субота, 10. март 2018.

Subota sa knjigom: „Priča o novom prezimenu“

piše: Isidora Đolović

Drugi deo napuljske tetralogije tajanstvene Elene Ferante (o uvodnoj knjizi, „Moja genijalna prijateljica“, možete čitati OVDE), nosi indikativan naslov – „Priča o novom prezimenu“ (Storia del nuovo cognome; izdavač BOOKA, 2017). Pored sasvim očiglednog nadovezivanja priče na Lilinu udaju za Stefana Karačija i napetu scenu kojom se prvi deo završio, a koja je nagovestila da će zajednički život mladenaca biti sve, samo ne „sladak“, ovakav naziv nosi još nekoliko važnih značenja, osvetljavajući nam dalje sudbine glavnih junakinja. Roman iznova otvara jedna vrsta Eleninog praćenja Lilinih tragova, u pokušaju da, kroz njeno iskustvo i najskrivenije misli, shvati kako prijateljicu, tako i samu sebe. U pitanju su dnevnički zapisi, koje joj je 1966, već nekoliko godina udata, u strahu od muža poverila na čuvanje. Pošto pročita, ne uvek prijatno, Lilino viđenje manje-više svih događaja opisanih u prva dva toma, Elena će metalnu kutiju sa spisima baciti u dubine Arnoa. Taj čin joj, ipak, ne donosi dugotrajnije rasterećenje. Njega će pronaći tek u – sopstvenom pisanju.
Priča potom nastavlja tamo gde je „Genijalna prijateljica“ (za)stala, ubrzo po Lilinom i Stefanovom venčanju. Incident sa cipelama, kao simbolom svojevrsne trgovine emocijama i (ne)poštovanjem, otvorio je ponor otuđenosti, nepoverenja i mrskosti između supružnika, pa njihova zajednica biva osuđena na propast još pre nego što je uopšte otpočela. Međutim, Lila ćutke podnosi Stefanove novootkrivene nasilničke ispade, unoseći se u ulogu bogate, ugledne supruge i jedino Eleni dozvoljavajući da, povremeno, „zaviri“ iza tog paravana. U takvim momentima, neočekivana krhkost otkriva njenu potrebu za prisustvom prijateljice i to koliko joj je, zapravo, oduvek značila.

Lenu, sa druge strane, najpre pokušava da (po običaju) postane Lilina kopija, što bliža obožavanoj ličnosti, usled čega će uložiti veliki napor da se, makar u mislima, iznova „svede na okvire rejona“. Sluteći kako je to jedini način da u potpunosti ne izgubi svoje drugo, a opet, tako suprotno JA, siliće se na vereništvo sa Antoniom, suzbijati sve snažnija osećanja prema Ninu, popustiti u školi i jedno vreme čak sasvim zanemariti obrazovanje. Dok veruje kako, bez Lilinog podsticaja, ništa nije vredno daljih napora, prijateljica pokušava suprotno: da je vrati na stari kolosek, istisne iz sredine u kojoj se sama zarobila, na izvestan način proživi kroz Elenu ono u čemu je bila osujećena (primera radi, ustupa joj sobu za učenje u svom novom domu). Otuda je mučna scena Liline prve bračne noći postavljena paralelno, kao kontrast, Eleninom pokušaju da se izbezumljena, poput uličarke nemarne prema budućnosti, poda Antoniju. Dok Lila više ne želi da razdevičenjem pripadne Stefanu – ali, nema izbora, dotle je Elena lažno spremna da svoju slobodu donošenja odluka povede katastrofalnim smerom, tek da bi nadoknadila prazninu koju oseća zbog Liline udaje – i „izdaje“.

Unutrašnji svet dve, sada već odrasle, junakinje, očekivano je bogatiji, a psihologija mladih žena spretno „raščlanjena“, što roman od prvih stranica čini primetno zanimljivijim,dinamičnijim, rekla bih i boljim od prvog dela. Društveni kontekst takođe postaje ozbiljnije tretiran i značajnije uveden, s obzirom da su ga obe devojke sada mnogo svesnije. Našavši se na suprotnim stranama životnih mogućnosti i perspektiva, Elena i Lila nastavljaju onu specifičnu, složenu, od početka poznanstva razvijanu igru odraza, potpore i rivalstva u čudnoj međuzavisnosti. Svaki put kada jedna pomisli da joj ona druga suviše izmiče, postajući distancirana i nedokučiva, prijateljica posegne za podrškom na sasvim neočekivani način. Elena će više puta biti primorana da sebi prizna kako je pogrešno procenila Lilu, samim budalastim, podražavalačkim inaćenjem radeći na štetu sopstvene prirode i sposobnosti. U želji da ispolji nezavisnost, zapravo je postajala Lilina nevešta, autodestruktivna kopija. Čini se da obe veruju kako jedino iskorak u svet one druge predstavlja pouzdan način da se njihova veza održi - počivala na savezništvu ili suparništvu, gotovo da je svejedno.

Među novim likovima, izdvajaju se Elenina gimnazijska profesorka – komunista Galijanijeva i  njena kći tinejdžerka, Nadja. Pored toga što je prelepa, Nadja čini Elenu nesigurnom kao devojka obožavanog Nina, a povrh svega i neko ko joj se iskreno divi, još od majčinih pohvala na račun  učenice i njenih radova! Elenino novo okruženje, svet znanja, debata i otvorenih vidika u koji, zahvaljujući uvedenim ličnostima, stupa, ponovo dolaze u direktan sukob sa Lilinim. Kao imućna, udata, ali u sebi veoma nezadovoljna žena, Lila počinje da radi na svojevrsnom samoponištenju (i tu dolazimo do porekla simbolike naslova, tj. načina na koji gospođa Karači, ne samo formalno, smenjuje Rafaelu Čerulo). Incident sa reklamnim panoom u novootvorenoj prodavnici obuće, poslovanje sa omraženim Solarama, pobačaj, zaoštravanje suparništva sa Elenom, sukcesivni su načini na koje ispoljava svoje davnašnje nagone za pobunom. Na svakom koraku izbija ona stara, čini se – urođena, nedopadljivost na granici sa zlobom, kojom Lila pokušava da prikrije osećanje izgubljenosti u svojevoljnom „žrtvovanju“ za ulogu društveno uzdignute domaćice.
Letovanje u Iskiji, gde Elena ovoga puta pravi društvo bračnim parovima Lila-Stefano i Pinuča-Rino, uz Lilinu majku Nunciju, zauzima najveći, najuzbudljiviji i ujedno najznačajniji deo romana. To je prilika da se zbliži sa Ninom Saratoreom, smeštenim nedaleko – u kući jednog prijatelja, ali i konačno razdvoji svoju od ličnosti prijateljice. Ipak, zanimljivo je što sama primećuje kako debate sa Ninom ni upola ne inspirišu kao nekada razgovori s Lilom, jer u ovom slučaju najviše pazi da ne uvredi mladića, nedovoljno ukazanom pažnjom ili nenamerno iskazanom intelektualnom superiornošću. Kao da stalno, u manjoj ili većoj meri, glumi, uz prilagođavanje onima čije divljenje i ljubav očajnički nastoji da zavredi. Elenino traganje za sobom je utoliko uverljivije i prirodnije – istina, sporo i postepeno, ali sa obećanjem temeljnog, sigurnog otkrića na cilju.

U tom smislu, interesantno je kada, tačnije, u kom kontekstu neko govori: dijalektom (ulični, „prostiji“ jezik rejona) ili italijanskim književnim jezikom (koji je učeni, školski). Govorna granica istovremeno predstavlja liniju razdvajanja ostvarenih od neispunjenih nada, kodekse ponašanja koji se izrazito razlikuju. To je mesto gde se  životni putevi dveju prijateljica račvaju: na obrazovanje – ili brak; borbu za samostalnost – ili egzistencijalnu zavisnost u prividnoj obezbeđenosti. Još zanimljivije, Lila je češće ta koja se oseća isključenom, dok Elena čak i u onom kratkom razdoblju ispunjenom pokušajima da (bezuspešno) prione uz vezu sa Antoniom i vrati se (duhom) u okruženje svog naselja, dobro zna kako to nije nešto što bi je zaista usrećilo.

Iskija je poprište formiranja neobičnog ljubavnog trougla, koji ubrzo postaje komplikovana afera između Nina i Lile. Svakodnevni susreti i druženje tri devojke, od toga dve udate, sa studentima Brunom i Ninom, dovode do burnih reakcija i potencijalno opasnih posledica. Elenina uloga postaje naročito zanimljiva, što dešavanja osvetljava kao istovremeno potresna i apsolutno gnusna. Lilino nameravano „oslobađanje“ ne izaziva pravo razumevanje i empatiju, s obzirom da njena negativna energija kao da, od detinjstva, namerno teži razaranju svega što dotakne.

Osećala sam teret njihove strasti, mučila me je. Volela sam ih i jedno i drugo, i zato nisam uspevala da volim samu sebe,  da osećam samu sebe, da ščepam život i zatražim ono što je MENI bilo potrebno s njihovom gluvom i slepom silinom. Tako mi se činilo.

Uprkos, a možda i upravo zbog svega toga, Elena, uporno, apsolutnu prednost daje Lilinom delu priče, pa tako npr. sopstveno studiranje u Pizi, s početka, sažima na svega dve-tri stranice (mada je jasno da su brucoški dani bili ispunjeni značajnim događajima i rastom, napretkom celokupne njene ličnosti), dok Lilinoj ljubavnoj drami sa Ninom posvećuje čitava poglavlja. Iz sličnih će razloga, verovatno, skrivati dugogodišnju zaljubljenost u Nina, uvek pružajući Lili prednost, priznajući joj „više prava“ na sreću, a sebe gradeći U ODNOSU (uglavnom po suprotnosti) na nju. Podražavajući Lilu, Elena se rukovodi istim pokretačima. Primer je još jedna katastrofalna odluka o gubljenju nevinosti, takođe motivisana ljubomorom kao porivom samorazgradnje.   

Našu odbojnost prema Lili podstiče i to što je ona prikazana kao neko manje božanstvo uništenja. Femme fatale je obožavana od svih muškaraca, prezrena od žena; sve čega se prihvati ide joj od ruke – ali, ništa (i niko!) ne drži pažnju dovoljno dugo. Agresivna je i prosta, hirovita, nesposobna da se odluči za bilo šta konkretno, bespotrebno gruba sa većinom bližnjih. Mada insistira na tome, Elena nikako ne uspeva da ubedi čitaoce kako je takva osoba vredna uvažavanja, pa makar bila rođeni genije i nesvakidašnja lepotica. Lilino neotesano, bahato i uglavnom besmisleno ponašanje uništava svaki kvalitet u njoj, čineći da uglavnom isijava čisto zlo! I sama Elena zadobija simpatije, pa i divljenje, tek pošto se nađe dalje od svoje prijateljice.

Da, Lila je ta koja otežava pisanje. Moj me život navodi da zamišljam kakav bi njen bio da se našla na mom mestu, kako bi ona iskoristila moju dobru sreću. Njen život se neprekidno pomalja iz mog, u rečima koje izgovaram, u kojima je često eho njenih reči, u onoj mojoj odlučnoj reakciji koja je zasigurno oponašanje neke njene reakcije, u onome što ja NEMAM zato što ona IMA i u onome što IMAM zato što ona to NEMA.
Još jedan važan aspekt romana čini vreme dešavanja radnje. Šezdesete su, s jedne strane, doba buđenja seksualnih sloboda, izazova emancipacije, privlačnosti zabranjene komunističke ideologije – sve to uglavnom u krugovima obrazovanih, novinara, studenata i njihovih mentora. Sa druge strane nalazimo licemerje uglednih građana, trgovaca, bogataša iz rejona, čiji brakovi iza luksuza kriju nezadovoljstvo, batine, preljube i laži. Stege još izrazito patrijarhalnog, strogog katoličkog društva u Italiji, sučeljene su porivima za slobodom, nezavisno od staleža ili nivoa učenosti.

Lilina uporna težnja da se otrgne iz stega novog prezimena i statusa koji joj ono donosi, a kojim istovremeno gordo paradira kada joj se to isplati, predstavlja pokušaj brisanja posledica svesnog izbora koji je načinila. Taj niz tvrdoglavih „udaraca glavom u zid“ ključna je tema knjige, iako Elenina priča nije ništa manje uzbudljiva i važna, baš kao ni one ostalih epizodista, recimo Pinuče. Lično me posebno, verodostojnošću obrade, dotakla tema provincijalke na studijama u drugom gradu, potraga za samopouzdanjem kroz sticanje znanja i „manijakalno“ učenje, a što sve doživljavamo iz opisa Eleninih studija u Pizi. Možda i više nego kroz odnos prema Lili, iz ovih pasusa uplašene studentkinje nesvesne sopstvene vrednosti, osećamo svaku Eleninu nesigurnost, bila ona izražena u vidu sramote zbog „akcenta rodnog kraja“ ili osećanja nedoraslosti sudelovanju u elitističkim razgovorima umišljenih kolega. Sve vreme je prati bojazan da je “zagrizla preveliki zalogaj” i da ne zaslužuje pravi uspeh.

Mesto mi je bilo među onima koji su se mučili i danju i noću, koji su postizali odlične rezultate, prema kojima su se čak ophodili s privrženošću i poštovanjem, ali koji nikada neće biti u stanju da na odgovarajući način ukažu na visok kvalitet sopstvenih studija. Uvek ću osećati strah da ću izgovoriti pogrešnu rečenicu, da ću to učiniti na prenaglašen način, da ne nosim odgovarajuću odeću, da ću otkriti da gajim nedostojna osećanja, da neću imati zanimljiva razmišljanja.

Ono najpotresnije krije se, zapravo, u mislima koje je prate nakon diplomiranja i povratka kući, dok iščekuje onaj sudbonosni obrt, koji će opravdati godine odricanja, borbe, ulaganja u neizvesnu budućnost – ili srušiti u blato previše ambicioznog, a zapravo mediokritetskog sanjara. Zvuči poznato...

Povratak u Napulj doživeh kao kad imaš neispravan kišobran koji ti se na prvi nalet vetra iznenada sklopi oko glave. Stigoh u rejon usred leta. Želela sam odmah da počnem da tražim posao, ali je zbog mog statusa diplomiranog profesora bilo nezamislivo da u potrazi obilazim radnjice kao nekada. S druge strane, novca nisam imala i bilo mi je ponižavajuće da ga tražim od oca i majke, koji su se već dovoljno žrtvovali za mene. Ubrzo postadoh nervozna. Sve mi je smetalo, ulice, ružne fasade zgrada, auto-put, parkovi...(...) Nije moguće da ću zauvek ostati zarobljenik ovog mesta i ovih ljudi?
Moji roditelji, moja braća i sestra bili su veoma ponosni na mene, ali primećivala sam da nisu znali zbog čega to: čemu sam sad služila, zašto sam se vratila, kako da pokažu komšiluku da sam ponos i dika čitave porodice? Objektivno gledano, samo sam dodatno komplikovala njihov život, praveći gužvu u već pretesnom stanu, otežavajući razmeštanje kreveta uveče, remeteći kućnu dinamiku u kojoj više nije bilo mesta za mene. Pored toga, sve vreme sam bila s knjigom, stojeći, sedeći u ovom ili onom ćošku, poput beskorisnog spomenika učenju, nadmeno zamišljena osoba koju su se svi trudili da ne uznemiravaju, ali za koju su se svi pitali šta smera.

Stilski, „Priča o novom prezimenu“ ne donosi bitniju razliku u odnosu na prvi tom, ali, imajući u vidu dosegnutu zrelost junakinja, pratimo ih sa više zanimanja i uživljavanja. Čitala sam brže, nestrpljivije da saznam ishod veoma intenzivno i minuciozno dočaranih događaja. Feranteova još jednom dokazuje kako zna da predoči najsuptilnije, ali i obično skrivane bure i treptaje  ženskog srca, razmišljanja i kolebanja koja se mnoge od nas nikada ne bi usudile da priznaju. Bez zadrške, svesno i sasvim iskreno govori o dvojakosti svakog osećanja, kako ljubav (pre svega  prijateljska) ne isključuje prisustvo takmičarskog duha, zavisti, različitih nesigurnosti. Elena se svaki put (u) sebi izvinjava što, mada se sili na to, ne može svim srcem da se raduje Lilinoj sreći i najvećim životnim iskustvima.

Poželeh da se oboje udave i da im smrt uskrati sutrašnje radosti.
(...)
Povremeno je isplivavalo jedno osećanje koje sam odmah potiskivala kako bih izbegla da ga postanem svesna: želela sam da joj se nešto dogodi, da se dete ne rodi.

Na kraju krajeva, Lila je podsvesno utkana i u srž Eleninog prvog romana, velikog poslediplomskog uspeha kojim se ponadala da napokon ispoljava sopstvenu ličnost, nezavisnu i autentičnu, ono najdublje i godinama sputavano iz poslušnosti, obzira, urođene sklonosti preispitivanju i kritičkom odnosu prema svemu. Neuhvatljiva lepota tih, spontano i nesputano izlivenih redova, proizilazi iz davno pročitane, u zaborav potisnute Liline školske priče „Plava vila“ – a to više od svega poražava, međutim i vraća privrženosti prijateljstva. Istovremeno osećajući snažnu potrebu za starom solidarnošću i povratkom nekadašnjem jedinstvu saučesništva, Elena ne uspeva da prenebregne ličnu otuđenost od zavičaja, niti Lilin nikad zatomljeni samouništilački poriv (jasno izražen scenom gde, sada zaposlena u fabrici kobasica, baca rukopis „Plave vile“ u peć).

U kom će se pravcu mnogi turbulentni odnosi razvijati, na koje će načine sazrevanje i teška iskustva menjati dve žene kroz godine koje dolaze, pokazaće druga polovina tetralogije. Kao i u slučaju prvog dela, iznova se za podsticanje čitalačke znatiželje pobrinuo izvanredni „cliffhanger“, odnosno, završetak kojim se na scenu vraća jedna važna figura, a nezatvorena pitanja pokazuju življim nego ikada pre. Drugi roman u ovom popularnom serijalu predstavlja primetni korak napred, pa sa radošću i iskrenim zanimanjem iščekujem naredna izdanja.

10 коментара:

  1. Hvala ti na iscrpnoj recenziji, drago mi je da ti se druga knjiga više dopala! Pomogla si mi da zadovoljim znatiželju i sada sam sigurna da neću nastavljati sa serijalom. Na kraju krajeva, neće to biti ni prvi ni poslednji književni fenomen koji ću preskočiti :)

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Hvala ti, drago mi je što sam bila od pomoći pri odluci!:)
      Ja ipak definitivno idem do kraja, drugi deo me "zagolicao" i kopka me da saznam šta se dalje dešavalo. Moram priznati da u tome veliki udeo ima činjenica da sam se nekako prepoznala u pojedinim Eleninim razmišljanjima i osećanjima povodom fakulteta, profesije i tom burnom "love-hate" odnosu sa najboljom drugaricom, jer sam u tim godinama i sama imala sklonost ka preteranom vezivanju za prijateljice i (nekričtikom!) uzdizanju drugih, a "posipanju pepelom" sopstvene glave. E, zato, računam - možda mi starija i iskusnija Ferante da koji odgovor!:)))
      Inače, ostajem pri tome da serijal nije spektakularno dobar, nije neki fenomen veka - naprosto solidna proza, lepo "secira" psihu i osećajnost stavlja "na tacni", drugi deo jeste znatno bolji od prvog, ali ima mnogo kvalitetnijih savremenih knjiga.:)

      Избриши
  2. Pohvaljujem tekst, dok me delo drži na distanci. Nisam niti prvi deo htela da čitam, mada mi ga je drugarica nudila još jesenas. Nemam pojima zašto me ne zanima. Kasnije sam na blogovima videla da i druge imaju slično mišljenje. Srdačan pozdrav.

    ОдговориИзбриши
  3. Sad si me bas zainteresovala za nastavak 😄Super recenzija❤


    https://sweet16blackpoetry.blogspot.rs/?m=1

    ОдговориИзбриши
  4. Mene si, bogami, poprilicno zainteresovala za ovu tetralogiju i nadam se da cu je u dogledno vreme procitati i da ce mi se dopasti, jer tvoj tekst mi je prilicno probudio znatizelju pa mi se cini da sam na trenutak i osetila tvoju radost pri iscekivanju treceg dela. :) Hvala na odlicnoj recenziji!

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Hvala tebi, volela bih da čujem utiske kada budeš pročitala!:)
      A ponekad ispadne da je moj tekst zaista optimističniji prema nekoj knjizi nego što je sam pisac bio!:)

      Избриши
  5. Odlična recenzija, sećam se kad si pisala o prvom delu i tada sam rekla da ću definivno dati šansu knjiziovim tekstom si me zainteresovala da je stavim na "glavni" spisak tako da čim budem našla knjigu krećem (prvo sa privim delom naravno) :)

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Hvala, Saro, na čitanju - drago mi je što ti se svideo tekst i što te zainteresovala knjiga.:)

      Избриши

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...