Ekspanzija TV narativa (2), contra: „Il Paradiso delle Signore“, sezona III

komentariše: Isidora Đolović

U prošlonedeljnom tekstu sam se pozabavila pitanjem uspešno iskorišćenog proširenja formata televizijske serije „The Outpost“ kroz bonus epizode i budžetska sredstva srazmerno kojima je jedna fantazijska tvorevina, zadržavajući nepretencioznost, pružila mnogo osnova za poverenje producenata i buduća ulaganja u priču koja se lepo razvija. Isto se, nažalost, nipošto ne može reći za italijanski „Ženski raj“ (Il Paradiso delle Signore), čiji sam nastavak počela da pratim otprilike u isto vreme kao i “Predstražu”, iako me unapred obeshrabrilo saznanje da je došlo do korenitih promena u njenoj strukturi. Isprva veoma kvalitetno RAI-jevo dramsko ostvarenje (sa kojim sam vas ukratko upoznala OVDE; prve dve sezone, u svetlu razočarenja nastavkom, zaslužuju pojedinačne recenzije negde u budućnosti bloga), pretvorilo se u tipičnu sapunsku operu, sa vrlo tankom povezanošću uz prethodne sezone i još tanjim motivima da se nastavak (od februara ga emituje RTS2) uopšte snimi. Njime je priroda početne zamisli do neprepoznatljivosti izmenjena, tako da je krajnje upitno zadržavanje naslova kao, uz glavnog junaka, jedine preostale veze sa prvobitnim tokom priče.

Podsećam, „Ženski raj“ je televizijski život započeo kao osavremenjena adaptacija Zolinog romana „Kod ženskog raja“, smeštena u posleratnu Italiju (preciznije, sredinu pedesetih godina XX veka) koja se ubrzano razvija. Prva, apsoultno izvrsna sezona brojala je standardnih 20 jednočasovnih epizoda, druga - nešto slabija, ali i dalje na sasvim zadovoljavajućem nivou - isto toliko. Čak i sa svojim nedovoljnim, zbrzanim finalom, priča je koliko-toliko uspešno zaokružena. No, nekome je palo na um da je „povampiri“. Bez Monike Vulo, koja potpisuje režiju prve dve sezone, iz žanra kostimirane drame iskoračili su u telenovelu, a iako je Vitorio Konti (igra ga Alesandro Tersinji) bio nesumnjivo najšarmantniji protagonista iz originalne postave, kao nosilac priče i jedan od dvoje preostalih „starih“ likova, naprosto NIJE dovoljan. 

U najkraćem, druga sezona se završila u novogodišnjoj noći, hicima mafijaša Bruna Jakobija ispaljenim u Pjetra Morija, na pločniku ispred Raja i naočigled Tereze. Treća sezona se nadovezuje tako što, dve godine kasnije (1959), otkrivamo da je Mori tada poginuo, a njegov on/off saradnik i takmac za Terezino srce, Konti, posle nekog vremena odlučio da iznova otvori njegovu robnu kuću i nastavi zajednički san.

O Terezi, pa i samom atentatoru, ni reči. Andreina Mandeli (Alis Torijani), još jedan od ranijih likova je, takođe saznajemo, sa majkom pobegla od optužbi za ubistvo negde preko grane, tako da se već duže vreme nalazi u bekstvu.

I to je sve. Treća sezona, dakle, pokušava da postupkom „novog početka“ pomešanog sa snažnom nostalgijom publici nametne dalje interesovanje. Razlozi zašto ne ide po planu su sledeći:

1. Sve je vidno jeftinije: od slike, preko boja, enterijera, budžeta u celini, do glume, dijaloga...Čak ni Vitoriov spektakularni stan sa klavirom i pogledom na Duomo više nije isti, pa novi prostor u kome marketinški mag živi pre liči na crkveni dom iz druge sezone.

 

2. Uvodna špica je „skresana“ i nema više onako snažne, efektne muzike (za koju je tokom prve dve sezone bio zaslužan ženski retro-trio „Ladyvette“) koja je činila bitan deo scena, uključujući se baš kada je to bilo potrebno. Nema ni čuvene odjavne teme (Pa-pa-pa-paradiso...) koja vas natera da ne menjate kanal, več odslušate kompoziciju do kraja.

3. Epizode traju kraće; nasuprot tome, likova je previše, ali nisu dovoljno „živi“ ni celoviti, za razliku od prve postave, gde su čak i epizodisti bili veoma ubedljivi i dugo pamtljivi.

4.  Nove „Venere“ (naziv za prodavačice), pored drugačijih uniformi, nemaju razvoj ni nalik prvima, čije su blede senke. Nikoleta Kataneo je smotana računovođina kći za koju se zbog opklade zanima bogati naslednik, razmaženi plejboj Rikardo Gvarnijeri, ali nije ni prići, recimo, Silvaninoj priči sa Pigmalionom Robertom ili snazi Ane Imbrijani, takođe prevarene od strane zlonamernog muškarca. Cimerke Gabrijela i Roberta, od kojih potonja studira za prvu ženu-inženjera u Milanu, nisu zanimljive i pored svoje dobrodušnosti. Nova šefica odeljenja, Klelija Kaligaris, loša je kopija Klare Mantovani (koja je iza strogoće krila tešku prošlost i postepeno izgradila divnu vezu sa magacionerom Koradom), mada je sama glumica veoma lepa. Južnjakinja Tina Amato je karikatura Terezinog temperamenta i otvorenosti kojom je pokorila veliki grad, dok po pevačkim aspiracijama koje su joj kasnije dodate predstavlja prilično očiglednu imitaciju lika Luise Rivas iz španske modne serije „Velvet“ (prikaz OVDE). Računovođa Lučano Kataneo je mlađa, manje simpatična varijanta Galija sa, doduše, interesantnim privatnim životom.

Postoji još jedan problem sa “Venerama”. Naravno, spomenute četiri devojke nisu jedine primljene na to radno mesto, takođe se podrazumeva da priča ne može pratiti baš svaku podjednako, ali, tokom prve dve sezone se barem videlo i znalo da one ostale uopšte postoje! Isto važi za magacionere, koji su u novoj sezoni potpuno nevidljivi. Serija se ipak zove Ženski raj, što bi trebalo da znači kako se životi likova uglavnom “vrte” oko sudbine robne kuće, međutim, sada ih je više od polovine novouključenih bez bilo kakve (bliže ili dalje) veze sa njom. Primera radi, tokom prvih sezona za većinu glavnih junaka nismo imali pojma gde stanuju, počev od šefa, Morija. Sada se više vremena poklanja dešavanjima izvan Raja, a i kada smo tamo, sve se svodi na nekoliko osoba, dok ostali za to vreme ne naiđu čak ni u prolazu.

“Bode oči” i nedostatak poštovanja strogog kodeksa po pitanju celokupne pojave mladih prodavačica. Mada se, na rečima, još insistira kako bi njihov izgled, frizura i držanje trebalo da budu besprekorni i ujednačeni, u praksi ta disciplina mnogo ne funkcioniše. Jedna od (onih bezimenih) devojaka, npr, stalno ima raspuštenu kosu, svaka vuče na svoj stil, a setimo se samo koliko je muka u prvoj sezoni imala Tereza da “ukroti” famozne kovrdže u službenu punđu, pod uvek budnim oko rigidne Mantovanijeve…upadljivo je da nedostaje jakih ženskih figura, u smislu psihologizacije koja je do te mere razrađena da ličnost ubedljivošću preplavljuje svaki kadar u kome je prisutna.

5. Prošireni „Il Paradiso delle Signore“ potvrđuje (gore konstatovanu) tužnu činjenicu: Vitorio Konti NEMA kapacitet da bude glavni lik, što se ovde sasvim dobro primećuje. Njegov neosporni šarm iz prve dve sezone i dalje postoji, iako razvodnjen i uklopljen u određene klišee, ali nema dostojnih, jednakih figura sa kojima bi u adekvatnoj interakciji izašao na videlo. U „zagušenosti“ nove serije likovima, Vitorio stoji nekako izdvojen, usamljen i odgurnut u stranu. Vidimo ga kako zabrinuto telefonira (zbog večito ugrožene Andreine) ili sam u kancelariji smišlja nove marketinške poteze.

Između njega i Katanea ne postoji poverljivost ili saučesništvo kakvo su delili Mori i Gali, dok njegov odnos sa Martom (za koji nam je još u prvoj epizodi novog ciklusa dosta providno sugerisano da će prerastati u sledeću veliku ljubav) zadugo biva zasenjen on/off vereništvom sa Mandelijevom s jedne, a Spinelijevim „mačka i miš“ obigravanjem oko Marte sa druge strane. O ovim likovima ću nešto kasnije. Takođe, autori kao da (namerno) pate od izbrisanog pamćenja: pored toga što se prethodno osoblje Raja ne spominje, kao da nikada nisu postojali, Vitoriova veza sa Andreinom je bez pokrića opisana kao velika ljubav (mada se, u zbrkanoj hronologiji, uporno nameće pitanje kada su, uopšte, stizali da se viđaju, ako je ona ubrzo po Morijevom ubistvu morala da pobegne u ilegalu?), dok se potpuno kontradiktorno i izvan (starog) karaktera, Vitorio o Tini, Sicilijanki, izjašnjava: „Nije moj tip.“ Ali, Tereza je bila? Doduše, u kontekstu toga da citirano govori Marti, može se i drugačije razumeti…Andreinin lik, nikada naročito zanimljiv, sada je tek pretvoren u potpunu smejuriju, a ljubavne scene sa Vitoriom izazivaju momentalni transfer blama.

6. Bledo je još mnogo toga drugog. Stereotipni zaplet a-la-„Okrutne namere“ između Rikarda, Ludovike i Nikolete je dosadan. Sicilijanska kućna drama temperamentne, aktivnog života željne Tine u nesporazumu sa majkom, te uporedo praćena svakodnevna snalaženja za opstanak njene drastično različite braće – slobodoumnog Salvatorea i ozbiljnog, nesrećno zaljubljenog Antonija, ponajviše se izdvaja popravljajući utisak, ali istovremeno delujući kao nešto potpuno izvan ostatka priče. Prema njihovim susetkama, cimerkama Gabrijeli i Roberti smo, uprkos dobroti devojaka, uglavnom ravnodušni. Isto važi za Klelijinu neobičnu prošlost i razvijajuće savezništvo sa Kataneom.

7. Emocije su tokom prve dve sezone bile jasne i često upadljivo snažne, ali nikad banalno iskazivane. Bilo da se radilo o glavnim, sporednim ili tek gostujućim ličnostima (Terezin brat Mario, kompromitovani prodavac Gabrijele, Domenikova školska ljubav Benedeta), zanimalo nas je ko su i šta nameravaju, imali su jasno mesto i funkciju u priči, a sa daleko manje datog prostora za razvijanje. U središtu su se nalazile snažne, ambivalentne ličnosti poput Pjetra Morija, Mandelija, Rouz Anderson; važna pitanja i problemi istorijskog trenutka; društvena obeležja epohe (od pop-kulture do političkih aluzija, različitih tabua, kriminala). Sada je sve to tek sredstvo, mamac za nostalgične gledaoce, baš kao i kadar katedrale ili neki drugi lajtmotiv (recimo, melodija „Abbracciami“) što se nepostojano, maglovito pojavi tek da bi pocrtao novonastalu razliku.

8. Među većim problemima je potpuno izopštavanje određenih delova zapleta, tj. polja odigravanja priče, kako bi se neki drugi uspeli „upakovati“ u četrdesetak minuta. Tako se pojedine epizode, pa i više njih u nizu, usredsređuju isključivo na jedan tok radnje i grupu ili dve likova, dok se ostali potpuno zanemaruju, tako da, dok se ponovo ne pojave (tj. dok ne dođe njihov red), gotovo da zaboravimo i da su postojali. Vrlo nespretno (i bespotrebno) su odrađene „flešbek“ sekvence, od kojih su gori samo još povremeni pokušaji dočaravanja unutrašnjeg monologa (kao npr. u sceni konkursa za radno mesto, gde svaka od prijavljenih devojaka pokušava da, u svojoj glavi, predvidi šta sledi i shodno tome formuliše odgovor).

9. Moda, enterijeri, boje, sve je lepo i ugodno oku, ali nema više pune uključenosti pop-kulture, niti društvenih aktuelnosti u radnju priče. Dobro, znamo da Nikoleta voli filmove sa Marčelom Mastrojanijem i trivijalne ljubavne romane, Spineli čita “Opasne veze” (vrlo dobar signal u sklopu izgradnje karaktera), a Adelaide skandaloznog Pazolinija, mladi slušaju Marinija i Minu, ali, to je, otprilike, sve. Prve dve sezone su i pored nekoliko anahronizama, bile solidno uronjene u svoj društveno-istorijski kontekst.

10. Epizoda je čak 160 (i slovima: STO ŠEZDESET!), a biće ih još, s obzirom na to da se u Italiji koliko još pre pandemije emitovala četvrta sezona. Pa ipak, nema skoncentrisanosti, sadržajnosti, mere, nedostaje dramatičnosti iz prve dve sezone sa, ironije li, ukupno četiri puta manje epizoda. Sve je vidno lošije: karakterizacija likova, gluma, pomoćni efekti, zapleti; za malo koga se uspevamo vezati, prati se čisto radi „ubijanja vremena“....što ukazuje na nedvosmisleno regresiranje u (ne toliko budžetski, koliko kvalitetom) jeftinu telenovelu. 

Šta je, ipak, dobro predstavljeno:

 

1. Odlična pojačanja u novoj sezoni svega su dva, ali vredna: divna Marta Gvarnijeri (za koju se od pilot epizode osnovano pretpostavlja da će kasnije biti predmet Vitoriove nove ljubavi; glumica se zove Glorija Radulesku) i tajanstveni Luka Spineli (Frančesko Makarineli). Svi drugi, uključujući bankara Umberta Gvarnijerija i njegovu svastiku Adelaide di Sant-Erazmo (Martina zla tetka usedelica) stereotipne su, a osrednje zamene za, recimo, porodicu Mandeli. 

Marta Gvarnijeri je, u najkraćem, mlađa i bogatija verzija Else Tadini iz originalne postave.  S jedne strane, ona je „self-made“ žena kakva bode oči italijanskom društvu, bilo visokom, bilo radničkom. Primera radi, na sličan način se Tinina majka protivi zaposlenju kćerke, smatrajući takvu vrstu društvenog izlaganja „nedostojnom pristojne devojke“, što je samo drugo lice Adelaidinog prezira prema želji imućne naslednice da samostalno zarađuje i to baveći se, ni manje ni više nego fotografijom, koju njena tetka tretira kao prolazni hir. S druge strane, Marta je tipična mlada devojka (ragazzina, kako je često i ne baš blagonaklono oslovljavaju) zanesena idealima, sanjalačke i zaljubljive prirode, solidnog obrazovanja i pomalo „muške” srčanosti. Izuzetno dopadljiv lik.

Manevri i motivacija Luke Spinelija su posebna priča, koja u treću sezonu vraća misterioznu auru iz dveju prethodnih. Mladi čovek se pojavio (naizgled) niotkuda, uspeo da uđe u najprestižnije milanske krugove zahvaljujući šarmu, novcu i načitanosti, navodno se bavi posredovanjem između kompanija u Južnoj Americi, odakle mu dolazi veliki novac, ali niko mu, zapravo, ne može ući u trag. Istina je drugačija, njegovo pravo ime je Danijele Fonseka i kao jedini preživeli potomak jevrejske porodice u čijoj kući sada Gvarnijerijevi stanuju, a koja je tokom rata potkazana, lišena imovine i poslata u koncentracioni logor, čitavo svoje postojanje zasniva na želji za osvetom. Pažljivo uklonivši svaki trag koji bi mogao ukazivati na njegov identitet, Spineli na više istovremenih načina nastoji da povrati svoje nasleđe i izvede pred lice pravde čoveka koga okrivljuje za stradanje roditelja i sestre. Na tom putu, jedno od osnovnih i najbržih sredstava mu je zavođenje: i dok gordu groficu Adelaide koristi kao ljubavnicu, zbližava se sa Martom u nameri da je, korak po korak, osvoji i oženi. Iako je vidno očarana svojim šefom  Kontijem (do te mere da je ne brine naročito njegova veza sa Andreinom), devojka nije imuna na prijateljski pristup i bezuslovnu podršku od strane Spinelija, tako da ubrzo postaje rastrzana između dve naklonosti. Ovo su relacije između likova sa najviše dinamike.

2. Porodica Amato. Ukoliko je robna kuća Ženski raj “zlatna sredina” između aristokratije i radničke klase, predstavnici ovog drugog polja odvijanja radnje su doseljenici u veliki grad. Na rodnoj Siciliji odbačeni kao sirotinja, nakon očevog bekstva u inostranstvo pred optužbama za zločin, majka i troje već odrasle dece su prisiljeni da sreću potraže na severu, gde ih predrasude takođe dočekuju na svakom koraku. Dva brata i sestra se, svako na svoj način, trude da doprinesu kućnom budžetu i prilagode novom svetu koji ih neodoljivo privlači, uprkos otporu staromodne majke. Ovo je, sama po sebi, zanimljiva i fina priča koja, doduše, prilično odudara od ostatka ambijenta. Mislim da bi se kao odvojena serija sasvim dobro kotirala, tim pre što nudi drugačiju predstavu o Sicilijancima od uobičajene.

3. Odnos Adelaide i zeta: pomalo predvidljivo, nakon (nerazjašnjene) smrti Gvarnijerijeve supruge, njena neudata sestra se useljava u kuću da bi pomogla oko podizanja nećaka (naročito Rikarda, koji je njen miljenik). Godine prolaze, a ona ostaje uz njega i postoje prilično osnovane sumnje da je razlog u nikad realizovanoj ljubavi prema čoveku koji je, svojevremeno, izabrao “pogrešnu sestru”.

4. Supružničke nesuglasice Kataneovih: iz prostog razloga što je ovo toliko uobičajena situacija, koja se može prepoznati u bilo kojoj porodici sa bilo kog podneblja. Dakle, imamo vrednog i poštenog oca; njegovu preterano ambicioznu i uvek nezadovoljnu ženu koja mu celoga života prebacuje što se nije “snašao” da im obezbedi bolji život (u ovom slučaju, luksuzniji); kćerku koja je slična ocu, samim tim uvek na njegovoj strani i pod pritiskom majke; sina studenta - foliranta, koji večito pravi prikaz vrednog učenja, dok u njemu zapravo odavno prevagu odnosi majčina strana, naginjući idealu hleba bez motike. Jedan od glavnih razloga Nikoletine nesreće biće, pored ličnih karakternih osobina, pogubni sudar dva toliko različita, međusobno isključujuća životna načela pod istim krovom.

5. Ambijent i atmosfera kasnih pedesetih godina ostali su vrlo uverljivi i živopisni. Takođe, mora se priznati da je, u jednom svom delu, glumačka postava odlična. Nije samo način na koji predstavljaju svoje likove precizan, već i neki faktori na koje se ne može baš uvek dovoljno uticati ovde bivaju ispoštovani. Fizički izgled pri kastingu za oca i kći Kataneo iznenađujuće je uspešan, a isto važi za Martu i njenu tetku: veoma je lako poverovati da su ovi ljudi u srodstvu, jer glumci zaista imaju slične crte lica, kod mlađih ublažene srazmerno razlici u temperamentima.

Gledaj tetku...

...biraj sestričinu

Kad smo već kod fizičkog izgleda, posebno sugestivno i u skladu sa dominantnim crtama ličnosti dočarani su Nikoleta (ukočena, preplašena, sa nečim izuzetno sušnim u sebi), Marta (istovremeno čulna i detinjasta, oličenje svežine mladosti koja se lako predaje idealima, ali isto tako, privučena snovima, od njih tvrdoglavo ne odustaje čak i kada ne zna da li im sme verovati) i Luka (crn, mršav i visok, mefistofelovski vešto ubeđuje i pridobija “metu”, besprekorno postižući željeni utisak pri menjanju uloga).

Skrenula bih pažnju na još par mesta razilaženja sa prve dve sezone. Aveti fašizma i Holokausta su, u periodu odigravanja radnje, još uvek vrlo žive, prisutne kroz osvetničku misiju Luke Spinelija i Umbertovu problematičnu prošlost. Potonji je plebejskog porekla, a u visoko društvo ulazi zahvaljujući ženidbi i sopstvenoj preduzimljivosti da pomoću miraza stvori temelje na kojima će izgraditi bankarsku imperiju. Nažalost, nedovoljno je podvučen kontrast kakav bi se pokazao usled sagledavanja Gvarnijerijijevih rame uz rame sa kolegama, porodicom Mandeli, a koja nestaje bez obzira na posedovanje većeg „pedigrea“ i duže linije „plave krvi“. Dok su u prve dve sezone plemstvo, žrtve logora i klasna borba bili sasvim diskretno prisutni kroz lik stare grofice i dobrotvorke, a pokretačku snagu društva ipak otelotvoravali ljudi poput Pjetra Morija (skromnog porekla, ali snalažljivi vizionari; glavni junak je direktno preuzet iz Zolinog romana, gde se zove Oktav Mure), nastavak serije socijalnom miljeu možda daje više šarolikosti, ali je način obrade teme nemerljivo površniji.  

Tako se može primetiti da je Umberto uspeo u onome što Mori propušta (manevar sklapanja unosnog braka, sa Andreinom Mandeli, odnosno – u slučaju Gvarnijerija – Margeritom di Sant Erazmo), a njegova svastika Adelaide predstavlja svet nasledne aristokratije (čiju svakodnevnicu čine klubovi, lov, aukcije, dobrotvorne fondacije, ekstremni snobizam). Njegov sin Rikardo je, nasuprot tome, tipičan primer plejboja koji čitavog života sve dobija „na tacni“, ambiciozan je bez pokrića (pa tako očekuje da ostvari plasman za Olimpijadu u disciplini konjičkih sportova, iako se retko udostoji treninga u manježu, pa i tada otvoreno ismeva vrednije kolege) i zbog surove opklade se nameračio na naivnu, uštogljenu kćerku računovođe svoga oca, Nikoletu Kataneo.

Prve dve sezone su se znatno veštije i sa manje razvodnjavanja, a ipak dovoljno transparentno, hvatale u koštac sa pitanjima modernosti, ulogom crkve, konvencijama tradicionalnog društva i njihovim kršenjem. Nastavkom je postignuto da sve bude blistavo, nasmešeno i sa mnogo želje da se svidi, ali u srži površno i bez emocionalne snage originalne priče. Što je zaista velika šteta…

Inače, dok ovo pišem, počeo je maj, a serija stigla do 52. epizode, čiji je epilog, otprilike, tačka na kojoj bi bilo najbolje prekinuti sa gledanjem i zadržati iole pozitivne utiske. To bi bio idealan alternativni završetak: pomalo neočekivan, otvoren, a logičan. I nesapuničarski!