piše:
Isidora Đolović
Na
današnji dan podsećamo se jednog od onih događaja koji su preusmerili tok
istorije. Kakav god stav pojedinačno imali o sto šest godina dalekom
vidovdanskom atentatu u Sarajevu, njegovo predvečerje, akteri i posledice ne
prestaju da provociraju polemike, pretpostavke, maštu generacija koje su
dolazile i još se pridružuju dugom nizu. Kao takav, prekretnički čin članova
Mlade Bosne odavno je naročito intrigantna tema za stvaraoce u različitim
oblastima umetnosti, koji dobro znaju da stvarnosne drame najbolje podstiču
nastajanje (polu)fiktivnih rekonstrukcija. Do danas se mnogo dobrih glumaca
našlo u ulozi Gavrila Principa, posvećen mu je veliki broj dramskih tekstova,
čak se ni suštinski odnos pojedinca prema temi ne razlikuje mnogo uprkos
vremenskoj distanci: barem kada posmatramo neke od najistaknutijih primera iz
minulih decenija, težnje ka istorijskom revizionizmu su nemoćne pred snagom
ljudske drame. Tokom godina za nama, predstavljeni su pozorišni komadi
„Zmajeubice“ i „Mali mi je ovaj grob“, serija „Branio sam Mladu Bosnu“,
kratkometražni film „Sjene“, austrijsko ostvarenje „Atentat“ – da nabrojim samo
najpoznatije, a moje tekstove na ovu temu možete pogledati OVDE. U nastavku sledi uporedni pregled tri viđenja iz jugoslovenskog ugla.
Ono
na šta bi svaki (budući) gledalac vredelo da obrati pažnju, pre svega su načini
na koje svaki od tri filma iz različitih decenija naše nekadašnje otadžbine predstavlja
ključne likove (Gavrila, Nedeljka Čabrinovića, Sofiju Hotek i Franca Ferdinanda,
Danila Ilića), zatim motivaciju i okolnosti samog atentata; kakvom se
perspektivom prikazivanja služe autori i, naposletku, kako funkcioniše
preovlađujuća estetika u kontekstu teme. Zanimljivo je posmatrati i uporediti
svaku pojedinačnu obradu tada još prihvatljive, čak poželjne, teme čina kojim
je omogućeno kasnije ujedinjenje. Na ovim pitanjima će se zasnivati i moj osvrt
na dramatizacije Atentata.
1. „Sarajevski atentat“ (1968)
U najkraćem: herojska
drama
Režija i scenario: Fadil Hadžić
Trajanje: 82
minuta
Snimljen
na samom kraju prekretničkih šezdesetih, ovaj film nosi sva obeležja starog, klasičnog načina snimanja i postavke
narativa, što temi pruža dostojnu težinu i ozbiljnost. Zbog navedenog je, vrlo
verovatno – a uprkos svedenosti, zapravo najbolja ekranizacija važne istorijske
epizode. Korišćenje arhivske građe na početku (uz odmah istaknutu zahvalnost
Jugoslovenskoj kinoteci na omogućavanju uvida u njene materijale), napomene
hronološkog tipa (koje putem „kartica“ sugerišu poludokumentarni karakter),
sivi tonovi, najveća moguća vernost istorijskim izvorima, te naglašena muzika,
ne ostavljaju mnogo prostora poigravanju. Radnja se u svom središtu fokusira na
dan uoči Atentata i sam 28. jun, ali je od izuzetnog značaja okvir koji, distanciranjem tri decenije
unapred, pokazuje cikličnost istorije i ponavljanje kao jedinu istinsku
konstantu na brdovitom Balkanu.
Nakon
„reporterskog“ uvoda koji se bavi Hitlerovim naređenjem uklanjanja spomen-ploče
Gavrilu Principu, priča nas vodi u prolaze između tesno zbijenih sarajevskih
zgrada, gde se vode ulični okršaji
između okupatora i raštrkanih partizanskih grupa. Lakše ranjen u akciji,
neimenovani mladi ilegalac (igra ga Branko
Milićević, znatno pre nego što je postao heroj mnogih generacija dece – Kockica) nalazi sklonište u stanu
sredovečnog, plavookog gospodina Sime. Iako mu je prva komšinica
kolaboracionistkinja, što ga i samog stavlja pod stalan rizik od iznenadne
racije, bolećivost prema partizanu nadvladava oprez (sugerisan i od strane
supruge). Pokazuje mu crno-belu fotografiju koja visi na zidu, kao stalni
podsetnik na drugovanje sa Mladobosancima – među kojima se, naravno, izdvaja
Gavrilo (bio je isto tako žgoljav kao ti,
kaže Sima gostu).
Tako
počinje da se odmotava sećanje, ujedno priča o događaju koji je pogurao
istoriju u poznatom nam smeru. Središte naše pažnje od tog trenutka zauzimaju
Princip, Čabrinović i Ilić, kojima je suprotstavljen bračni par Habzburgovaca,
ali nijedna ličnost nije lišena nijansi.
Nedeljko Čabrinović (igra
ga Faruk Begoli), čiju liniju priče
pratimo tokom prve polovine filma, prikazan je baš kako ga istorija pamti: pun
života, detinjast, vođen pretežno srcem. Epizode čiji niz kreće sa njegovom posetom
poslastičarnici, teatralnim opraštanjem od drugarica na šetalištu,
fotografisanjem, te ključnom scenom skoka u Miljacku nakon neuspelog bombaškog
napada, vrhune u prizoru zatvorske torture. Dok, obešen naglavačke, biva
ostavljen da se klati sve do gubitka svesti, nesnosni zvuk škripanja i
zamućenost vida pogađaju i same gledaoce, pravo u glavu. Od Nedeljka ćemo čuti najzabavnije
replike, poput: (na saslušanju, kada mu budu predočili da je akcija bila besmislena,
jer „Habzburga ima barem još četrnaest u naslednoj liniji.“) Pa, to se, dakle, ne može bez mitraljeza
pobiti!; ili: Ideja je bila da se ne
sme bacati cvijeće sa prozora na kola – ništa nije rečeno za bombe!
Gavrilo Princip jeste
njegova suprotnost: ozbiljan, usredsređen, potišten, vidno osetljiv na
zadirkivanja od strane drugova na račun slabe telesne građe, željan dokazivanja
lične vrednosti. Predrag Finci je
sjajno ušao u lik i mada pojavom ne podseća mnogo na istorijskog Gavrila, tu je
isti stav. Malen rastom, crn, vatrenih očiju, ubeđen u svaku izgovorenu reč,
faktor stabilnosti svoje družine, strog, na momente zahvaćen manijom ideje samožrtvovanja – sve te
nijanse vidimo u Fincijevoj interpretaciji. Princip je, istovremeno, mladić
koji ne ume da laže ili govori o neprijatnim temama, kada reaguje obaranjem
pogleda i ćutanjem. Kasnije ćemo, na sudu, o njemu čuti šturu, a ipak tragedijom
jednog prekinutog života u odricanju toliko ispunjenu rečenicu: Devetnaest godina star, maloljetan, bez
imetka, neoženjen.
Ženskih likova,
sem Sofije Hotek, u ovoj dramatizaciji gotovo da nema. Spominje se
Čabrinovićeva sestra Vukosava, kod koje su pronađena neka Gavrilova pisma, pa
ga islednik pita: Jesi li mislio da je
uzmeš? – i, naravno, ostaje bez odgovora. Dodatno obeležje realnog asketizma
Mladobosanaca nosi epizoda odlaska Principa i Danila Ilića na grob Bogdana Žerajića pod skromnim, drvenim krstom.
Ilić (Nedim Đuherić) dobija mnogo pažnje kao „pozadinski” vođa, ujedno onaj koji će, kao punoletan, dobiti najoštriju sudsku presudu (smrt vešanjem).
-
Loš bi ti bio atentator. Pucaš, a nemaš ideale.
- A koji su tvoji ideali?
- Da takva stoka bude na livadi, a
ne u policiji.
Franc i Sofija su
od početka, sasvim adekvatno, predstavljeni kao strani faktor čije je prisustvo
u kasabi na svakom koraku praćeno upadljivim kontrastima. Dok Franc (Bert Sotlar) ispoljava germansku aroganciju
i, mada priznaje da Bosna „nije baš džungla“ kakvu je očekivao, smatra žitelje
varvarima koji bez austrougarske sile ne bi imali ništa, Sofija (Lučina Vinička) pribavlja saosećanje
publike sopstvenom željom da upozna i razume zemlju koju obilaze (poseta
prodavcima ćilima, znatiželja pri spominjanju mita o Obiliću), kao i majčinskom
brigom koja traje čak i posle prvog napada (zanima je da li je neko od prisutnih
povređen). Naglašena je njena intuitivnost, jer ćemo još pre nego što je prvi
put ugledamo čuti kako je nadvojvodina
žena imala košmar, pa i kasnije je muče crne slutnje. Zamerka bi se
odnosila na potpuno promašen fizički izgled glumice, koja je, mada
odgovarajućih godina, previše plava i nimalo slična Sofiji Hotek sa
fotografija.
Bračni
par ne krije privrženost koju gaje jedno prema drugom, mada se tu i tamo oseti
(neočekivana) trunčica neslaganja. Dok se voze ulicama, lica okupljenog naroda Sofiji
deluju kao iz orijentalne bajke, dok
Franc na sledeći način komentariše (prethodno naglašenu) šarolikost konfesija u
Sarajevu: Bolje, lakše ćemo vladati
njima. Sofijina blagost će posebno dolaziti do izražaja kada joj
suprotstavimo pratilju sklonu ogovaranju i nipodaštavanju „rulje“.
Upadljivi
kontrast postignut je korišćenjem muzike:
svaku pojavu Habzburgovaca prati „Radecki marš“, dok zvucima bečkog valcera sa
večernjeg prijema u hanu prethodi izvođenje sevdalinke (peva je Beba Selimović), proširene i u scenu
kafanskog okupljanja zaverenika.
Atmosfera Sarajeva s početka
prošlog veka je odlično dočarana raznovrsnošću na ulicama,
gde možemo videti ljude u modernoj evropejskoj
odeći, neke sa fesovima umesto šešira, ali i zabrađene žene, dok prolaze
kraj katedrale, Vijećnice, zanatskih radnji, poslastičarnice sa latiničnim
natpisom na nemačkom....Flešbek sekvence nas dobro i u
glavnim crtama informišu o razgovorima Mladobosanaca povodom poezije, politike,
filozofije, pokazujući šta su čitali, sami objavljivali, čime se nadahnjivali,
stvarajući jasan kontekst vremena radnje.
Sam
atentat je obrađen kroz kombinovanje
nekoliko postupaka: izveštaj policijskog agenta sa mesta događaja (rekonstrukcija), Gavrilov iskaz (retrospekcija) i donošenje presude, pri
čemu nam je omogućeno da sve sagledamo iz više uglova, do jedinstvenog
zaključka. Ono što je Mladobosancima bilo zajedničko očigledno je od prvog do
poslednjeg minuta: svi su solidarni, odani, strastveni u svojim idejama i
njihovom ispoljavanju.
U
jednom od naknadno oslobođenih saučesnika prepoznaćemo Simu Milića i razumeti
na koji ga način višedecenijska griža savesti nagoni da pomogne novom
zavereniku u kome kola ista, slobodarska krv revolucionara (ili, kako nemački
vojnik kaže: Bosanska su djeca opasna.
Majke ih ne hrane mlijekom, već barutom.). Zbog toga je završna sekvenca posebno upečatljiv
dokaz da se sve vrti u krug (stari neprijatelj, stari dug, nove žrtve, ali i
junaštva): pucajući kroz razbijeno prozorsko staklo, ilegalac se u mislima
poistovećuje sa Gavrilom Principom. Potonjeg opet vidimo tu, na ulici, kako
ispaljuje sudbonosne hice pre nego što će ga savladati organi reda. Jasna je
aluzija na zaboravljanje sebe u trenutku kada se donosi presudna odluka: delati
ili oklevati? Gavrilo na kraju nije podlegao
hamletovskom sindromu.
2. „Atentat u Sarajevu / The day that shook the world“ (1975)
U najkraćem: romantizovani
istorijski spektakl
Režija: Veljko Bulajić
Scenario: Stevan i Veljko Bulajić,
Vladimir Bor, Paul Jarrico
Trajanje: 130
minuta
Svega
sedam godina razlike deli prethodno od viđenja Atentata kamerom Veljka
Bulajića. Uglavnom smatran omiljenim
Titovim rediteljem, nakon „Bitke na Neretvi“ jasno orijentisan prema
grandioznim projektima koji veličaju značajna iskustva naših naroda i
narodnosti, ni ovde ne odstupa od takvog modela. Preko dva sata duga
međunarodna koprodukcija (SFRJ, Čehoslovačka, Mađarska i Zapadna Nemačka, sa
holivudskim producentom Oliverom Ungerom)
bila je jugoslovenski kandidat za Oskara (naravno, u kategoriji stranog filma)
za '75. godinu, na kraju ne ušavši u uži izbor.
Danas
je ovo ostvarenje možda nepravedno strogo ocenjeno, jer uprkos pretencioznosti
i nekolikim odstupanjima koja narušavaju njegovu bit, prema merilima žanra tzv.
„istorijskog spektakla“ zadovoljava svaki kriterijum. Iako film traje dugo, radnja
je zanimljiva, dobro povezana i poentirana, zbog čega nema ni minuta monotonije.
Muzika, kostimi, produkcija, lokacije, sve do statista, odgovorno i
visokoprofesionalno je pokriveno, a sekvence su brižljivo raspoređene, pa je opšti utisak da se pazilo na svaki
detalj.
Uvod
kroji spoj bombastičnih vesti iz novinskih isečaka (kao niz ilustracija šireg
istorijskog konteksta) i dramatične muzike (kompozicije Luboša Fišera izveo je Filmski simfonijski orkestar Praga),
stopljenih – bolje reći, sabijenih –
u nišanjenje Gavrila Principa na fotografiju austrougarskog prestolonaslednika.
Pored tako efektnog početka, priču otvara čitav sled pucnjeva: dok Mladobosanci
bivaju obučavani u rukovanju bombama i pištoljima, Franc Ferdinand i Sofija
tokom lova ubijaju divlje ptice, sa ekstatičnim osmesima uživanja u
krvoproliću. Tako će, kao namerna suprotnost prelepim kadrovima prirode
(direktor fotografije bio je Jan Čurik)
i klasičnoj muzičkoj podlozi, tokom prvih petnaestak minuta filma doći do
besomučnog nasilja nad srnama, jelenima, divljim svinjama. Nešto kasnije,
prizor u čuvenom rezidencijalnom hodniku sa trofejnim glavama divljači
načičkanim po zidovima biće još jedan signal krvoločnosti: nadvojvoda broji
svaku ubijenu životinju i pazi na „statistiku“.
Već
sledeća scena sa bečkog dvora otkriva nam golu zadnjicu starog cara Franca Jozefa, njegovu zboranu
kožu, naturalistički (kroz prizor upravo završene lekarske kontrole)
sugerisano loše zdravlje vladara kao
odraz rastakanja jedne velike sile. Baron Konrad je tu da naglasi kako plan za
napad Srbije postoji uveliko pre Vidovdana 1914. godine. Za razliku od
prethodnog filma, spoljne okolnosti su znatno razrađenije, tako da vidimo odnos
koji postoji između cara (Otomar
Korbelář) i njegovog nećaka (nije adekvatan kandidat za presto, ne samo
zbog problema njegovog morganatskog braka). Oskarovac Kristofer Plamer je previše zgodan, vitak i elegantan "Ferdi": ovaj utisak nas neće napustiti
nijedne sekunde, a isto bi se moglo reći za njegovu partnerku, Florindu Bolkan, u ulozi Sofije. Kao što je poznato, Hotekova je
zaista bila lepa žena, ali ova glumica poseduje preteranu gipkost, fatalnost,
pa i mladolikost, što je čini podjednako dalekom od istorijskog portreta kao i
prethodnicu, u filmu iz 1968.
Narednim
prizorom selimo se u Beograd, gde lepuškasti, mladi Radoš Bajić (na špici potpisan sa srednjim inicijalom M.), kao Nedeljko Čabrinović, uz gitaru šeretski
peva „Dunje ranke“ sa izmenjenim, buntovničkim tekstom, zabavljajući goste restorana.
Velika leptir-mašna, tesan prsluk i kicoški izgled njegov su zaštitni znak.
Bajiću je ovo bila prva veća, studentska filmska uloga i on ju je, znatno pre
ponižavajućih faza Sekule i „Selo gori...“, sjajno odigrao, ističući upravo ono
po čemu je Neđo bio poznat kod svojih
saboraca. (Koliko mu je lik prirastao za srce možda najbolje govori to što je
sinu, rođenom sledeće godine, dao ime Nedeljko.)
Za
to vreme, Čabrinovićevi drugovi zauzimaju sto u ćošku. Dok svi glasno i burno
raspravljaju o najboljem vidu otpora austrijskim okupatorima, Gavrilo Princip, svojevoljno isključen, piše – kako
ćemo ubrzo otkriti, jer kafanski grubijan počinje da ga maltretira i ismeva –
pesme Jeleni, svojoj djevojci u Sarajevu.
Iako u potpunosti izmaštane, scene okršaja i kasnijeg pakovanja za povratak u
Bosnu služe da nam približe (baš kao i prethodni prizori sa bečkog dvora) obe
strane što će se uskoro fatalno sudariti.
Irfan Mensur je,
fizički posmatrano, verovatno najbolji filmski Princip do sada. Njih dvojica
zaista izuzetno liče: sitne crte i telesna građa, retki brčići, pomalo
melanholičan, odsutan pogled očiju koje ipak „planu“ u važnim trenucima. Dok je
Fincijev Gavrilo revolucionar-mučenik, Mensurov je više romantični junak,
gotovo pesnik. Pored fotografije roditelja, u prtljag stavlja i Jeleninu sliku,
a „instruktor“ Đuro Šarac ga
zadirkuje: Gledaj ga – kost i koža, a
krenuo da izmeni svet! Uostalom, evo kako ih Miljenko Jergović opisuje u svom eseju “Princip, filozof,
Jevrejin”:
Njegova
se pojava utisnula u sjećanja onovremenoga svijeta, toliko da više i nije bilo
razlike između historijskog dokumenta i inserta iz igranog filma. Ta Mensurova identifikacija s Principom
valjda je i najveći doseg Bulajićevog filma. (…)Predrag Finci nije sličio
Gavrilu.(…) Imao je zažarene oči mladića s povišenom temperaturom, ognjičave
kao u ludaka, u šizofrenika i tuberana, oči kakve se rijetko viđaju na
kazališnim pozornicama, još i rjeđe na filmu, i kratko traju, godinu, dvije,
najviše deset, ali se pamte dugo, pošto se ugase u plućnom sanatoriju,
umobolnici na Ugljanu ili Sokocu, ili posve banalno: u kvartovskom lokalu sa
šankom, dva stola i kuhanim jajima u staklenoj vitrini.
Zbog
tih ga je očiju Fadil Hadžić izabrao za ulogu Gavrila.
Avanturistički
siže i dodatno povezivanje sa trojicom mladih zaverenika obezbeđuju pažljivo
nanizani, sukcesivni prizori raspodele oružja, izrade plana, putovanja brodom,
vozom, peške, ponavljanje zaveta njihovog prethodnika i neke vrste “zvezde
vodilje”, Bogdana Žerajića (Ko hoće da
živi – nek' mre; ko hoće da mre – živjeće vječno). Samim tim, prikazani su
nam blisko, sa simpatijama, kao romantičarski pesnici: ozbiljni, fokusirani i
krajnje oprezni Princip, bezazleni Trifko
(igra ga Jan Hrušinski) i
„šoumen“ Čabrinović. Usled preterane ležernosti, sklonosti ka flertu, brbljanju
i lakomislenosti potonjeg, brzo dolazi do raskola između njega i nepoverljivog
Principa.
U
prilog dominirajućem avanturističko-romantičnom
maniru, kao prva značajnija dolazi epizoda iz voza za Sarajevo, gde Nedeljko
upoznaje i odmah zavodi „plavojku“ koja putuje sama. Negovo izvođenje prepeva
„Adio, Mare“ jedna je od rasterećujućih, lepših tačaka u filmu. Neđina ženska im ubrzo priskače u pomoć pred
kontrolom, tako što izigrava Gavrilovu devojku (poljubac je tu zarad publike, a
potpuno izvan Principovog lika, do čega ćemo tek doći). Ova scena služi kao
protivteža prizoru napaćenog naroda u susednom vagonu, žive slike posledica
aneksije Bosne i Hercegovine.
Iste
reči čućemo od Antona, upućene Jovanki u završnici naslovljenoj „Epilog: 28. oktobra 1914, Vareš kod
Sarajeva“ (obratite pažnju kako je sve počelo sa Varešaninom, a gde se
završava), nakon što mu ona bude saopštila presudu bratu i saborcima. Film zatvara
predaja trake Fabriciju, koji sa Jovankom ostaje jedini na peronu, zureći u
furgon pun regruta što odlaze na front. Završna informacija o ishodu
suprotstavlja (u ratu) propala carstva i Valićeve snimke koji, sačuvani, traju,
dodavši melanholične tonove baš takvoj odjavi.
Na
drugoj strani, opraštanje Sofije i Franca od troje dece, koja se u tom trenutku
nalaze na času sa tutorom, nije samo potvrda poznate privrženosti ovog para
svojoj porodici, već i povod za važnu anticipaciju. Naime, „Ferdi“ se podsmeva
besmislenom, a zapravo trik pitanju
(dobro upamtite ovu scenu!) kućnog učitelja: Kada je počelo XX stoleće? Iako
ni sami supružnici ne mogu da se slože da li je to bio ispraćaj 1899. godine,
uspomene im se fino nadovezuju na pripreme za posetu Sarajevu. Očekuju da im to
bude „drugi medeni mesec“, a zapravo će istom prilikom dobiti (neočekivani?)
odgovor na svoju nedoumicu...
Prema
tome, prva polovina filma služi kao veoma
razvijena uvertira. Stupajući u Sarajevo, najpre smo dočekani upečatljivim
motivom četiri bogomolje, a atmosfera grada će sve do kraja biti bogata i živa,
zahvaljujući autentičnim mestima snimanja (posebno su dobro, u različitim
scenama, iskorišćene slike uzletanja baščaršijskih golubova). Susret Principa
sa Danilom Ilićem (u tumačenju Branka Đurića – ali, ne mlađeg mu imenjaka
iz „Nadrealista“!) pokreće staru dilemu: može li se ipak izbeći čin individualnog terora? Upoznajemo još
jednog važnog člana družine, Muhameda
Mehmedbašića.
Još
jedna ciljano komercijalno privlačna epizoda prikazuje nam Sofiju i Franca u
krevetu, gde nikad oslabljenu bračnu „vatru“ potpiruju razgovorom koji otkriva
Ferdijevu slavenofobiju. Pre njih,
kaže, ovi divlji narodi nisu imali ništa. Čak i svoju dotadašnju civilizaciju
duguju Turcima: Oni su večiti robovi, „sclavi“-
otuda im i ime. Motiv ćilima je samo uzgredno prisutan, a prvi put se spominju
i Sofijine zle slutnje. Masovne,
„ulične“ scene čine jednu od boljih strana ovog filma. Dok povorka
imperijalnih gostiju prolazi, redari naređuju prisutnima da im glasno
aplaudiraju i kliču. Dolazi do (prvog po redu) neubedljivog „nagoveštaja“: Sofijin
„radarski“ pogled uperen je u Nedeljka, a Francov u Principa.
Rasprava
između Apisa (koga ova verzija nedvosmisleno postavlja iza čitave akcije) i
Šarca (Maximilian Schell, još jedan
dobitnik „zlatne statuete”) odvija se u Beogradu: pošto država ne želi rat, potonji
će morati u diverziju za mladićima (Apis ih zove bosanski emigranti). U sledećem kadru ugledaćemo, ponovo kao efektan
kontrast, poprište vojne vežbe (zbog koje su Franc i supruga došli u Bosnu) i
jasno raspoloženje za okršaj: koliko sutra, veruju oni, mogli bi da „pregaze“
Srbiju i Crnu Goru.
Veče uoči Atentata obuhvata nekoliko planova radnje: banket pri ambasadi (obeležen Ferdinandovim
lapsusom u vezi sa prezimenom gradonačelnika Ćurčića, koje nadvojvoda izgovara
sa početnim K); kafanski bunt (mladi deklamuju odu ranijem atentatoru Jukiću,
što dodatno podstiče pobunjenog Gavrila. Nešto ranije sukobljen sa drugovima
koji bi da se povuku, sluša govornika,
zatim žurno izlazi negde); mučenje uhapšenog Šarca. U poslednjem slučaju
islednik na stolu drži lobanju Bogdana Žerajića, što čini skok na sledeću
scenu, sa groblja, posebno upečatljivim. Princip će sam posetiti Žerajićevo
mesto počinka – zaboravljeno, zatravljeno, zbog toga što je reč o samoubici
odvojeno od osveštane zemlje običnim drvenim plotom. Tamo ga pronalazi Jelena.
Stižemo
do, istorijski problematične, pozicije ženskih
likova u filmu. Suprotno svedočanstvima, ovde ne nalazimo ni traga
Čabrinovićevim sestrama ili majci, ali zato su sve tri junakinje postavljene
kao predmet ljubavnog interesovanja trojice glavnih junaka. Poznato je
postojanje izvesne Jelene – negde Jezdimirović, drugde Milišić, učenice Učiteljske škole, koja je bila (ne jedina) Gavrilova simpatija. Posvetio joj je
nekoliko pesama, ali je to, kako je kasnije priznao psihijatru u zatvoru, bila
u potpunosti platonska, nerealizovana ljubav. Međutim, na temelju ove oskudne
informacije, kasnije će pojedini maštoviti pisci iskonstruisati verziju prema
kojoj je Princip, svestan da ide u verovatnu smrt, veče uoči Vidovdana proveo
na klupi u parku sa Jelenom. Ona je, navodno, odbila njegovu očajničku želju da
spavaju zajedno, zbog čega je frustrirani Gavro sutradan „mogao pucati i na
samog Boga“. Ovako uprošćeno, banalizovano domaštavanje u Bulajićevom filmu
odlazi korak dalje, doduše, opravdano zahtevima žanra.
Imamo
potpuno fiktivnu, na više mesta „klimavu“ i, u krajnjem slučaju, bespotrebnu scenu Gavrila i Jelene u krevetu
(poređenja radi, dobro je poznato da pravi Gavrilo nikada nije bio sa ženom i
da je kult asketizma visoko vrednovan kod većine Mladobosanaca). Ipak, uočljive
su zanimljive paralele sa scenom koja se
istovremeno odvija u policiji, pa tako imamo motive:
1.
postelje – ljubavnika i „Prokrustove“ (mučenje Šarca);
2.
histerije – Jelene i islednika (u oba slučaja loše odglumljene), nad:
3.
Gavrilom koi odlazi da se svesno izloži smrti i, nasuprot tome, umirućim
hapšenikom.
U
vezi sa Jeleninim suzama, bacakanjem po krevetu i podrivanjem svake realne
motivacije za Gavrilov čin, koje dodatno iritantnim čini očajna sinhronizacija
(glumica je Čehinja, Libuše Šefrankova),
može se ukazati na komentar (koliko god vulgaran, toliko i, ovde za promenu,
apsolutno u skladu sa karakterom junaka koji ga izgovara) Nedeljka Čabrinovića.
Nakon bezuspešnog traganja za Gavrilom, iste noći, zaključuje: Nema ga kod Jelene, nije ni u svojoj sobi
jer taj, hvala Bogu, ni ne tuca. Čemu, onda, izmišljeni deo sa
Principom-ljubavnikom? I gde su se, uopšte, ono dvoje sklonili?
Jeftinu
sentimentalnu budalaštinu zbog koje, kako jedan od inostranih kritičara
opravdano primećuje, „u stvarnosti koščat, neuhranjen i mrzovoljan Gavrilo
postaje srcolomac što sanjarski mrmlja devojci o smrti“, samo donekle
nadoknađuje veoma dobar detalj na kraju: zvuk zalupljenih vrata iza Principa
liči na – pucanj.
Dan A(tentata) otvaraju
veoma lepo rekonstruisane scene sa Apelovog keja, pune meteža i buke kroz koje
kruže zaverenici. U legendarnoj,
kratkoj sceni kod fotografa, doterani Nedeljko ponovo pokazuje ležerni šarm.
Kada nešto malo potom na ulici bude sreo svoju plavušu iz voza, dvosmisleno će
joj saopštiti: Molim te, idi – ja čekam
drugu damu. Takođe, dobacivanje belog ružinog cveta nagoveštava bacanje
ručne bombe, koji minut kasnije.
Slabo i bespotrebno:
„Vidovita Sofi“ koja, tobože, prepoznaje Nedeljka u masi ljudi, dok Ferdinand
golmanski spretno hvata i preusmerava bombu!
Ipak,
već naredna scena Čabrinovićevog skoka u Miljacku, pružanja otpora i hapšenja,
izvedena je uspešno. Štaviše, toliko uspešno da je, prema Bajićevim rečima,
kaskaderima i glumcu Milošu Kandiću (koji je igrao agenta) reditelj dao pravo
oružje. U žaru snimanja nekoliko puta udaren kundakom i drškom pištolja,
„Nedeljko” je na kraju zaista završio u bolnici, gde su mu morali ušivati glavu.
Sam
čin po kome film nosi naziv nalazi se na samom kraju i okružuju ga,
narušavajući njegovu veličinu, dve suvišne scene. Prva je u još jednom
„značajnom“ razmenjivanju pogleda između Sofije i Gavrila, druga – novi izliv
Jelenine histerije. Međutim, uverljiva je brutalnost policije, a neredi koji
nastaju nakon pucnjeva najaviće još težu eskalaciju sukoba u budućnosti. Prizor
Jelene, klonule na ramenu Danila Ilića, prati klonulost pogođene Sofije u
kolima; a jedva pokretni batler koji gasi sveće u ukrašenoj dvorani, kao da
simbolizuje konačnu posustalost monarhije. To će nam potvrditi i narativna odjava, sa objašnjenjem dalje
sudbine svih likova (uključujući sporedne) i zaključkom kako je to bio početak XX stoljeća – ujedno,
odgovor na ranije Sofijino pitanje...
3. „Belle époque ili Poslednji valcer u Sarajevu“ (1990)
U najkraćem: oproštajna
burleska
Režija: Nikola Stojanović
Scenario: Nikola Stojanović u
saradnji sa Nebojšom Pajkićem
Trajanje: 130
minuta
S
obzirom na to da sam očekivala čudnu papazjaniju od filma, zbog izrazito
negativne kritike na sajtu „Cult of Ghoul“, iskreno sam zatečena pretežno
pozitivnim utiskom koji je ostavio na mene. Istina, komotno je mogao biti upola
kraći, ali osvojila me arhaična estetika (posebno dok sam, baš tih dana, na
televiziji pratila domaće serije koje nas sele u davne epohe: „Senke nad Balkanom“ i
„Švindleri“), solidna (u nekim slučajevima čak odlična) gluma, a songovi, tj. vodviljske sekvence (čiji
je kompozitor Arsen Dedić) uklapaju
se u priču poput dodatnog komentara, tako da mi nisu bili dosadni. Ovo je,
sasvim sigurno, ne samo po okolnostima nastanka i neuobičajeno dugoj
distribuciji, jedinstveno ostvarenje iz domaće kinematografije.
Obuhvata
period između 1910. i 1914. godine
(otuda naslov), viđen kroz objektiv kamere prvog filmskog snimatelja iz Bosne.
Sudbina “lepe epohe”, obojena burlesknim tonovima, na morbidan način se veoma
brzo obistinila u realnosti: biće to poslednje jugoslovensko ostvarenje
snimljeno u Sarajevu pre početka građanskog rata. Kao što spomenuh, neobična je
sudbina ovog filma, koji je završen za rekordna 42 dana, sa dva miliona
uloženih maraka, u koprodukciji sarajevskog “Bosna filma” i “Maja filma” iz
Užica. Traku je od uništenja sačuvao producent Bakir Tanović, neko vreme je skrivajući čak i u svojoj kući, tako
da premijeru doživljava tek 2007. u Novom Sadu. Shodno tome, dok napomena s
početka glasi: Istorijske činjenice su
dosledno poštovane, karakteri su slobodno oblikovani, naknadno dodato
uvodno pitanje, o uzrocima traumatičnih dešavanja iz poslednje decenije XX veka
na Balkanu, nudi – ali i traži, deo odgovora u samoj radnji filma.
Sarajevski
atentat je ovde, kao i za Prvi svetski rat, samo povod da karijera glavnog junaka napokon uzme neki konkretan
pravac, a odnosi sa dve ženske figure se raščiste. Pa, ipak, ta epizoda je nesumnjivo važna i, mada pozicionirana na samom kraju,
istinski granična, (ono večito)
negde između lepe i krvave epohe,
jedne mladosti i (nagoveštene) zrelosti. Dekadencija se sve vreme prepliće sa
revolucijom: ponekad su kao dva lica istog slučaja, drugi put međusobno
suprotstavljene. Sam film ponajviše liči na vrstu (dekadentnog) Bildungsroman-a,
čiji je protagonista mladi Anton Valić,
budući prvi filmski snimatelj u Bosni. U prilog ovakvom poređenju ide kompozicija filma, sastavljenog iz
prologa, dve celine i epiloga, unutar kojih se odvijaju oblikotvorne promene u
životu Antona (igra ga Davor Janjić),
njegovog grada i, najšire posmatrano, čitave onovremene Evrope.
„Prolog, Sarajevo 15. juna 1910.”
počinje neuspelim atentatom Bogdana Žerajića na barona Varešanina (poslanika
Austrougarske monarhije) i ubistvom jednog od žbira u pansionu, zapravo kupleraju „Plava zvijezda”. Vlasnica, Paulina Mec-Valić (odlična Radmila Živković), dobrodržeća je
udovica koja poslove uglavnom završava „u krevetskom stilu“, a jedan od njenih
redovnih klijenata je upravo šef
policije Viktor Ivasjuk (Petar
Božović). Reč je o vremenu kada kinematograf postepeno počinje da zamenjuje
varijete i Paulinin sin jedinac, maturant Anton, očaran je pokretnim slikama.
Nakon što sa školskom drugaricom Jovankom
Čabrinović (veoma ubedljiva Snježana
Martinović) u bioskopu bude pogledao rekonstrukciju Žerajićevog pokušaja
atentata (pri čemu njegova pratilja, a, već ste shvatili, Nedeljkova sestra,
protestuje zbog iskrivljenih činjenica), sa tehnikom upravljanja kamerom će ga
upoznati italijanski filmadžija Fabricio
Marineti (uvek zabavni Boro
Stjepanović), ujedno narator čitave priče. I kada slučajni požar bude
uništio njegov kino, otvaraju se nove prilike: mada Paulina nije ni najmanje
oduševljena sinovljevim interesovanjima, pomisao na mogućnost zarade je jača.
Jedan
od upadljivih motiva koji otvaraju priču je točak u okretanju na prevrnutoj
kočiji, da bi već narednim kadrom postao onaj iz kabarea: iste šarene, prozračne slike i mnoštvo vizuelnih
senzacija nizaće se u nastavku. Zbog toga vredi odmah izdvojiti kostime, delo Emilije Kovačević.
„I deo: Odrastanje” pokazuje
nam Antona u sredini, na više nivoa
priče. Verili su ga sa gospođicom Matilde
Cimerling, bogataškom kćerkom (Tatjana
Pujin), a zaljubljen je u Jovanku, zbog staleža i pokloništva
revolucionarnim idejama apsolutno neprihvatljivu njegovoj majci. Paulinin plan
je da mladi par otputuje u Beč, gde bi verenica „izučila školu za valjane
domaćice“, a đuvegija rukovanje kino-operaterima. Istovremeno mu Ivasjuk,
znajući za drugarstvo sa Čabrinovićevom, predlaže da za njega špijunira
naprednu (nipošto u današnjem značenju!) omladinu, tj. buduće Mladobosance. U
pitanju je isti čovek koji na pisaćem stolu drži famoznu Žerajićevu lobanju (opšte mesto svih dosadašnjih priča o
Sarajevskom atentatu). Uz komentar: Taj
Žerajić bio je seksualno nevin u 25. Fanatik!, Petar Božović praktično
nagoveštava ulogu koju će par godina kasnije odigrati u „Crnom bombarderu“.
Za
to vreme, dvostruka doušnica, pevačica i prostitutka Erži „Jevropa“ (zanimljiva Vita
Mavrič) prisluškuje gazdaricu, njenom sinu obećava maturalni poklon, a nastupe joj prati Danilo Ilić (ovde ga igra Slobodan
Ćustić), dok svuda između Beograda, Sarajeva, Ciriha i Beča, kruže tajne,
šifrovane poruke.
Pratimo mnoga, iz udžbenika istorije poznata lica, kao što su
(predimenzionirani!) Čabrinović (u
interpretaciji Nebojše Kundačine) sa,
napokon prikazanim, poznato lošim odnosom sa ocem, proaustrijskim kafedžijom; Gavrilo Princip (neprežaljeni Davor Dujmović) – Ilićev podstanar koji se sprema za nastavak školovanja u
Beogradu; „Klub studenata Zora” iz dijaspore, iza koga stoji Vladimir Gaćinović (Filip Šovagović)…Anton će u ovom delu
svoje priče putovati do carske Vijene; posetiti ordinaciju glasovitog doktora
Frojda, atelje promiskuitetnog francuskog snimatelja (Alen Nuri) i očev grob
(roditelji su dati kroz upadljivi kontrast, a on je, nesrećom, povukao na slabu, pjesničku dušu pokojnika);
izgubiti nevinost, poneku iluziju i, svakako nametnutu, verenicu. Pored
(pretpostavljam) prvog gej-poljupca na domaćem filmu, bečki deo radnje nije toliko
zanimljiv koliko onaj koji nas zadržava u Sarajevu. I njime, naravno, dominira
motiv sarajevskih bogomolja u neobičnom saglasju.
Zanimljivost:
imamo priliku da na istom mestu vidimo dvojicu, u tom trenutku,
najtalentovanijih mladih glumaca Jugoslavije. Pored toga što su imenjaci, oba
Davora bili su vršnjaci (1969. godište). Plavooki Janjić je debitovao kao
tinejdžer u izvanrednom filmu „Ovo malo duše“, nakon čega je nanizao uloge zbog
kojih su ga prozvali „jugoslovenski Džejms Din“, a „Belle epoque“ je trebalo da
bude njegov proboj u evropsku kinematografiju. Nakon rata nastaviće karijeru u
Sloveniji i danas je veoma kritički nastrojen prema stanju u kulturi svoje
rodne zemlje. Dujmovićeva priča je veoma tužna. Tek navršivši osamnaestu,
zablistao je u ulozi Perhana iz „Doma za vešanje“, zahvaljujući kojoj je
proglašen jednim od pet najboljih mladih glumaca Evrope. Iako su kritika i
publika jednoglasno ukazivali na njegovu beskrajnu darovitost, a reditelji ga upoređivali
sa Dastinom Hofmanom; iako je nanizao odlične filmske, pozorišne i televizijske
role (hajde da spomenemo barem jednu: legendarni Mute Halimić u Složnoj braći!), nije primljen na Akademiju. Demoralisan, sa početkom rata se seli širom
upravo rasparčavane države, boreći se sa zavisnošću od narkotika. Teret brojnih
razočarenja bio je pretežak za njega, pa je oduzeo sebi život 1999. u
Sloveniji.
Dujmović
je zanimljiv Princip i ako je neko uspeo da mu se telesnom konstrukcijom približi
tako da izgleda najverovatnije, najautentičnije, onda je to on: pravi pravcati
„dečarac“. Kada ga, pri samom početku, budemo sreli, Gavrilo je „običan“ đak,
navikao na sirotinju, ali veoma ambiciozan. Čita Gorkog, kamuflirajući štivo
manje sumnjivim Diminim romanom „Tri musketara“ i sa ostalom omladinom se noću
sastaje na Žerajićevom grobu.
Pošto Antun bude ljubomorno primetio da Jovanki udvarača ne manjka, ona će mu žustro
odgovoriti: Gavro? On je još dijete.
Mladić će, na Jovankinu opasku, značajno primetiti: Pogled mu nije dječji.
Jovanka
tvrdi da se Principu više dopada njena mlađa sestra Vukosava (Njoj je i stihove
pisao), koju ćemo videti tek pred kraj filma. Dakle, ovde nemamo Jelenu,
ali je zato tu druga istorijski zabeležena Principova simpatija, iako nije
ostalo jasno da li je njegov odnos prema Nedeljkovoj sestri (kojoj je
preporučivao knjige) bio isključivo bratsko-pokroviteljski ili je bilo
zaljubljenosti. Kada govorimo o ženskim
likovima, izdvajaju se samo dva odlična i snažna: Jovanka i Erži.
„II deo: Sazrevanje“
uključuje junakov raskid sa zabludama, među koje spada uticaj posesivne majke.
Tokom narednih par godina, Anton razvija vezu sa Erži, postaje „poslovan
čovek“, ali počinje i da snima demonstracije, beležeći jačanje jugoslovenstva.
Mladobosanci se sada već uključuju u radnju kao znatno prisutniji. Dotle smo,
recimo, Ilića viđali samo kao nemog, u Eržinoj publici, a Čabrinovića
neposredno uoči odlaska u Beograd. Posebna pažnja (i narativna celina)
posvećena je 28. junu 1914. od samog
jutra. Danilo tek probuđenom Principu donosi vidovdanske darove (oružje) i pohvalno se izražava o stihovima iz
otvorene sveske na njegovom stolu. Nedeljko se oprašta od sestara i majke, uz
demonstrativno skidanje austrijske zastave koju je otac okačio na kuću. Sam
atentat viđen je okom kamere i Anton
će ga naknadno emitovati pred Erži, uz komentarisanje, poput dokumentarca.
U
crno-beloj tehnici su predstavljeni Nedeljkov neuspeh, skok, pa hapšenje; kod
Gavrila se, pak, mestimično prelazi na kolor i to dok prolazi direktno ispred
Antunovog aparata, da bi se sve vratilo na bezbojni
režim od momenta hapšenja. Jedino će cvet
poslat od Vukosave, a koji je Princip zadenuo za rever, ostati crven i pošto, izgažen, padne na tlo.
Napetosti doprinosi smenjivanje kadrova sa platna i reakcija na Eržinom licu,
koje će, uzevši u obzir njenu tesnu umešanost, uskoro objasniti rasplet. O
Mladobosancima i izvesnim posledicama čitave akcije, zvezda kabarea kaže: Njima to neće teško pasti. Za tu ideju su
živeli.
* Sva tri filma
su dostupna za gledanje onlajn, na sajtovima Youtube ili Vimeo.