisteme banaka i sličnih gigantskih ustanova, kao dela provere bezbednosnih uslova, za šta ih angažuju same „mete“. Kada od Nacionalne Službe Bezbednosti dobije primamljivu ponudu – da im pribavi misterioznu „crnu kutiju“, trenutno u posedu (naravno!) ruskog matematičara, a zauzvrat dobije amnestiju i dozvolu da ponovo koristi stari identitet, Martin će aktivirati svoj tim, uključujući bivšu ljubav Liz. Brižljivo osmišljena akcija ih, svejedno, vodi u nepredviđenom smeru.

Režiser i scenarista Fil Alden Robinson okupio je zadivljujuću glumačku ekipu: Robert Redford (na čelu, kao Martin), Den Ejkrojd, Ben Kingsli, Sidni Poatje i, naravno, River Finiks. Iako najmlađi, više nego uspešno im je stao rame uz rame, pa se ni jednog trenutka ne oseća bilo kakav jaz. River igra devetnaestogodišnjeg kompjuterskog genijalca Karla Arbogasta, suspendovanog zbog provale u školski sistem i menjanja sopstvenih ocena. Prestup dovoljan da ga Bišop, upravo onaj koji ga je i raskrinkao, uvrsti u svoje jato. 

Karl je štreber čije vešto snalaženje sa teškim zadacima dešifrovanja, uhođenja i razbijanja tehnoloških nedoumica, ide nauštrb nekih „socijalnih“ veština. Tako je prilično smotan u plesu (River se u jednom intervjuu šalio kako je reč o „jednom od onih likova zbog kojih vas je naprosto sramota da se pojavite na premijeri“), ima čudan smisao za humor, a želje i prioriteti su mu tipično adolescentski, mada usmereni na jednako neobične izbore. 

 

Prostodušni mladi haker želi pristojnu devojku, po mogućstvu nekoga poput Liz, a kada ih sve budu stavili pred izbor nagrade (dakle, bukvalno bilo šta na ovoj planeti dolazi u obzir) za dobro obavljen posao, njegov jedini prohtev je – broj telefona „devojke sa puškom“ (naši su preveli Kalašnjikov, iako je u originalu izraelski automat UZI). Smušenost i upadljivo, mada nipošto  karikaturalno nesnalaženje kao drugu stranu briljantnosti, Finiks predočava nenapadno, zrelo i zabavno. 

Ovo mu je bila ponovljena saradnja sa Poatjeom i neka vrsta popravnog posle „Malog Nikite“, koji se nije proslavio i pored toga što su obojica bili na visini svojih zadataka. Na izvestan način, posle debitovanja u „Istraživačima“ (Explorers, prva filmska uloga koju je ostvario kao dete), sada odrasli River vraća se sličnoj oblasti i pokazuje šta je sazrevanje donelo kao prilog. Uopšte nije lako izdvojiti se, ne ostati u senci pored nekoliko zaista velikih imena sa filmskog platna, a Riveru je ovde i to uspelo. Najviše se zbližio sa Ejkrojdom, u kome je tražio neku vrstu kompenzacije za komplikovan odnos sa ocem. Stariji kolega je, sa svoje strane, pokušao da ga odvrati od droge (u čije je konzumiranje River već ozbiljno zabrazdio), s obzirom na sopstveno iskustvo gubitka jednog od najboljih prijatelja, Džona Belušija, usled predoziranja. Nažalost, neće proći previše vremena do sličnog tužnog ishoda, ali to je već neka druga priča.

Zanimljivost:  River je imao veliku želju da radi sa Redfordom, naročito nakon neuspeha na audiciji za glavnu ulogu u  njegovom filmu „A river runs through it“ („Reka uspomena“), koju je naposletku dobio Bred Pit. Ipak, kao što sam spomenula, nije se ponosio svojim likom u „Šunjalima“, pa je na kraju čak ubeđivao prijatelje da nipošto ne idu u bioskop, jer se „potpuno uništio u tome“, „stvarno degradirao“. Nije suvišno skrenuti pažnju na jedan modni detalj koji se „provlači“ kroz sve do sada opisane Riverove filmove i, ma kako sporedan, predstavlja neizostavan upliv glumčevih privatnih afiniteta. Radi se o „starkama“ (duboke Converse patike), zaštitnom znaku alternativne supkulture, koje je River privatno voleo i gotovo uvek nosio.

7. I love you to death (Volim te do smrti, 1990)

Džoi Boka je pravi (američki) Italijan: nosi „šmekerske“ brkove, vodi piceriju, povremeno posećuje mise i ispovednika, voli utakmice, špagete, svoju majku, žene – toliko da je u dovoljnoj formi da, iako radi po ceo dan, „opslužuje“ bar četiri (različite!) sedmično. Naravno, svoje avanture drži strogo odvojene od toplog porodičnog doma, gde o njemu dobro brine verna supruga Rozali. Ljubav iz srednjoškolskih dana i majka njihovo dvoje dece, ona je još uvek zaljubljena kao na početku, pa samim tim žestoko previđa svima očigledna Džoijeva „švrljanja“, deleći njegov stav o ženinoj dužnosti da pomaže u poslu, brine o kući i odgaja potomke. Čini se kako su, zapravo, jedine nesuglasice one između zeta i tašte Jugoslovenke, prilikom kojih se žustro prepiru – svako na svom maternjem jeziku. Ali, kada (uverivši se rođenim očima) dobije dokaz Džoijevog neverstva, povređena i skrhana Rozali odlučuje da se osveti. Mama Nađa spremno priskače u pomoć, predlažući – ni manje, ni više nego ubistvo izdajnika, kao najbolje moguće rešenje. Nakon što im sve „uradi sam“ strategije budu propale, jer je Džoi (apsolutno nesvestan toga da mu se radi o glavi) prilično žilava „zverka“, rešiće da angažuju plaćene ubice.

Crnohumorna komedija u režiji Lorensa Kasdana zasnovana je na istinitom, premda zaista neverovatnom slučaju iz 1983. Volela bih da je ovaj film mnogo poznatiji, iz prostog razloga što je neverovatno zabavan u svojoj uvrnutosti i ima više od jednog faktora privlačnosti. No, čak i ako sami po sebi nisu dovoljno intrigantni vrhunski komičari Kevin Klajn (potamnjenog tena, kao glavni lik) i Trejsi Ulman (Rozali), fantastična Džoan Plourajt dok psuje na srpskohrvatskom (odnosno, ipak više hrvatskom, jer Džoijevo objašnjenje da je „Jugoslavija katolička zemlja odmah pored Italije, čiji je neko vreme čak bila deo!“ ne ostavlja sumnje o tome iz koje republike potiču), Kijanu Rivs kao polukontuzovani diler (ovde je započelo njegovo i Finiksovo prijateljstvo) ili Klajnova interakcija sa suprugom Fibi Kejts (scena u diskoteci), jedan razlog bi mogao prevagnuti, a zbog njega danas i govorim o filmu: River. Angažovan je, vredi spomenuti, naslepo – nakon jednog telefonskog razgovora sa Kasdanom.

Moram priznati da mi je, ne računajući dečačku ulogu u „Stand by me“ (sa kojom sam ga tek naknadno povezala), upravo ovo bilo vizuelno otkriće Rivera. Do tada sam, naravno, znala za priču o Hoakinovom starijem bratu i tome kako je završio, ali ništa više od toga (podsetiću, moje detinjstvo i rano tinejdžersko doba „padaju“ u vreme pre šire upotrebe Interneta!). Bila sam već devojčurak kada slučajno, na nekom od kanala kablovske televizije, uhvatih film pred sam kraj. Jedno lično priznanje: da li po onom „suprotnosti se privlače“, ne znam, tek, moj tip su oduvek bili plavi momci sa svetlim očima. Ugledavši ga, odmah sam reagovala u stilu Vojkana iz Otvorenih vrata:

...odnosno: „Ko je ovaj i kako ja ne znam za njega?” Sačekam odjavnu špicu, pročitam ime i zaključim: „Znači, TO je taj čuveni River!” Ostalo je, što bi se reklo, istorija…

I možda je ta rola zaista bila najbliža samom Riveru. Njegov lik ima neobično ime (Divo Nod); sudeći prema izgledu, hipik je; razume se u rune (i tumači ih); pacifista je (iako mu je brat „bio u marincima” – stoga i sam zna da repetira pištolj, ipak oseća nelagodu sa oružjem u rukama i nije u stanju da puca na drugog čoveka), osećajan (beznadežno zaljubljen u gazdaricu Rozali, iako je starija od njega i udata) i – ima najbolju frizuru (imidž po kome je Riv privatno ostao najprepoznatljiviji).

Divo je zaposlen u Bokinoj piceriji, pa kada (izuzetno spretno) ne vrti tepsije ili ne čisti kante za smeće ispred zadnjeg ulaza, iz prikrajka posmatra sve i nimalo ne odobrava Džoijevo ponašanje. Međutim, apsolutno verujući mužu, Rozali dugo neće obraćati pažnju na mladićeve aluzije, dok na njegovu zaljubljenost gleda sa majčinskim simpatijama, savetujući ga da „pronađe neku devojku svojih godina“. To bi, videćemo u sceni kada značajno odmeri veoma mladu Heder Grejem, možda još i bilo moguće – da se odmah ne ispostavlja kako je u pitanju još jedna Džoijeva „prijateljica“! I, naravno, znajući za naklonost prema njenoj kćerki, Nađa će ga prvog kontaktirati za pomoć u sprovođenju paklenog plana.

 

Finiks je u ovoj lahorastoj, rasterećujućoj ulozi, još jednom „prošetao“ svoj smisao za komediju, usput potvrdivši da na pojedinim muškarcima čak i najčudnija odeća izgleda dobro, a naročito upečatljivim ostavio je par karakterističnih pogleda (ispod oka, na saslušanju u policijskoj stanici). Kada god se vratim ovom filmu, potpuno klinački zaneseno pomislim: da, bio je najlepši! I imao, u jednom periodu, najsavršeniju kosu u Holivudu.

Zanimljivost: Kao što se u ovom i još nekim njegovim filmovima (naročito kod krupnih planova lica) može primetiti, River je patio od ambliopije, odnosno, sindroma „lenjeg oka”. Zbog kratkovidosti i problema sa izoštravanjem vida, u nekim kadrovima su bili upadljivi jače treptanje i utisak da mu je dužica jednog oka pomerena u odnosu na drugu. Doduše, taj nedostatak je nosio prilično mangupski, iako je bliskim prijateljima priznavao da je „praktično slep” na desno oko. Naočare sa kojima se neretko mogao videti van scene, dakle, nisu bile samo pomodna stvar.

6. Silent tongue  (Nečujni jezik, 1994)

Delo za čije je scenario i režiju zaslužan Sem Šepard, snimano u pustinji blizu Rozvela, okarakterisano je kao „horor vestern“, a povezivano sa grčkim tragedijama i (zbog izvesnih elemenata estetike) japanskim filmovima strave. Lično, ponajviše ga vidim kao šekspirijansku priču o očevima i sinovima, prokletstvu krvi, osveti i bolu, smeštenu negde u preriji 1873. godine. 

Putujući cirkus predstavlja novu glavnu atrakciju – „princezu-ratnicu iz plemena Kajova“, koja izvodi jahačke egzibicije. Radi se Velejdi (Džeri Aredondo), kćerki direktora trupe, Imona Mekrija (Alan Bejts). Samozvani iscelitelj irskog porekla dobio ju je u mešovitoj vezi sa Indijankom, dok iz prvog braka ima (belog) sina jedinca, sada glavnog pomoćnika i konferansjea Rivsa (Dermot Malroni). Svoj egzotični podmladak je još ranije dobro unovčio, prethodne godine trampivši drugu kći, Avboni (Šila Tusi), sa trgovcem konja i zemljakom. Sada se dotični, stari Preskot Rou (sjajni Ričard Haris), vratio i ima neobičan zahtev. Pošto je mlada žena u međuvremenu preminula na porođaju, zajedno sa detetom, udovac – njegov „zaostali” sin Talbot (River Finiks) – potpuno je sišao s uma od tuge. Očajan i uplašen, jer će ga sasvim sigurno izgubiti ukoliko nastavi ovako, Rou moli Mekrija da mu ustupi (čitajte: proda) i drugu kćer (koja izrazito liči na prvu, mada nije najjasnije da li su bliznakinje), ne bi li utešila Talbota i spasila ga od smrti. Da sačuva lozu od gašenja, otac nudi otkup po još većoj ceni, a kada pogodba ne uspe, otima devojku. Na insistiranje Rivsa, koji je vezan za polusestre, pasivni Mekri pristaje da krenu u poteru.

Za to vreme, spomenuti Talbot Rou je na danonoćnoj straži uz pokojnicu, potpuno nesvestan bilo koje druge potrebe sem te da je zadrži i odbrani od lešinara ili ljudi koji bi da mu je, makar i radi sahrane, oduzmu. Jedini sagovornik mu je, noću, njen nesmireni duh zastrašujuće izobličenog lica, koji zahteva slobodu u vidu prepuštanja zemnih ostataka lomači – na šta Talbot tvrdoglavo ne pristaje. Kao što žena odrezanog jezika (Silent Tongue iz naslova), sakupljačica kostiju koju je Mekri davno napastvovao i prisilio na zajednicu, danas predstavlja sećanje što uznemiruje i prati (pobegla je ostavivši ga sa decom), Avbonina utvara muči Rouove, obznanjujući se kao prodana žena u neželjenoj ulozi supruge i buduće majke, zarobljena čak i u smrti. Mlađa sestra, Velejda, prihvata da pokuša dopreti do Talbotove poremećene svesti i prekinuti prokletstvo, samo zato što joj je to prilika za bekstvo od oca pijanice. 

„Nečujni jezik“ je poprilično čudan film. Objavljen posthumno, dodatnu težinu stiče kao jedan od poslednjih na kojima je River radio. Estetika i simbolika priče veoma su složene i upečatljive, ali ostaje utisak nedovršenosti. Ipak, smatram da komentari o „sporoj, dosadnoj radnji“ čine nepravdu ostvarenju, jer je ona posledica postavke samih likova, koji su, opet, dosta fino i upadljivo oslikani. Ne samo usled izdvojene, samotničke pozicije enigmatičnog junaka kog igra, River se ovde ističe već od svoje, tako upečatljive, prve scene: puškom ubija grabljivicu, odnoseći je do bizarnog „totema“ koji je napravio od obližnjeg drveta; prašnjav je, raščupan i neprepoznatljiv, zažarenih bezumničkih očiju, ali rešen da se ne udalji od tela svoje žene. Zamagljenost uma koji, sudeći prema komentarima očeva, ni ranije nije bio naročito britak, sada dostiže skoro kobni vrhunac usled izmicanja nakratko stečenog uporišta. Talbot Rou nema nikakvu interakciju sa bilo kojim drugim likom, čak je i za obraćanje utvare prilično gluv, jednosmerno okrenut sopstvenoj ucveljenoj opsesiji, donkihotovski zaveden prikazama izgubljene sreće (koja to, iz drugog ugla gledano, možda ipak nije bila).

Gluma je fantastična, potpuno uverljiva i pored (vešto izbegnute) zamke teatralnosti, izvan svih šablona i okvira u kojima je, možda, do tada nastupao. Licem, očima, glasom, River u potpunosti prenosi stanje izmučene duše, lišene pravog sagovornika. Upravo zbog navedenog, čini se da ova uloga više od nekih drugih nagoveštava šta se moglo očekivati od Finiksovog odraslog, zrelog talenta i daljeg razvoja karijere. Naravno, kao ni višesmisleni „tihi jezik“ spiritualnog sveta divljine, odgovor nam nikada neće biti dostupan, ali je ovo ipak odličan primer na osnovu koga možemo, ako ništa drugo, razvijati pretpostavke.

Zanimljivost: Da bi mu stvorio što snažniji osećaj nemogućnosti odvajanja, Šepard je na probama konopcem vezivao Rivera za partnerku. Mladi glumac se na drugi način povezao sa Ričardom Harisom, koji je kasnije pričao kako je Finiks imao običaj da mu pokuca na vrata i pita može li da prespava na njegovom kauču: „Onda bih ga čuo kako se u četiri ujutru preslišava, uvežbavajući svoj tekst.“  I dok je u ovom filmu Haris igrao Riverovog oca, osam godina kasnije će mu u  „Gladijatoru“ sin biti Hoakin. Poznat po velikodušnosti i neopterećenosti luksuzom, čim je saznao da Šila Tusi (koja je, inače, prava Indijanka) ima sramotno loše uslove smeštaja, nasuprot najkomplikovanijoj šminki i kostimu (toliko o etničkoj neravnopravnosti u filmskoj industriji), River je intervenisao da se zamene. Dermot Malroni i Finiks će odmah nakon ovog filma sarađivati na, ponovo kaubojskoj, ali savremenoj (i, istini za volju, prilično trivijalnoj) priči „Stvar zvana ljubav“ Pitera Bogdanoviča. 

* Nastavak (šampionskih pet): za sedam dana. Zbog dužine koja je premašila prosečnu, morala sam podeliti tekst na dva dela.