Priče o pesmama: „Seven seas“

 piše: Isidora Đolović

Šta je osamdesetih, u pogledu muzike, bilo prva asocijacija na Norvešku? Verovatno megapopularni synth-pop sastav „A-ha“, koji će, istina, debitovati tek dve godine posle junaka današnje muzičke priče. A šta je poslednjih decenija sinonim za skandinavski teški zvuk? Black metal žanr sa svojom opravdano neslavnom reputacijom. Međutim, uveliko pre njegove ekspanzije, svet su osvojili potpuno drugačiji predstavnici gitarskog zvuka. U pitanju je hevi metal bend TNT i zato nameravam da posvetim koji pasus njihovoj pesmi „Seven seas“, često nazivanoj „nezvaničnom norveškom himnom“. Kao što je uobičajeno za ovu rubriku, neophodan uvod u priču je – slušanje:

Grupa je osnovana 1982. kada objavljuju i debitantski album zahvaljujući ugovoru potpisanom sa nacionalnim ogrankom diskografske kuće „PolyGram“. Već naredne godine dolazi do promena u postavi, od kojih se najznačajnija ticala novog pevača: na mesto dotadašnjeg, Daga Ingebrigtsena, stiže Amerikanac Toni Harnel. Sin operske pevačice i fotoreportera odrastao je u Kaliforniji, gde je kao tinejdžer bio surfer i skejter. Potpuno suprotno tome, razvio je neobično interesovanje i divljenje za udaljenu nordijsku kulturu i mitologiju, uz privrženost  hard rock žanru. Kada je došao u kontakt sa snimcima grupe čiji je prvi album, inspirisan vikinškim korenima, većinom sadržao tekstove na norveškom, a zvukom potpuno odgovarao njegovoj muzičkoj viziji, nije se dvoumio želi li da postane deo njihove priče. Zahvaljujući impresivnom glasu raspona od četiri oktave, uklopio se sa skandinavskim rokerima i doneo im proboj na internacionalnu scenu. Ploča „Knights of the new thunder“ iz 1984. godine markirala je početak uzlazne putanje, ponuđen im je međunarodni ugovor sa „Mercury/Polygram“-om, a spot „Seven seas“ zavrteo se na MTV-ju, tada nezaobilaznom promoteru zaista dobre muzike.

Komercijalno uspešniji će im biti sledeći album (zanimljivog naziva koji se igra sa mogućom skraćenicom imena grupe) – „Tell No Tales“ (1987), ali su za našu današnju priču važniji prekretnički vitezovi. Mada je veći deo od prisutnih deset numera komponovan još tokom prve faze rada, sa originalnim pevačem, nove tekstove je uglavnom napisao Harnel. Dok će se od treće ploče u potpunosti okrenuti glam rock stilu, ovde su još negovali klasičan hevi metal zvuk. Prvobitno rešenje za omot je, zbog kontroverznog crteža polugolih žena (na slici levo), moralo biti zamenjeno svuda osim u Japanu (tamošnjem tržištu, do danas izuzetno naklonjenom metal sceni, i inače su oduvek namenjivana posebna izdanja ploča svih značajnijih bendova). Meni lično, drugi, novi omot se čini neuporedivo boljim i posebno sugestivnim u kontekstu pesme „Seven seas“, koja otvara album. Koautorstvo potpisuju svi članovi benda, a u tom trenutku bili su tu, pored Tonija Harnela (na ploči navedenog kao Hansen!): Roni Le Tekro – gitarista, Morty Black – na basu i sintisajzerima, Diesel Dahl – bubnjar.

Kao što sam već spomenula, za ovu numeru mnogi tvrde da je druga po redu nacionalna tema Norveške i zaista, kompozicija ostavlja prilično epski utisak, dok reči bude ponos i osećanje samosvesti. Međutim, iako se prilično jasno odnosi na Vikinge, njihovu istoriju i čuvene pohode koje su preduzimali – do danas zadivljujuće vreme dominacije, moćan doživljaj ima univerzalan karakter. Melodija je u najvećem delu ravna, što „skokove“ na pravim mestima čini vokalno i instrumentalno još upečatljivijim. Početna i središnja stišanost stvaraju sjajnu atmosferu iščekivanja, za kojim intuitivno znate da sledi nešto veliko. Tako i biva, posebno kod spomenutog uvođenja u jednu od najboljih gitarskih deonica koje ćete imati priliku da čujete. Roni Le Tekro je fenomenalan, dok glas Tonija Harnela i pored izuzetnog raspona i visine ne odlazi u preterani, neslušljivi falset.

Priča iz teksta je jednostavna: polazeći od kolektivne perspektive ratnika, evocira se odlazak u pohod, srca ispunjenog željom za trijumfalnim ishodom. Potonja dominira tonom čitave druge strofe, pa ipak, ovo nije preteća, „razbijačka” himna: samouverena pozicija se, budući već uspostavljena, samo konstatuje. Pojam sedam mora još u antičkom svetu se odnosio na vodeno prostranstvo poznatog dela Zemljine kugle, označavajući prevlast i širinu. Pominjanje longboat-a stvara nam mentalnu predstavu prepoznatljivih vikinških lađa, pa se prizori u svesti živo smenjuju pred upečatljivim stihovima. Slušajući ovu pesmu, osećate dostojanstvo kako jača, uz naboj prkosne želje da se branite od svih pretnji.

Specifičnost rok/hevi metal muzike leži upravo u navedenoj karakteristici, koju su momci iz benda TNT uspeli da pogode, time se svrstavši među hvale vredne predstavnike žanra. Kada sam bila introvertno, ismevano i nesigurno dete, zbunjeno odsustvom mogućnosti – ali, još više želje za uklapanjem u mnoštvo, ovakva muzika mi je pomogla da se osetim „kao kod kuće“ u svom malom, unutrašnjem svetu i shvatim kako postoji prostor, makar i par decenija udaljen, kome moja duša zaista pripada. Do danas me, kada god sam tužna, obeshrabrena ili razočarana, uvek na isti način podigne, podmladi u duhu, podseti na ono što jesam i za šta živim (isto čine knjige). Verujem da je afirmativna moć hard rock zvuka da pojača elan i posustalu volju za životom, uz čistu lepotu impresivnih vokala i virtuozne svirke, jedan od svojih boljih primera dobila i kroz pesmu o vladarima sedam mora.

Da se vratimo na omot, čija zamena spada među bolje poteze, šta god članovi benda možda o tome mislili: naslovna slika, zapravo, veoma dobro korespondira sa sadržajem i dinamikom pesme. Pored standardne vikinške ikonografije („rogati“ šlem i oružje u prvom planu), dok kreću prvi taktovi, kao da na drakaru uplovljavate u istu ovu, plavu izmaglicu. I sam zvanični video počinje prizorom improvizovane otvorene pučine, sa lađom na kojoj sviraju članovi benda. Impresivan deo posle drugog refrena živo dočarava tišinu uoči prolamanja grmljavine, dok ritam-sekcija lagano „odbrojava“ uz eho Harnelove naracije. A sam refren, tako jednostavan, ratnički koncizan – i odsečan: We are rulers of the ocean, kings of seven seas...isporučen nam je bez suvišnih pitanja, bez dileme.

Motive obnovljene slave i snage precizno povezujemo sa imenom ploče: vitezovi novog groma su neka vrsta Torovih ratnika. Pozivanjem na vreme nekada davno, neumrlu legendu i udruženu svest, ističe se spremnost za obnovu i/li održanje od predaka stečene slave (prošlo i sadašnje „mi“ se tu stapaju u jedan entitet): Long ago we sailed with fury,/ across the oceans of the world,/ the legend lives, it stays forever, /we are ready – so beware... Iako se spominju uzavrela krv (...for blood is our hunger) i pretenzije za dominacijom (...to take on all the world), agresivnost ili ugrožavanje nisu nešto što ćete osetiti čak ni kao prizvuk. Sve je čist ponos, utemeljen u samosvesti (we know where we stand) – a njoj nas, da se vratim iskustveno proverenoj tvrdnji, hard rock muzika uči i uvek opominje, bez obzira na to bavi li se savremenim, angažovanim ili udaljenim, istorijsko-fantastičnim temama. Sem toga, potpuno sam sigurna da bi ovo bio savršen soundtrack za seriju „Vikinzi“, kojoj pripada, na ovaj način zatvoren, improvizovani nordijski novembar na blogu. Skål!