Divlje jagode – „Jukebox“ (2020)

komentariše: Isidora Đolović

Već je mojoj generaciji džuboks bio daleka, arhaična stvar koja u svojstvu živopisnog podsetnika na (bolju) prošlost stoji negde u ćošku bolje opremljenih retro-lokala. Mnogo češće smo ga viđali samo na filmskom platnu, usled čega je oduvek uživao status magične naprave, zvučnog vremeplova, nečeg što je vredno strahopoštovanja u svojoj tajanstvenosti. Za neupućene kojima je i kompakt-disk staromodna pojava, sledi malo rečničko objašnjenje: džuboks (izvornije „džuk-boks“) je poluautomatizovani uređaj koji vam „na novčić“ pušta odabrane pesme iz sopstvene zbirke. U širu upotrebu ulazi četrdesetih godina prošlog veka, gde drugde nego u Sjedinjenim Američkim Državama, da bi ubrzo osvojio svet i najveću popularnost uživao u razdoblju između '50-ih i '70-ih. „Divlje jagode“ su poslednji talas aktuelnosti džuboksa uhvatile zahvaljujući svojim debitantskim singlicama, što nije jedina veza usled koje slavljenički album naših hard'n'heavy legendi nosi upravo takav naziv. Dugovečni sastav je prošle godine krenuo sa obeležavanjem četiri decenije postojanja (istim povodom sam im od srca posvetila tekst – OVDE), pa dugoočekivano povratničko izdanje „Jukebox“ karakteriše prilično simboličan koncept.

Brzo se pokazuje da izbor imena nije nimalo slučajan – od dizajna omota do rasporeda i odabira pesama, „Jukebox“ predstavlja osvrt ka prošlosti odenut u ruho sadašnjice. Priznajem da sam se, kao verovatno i većina fanova, nadala potpuno novim snimcima. Stoga je, na prvu, ideja oživljavanja postojećih hitova grupe možda pomalo razočarala nas jagodare gladne noviteta. Međutim, pokazalo se da je u pitanju više od kompilacije sa obnovljenim aranžmanima: pozvani smo na setno i u isti mah munjevito putovanje do prošlosti i natrag, tokom koga ćemo biti ispunjeni još jačim elanom i pozdravljeni porukom neuništivosti.

Sniman 2018. i 2019. godine u studiju „Šišmiš“, „Jukebox“ u vizuelnom smislu nastavlja jasno utisnutim tragom petnaestogodišnje saradnje sa izdavačkim kućama Jugoton i One records, koja je uveliko prepoznatljiva po omotima u steampunk stilu sa znatnim udelom elemenata groteske, na ljubičastoj pozadini. Naslovna slika ovoga puta jasno sjedinjuje staro i novo, sa zmijom koja se obmotala oko džuboks-aparata i mogla bi signalizirati Koverdejlovu „beloušku“ (Whitesnake) u kojoj Sead Lipovača umalo da, svojevremeno, postane stalni gitarista; a može biti i da je u pitanju primerak iz edenskog vrta što povezuje nevinost početaka i iskustvo saznanja, ovoga puta ubiranjem – jagode.

Kao jubilarni, rođendanski projekat, album je okupio nekadašnje i nove članove, pa ćemo tako čuti čak pet sjajnih vokala. Svirali su: Sead „Zele“ Lipovača – gitarista, ali i producent izdanja; Livio Berak – vokal; Damjan Mileković – basista; Emil Kranjčić – bubnjar i Damjan Deurić – klavijaturista, uz sjajne goste. Numera je dvanaest, od čega su četiri prvi put pred nama, a jedna je obrada klasične kompozicije kojom Zele održava kontinuitet sa legendarnom pločom „Konji“ (kada je snimio „Turski marš“), ali i sopstvenim solo radovima. Izdanje je ugledalo svetlost dana 31. januara ove godine, uz efektnu promociju i do sada objavljenih sedam pratećih video spotova. Neposredno uoči proglašenja pandemije korone, Zele je gostovao na „Radiju Beograd 202“, najavljujući koncertnu turneju po regionu koja sada, nadam se, samo čeka bolje vreme. Naslovna numera je proglašena za Hit nedelje istog radija, ispostaviće se, poslednji pre nego što je uvedeno vanredno stanje (a sa njim i izmenjena programska šema), te mu je samim tim „mandat“ trajao neuobičajeno dugo: od sredine marta do 1. juna!

Strukturno, noseći stubovi albuma su, slučajno ili planirano, upravo tri noviteta: otvara ga „Jukebox“ (ujedno od početka do kraja najubedljivija, melodijski „zarazna“ i izrazito znakovita pesma), u sredini je zanimljivi „Virtualni svijet“ sa aktuelnom tematikom, a ulogu odjave ima energična balada „Znamo da je kraj“, uveliko zaživela među publikom (moje utiske o njoj možete pronaći u spomenutom tekstu o bendu). Negde između, udenut je „Dug je bio put“, ali moram priznati da mi spoj hard rok i rep muzike (čast izuzetku zvanom „Walk this way“) nikada nije zvučao kao naročito srećno rešenje. Uopšte gledano, prilično je nezahvalno, stoga možda i bespotrebno, stavljati originalne, već legendarne verzije u takmičarski odnos sa novima, ali se u određenom trenutku barem delimično sličan pristup ne može zaobići. Zato ću, sa svoje strane, pokušati da što objektivnije predočim koje to kvalitete i nedostatke donosi muzička kutija za rekapitulacju, iz radionice grupe koju, zašto ne naglasiti i to, moja malenkost beskrajno voli.

Nema sumnje da je „Sama si“ (meni lično omiljena stvar „Divljih jagoda“ svih vremena) neponovljiva u Alenovoj, mejdenovski moćnoj verziji sa ploče, ili da „Ulica na lošem glasu“ u originalu poseduje jedinstveno prljavi, sirovi šmek. No, obnovljene interpretacije su sigurne i produkcijski ispolirane, zahvaljujući njima će neki novi obožavaoci saznati za originale, a čuti duete pevača iz udaljenih faza karijere benda vredi svakog (za džuboks) novčića. „Ulica na lošem glasu”, numera sa albuma “Stakleni hotel” iz 1981. godine, sada je ekranizovana u mali steampunk film, kroz koji nas vodi dijalog predstavnika stare garde (Toni) i mlađih snaga (Livio). To je zanimljivo iščitavanje teksta koji je u svakom slučaju oduvek zvučao prilično intrigantno i u svesti slušalaca namah stvarao živopisne slike (Najgora je, kažu, ta ulica u gradu – slaba svijetla, kante svud. Djevojke se vuku trotoarom i čekaju da naplate trud. Nemoj da te put tamo nanese, zaobiđi četvrt tu – osim ako nećeš da vidiš šta je život na pločniku!). Fin novitet predstavljaju klavijaturske deonice. 

Što se tiče drugog dueta, koji ovoga puta izvode Livio i Žanil Tataj Žak (vlasnik verovatno najimpresivnijeg vokala u dosadašnjoj karijeri „Jagoda”), radi se o numeri „Sama si“, koju znamo sa albuma „Čarobnjaci“. I za nju je osmišljen interesantan video, u kome Livio i Žak igraju veoma napetu partiju šaha, istovremeno vodeći „gromoviti“ glasovni duel. Estetika spota i važan udeo klavijatura daju čitavom ostvarenju gothic/sympho vajb. Žakova interpretacija je i dalje jednako impresivna kao na albumu „Sto vijekova“, veoma podsećajući na Brusa Dikinsona. Ipak, staru verziju krase tvrđi zvuk i bolji središnji solo u pravom old school stilu, po ugledu na tada aktuelni Novi talas britanskog hevi-metala, tako da ostaje bez premca. Zapravo, mislim da je čak i prepev iste numere, „Living in my dreams“ iz 1997. (koji je otpevao upravo Žak), superiorniji od najnovijeg.

U „Zbog tebe, draga” (originalno na „Labude, kad rata ne bude“, 1994), mikrofon preuzima basista Damjan Mileković, što nije prvi put u istoriji sastava, budući da su na istoj poziciji debitovali Alen Islamović i Zlatan Čehić. Potonji, koji je prvobitno otpevao ovu pesmu, jednostavno je neponovljiv. Mada je nova verzija muzički sasvim pristojna, Damjanova interpretacija odsečnošću suviše „vuče“ na Dragija Jelića, odnosno, fali mu Čehine čistote i šarma (kako napisa neko u komentarima sa Youtube-a, glas-šećer). Ovo, doduše, izgleda nema mnogo veze sa „zamenskim vokalom“: naime, svakako najdraži gost, koji je u međuvremenu ponovo postao stalni član benda, Toni Janković, dobio je priliku da otpeva „Zvijezdu sjevera“. I mada je njegova boja glasa prelepa, nova verzija više zvuči kao šlager – mirnija je od originala i nekako lišena emocija koje je Zlatan unosio u njeno izvođenje.

Dve numere koje je dobio mnogima omiljeni Mladen Vojičić Tifa na nesreću su, zbog njegovog s godinama sve slabijeg glasa, znatno usporene. Posebno „Zauvijek tvoj“ zvuči nekako „kilavo“, tužno, bez režuće uraganske emocije koja i dalje fascinira pri svakom slušanju originala. Tamo su snazi doživljaja doprinosili ne samo zaleti pri refrenima, već i činjenica da tokom strofa možemo čuti Tifu kako diše, što zaista stvara sliku zime, sleđenosti tela i duha. Sada, Vojičić pokušava da nedostatak tog naboja nadomesti umetanjem veznika „i“ gde mu mesta nije bilo. Ono čime je, ipak, izbegnuto da zvuči sasvim nemoćno, jeste njegov redak kvalitet unošenja čitave duše (pogledajte tekst OVDE) u interpretaciju, pa iskrena emocija ne ostaje neprimećena, kao ni zaista prekrasan spot. Osim Tife, tu je još jedan stari znanac, Edin Šehović Šeha, koji je bio bubnjar i na ploči „Konji”, gde se ova pesma u originalu nalazi.

Druga balada, „Sarajevo, ti i ja“, postaje posebno simbolična uzmemo li u obzir Tifinu ličnu istoriju sa rodnim gradom i činjenicu da mu se supruga zove Ljiljana, baš kao devojka u pesmi. Međutim, opet se suočavamo sa činjenicom da bez Čehe to jednostavno ne štima, kamerna atmosfera novog aranžmana suviše „vuče“ na ono što je Rihtman radio za „Bijelo dugme”, dok Tifa peva isuviše rastegnuto i uz na momente iritantno naglašavanje reči, tek na kraju dopuštajući da osetimo staru, dobru snagu u njegovom glasu. U ovoj numeri zastupljena su još dva gosta: basista Sanin Karić (poznat po radu u „Indeksima“, „Bijelom dugmetu“, „Teškoj industriji“ i „Vatrenom poljupcu“) i bubnjar Nenad Borić.

Već spomenuti instrumental, „Za Elizu“, sjajno je svedočanstvo obožavanja koje Zele Lipovača gaji prema svom instrumentu, kao i već dobro poznate reputacije zaista dobrih hevi metal gitarista kao „klasičara sa distorzijom“. „Dug je bio put“ je još jedna sveža, autopoetička numera sa zanimljivim tekstom o genezi, pobudama i posvećenosti rokera (Ne sviram, mala, da voliš me ti – svira oluja u meni). Ona teče sasvim fino, sve dok se ne uključi gost. Nisam upućena u rad repera Marina Ivanovića, tako da ne bih volela da se nesvesno povedem za „rečitim“ pseudonimom Stoka, ali mi deluje kao „padobranac“, niotkuda zalutao u pesmu kojoj je bio dovoljan i sam Liviov vokal. Nije da nisam navikla na pokušaje uspostavljanja saradnje između repera i metalaca, ali se uspešni primeri tog tipa mogu nabrojati na prste jedne ruke i ovo definitivno nije jedan od takvih. Ruku na srce, mada Stokinom deonicom tema ne gubi na poenti, pesma biva nepovratno „rasparana“ tako da Berak, dobra gitara, ni klavijature koje evociraju debitantsku ploču „Jagoda“, do kraja ne uspevaju da je (i)skupe. Moguće je da ova sinteza predstavlja pokušaj približavanja zvuka benda savremenoj omladini koja uglavnom nije toliko fokusirana, niti posvećena jednom pravcu, ali jednako je istina da bendu kao što su „Divlje jagode“ nisu potrebni bilo kakvi kompromisi.
 

Najbolje od albuma – obavezne  3:

1. „Jukebox”

Naslovni, noseći singl koji izuzetno lepo sumira dosadašnju misiju „Divljih jagoda“. Čak i ukoliko niste pogledali prateći spot, gde devojka (Anđela Popić) pritiska simboličnu kombinaciju  brojeva na džuboksu – 40, nakon čega je Toni Janković, prvi i legendarni vokal „Divljih jagoda“, šarmerski provodi kroz karijeru svoje grupe, emociju i poruku će vam preneti zarazni (doslovno catchy) refren, neka sveprožimajuća toplina i dobroćudnost. Dobra retrospektiva je pojačana flešbek-kadrovima u videu, pri čemu je kod prikladnog dela druge strofe (Pitaju me kad je dosta – ja im kažem: nikada! Ja ću s pjesmom ravno gore, baš na vrata nebeska….) ubačen omaž pokojnom Mustafi Ismailovskom Mucu, klavijaturisti originalne postave – uz melodiju „Sjećanja“. Završni naklon članova pred predstavnicom mlađe generacije koja ih, u skladu s time, snima novim modelom kamere, takođe ostavlja veoma dobar utisak: vreme prolazi, promene su prirodne, ali ponešto ostaje neizmenjeno i sigurno. Sami stihovi, čiji je autor Nenad Ninčević, podsetiće na tinejdžerske dane kada je većina nas postala načisto zašto, doživotno, volimo baš ovaj žanr. Svaki put kada slušam omiljeni teški zvuk, osetim u srcu da ću zauvek biti ista  oduševljena devojčica koja je satima sanjarila uz muziku. 

Pitaju me što je ljubav – ja im kažem: rokenrol; neki klinci pored mora, na gitare pala sol. Nismo znali što nas čeka, al' je bilo nevažno. Sanjali smo iste snove, pjevali smo zajedno.

2. „Virtualni svijet“

Ovo je druga numera kojom je basista Damjan predstavio svoje glasovne mogućnosti i znatno popravio utisak u odnosu na „Zbog tebe, draga“. Vokalno je ubedljiviji i više svoj; instrumentalno se izdvajaju solidan uvod i još bolji solo; dok se tekst pozabavio temom savremene otuđenosti i vakuuma u međuljudskim odnosima, gde nas vreme brzo nagriza i troši, dok poruke zamenjuju neposredni kontakt i, sada posebno upadljivo, dodir (Živimo laž, a kraj nas prolazi, sjećanja – ne zna im se broj...).

3. „Nemam ništa protiv“

Nekim numerama je, usled toga što su se našle na ne tako zapaženoj singlici, nikad ne dospevši do albuma, suđeno da utonu u zaborav. Ukoliko se autori sete da ih „izvuku iz naftalina“, a u njima postoji barem zrno kvaliteta, nije isključeno da ih očekuje novi, pravi diskografski život. Za ovu pesmu, objavljenu davne 1979. na A strani singla „Nemam ništa protiv / Bit' će bolje“, veliki broj ljubitelja grupe možda ne bi ni čuo da nije došlo do više nego odličnog obnavljanja gradiva – ovoga puta sa Liviom iza mikrofona. Pesma za koju je stihove, inače, napisala Marina Tucaković (otuda konstrukcije „objektivno – subjektivno“, da ne kažem „apsolutno – permanentno“!) u vreme faze učestale saradnje sa rok muzičarima, govori o devojci koja voli da, u inat strogim roditeljima, skita non-stop, a dragi joj se ograđuje od svega toga. Možda danas tema zvuči, ako ne baš skroz zastarelo, a ono barem naivno, ali imajmo u vidu da je pesma nastala u nekom bezazlenijem vremenu. Uprkos splavarskom spotu (zar je morao baš kazino?), vokalno, muzički, energijom koju nosi – žargonski rečeno – razvaljuje!

Objektivna ocena:  6,50/10

Možda sam mogla biti darežljivija, ali činjenica je da ovoga puta mnogo zasluga odlazi sentimentalnom značaju novog izdanja za dugogodišnje fanove, pa i sam bend. „Jukebox” je slušljiv album koji uspešno funkcioniše kao podsetnik ili podsticaj za istraživanje njihovog opusa; zatim, oda svima koji su do sada učestvovali u nastajanju, kako Zele kaže, muzičke bajke kakvu je počeo da sanja u detinjstvu; naposletku, poziv nekim novim poštovaocima i dokaz da se „Divlje jagode“ dosledno drže svog pravca. Doduše, pri ponovljenom slušanju verovatno nećete vrteti listu od prve do poslednje pesme, ali zasigurno se izdvajaju najmanje tri-četiri koje će biti iznova i iznova odmotavane: a to je već nešto, zar ne? Do narednog studijskog izdanja, jer, iako numera koja zatvara CD kaže drugačije, mi znamo da ovo NIJE kraj.