Kako je propao Ragnarol: „Vikings“, V put – uzalud (2)

 komentariše: Isidora Đolović

 

Epizode 8 – 14: Ljudi i bogovi

Poslednje tri epizode „prvog poluvremena“ najvećim delom su posvećene borbi za Kategat. U osmoj epizodi je, posle dužeg vremena, prisutna zaista dobra priča u vezi sa pregovorima između dveju sukobljenih strana. Prilikom suočavanja, dolazi do zanimljivog kontrastiranja i iznošenja na videlo pojedinačnih interesa, svega što se (ne) može rešiti ili preko čega je (ne)moguće preći.   

Flokijevu priču o teškoćama pri stvaranju nove naseobine ne uzimam mnogo u obzir, jer mi nije dovoljno zanimljiva i pored kakvog-takvog dramskog potencijala (izdvajanje onih koji su za ili protiv, sabotaže potonjih, pa ipak se niko ne vraća natrag). Bjornova nova supruga, sa izuzetkom one krevetske scene, ima ulogu mutavog kamena. Torvi se dodatno zbližava sa dojučerašnjim deverom (koji je, šta, malo stariji od njenog sina Gutruma?), a ljubomorna Margret, kod kuće, paranoične sumnje istresa na Torvinoj deci koju su joj poverili na čuvanje. Najgora dadilja ikad, izuzmemo li Aslaug ranije – Bjorn baš ne zna da bira, ili ga (pre će biti) nije mnogo briga gde mu klinci borave dok ratuje....i juri sojke.

Lagertino naglo zbližavanje sa zarobljenim Hegmundom je još jedan isforsirani, s neba, pa u rebra podzaplet. Mogu da shvatim zašto je bogomoljcu-ženskarošu prijatnije da bude zatočenik zgodne Severnjakinje nego uvrnutog mladog invalida, pa ipak joj nešto prebrzo, posle dana poznanstva, garantuje odanost i poverava mač, život, kao i grešne porive koji ga uvek muče, uprkos predanosti veri. Izgleda da je preterano čulni sveštenik zato i prisegao lepoj kraljici?

Koliko god bilo zabavno, ostaje prilično neprijatno gledati Haraldovu zagrejanost za ulogu supruga i budućeg oca, pri čemu scenaristi očekuju da zanemarimo činjenice: on je KIDNAPOVAO ženu koju su mu, kako sad tvrdi, „bogovi namenili“ – što čini, jel'te prilično diskutabilnu osnovu za brak; ta ista žena mu uzvraća koliko i drvo (možemo li je kriviti, s obzirom na okolnosti?); a dinastiju mu možda prave lokalni ribari. Astridina unutrašnja kolebanja data su tek u nagoveštajima. Kad smo kod toga, čemu je uopšte služio onaj klinac – svedok silovanja Astrid pre par epizoda, osim kao još jedan primer ranog voajerizma mladih Vikinga (setimo se, Sigurd je tako svedočio majčinoj preljubi)? Rodbinski odnosi su ovde, uopšte gledano, krajnje čudni: udruživanje sa ubicom majke/roditelja, spavanje sa ljubavničinim sinom, ženidba silovateljkinom ljubavnicom, muvanje sa bratovljevom bivšom nevenčanom suprugom, sabotiranje rođenog deteta, spavanje sa svekrom, zavođenje sveštenog lica...

Kraj Etelvulf se nije pošteno ni nanosao krune, kada jedna pčela izaziva neočekivani preokret na britanskom tronu. Danas bismo odmah prepoznali da ga je, krajnje prozaično, usmrtila alergijska reakcija, međutim, u ono vreme bila je to zagonetka. Na samrti, stiže da posavetuje sinove da „slušaju majku, jer je mudrija od svih nas zajedno“, a ucveljena Džudi će, koliko već sutradan, učiniti sve da, protivno naslednom nizu, biologiji, volji većine, pa i samog Etelreda, natera dotičnog da se odrekne krune u korist mlađeg brata. Dok ona poteže krajnje pristrasne argumente („tvoj brat poseduje sposobnosti koje ti nikad nisi imao“, „išao je na hodočašće u Rim i papa ga je blagoslovio“, „Ekbert je verovao u njega i namenio mu presto“, „on će biti novi, progresivni tip vladara“ – ovaj, hoćemo li malo o neravnopravnosti pruženih šansi?), plemići koji negoduju, što je još zanimljivije, ističu sve Alfredove realne mane („previše je bolešljiv“, „nije ratnik“, „nezreo je“) osim glavne, koja ga u startu isključuje kao naslednika krune: on uopšte nije legitiman (barem u Hirstovoj verziji). Bilo kako bilo, dok ga posmatraju kako tetura ka prestolu sa krunom i skiptrom, svi kliču sem oštećenog Etelreda – i ne, brinite, mamici to nije promaklo. Sersei Lanister u poređenju sa ovom ženom deluje kao sušta vrlina.

Finale prve polusezone otvara najmoćnija scena u dosadašnjih deset epizoda i, usudiću se da kažem, jedna od najemotivnijih u celokupnom toku serije. Jutarnja magla se podiže sa severnih šuma, tamna i tmurna atmosfera obavija sve tišinom iz koje se, u jednom trenutku, izdvaja glas ratnika. Halfdan peva staru nordijsku pesmu (na danas izgubljenom jeziku) kojoj je majka u detinjstvu naučila njega i brata. Sada sa suprotne strane, pridružuje mu se Haraldov glas. Nikada ranije nisu se borili jedan protiv drugog, ni bili dalji – niti će ikada ponovo, jer je jasno da ovaj zloslutni, tužni muški pev jeste labudova pesma za jednog od njih. I obuhvata, zatim, još mnoge koji različito reaguju, uvlači se ili samo okrzne brojna srca, okorela od osvetoljubivosti, utrnula od bola, usplamtela od slepe ambicije i pohlepe. Poslednji put, progovara zov krvi, otuđene slučajem ili slobodnom voljom – kako za koga, i od njega nam se ježi koža, od te tužne, mračne lepote koja donosi neizbežnu tragediju. Najbolje od polusezone je pred nama:

Što se tiče samog polufinala, u skladu sa naslovom – „Moments of vision“ – bitka je prikazana nizom pojedinačnih meditacija i ne naročito veštim, neujednačenim prebacivanjem fokusa (pomalo u stilu „Ilijade“, gde se prati svaki ratnik/duel ponaosob). Ukoliko ste se nadali nekoj „makljaži“, razočaraćete se: bilo je više rastanaka i patetičnih oproštajnih govora, uz poneki herojski gest.

Najzanimljivije:

1. Sudar Haralda i Halfdana, kome prethodi introspekcija mlađeg brata obeležena motivom peska koji mu curi kroz prste. Poslednjim izgovorenim rečima: This is life (propraćenim vizijom pustinje i već spomenutog peska, koji se ne da zadržati – baš kao ni život umirućeg) – and this is death, brother (ukazujući na sadašnjost bojnog polja i besmisleni, tuđi bratoubilački sukob u kome satiru one koje najviše vole), Halfdan poentira od pre nekog vremena stečenu spoznaju. Upoznavši širinu sveta, postojanje izvan ambicija i pohlepe, više nije čovek te i takve realnosti (zato mu je i lako da se, iz meteža krvoprolića oko sebe, mentalno izmesti u tišinu dalekog nepreglednog prostranstva), ne pripada joj, pa smrt dolazi u pravi čas. Izuzetno jaka scena.

2. Harald još ne zna da mu to neće biti jedini tragičan gubitak. Uoči bitke, ultimativnim gestom koji je romantičan (u)koliko cela priča to može biti, dozvoljava Astrid da mu odseče kosu – kako je, prema davnom zavetu, odlučio da uradi kada „nađe ženu svojih snova“. Ono što je za nekoga san, drugome je košmar i zato će Astrid, vidno užasnuta, čim se nađe oči u oči sa Lagertom, namerno „natrčati“ na njen mač. Harald se bezuspešno protivio njenom učešću u borbama, zbog trudnoće, naposletku popustivši Astridinoj želji da nerođeno dete „oseti bitku“. Na kraju će ona moliti Lagertu da je ubije, rečima: „Ne mogu da rodim ovo dete“. Iako me većim delom svog prisustva u seriji nervirala, od ove sezone mi je Astrid postala interesantnija i kao lik počela da dobija nekakvu individualnost. Zato je ovo, uprkos svemu, jedna od potresnih smrti. Finehair, dakle, uzalud žrtvuje kiku: sreća pa ovde Vikinzima kosa abnormalno brzo raste.

3. Lagerta se čitavim tokom bitke kreće poput mesečara, ucveljena i neuobičajeno sentimentalna. Njenoj neuverljivosti ću uskoro posvetiti koji red, pa za sad spominjem jedinu dobru scenu – tačnije, viziju – sećanje na sebe kao devojčicu i trenutak kada je od oca, kao ohrabrenje, dobila ogrlicu sa priveskom Torovog čekića da je čuva kroz život. Primetićete, možda, da sličnu nosi kralj Harald.

Neubedljivo:

1. Ajvarova fiksacija Lagertom kao metom osvetničke srdžbe čini da, u jednom trenutku, bojno polje vidi kao ogroman danse macabre, prostor po kome naivno urađeni kosturi vitlaju oružjem (užasan CGI!). Druga scena gde je smešan u svojoj, tek rastućoj, pozi „većeg od života“, tiče se sapuničarskog obrta u kome je bogalj prohodao (ali se ne uključuje u bitku koju, svejedno, dobija);

2. Margretino ludilo, buncanje kod Seer-a na koga smo već sasvim zaboravili, i to što nosanjem cepanice neverovatno podseća na čuvenu stanovnicu Tvin Piksa;

3. Bjorn, inače uveliko pretvoren u običnu tupu sirovinu, kroz celu epizodu se uglavnom njušio sa najnovijom ženicom (Sniffrid!), ili pak sećao njušenja, na kraju zaplakavši zbog njene pogibije u gerilskom napadu Sami-nindži. Nas nije pogodilo, bila je krajnje nebitna;

4. Lagertina najednom ogromna ljubav sa biskupom Hegmundom, zaključak da „sada može umreti”, jer joj je, eto, uzvraćeno. Znate se, koliko, dva-tri dana? Nije ni čudo što Bjorna ne drži mesto pored jedne žene...

Podnošljivo:

1. Ube i Hvitserk. Mada se nikad nisu voleli koliko H & H, braća ne uspevaju da napadnu jedan drugog i očajanje zbog toga što srce nadvladava ratnički zov, kanališu u horskom kriku – a Hvitserk i u sukcesivnom ubistvu Gutruma, Torvinog sina. U pitanju je još jedna krupna istorijska netačnost koju je Hirst sebi dozvolio: budućeg kralja Istočne Anglije, koji je predvodio dansku vojsku i, nakon poraza od Alfreda Velikog, prihvatio hrišćanstvo nastavivši da vlada, autor „Vikinga“ je pokosio u sedamnaestoj godini, pre nego što uopšte stigne da bilo šta od navedenog i zamisli. Opet, setimo se, u njegovoj viziji je Alfred vanbračni sin anonimnog monaha.

2. Torvi, čijom se majčinskom brigom opasno nepromišljeno poigrala luda Margret. Žena je upravo videla kako joj gine najstarije dete – u takvim trenucima se ne treba kačiti sa njom.

3. Mojsijeva, pardon, Flokijeva priča je i dalje dozlaboga dosadna, ali, eto, bar se uverio da čak ni netaknuta priroda i novi počeci ne isključuju otrov sitne i krupne ljudske zlobe.

Sve u svemu, poglavlje se privremeno zatvara dolaskom otuđenog strica. Rolo stiže na Hvitserkov poziv, vidno ostareo – za razliku od Lagerte, kojoj je (od traume) preko noći osedela kosa, ali ta perika je jedina promena i čini je pogodnom za neku kasniju ulogu u ekranizaciji Martinovih priča o Targerijenima. U „Vikinzima“, naime, samo muškarce nagriza zub vremena – žene se decenijama ne menjaju, pa zato Lagerta, Džudit, Torvi...više deluju kao drugarice svojih odraslih sinova, a uglavnom su mladolikije i od (budućih) snajkica. O, kako stići do te čudesne zemlje i prevariti neumoljivi rad godina, bez botoksa i hirurških estetskih zahvata?

Druga polovina sezone nam pokazuje preokrenute uloge: sada je Ajvar zavladao Kategatom, dok su Lagerta i njeni primorani da beže. Na razuzdanoj proslavi, za mnoge, Pirove pobede, ponovo se na horizontu dešavanja ukazuje Frejdis, vlastoljubiva oslobođena robinja. Njen preterano „uprepodobljeni“ izgled ne može da zavara nikoga sem Ajvara. Ali, pre toga, poseta strica donosi priliku da se evociraju uspomene i sklope novi sporazumi. Rolo će inkognito otići do Lagertinog zbega, ispravno pretpostavljajući da se radi o nekadašnjem skrovištu gde su se tokom sukoba sa jarlom Borgom u II sezoni skrivali Aslaug, Sigi i deca. Nudi im pomoć u vidu tajnog prebacivanja na teritoriju Franačke. Ovom prilikom, Hirst još jednom poseže za nedopustivim Televisa presenta adutom, zarivajući još jedno sečivo u srce sopstvene serije: Rolo tvrdi da je Bjornov otac, a Lagerta ne može da negira.

Sam Bjorn, načuvši razgovor, rezonuje razložnije od svih: s obzirom na to da niko ne može dokazati biološko očinstvo u vremenu pre DNK testova, za njega se računa samo onaj ko ga je odgajio, na koga se ugledao i kome je, uopšte uzev, najsličniji – Ragnar. Ponuđenu pomoć ne prihvata iz principa, kada već dolazi od izdajnika. Dok Ajvarove trupe kasnije stignu, prateći informaciju prodatu po debeloj ceni, ovi će već otperjati za Englesku, brodom ukradenim iz Haraldovog prestonog grada. Teleport funkcioniše odlično – za dan su prevalili toliku razdaljinu, za dva prešli u Veseks. Hegmund obećava da će se založiti za njih, što svakako zvuči kao bolja opcija. Za sobom će ostaviti samo poludelu Margret, vezanu u svinjcu – što je, uprkos svemu, veoma svirepo od Ubea.

Dok Etelred srčano vodi bratovljeve bitke na terenu, Alfred stiže da se zameri crkvenim vlastima insistiranjem na reformama (služba na engleskom jeziku, spisi dostupni svima). Džudit mu planira brak, sasekavši svako protivljenje onim „mama zna najbolje!“ Takvo stanje u domovini zatiče Hegmund, blago zaprepašćen smenom na prestolu. Vikinški gosti završavaju u tamnici, no, Alfred uskoro pokazuje sklonost da pregovara i, pod određenim uslovima, izađe u susret paganima. Budu li mu se stavili na raspolaganje u borbi protiv danskih pljačkaša, obezbediće im naselje, ono isto koje im je Ekbert zakinuo. U međuvremenu je, zbog ukazanog gostoprimstva, na udaru novih kritika iz crkvenih redova.

Hegmund očekuje da mu, tek tako, vrate zvanje biskupa Šerburna, sada dodeljeno lordu Katredu. Smatra se oštećenim, iako su ga u odsustvu proglasili mrtvim, a ni svojim životnim stilom nije baš predstavljao vrlinu. Katred uhođenjem razotkriva da Hegmund krši zavet na celibat – i to sa pagankom („you fornicate almost daily“ – na ovu repliku sam se pošteno ismejala!). Mada optuženi ne greši mnogo spočitavajući rivalu licemerje i oportunizam, nema ni nešto mnogo veća prava da se žali.

„Varvarske“ pridošlice, pre svih nezasiti Bjorn, privlače pažnju Alfredove antipatične buduće neveste. Inače Džuditina rođaka, princeza Elsvit je, iako su joj severnjaci ubili oca, fascinirana ženama-ratnicama, a još više Ironside-om. Bogobojažljiva će se zato prvom prilikom smestiti u krevet zaljubljivog Vikinga, čija udovačka ucveljenost nije dugog daha.

Harald nešto ozbiljnije shvata svoj gubitak, tako da mu nije svejedno dok Ajvar svima predstavlja novu suprugu, pohvalivši se da je, već, trudna! Ipak, reakcija koju Harald i Hvitserk dele, u stilu: „Ma, važi, kako da ne...“ dovoljno jasno upućuje na to da se, pored ustaljenog nadimka The Boneless, najmlađi Lotbrokov sin sada komotno može zvati i The Brainless ili The Clueless. Naime, proračunata Frejdis uspeva da ga ubedi kako i bez odnosa, pijući njegovu krv sa rasečenog dlana, može da začne sina koji će biti božanstvo, kao i sam Ajvar.

Čak ni luda Margret ne veruje u slične budalaštine, pa će platiti glavom zbog svog dugačkog jezika, nagle opsesije krunom i Ajvarovog košmara u kome je vidi kako mu zariva nož u srce. Noćni posetioci će staviti tačku na njenu priču. Ube, sa kojim ionako nije imala dece, uveliko je iskoristio poremećenost svesti kao savršen izgovor da je napusti. Sada mu Alfred nudi pokrštavanje kao garanciju mira.

Svoje dugove, ali bez posrednika, plaća i Hegmund. Njemu nisu potrebne maskirane nindže da bi eliminisao Katreda, ispred oltara i usred dana, više nalikujući Rambu – kao i čitava, glupa scena ubistva. Za „božjeg čoveka“, prilično je krvoločan.

Pitanje očinstva i produžetka loze kao garancije dominira epizodom, vršeći sličan uticaj na obe paralelne strane priče: i Alfredu i Ajvaru će biti poturena kukavičja jaja još pre zvaničnih svadbenih ceremonija, što kao da je najavila ona patetično bespotrebna Rolova ispovest iz prethodne epizode, a poentiralo Haraldovo zapažanje da se ništa ne rešava, niti završava prividnim osiguravanjem prestola preko uzurpirane materice – a on bar to odlično zna...

Zanimljivo je posmatrati kako pohlepa za vlašću nekad znatno više obuzima žene nego muškarce (primer su Džudit, Margret, Frejdis, Astrid, pa i nova veseška kraljica), dok su im druge sušta suprotnost (Torvi ili Lagerta), iako su imale priliku da osete teret titule. Moglo bi se čak reći da je slogan ove sezone sadržan u šaljivom podnaslovu mog narednog teksta, planiranog za sedam dana, i da se uspešno može primeniti na većinu ženskih likova, starih i novih.

Ajvar je i dalje, od četvorice preostale braće, ubedljivo najzanimljiviji, a dečko odlično glumi, ali sam lik prelazi u karikaturu, jednodimenzionalnog negativca. Ube se krivljenjem/izvijanjem tela jedno vreme očajnički trudio da imitira Ragnara, Bjorn takođe – grimasama i glasom, ali je to delovalo više nego jadno.

U Veseksu, Alfred pada na Hegmundovo opravdanje da je počinio nedopustivi zločin iz brige za kralja, jer su Katred (kao predstavnik crkve) i određeni deo plemstva skovali zaveru za njegovo svrgavanje. On, naravno, ne zna sa sigurnošću koliko je u pravu, ali, poslužiće sasvim dovoljno da ubedi mladog vladara. Etelred zaista ima razlog da negoduje usled pomilovanja i unapređenja ubice, jer je – ne konsultujući mamu Džudit – odlučio da se oženi Katredovom kćerkom. Kao i čitav život starijeg sina, ta ceremonija će se odigrati negde iza kulisa, za razliku od Alfredovog venčanja. Šteta što je scena odvođenja mladenaca u ložnicu naglo „presečena“ usred kadra Elsvitinog zabrinutog lica, pa ne znamo je li prošlo neprimećeno da je neko (Bjorn) već iskoristio „pravo prve bračne noći“. Kao i klinja koji krišom gleda silovanje, ovo je jedan od elemenata priče koji je Hirst jednostavno ostavio bez razjašnjenja, iliti, rečnikom Beniofa i Vajsa (autora  „Game of thrones“) – „(he) kind of forgot it“.

Pored venčanja, imaćemo i duplo krštenje – Torvi i Ube se makar deklarativno odriču paganstva i postaju „dobri hrišćani“. Ovaj potez neće baš popraviti Alfredov ugled kod naroda, ali zato produbljuje jaz između Bjorna i polubrata. Dok mu je bez problema ustupio bivšu ženu, Bjorn je prilično razočaran što Ube izneverava religiju predaka i uopšte „ne kupuje“ Alfredovu tvrdnju da se sam Ragnar, pred smrt, odrekao paganstva. Osećaj da je izgubio brata čini ga podložnim za traženje kompenzacije u – Magnusu. Sećate li se klinca za kog je prognana kraljica Kventrit tvrdila da je plod njene avanture sa Ragnarom? E, pa, sada je to jedan dozlaboga naporni žuja koji spopada Bjorna i, dosta nepravedno ocenjujući svoj tretman od strane Alfredovog „oca“ (Etelvulf mu je, kao što se sećamo, zapravo spasio život), poziva na osvetu. Veseksu se približavaju vikinške lađe i vreme je da se još jednom preispitaju strane....koji put u ovoj sezoni?

Reč je o Haraldu, koji je u Jorku pokupio ostatak Ajvarovih trupa i krenuo da opljačka Veseks, a zatim okrene nazad i svrgne Ajvara. Nije mu problem da nađe nove saveznike – više ga sabotiraju mozak tinejdžera i neumorna navika da svako žensko odmah zaprosi, nudeći da je učini kraljicom Norveške (naravno, njemu je svaka ljubav „sudbinska“). Ovoga puta mu je, iako još priča o ožalošćenosti zbog gubitka koji mu je nanela Lagerta, za oko zapala (što, s obzirom na njenu visinu, nije bilo nimalo teško!) supruga jarla Olafsona, ratnica Gunhild. Odmah vidimo da je u najavi, napokon, dobar novi ženski lik.

Boy to man: U skladu sa novim statusom oženjenog čoveka, Alfred je rešio da izgleda ozbiljnije. Zato se prvo šiša, brzopotezno pušta brčiće i bradicu, pa uzima par časova mačevanja od Ubea i – već traži da mu Etelred prepusti vođstvo nad vojskom.

A Etelred je, kad smo već kod držanja, prilično nalik ocu: kako pojavom (donekle trom, miran, ali sklon ispadima vojničkog gneva), tako i usmerenjem (ratničke veštine i obaveze ne ostavljaju mnogo vremena za „supružničke dužnosti“), ali ponajviše nemogućnošću da izneveri. U odsudnom trenutku, odustaće od učešća u dvorskoj uroti – jer ipak voli brata, ali, sama namera bi ga u skorijoj budućnosti mogla skupo koštati.

Nastavljaju se bljutavi dijalozi Lagerte i šaputavog biskupa: ovoga puta bi, kaže, „zbog nje i u pakao”. Ne boj se, hoćeš. Ne samo zbog nje.

Islandska krvna osveta poprima zapanjujuće razmere, unoseći nešto dinamike u, suštinski i dalje prilično monotonu, Flokijevu priču. Hoće li na kraju ponovo ostati sam na ostrvu?

Scena u kojoj novopečeni Hristovi sledbenici, Ube i Torvi, obučeni u prikladne saksonske odežde razmatraju novu veru (da li je neophodno nositi krst oko vrata; zbog kojih je to „grehova“ Isus razapet za nas, i tome slično) zamišljena je kao duhovita?

I da ne zaboravimo Kategat: Ajvar će pod uticajem Frejdis vrtoglavo srljati u ludilo i diktaturu na delu. Nije neophodno biti naročito inteligentan da bi se zgranuo – čak i Hvitserk uviđa koliko je „odlepio“. Frejdis, uklonivši dokazni genetski materijal (slugu za priplod), nastavlja da ubeđuje dragog kako je bog, a njihovo buduće dete (ni manje, ni više, nego – sin) dokaz toga, istinsko čudo! Zanimljivo je sada se prisetiti kako je Ajvar, svega nekoliko epizoda ranije, pitao Hegmunda kako Bogorodica može biti i devica – i majka. Dok mu se polovina Kategata podsmeva iza leđa, a druga polovina ga otvoreno prezire, većina se ipak plaši nepredvidivosti koju demonstrira sa rastućom smelošću. Komentar nedelje pripada Frejdis, koja ovako govori o detetu koje nosi:

Ceremonija proglašenja Ajvara božanstvom je, sa čisto vizuelne strane, izuzetno zanimljiva usled svoje morbidne estetike: noć osvetljena bakljama, lica mladog vladarskog para ofarbana su u belo, Ajvarov torzo obojen krvlju, voze se na dvokolicama. Istina, ovako maskirani, Ajvar i Frejdis ponajviše liče na klince koji su krenuli na poklade.

Prinošenje zamenske žrtve („Lagerte“) predstavlja jednu od najsvirepijih scena od početka sezone i konačni je dokaz ludila nalogodavca. Prvi put neka od novijih epizoda biva upadljivo presečena cliff-hanger-om, ne bismo li se zapitali hoće li za žrtvovanje biti odabran Hvitserk. Drugi Ajvarov nečuveni korak je likvidacija Seer-a, pošto ovaj odbija da mu prizna bogoliku prirodu, pa još i proriče propast. Ajvarov kult sopstvene ličnosti dobija iskrivljene, megalomanske razmere, pa samo oni koji mu besramno podilaze mogu biti sigurni da će zadržati glavu na ramenima.