Kako je propao Ragnarol: „Vikings“, V put – uzalud (3)

 komentariše: Isidora Đolović

Epizode 15 – 20: Kraljica da budem!

(ili – Kruna je najjači afrodizijak)

Ukoliko se još niste pogubili sa menjanjem strana i time ko je s kim u savezu, a ko protiv koga, sve čestitke – velike su šanse da ćete bez zbrke u glavi prevaliti put koji nam je preostao u ovoj sezoni. Da rezimiramo, kolokvijalnim rečnikom: u Kategatu vlada mahniti Ajvar, u Veseksu zeleni Alfi, potonjeg kao saveznici brane Ube i Bjorn, a napada Harald, dok Hvitserk ozbiljno kani da se pridruži drugoj braći jer vidi da im je najmlađi „lud k'o struja“. Teleport su pozajmili od ekipe „Igre prestola“(kojoj više nije potreban) i dobro ih služi, uz još nekoliko sličnosti (Lagertina friška srebrna perika samo je jedna od njih). Negde između bitaka, stigne se i obljubiti, uglavnom tuđa, žena ili mužu podvaliti, naravno, tuđe, dete, ali to je za „Vikinge“ postalo uobičajeno još sa trećom sezonom i zašto prestajati? Ratna sreća je promenljiva, logika većinom nevidljiva, ali se na seriju svejedno lako navući i, u ime starih vremena, prirediti gledanje s psovanjem i plakanjem (od muke). Pa, ko izdrži najduže!

Izgleda da Frejdis, slično Beli iz „Sumrak sage“, stvarno nosi neko natprirodno biće, jer odavno nismo videli progresivniju trudnoću. Za jednu epizodu, stomak joj je porastao najmanje pet meseci – dotle, čisto upoređivanja radi, Harald još prelazi put između Jorka i Veseksa, sa uračunatim pauzama za ručak. Ajvar izvodi jeftinu monodramu pred narodom, o tobožnjoj otmici Seer-a govori ucveljenim glasom, mada lično smatra kako mestu kojim upravlja jedno božanstvo uopšte nije ni potreban vidovnjak. Čak i barjaci u pozadini prestone dvorane upućuju na diktaturu kakvu će, vekovima kasnije, sprovesti, recimo, Hitler.

Hegmundu od onolikog bečenja oči samo što nisu ispale iz duplji. U priču o viziji ne veruje mu ni Lagerta – na dobrom je tragu kada kaže da stalno kolebanje između nje i (njegovog) Boga deluje kao smejurija. Ube se uživeo u ulogu glavnog Alfredovog savetnika i otkrio mu franački katapult. Džudit dominira među snajkama, koje liče jedna drugoj poput bliznakinja, narodski rečeno „tunjave“ i besprizorne. Osim feminizma, kraljica majka se odnedavno zanima i protoinkvizicijom, lično ispitujući ko joj je to spletkario protiv miljenika.

Dok Ube taboru zemljaka nudi dogovor u duhu hrišćanstva (i biva ismejan), Magnus se jednako vatreno uživljava u vikinški identitet i otkriva napadačima da su izigrani lažnim pregovorima. Nešto kasnije, kada se obe vojske budu sučelile, Bjornu i Lagerti će biti vidno nelagodno da slušaju molitve pred bitku kako se mešaju sa Haraldovim pokličima upućenim Odinu.

Valjda osećaju da su na pogrešnoj strani....Počev od takve uvertire, bitka je mnogo bolje prikazana od one za Kategat. Na bojištu, Etelred još jednom demonstrira vernost bratu i spašava mu život.  Hegmunda je zadesila najgluplja moguća pogibija: zastavši da se divi Lagerti u žaru borbe, izbušen je s leđa kao sir. U okršaju će sevnuti prve iskrice buduće ljubavi Bjorna i Gunhilde, kojoj je upravo poginuo suprug. Iza povlačenja Haraldove vojske, suzbijene vatrenim obručem, Gunhild ostaje zarobljena, a Lagerta je nestala. Nakon svega, Džudit nastavlja da seje razdor među sinovima.

Sa svakim poveravanjem Frejdis, Ajvar se pokopava dublje i dublje u sopstvenu glupost. Sirotan je samo hteo iskrenu, bezuslovnu ljubav poput majčine i da ga više ne potcenjuju jer je bogalj (izraz koji sam neprekidno koristi; ovo napominjem za slučaj da mi neko prebaci kako nisam politički i društveno korektna). Sada je to dobio besplatno, iz usta i pogleda „otelotvorene Freje“ – još samo da otkrije „šta bogovi, uopšte, rade“! Vrlo je značajno spominjanje Ragnarove prvobitne reakcije na bolesno dete i Ajvarovog mišljenja kako je, pre nego čin milosrđa, bilo nezamislivo okrutno ostaviti ga u životu.

Da li se Bjorn setio svoje prve ljubavi, Torun, gledajući Gunhildu koja izgleda kao njena petnaestak godina starija verzija? Ja sigurno jesam. Odigrava se prva zanimljiva interakcija u ovom delu sezone: najpre će ga, oslobođena, opaučiti posred lica i poslati napolje iz prostorije, jer joj se spava. Kasnije, samo njih dvoje neće ući u crkvu sa pobednicima, dajući i sebi i drugima do znanja da to nikada neće biti njihov svet. Vernost svojoj religiji, briga za Lagertu kojoj nema ni traga, kao i to što prvi put posle dužeg vremena ozbiljno razgovara sa ženom, zbližiće Bjorna i ratnicu.

Dogovaraju se da pristupe Haraldovim trupama u pohodu na Kategat, a opraštanje Bjorna od Torvi, uz priznanje da nije bio dobar prema njoj, emotivna je i neočekivano lepa scena. Možda ga sadašnja partnerka Ubea (koji je, uzgred, primio prvu pričest), ipak, još voli – sudeći prema izrazu lica?

Imajući u vidu da se predomislio i pomogao mu, Alfred je odlučan u tome da pređe preko bratovljevog kratkog zastranjenja, ali Džudit insistira da ga lično ispita. Čak i kada joj stariji sin sve objasni tako da dileme uopšte ne može biti, vidimo da je samo čekala izgovor i neće se tako lako odreći svog patološkog nauma.

Flokijeva priča ostaje potpuno nezanimljiva. Jedino mi se svidelo što se na trenutak promolio stari, luckasti on – kada se zakikoće, izručivši pred naseljenike hranu bljutavog izgleda.

Čuvši da su begunci stali na Alfredovu stranu, Ajvar planira da napadne Veseks čim se u proleće stvore vremenski uslovi, a njemu se rodi „božansko“ dete. Ispunivši obećanje da se Vikinzima ustupi zemljište u Istočnoj Angliji, Alfred ponovo pada u bolesničku postelju. Pošto se čini da je na putu (Bjornovo?) dete, okuražena Džudit će prelomiti šta da učini povodom Etelreda. Naime, iako ga sopstvenim (jedinim preostalim) uhom čuje kako uverava sumnjičave velikaše u oporavak brata, sa Elsvit će svejedno siktati na njega. Treća zmija mu se nalazi u krevetu – ni Etelfled (da, da, to je ženino ime! Nisu baš orignalni ti Saksonci, zar ne?) ne odoleva ideji da bude kraljica i zato unapred likuje pred mogućnošću deverove smrti. Kada joj se prvi put oštro suprotstavio, Etelred je zapečatio sudbinu kod svoje majke. Džudit je, naime, pored svih hobija – i travarka. Zaista, koliko samo „talenata“ skriva ova žena?!?

Hvitserk se zaljubio, a ima i novo interesovanje – budizam! Dok gleda kako se Ajvar šepuri i relativizuje samu ideju božanstva, a Frejdisin stomak iz minuta u minut raste k'o kvasac, Hvitserk ima potrebu za nečim novim – i to mu pruža figurica Bude. Čak će je licem okrenuti na drugu stranu, da ga ne gleda dok vodi ljubav. Baš simpatično i nekako detinjasto od njega.

Pitanje sezone sam postavila u današnjem podnaslovu: da li je kruna najjači afrodizijak? U slučaju (budućeg) svenorveškog kralja, nažalost, nije – Hari je malo nervozan. Mada ima superkul tron i Magnusa kao levo smetalo, ljubomoran je na Bjornovu idilu u najavi sa ženom koja mu se svidela.

Kao što smo svi mogli pretpostaviti, Džudit truje Etelreda kako bi osigurala Alfredov opstanak na prestolu. Ovo je zaista strašna scena i, uprkos odavno iskrivljenoj logici autora, prilično ubedljivo motivisana; dostojan pandan Džofrijevoj smrti u „Igri prestola“. Doduše, možemo ozbiljno dovesti u pitanje pamet oba učesnika: žrtve, jer posle onakvih razmenjenih reči ipak seda da jede i pije sa majkom, ali i krvnika, jer u trenutku kada Alfred još lebdi između života i smrti, a snaha nije ni sigurna nosi li (tuđe) dete (i još nešto, jednake su šanse da joj je začeto i drugo unuče, inače čemu scena iz kreveta ubijenog?), Džudit bira da ugasi Ekbertovu lozu – no, jasno je da pamet ovde odavno nema nikakvu funkciju. Džudit se, užasnuta, pravda i sebi i njemu kako bi „uvek predstavljao pretnju za Alfreda“, dok joj Etelred postavlja poslednje pitanje: „I zato si me otrovala? Kakva si ti to majka?!?“

Nije joj lako i to se vidi (odlična gluma Dženi Žak): na kraju krajeva, mada mu je otac čovek koga je cenila mnogo manje od gostujućeg sveštenika (usled čega se odbojnost prema jednom i idolopoklonostvo prema drugom prenose na nedužnu decu), Etelred je i sam njen sin. Rodila ga je, teško može biti sasvim ravnodušna, ali, kao što sam već naglasila, sve ovo je bilo u najavi možda još kada se odvažila da prevari supruga. Inače, u istoriji, Etelred je vladao pre Alfreda, a posle još dvojice starijih Etelvulfovih sinova – od kojih nijednome majka nije bila Džudit! Etelvulfova prva supruga zvala se Osbur, a nakon njene smrti, po povratku sa hodočašća u Rim (na koje je vodio malog Alfreda, kao što smo i videli u četvrtoj sezoni), uzima za ženu kći flandrijskog vladara, dosta mlađu od sebe. Nisu imali potomstvo. Etelred je poginuo u bici, prethodno ukazom dajući naslednu prednost svom bratu (Alfredu), s obzirom na to da su mu sinovi bili još deca. Alfred Veliki, kako će ga istorija s pravom zapamtiti, nije bio kopile nekakvog monaha otpadnika, već krvni naslednik Ekberta i Etelvulfa. Jedna od lošijih sprdnji Majkla Hirsta sa istorijom, dakle, seriji nije nimalo doprinela, ali je načela njen dobar ugled kod publike. Bez problema se ozbiljan zaplet mogao pronaći i u navedenim, verodostojnim izvorima.

Odmah po sahrani, Džudit će oterati Etelredovu ženu sa dvora, priznati Alfredu kako ga je „samo štitila“ kada je ubila drugog sina – pa, nakon što mezimče histerišući razbaca nameštaj (jer je shvatio s kim to živi), u stilu ledi Magbet (koji joj autori serije nevešto „pakuju“ već par sezona unazad) insistira da kralj mora biti muško, spreman i na najveće gadosti.

Rečeno odlično zna Ajvar, koji posle jednog pre-naci skupa šalje Hvitserka u misiju, iako ovaj okleva, u strahu za svoju Tejlor Svift, pardon, Toru.

Flokijev deo priče toliko je sporedan i nepovezan sa glavnim da, evo, ni skoro dvadeset epizoda kasnije nisam uspela da razaberem ko se kako zove, kojoj porodici pripada, ni ko je koga ubio i zašto. Istini za volju, nisam se mnogo ni trudila. Znam da je tu izvesni Helgi, pa onda Ketil, i ženska koja tvrdi da joj se javljaju bogovi...toliko o mojoj usredsređenosti na ovaj podzaplet.

Utisak nedelje: kada Torvi verbalno „poklopi“ Džudit!

Ledi Magbet Veseksa u još nečemu je prethodnica vekova: vrši samopregled i napipava čvorić na grudima. Možda ste primetili i sledeće: jedino njoj od svih žena u Engleskoj (koje nose puštenu kosu), frizurom (začešljanom na jednu stranu) naglašavaju odsustvo uha. Bolje da su joj odmah izvezli „slovo srama” o kome će kasnije pisati Hotorn – mada, ne sumnjam da bi ga ova rado i sa ponosom ponela, tumačeći A kao – Atelstan.

Harald se ne predaje, ali, Gunhild voli (neopredeljenog) Bjorna, pa mu je sav trud (plus prikradanje) bez nagrade. Da Bjorn ima pet posto njegove harizme (ili glumčeve, ako je do toga), bilo bi razumljivije kako to da odvoji u proseku dve žene po sezoni – u svakom slučaju, Harald je opet izvisio, pa može samo da frustrirano vrti Astridinu minđušu u ruci, sedeći usamljen na slabo utešnom tronu. Kako reče Bjorn, on „stalno želi da bude zaljubljen“ – međutim, uspeh dolazi tek kada postignemo suprotno!

U kontekstu današnjeg vremena, zapravo nije toliko teško shvatiti razlog kontinuiranih promašaja koje doživljava. Lik je tipičan demagog, unapred obećava kule i gradove, poziva se na rad sudbine, ali nema kriterijum u odabiru onih kojima sve to istresa pred noge – uz to i prilično gnjavi. Još jedna ubitačna odlika mu je zavist na sve što ima bilo kakve veze sa Ragnarom, zbog čega će scena Bjornovog venčanja sa Gunhild, većim delom viđena iz Haraldove perspektive, biti banalna halucinacija izazvana apstinencijalnom krizom. A samo bi, kako je jednom rekao Astrid, hteo da se „razmnoži“ i stvori dinastiju...

Kao što je bilo očekivano, poslavši Hvitserka u diplomatsku misiju, Ajvar stvara uslove da sprovede plan zauzdavanja sumnjičavih jezika. Neko je oskrnavio njegov improvizovani kip u centru Kategata, ružan kao da ga je SNS birao za neki od beogradskih trgova. Poniženi i uvređeni „bog“ hapsi Torinu porodicu, dok nju zavarava milosrdnim razgovorom (u stilu Remzija Boltona), da bi ih naposletku sve žive spalio. Odlično je osmišljena scena gde se  buktinja, u koju će se uskoro pretvoriti nesrećna Tora, odražava u Ajvarovim očima kao plamen neobuzdane ambicije. Ovo je nesumnjivo kulminacija besmislene okrutnosti i Hvitserk, kao da predoseća nevolju, traži od svog domaćina podršku u svrgavanju čudovišta. Ajvar se otrgao kontroli, zaboravljajući da je, kako ono kažu, karma – kučka.

I pogodiće ga svom snagom do kraja epizode, kada Frejdis bude na svet donela dete sa hendikepom neodređene prirode. Sudeći prema reakciji babice, a onda i novopečenog tate (kome će osmeh ponosa biti zbrisan sa lica istog trenutka kada bude uzeo dete u ruke), prinova ima neku vrstu facijalnog deformiteta – najverovatnije zečju usnu (zbog čega žene zaključuju kako „neće moći da se hrani“). Nešto kasnije, Ajvar ponavlja odluku svog oca, ali je doslednije sprovodi, u noći ostavivši Baldura (kako su roditelji preuranjeno imenovali sina, očekujući da bude savršen) na milost i nemilost zverima. S jedne strane, to čini pošto ne želi da dete proživljava njegovu mučnu sudbinu obogaljenoga – sa druge, rođenje deformisanog potomka je neka vrsta destruiranja mita o sebi kao božanskom biću, šamar stvarnosti i potvrda tuđih reči.

Karma zasluženo pronalazi i Džudit, koja bezuspešno traži lek od tumora dojke kod šumske vračare – a pronalazi Lagertu.

U svojoj ubedljivo najgoroj „pustolovini“ do sada (Da! I od biskupa ima gore!), neko je pronašao, ošišao (u modernom, asimetričnom fazonu), obukao u „džak“, pa je, tako luda, smeštena u veštičinu kolibu. Džudi je odvodi na dvor, gde se žene (Elsvit je treća) povezuju u girl talk sceni obeleženoj očajno lošom glumom i još gorim tekstom koji izgovaraju. Recimo, kraljica majka kaže: „Imam kvržice na grudima. Znam žene koje su umrle od toga.“ Odakle, sa pijace, iz kafića? Ne govorimo o dvorskoj pralji, zaboga. Potom počinju da pričaju o deci. Lagerta se naglas pita brine li Bjorn zbog njenog nestanka, a Džudit nadovezuje kako „i ona ima dva sina....od kojih je jednog ubila“. Na to joj Lagerta prilazi, umače prste u plavu boju (Elsvit, još jedna, ne samo u seksualnom pogledu progresivna duša, hoće da uči iluminatorski zanat) i iscrtava lice, pošto je, kaže, „slatka Džudit, na svoj način, provela život kao ratnica“. (?!?) I još nešto, u čemu je stvar kod oslovljavanja žena koje su to ponajmanje (bile) sa „sweet (...Judith, Margrethe, Astrid)“? Ne podnosim sestro slatka, slatka moja i ostale izlive prazne kurtoazije koji naprosto „vrište“ izveštačenost.

Posle takve epizode, u glavi vam je samo sledeća mešavina utisaka: ono kad Torvi ispadne najbolji lik od svih; kad su flešbek sekvence sa Ragnarom najbolji deo epizode, a najkomičnija Hvitserkova reakcija na korpulentnog domaćina: „Jesi li ti Buda?“ Da ipak ne zaboravim Flokija koji, bežeći od doseljenika, ponovo sa suicidalnim namerama pronalazi – pećinu. Znamo da njegovo iskustvo u špiljama nikada nije bilo dobro – radi podsećanja, premotati na ispaštanje koje mu je Ragnar dosudio zbog ubistva Atelstana.

Bližimo se kraju, a Džuditin je stigao prilično brzo i sigurna sam da nikome neće nedostajati, uprkos Lagertinoj posmrtnoj hvali. Pošto generalno važi pravilo o pokojnici sve najbolje, ratnica ističe kako Alfred sada baš požrtvovanoj majci duguje „da postane sjajan kralj“, kad je već „toliko učinila za njega“. Da nisu srozali vesešku priču, možda bi mi tamošnji protagonisti bili draži, kao u slučaju konkurentske serije „Last kingdom“. Opet, došlo je do toga da me odavno nije briga ni za Lagertu i Bjorna, čiji se likovi kroz celu petu sezonu šlepaju na račun stare slave.

Ube je u duelu pobedio Froda – koji nije hobit, nego jedan od trojice danskih kraljeva pristiglih u pljačku. Umesto bitke, dobio je novo stanovništvo za poklonjenu zemlju, još veće Alfredovo poverenje, ali i potvrdu samom sebi da ga hrišćanstvo nimalo ne dotiče. Dok je krstu prišao kao najbržem sredstvu za ostvarenje davne Ragnarove želje, u žaru borbe su ga, otkriva, ispunili bogovi njegovog oca – i zato će se vratiti zavičaju. Sećanja bude ono najbolje čak i u posrnulim protagonistima; stupivši na darovani posed, Lagerta će konačno izustiti jednu pametnu: „Ragnar, do you see this, are you watching this? This was your dream.“ Ipak, svi putevi vode u Kategat, a sva braća su sada na istoj strani, protiv Ajvara...

...koji i dalje ništa ne kapira. Suočava se sa Frejdis poput deteta koje razmaženo negoduje što mu nisu dali baš tu i takvu igračku, pa je zato sad vraća u prodavnicu. Ili lomi. Nagoveštaj finala dobijamo u sceni fizičkog nasrtaja na dojučerašnju obožavanu ženu: davi je, ali, ne nasmrt. Kao ni nas peta sezona.

Tražeći patuljke, Floki će duboko u špilji naići na – krst. Bila bi to potresna scena: najava propasti starog duhovnog poretka, sa kojom se suočava njegov najverniji sledbenik, samo da već u narednom trenutku nije krikom izazvao odron ili probudio vulkan, šta god ono bilo. Neki nalaze ono što nisu tražili, drugi vape za odbačenim: u oluji nasred mora, „opasni Viking“ Magnus priziva Hristovo ime.

Finale je skoncentrisano oko opsade Kategata. Kralj Olaf (zvani „Buda“) propoveda o Ragnaroku (smak sveta u nordijskim verovanjima), što je posebno zanimljivo ako imamo u vidu da isti glumac igra Savonarolu u „Bordžijama“. Tamo takođe grmi, neznatno izmenjenim rečima, protiv pape, Rodriga Bordžije. Još neko je moralizatorski raspoložen – Lagerta Ponovorođena, samo još uvek u dalekom Veseksu. Zahvaljujući strahovladi, Ajvar dobija prvu rundu. Borba je prosečna: Gunhild i Bjorn podsećaju na Ragnara i Lagertu iz prve sezone; gine Magnus, do poslednjeg momenta nepotreban lik; previše je insistiranja na „mi smo sinovi Ragnara Lotbroka“ kao garanciji nedodirljivosti; a niko sem Ajvara ionako ne želi da napadne Bjorna: zato što ga poznaju, zato što je u pravu i zato što je pitanje časa kada će se, iznutra podriven, taj neprirodni režim urušiti.

Zaista, preokret donosi taktika trojanskog konja, koju im je omogućila Frejdis. Ona ubrzo biva smaknuta, ne pokušavajući da negira izdaju, ali isto tako i bez mogućnosti opravdanja zbog osvete na koju je podstakao gubitak deteta. Sama je zakuvala sve: igrala se umom monomanijaka, pohlepno i proračunato podsticala njegovo ludilo, izvršila preljubu i u krvi zataškala tragove, spletkarila protiv muževljeve braće...ne, baš kao ni Džudit, ne zaslužuje bilo čije suze. Scena ubistva je odlična i uverljiva, tim pre što kod egzekutora postoje emocije i vidi se da je iznevereno poverenje, uz prezir prema samom sebi jer je naseo, glavni pokretač zločina.

Harald će spasiti život Bjornu, po cenu sopstvenog ranjavanja. Grad pada i svi se predaju bez daljeg otpora. Možda nešto „kasno Ube u Kategat dođe“, ali, barem u pravi čas da se (dobra) braća nađu na okupu, Lagerta kod kuće, a mač i titula – iz njenih ruku – pređu kod najstarijeg sina.

Bjorn je sada kralj koji se, kroz neizbežne reminiscencije, priseća Ragnarovih reči o vladavini i moći. Da se na ovome završila prilično traljava sezona, mogli bismo uslovno govoriti o hepiendu. Ali, „crna ovca porodice“ je pobegla i poslednji kadar pokazuje kako se njegove laserski plave oči naziru ispod istočnjačkog šešira...

Najbolji lik: Verovali ili ne, Torvi! Kada sumiramo njen razvojni put od druge sezone (gde je  uvedena u priču kao mlada, ali hrabra nova supruga jarla Borga), pokazuje se da, iako oko nje nikad nije bilo bogzna kakvog spektakla i gungule, možda jedina nikada nije spletkarila protiv onih koje voli, niti ih izneverila. Uvek je drugima pružala više nego što zaslužuju, pa čak i aktuelna (meni još prilično nejasna) veza sa Ubeom kao da pokazuje pretežnu jednosmernost. Odanost je, naučili smo u ovoj sezoni, toliko retka i nestabilna pojava u svetu bilo koje epohe – ali, Torvi je njen šampion.

Najzanimljiviji likovi: Harald nije izneverio moja očekivanja. Uprkos preterivanjima, Ajvar je i dalje izrazito intrigantan lik. Negde pred kraj, na listu se upisala Gunhild – čini se dostojnom zamenom za Lagertu.

Najdosadniji likovi: Odakle početi? Hegmund (žao mi je, Džonatane, ova uloga ti nimalo ne laska!), Bjorn (mačizam je izašao iz mode), Lagerta, celokupna ekipa sa Islanda.

Najdosadniji podzapleti: Otprilike 80 % priča uvedenih da bi same sebi bile svrha. Recimo, pustinjski deo.

Katastrofa-sapunjara: Bjorn nije Ragnarov sin! Što se mene tiče, Rolo uopšte nije trebalo ni da se vraća, ako je ovo bio jedini način (kao da ga nisu dovoljno unizili prethodne sezone).

Najtužnija smrt: Halfdan the Black.

Likovi koji su od bezveznih postali interesantni: Hvitserk i Astrid.

Najomraženiji likovi: Džudit i Frejdis. Ne računam „mrtva puvala” od usputnih snašica.

Vrednosna ocena: 4,5 / 10

Peta sezona „Vikinga” u celini je dinamična, čak i kada zarad svođenja mogućnosti „praznog hoda” na minimum dolazi do hronološke zbrke. Ipak, usled pretrpanosti intrigama i menjanjem tabora u proseku svakog trećeg dana, usled stihijskog ubacivanja epizodnih likova bez značaja za priču, a nasuprot tome pojačane karikaturalnosti i nasumičnog eliminisanja aktera čije prisustvo još ima nekog smisla, očekivani sudar poredaka i potres svetova ispao je više kao stanje svesti pri potresu mozga (autora), uz poneki lucidni trenutak i mnogo bulažnjenja bez reda. Vizuelno odlična, sadržajno tek bleda senka početaka, preporučuje se isključivo zagriženim fanovima, dok svima koji još nisu gledali „Vikinge“ najiskrenije savetujem da ne propuste prve dve i eventualno treću sezonu. Ragnarok je opasno omanuo, a odgovor na nedoumicu hoće li se ta zvanična propast konačno desiti, daće šesta sezona. Ako ništa drugo, činjenica da se dobrim delom odvija u Rusiji mogla bi biti razlog da se baci pogled.