субота, 03. март 2018.

Subota sa knjigom: „Godina zeca“

piše: Isidora Đolović

Tačno četiri decenije pošto je prvi put objavljen, a u koje su stale dve ekranizacije, mnogo prestižnih nagrada (između ostalih, UNESCO-vo priznanje kojim se svrstava među značajna dela svetske književne baštine), još više oduševljenih čitalaca, uz kultni status koji su mu obezbedili,  roman „Godina zeca“, nosilac svih tih laskavih darova publike i kritike, našao se pred ljubiteljima knjige sa ovih prostora, zahvaljujući prevodu iz 2015. u izdanju Odiseje. Pobrojani sadržaj „prtljaga“ koji nosi, budi znatiželju i poštovanje „na slepo“, ali isto tako sa sobom „vuče“ ozbiljnu odgovornost prilikom susreta sa najpoznatijim delom omiljenog finskog autora, Artoa Pasiline. Našem čitalaštvu verovatno poznat i zahvaljujući crnohumornom „Nezaboravnom kolektivnom samoubistvu“, ni ovoga puta neće razočarati tragače za finom „studijom“ čovekove naravi, izvedenom kroz opise nesvakidašnjih zbivanja i istančanu satiru. Iznova je POKRET u samoj osnovi, što protagonisti omogućuje da kroz različite situacije, sredine i poznanstva formira, preispituje i (re)definiše viđenja sveta i samoga sebe, u pokušaju dosezanja slobode.

A junak sa kojim putujemo zove se Karlo Vatanen i novinar je, upravo zagazio u krizu srednjih godina, pa shodno tome ciničan, razočaran, sumoran, „isceđen“ bračnim i profesionalnim životom. Vraćajući se sa službenog puta, Karlo i njegov kolega – fotograf slične naravi, usled umorom prouzrokovane nepažnje, kolima će udariti malog zeca. Životinjica im se našla na putu poput kakvog priviđenja u letnje predvečerje, čije čari iscrpljeni, bezvoljni suvozači nisu primećivali oko sebe. Međutim, zabrinutost zbog slučajne žrtve njihovog nemara, primoraće Vatanena da zaustavi automobil, izađe i zaputi se u šumu, ne bi li pronašao zećića i uverio se da je preživeo. Nestrpljivi, rastrojeni drug ga ostavlja, tek narednog (mamurnog) dana uvidevši šta je uradio. Povratak na mesto incidenta neće mu umiriti probuđenu savest, jer se Vatanen, u međuvremenu, izgubio neznano kuda, sa ranjenim novim „ljubimcem“ u naručju. Potres koji je zeca odbacio sa druma u šumu, povređene leve noge, ništa manje silovito uzdrmao je čoveka – najednom mu otvarajući oči pred životom koji je do tog trenutka vodio.

Teškoće koje u stopu prate Karla, mada je reč o sedamdesetim godinama prošlog veka (kada se još i moglo izbeći nadzoru u vidu mobilnih telefona, računara, GPS-a i sličnih „okova“ koje smo sami sebi rado nametnuli), prepoznatljive su današnjem čitaocu, što priču čini aktuelnom i neprolaznom. Nezadovoljstvo zbog lošeg braka, sve više ponižavajućeg posla, male zarade nasuprot visokim troškovima života u prestonici, tabloidizacije društva, junak veoma dugo potiskuje. Razlog što njegova ogorčenost „ne bode oči“ poražava – naime, takav je i najveći broj sunarodnika! Od laži i prevara na sve strane (počev od supruginog neverstva, pa sve do kršenja novinarske etike u redakciji), dobija priliku da pobegne pronašavši zeca. Okreće leđa svemu što je do tada znao i radio, pa bukvalno „otišavši u divljinu“, bez određenog cilja na vidiku, odlučuje da najpre samo obilazi državu.

Poduhvat otisnuti se na put, ipak, ne prolazi bez (ne)očekivanih komplikacija. Isprva je to, u filmski uzbudljivom poglavlju, pokušaj urednika i supruge da ga „opkole“, te spreče da podigne novac iz banke. Pošto prevaziđe prvu prepreku, suočiće se sa nepoverljivošću ljudi na svom putu, budući da ga uglavnom doživljavaju kao „čudaka sa zecom“, usled čega će jednom prilikom čak provesti noć u zatvorskoj stanici. Međutim, zec, koji ga i čini tako upadljivim (dok Vatanen,  paradoksalno, pokušava da se „utopi“ u anonimnosti), ubrzo postaje njegova najbolja spona sa okolinom. Naime, svi koje nadalje bude susretao, izražavaće simpatije prema čudnom ljubimcu (u Finskoj je tada, kao „divlje životinje“, bilo zabranjeno gajiti zečeve, pa Karlo u jednom trenutku pribavlja posebnu, „hraniteljsku“ dozvolu), tražiće da ga pomiluju, pokušavati da ga prisvoje. Jednom rečju, od prvobitne sumnjičavosti, mali saputnik mu obezbeđuje blagonaklonost i otvara sva vrata, ali postaje još više od toga: neka vrsta „produženog JA“, od koga junak uskoro neće želeti da se odvoji ni po koju cenu, onaj zaboravljeni delić “divljine” u svakome od nas.

Vatanenova neobična odluka da iznova pronađe sebe, u dodiru sa prirodom (simbolizovanom kroz uvodnu pojavu zeca na drumu) i nesputanom individualnošću, koje nije gotovo ni primećivao dok se nisu tako drastično „sudarili“, mnogo (a nenapadno) govori o nasušnoj potrebi savremenog čoveka da se distancira od stega modernosti, iznova uspostavljajući (pokidane) veze sa iskonskim, istinskim životom. Preduslov je uviđanje stepena zatrovanosti svime što obično nazivamo tim imenom, mada se, zapravo, radi o površnom, pukom postojanju, dok prave vrednosti i lepote promiču kraj nas neopažene, potcenjene. Mali zec je oblik u kome se Vatanenu sve to ukazalo, pa ipak, mnogi ne budu iste sreće.

Tokom godine zeca, koju provodi u uzbudljivoj neizvesnosti svakog novog dana, Karlo će proputovati Finsku „uzduž i popreko“ – od Laponije do Helsinkija, boraveći u usamljenim brvnarama ili odsedajući po provincijskim hotelima, radeći najrazličitije poslove i, naravno, upoznajući svakakve ličnosti. Upustivši se u egzistenciju „od danas do sutra“, neopterećen brigama oko novca, ugleda, imovine ili komentara iz okruženja, dobijaće u odgovor raznovrsne reakcije na sopstvene izbore. Uletaće u nezamislive situacije, često do krajnosti apsurdne, poput šumskog požara, „šverca“ ratne opreme izronjene sa dna reke, neuspele vojne vežbe, „lova“ koji sveštenik priređuje u crkvi...uz nezaobilaznog zeca, kao vinovnika ili tek (aktivnog!) posmatrača ovih zgoda i nezgoda. “Slatka životinjica” ili „đavolji nakot“, tek, ljubimac nikoga ne ostavlja ravnodušnim, pa će tako više puta doći do pokušaja njegovog prisvajanja, otkupa, otmice, čak i ritualnog žrtvovanja. Na sve to, reagovaće bezazlenim „ispuštanjem brabonjaka“, makar to bilo i u supu žene švedskog atašea.
autor (izvor:pintertest)
Pripovedni stil Artoa Pasiline je jednostavan, ponekad nalik starim predanjima, prijatan i prijemčiv. Ispunjen je komikom „sa oštricom“ (koja ga štiti od iskliznuća u banalnost), nenametljivom, ali prisutnom na pravim mestima. Trenuci humora su brojni, pri čemu se izdvajaju epizode sa hajkom na medveda, gavranom-kradljivcem, pokojnim dedom iz šupe, pijanim drvosečom Kurkom...Prisustvo velikog broja životinja kao učesnika, beslovesnih – ali pravih junaka, kao i manir u kome su sročene, dovodi do bliskosti tih pripovednih celina basnama. Struktura romana je takođe „iscepkana“, sačinjena od niza manjih priča, koje su povezane – ali se isto tako bez problema mogu posmatrati i zasebno. Kroz mnoge doživljaje i neobična iskustva, Karlo Vatanen uči da sluša teorije zavere od penzionisanih čuvara, bude ljubavnik bez daljih očekivanja i slučajni bigamista, fizički radnik sa integritetom i dostojanstvom, fleksibilna osoba kadra da pronađe izlaz iz svake zavrzlame, koliko god situacija bila nelogična. U pozadini njegovih dogodovština, oslikana je čitava „kolekcija minijatura“ na širokom pla(t)nu društva, sa svim nedostacima, sitnim računima, sumnjičavostima, ali i velikodušnim postupcima. Svaki novi izlet u nepoznato postaje važna lekcija.

Zamerka koja bi se mogla uputiti romanu odnosi se na njegov završetak i, rekla bih, nedovoljno ubedljiv, iznebuha uveden (pseudo)dokumentaristički epilog, kada se naratorski glas identifikuje kao autorski i, možda nepotrebno, izvodi neku vrstu zaključka o neukrotivoj prirodi našeg dvojca.

Ipak, piščev blagonakloni humor uspeva da razvedri, ne preterano optimistične krajnje utiske o stanju i budućnosti sveta, koje možemo steći na osnovu postupaka glavnog lika i brojnih epizodista. Uostalom, (p)o(d)smeh je oduvek predstavljao najefikasnije oružje samoodbrane, razumljiv svuda i svakome, u čemu se najvećim delom (uz više nego podnošljivu lakoću pripovedanja!) krije tajna Pasilinine pristupačnosti i internacionalne popularnosti.

* Svoj primerak romana dobila sam od izdavačke kuće „Odiseja“, u zamenu za OBJEKTIVNU recenziju. Samim tim, naglašavam kako ukazano poverenje i prilika za saradnju ni na koji način nisu oblikovali moje utiske o prikazanoj knjizi.

* Ukoliko vas je tekst zainteresovao, više o romanu pogledajte na njihovoj zvaničnoj stranici. 

* Preporučujem i sjajne prikaze književnog dela Artoa Pasiline, objavljene  na blogovima  koleginica, Sandre (Stsh Book Corner) i Ivane (The stuff dreams are made of)

14 коментара:

  1. Odlična recenzija. :)

    Ideja za kraj romana je genijalna, mada se plašim da nije baš najsjajnije izvedena (možda je problem i do prevoda), pošto većini ljudi promakne o čemu se zapravo radi, iako je u pitanju jedino logično rešenje (neću da spojlujem, reći ću ti ako te zanima). Nisam ni ja odmah povezala, ali čim mi je skrenuta pažnja na očigledno, kockice su se složile.

    Ipak, meni je "Nezaboravno kolektivno samoubistvo" za nijansu bolja, ali svakako jedva čekam prevode ostalih Pasilininih romana :)

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Zaboravih da zahvalim što si ukazala na moj tekst - hvala! <3 :)

      Избриши
    2. Mnogo hvala TEBI, na povezivanju sa "Odisejom", čitanju, podršci, preporukama...:)
      E, baš danas opet čitajući tvoj tekst, htedoh da te pitam - u čemu je caka? Mozgam, evo, čitavo poslepodne i ne mogu da povežem, možda jer nisam dovoljno pažljivo ispratila svako poglavlje. Zahvalna unapred!:)
      Isto mi je "Samoubistvo" nekako bolje.
      I, da, molim i drugi put - podrazumeva se!:)

      Избриши
  2. Da, da, ovaj zeka će, definitivno, da dođe do mene. Čitala sam i Sandrinu i Ivaninu recenziju ranije. Jako me je obradovalo što si i ti pisala o njemu. Toliko sam vaših tekstova pročitala do sada, pa da ih od sada čitam nepotpisane, tačno bih znala čiji su!
    Ja tvoje recenzije prosto obožavam da čitam! Blogovi mi dođu kao neki elektronski časopisi, super :)))
    Elem, tema mi je extra privlačna, a to što kažeš da ima "više nego podnošljivu lakoću pripovedanja" je zacementiralo stav da će biti čitan. Pozdravljam te!

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Divno, onda je tekst (i blog sa njim) izvršio svoju "misiju", tako da mogu samo reći da jedva čekam utiske i prikaz u tvom stilu, da upotpunimo ovu priču - inače, baš obožavam tu raznovrsnost, a prepoznatljivost stila svake od blogerki koje pratim!:)

      Избриши
  3. I ja sam citala obe recenzije, i sad evo tvoju, i deluje mi zanimljivo, pa cu ga ubaciti na spisak. Hvala na odlicnom tekstu! :)

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. I "Nezaboravno kolektivno samoubistvo", ta je još zanimljivija!:) Dobar hunor, kvalitetna satira, mnogo neočekivanih sličnosti sa našim narodom i vremenom. Skandinavski pisci su sve prisutniji kod nas, zahvaljujući prevodima, što me raduje, otkrila sam nekolicinu zaista odličnih - Pasilina je jedan od njih. Sada bih rado potražila i te ekranizacije "Zeca", stvarno je "road movie".
      Hvala tebi, na čitanju i podršci!:)

      Избриши
  4. Čitala sam Ivaninu recenziju delovala mi je knjiga zanimljivo ali ne znam koliko je to za mene još uvek. Nekako nisma generlno fan takvih vrsta avantura pre nešto drugačijih ali ću je svakako imati na umu ako poželim nešto u tom stilu. Odlična recenzija, deteljna jasan uvid na knjigu a bez spoliera :)

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Mnogo hvala!:) Baš mislim da bi ti se svidela, ima nesvakidašnji humor i jednostavan, a originalan stil. Moja iskrena preporuka, ako naiđeš na nju.:)

      Избриши
  5. Nisam čitala tj. mislim da nisam čitala nijednog finskog pisca (eto nove oblasti za otkrivanje). Sama sam imala zeca i baš sam teško podnela njegovu smrt, tako da izbegavam knjige u kojima se pominju :-(

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Sećam se, pominjala si zeku na blogu i koliko ti je teško pao njegov gubitak.:(
      Mi smo takođe kao klinci imali zečeve, kod tetke. Nažalost, završili su kao ručak, što me užasnulo i verovatno se već tada kod mene podsvesno javila rešenost da postanem vegetarijanac.
      Ova knjiga će te garantovano zabaviti i nasmejati, a ako misliš da će ti ipak biti previše teško, uzmi drugu Pasilininu, "Nezaboravno kolektivno samoubistvo".:)
      I ja tek sada otkrivam skandinavske pisce, kao i još neke nacionalne književnosti koje nam ranije nisu bile toliko dostupne i poznate, baš me raduje sve to.:)

      Избриши
  6. Znači poslednjih mesec dana sam zbog virusa u rasulu, nikako da prokomentarišem ovaj post.
    Prvo, hvala puno što si uputila na moj tekst. :*
    U suštini, isti su nam utisci, meni je kraj nekako bio meh, pa mi je nekako čak i promakla činjenica kako je izašao iz zatvora, nekako sam izgubila interesovanje u tom delu, pa sam ja čak u jednom trenutku mislila da je pisac skrenuo u magijski realizam. :D
    Tvoje rezencije knjiga mi bukvalno otvaraju oči kod nekih stvari, fantastične su.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Nadam se da ti je sada bolje :), ove promene vremena nas, izgleda, sve "lome", dok konačno ne stigne proleće stalno sam kao polomljena, pa te razumem.
      Mnogo hvala, tvoj tekst me, uz Sandrin, zaista podstakao da potražim knjigu, pa mi je drago što ti se i ova recenzija svidela.:) Hvala mnogo na podršci!
      Pretpostavljam da je i tebi Sandra na mejl otkrila tajnu završetka (da, isto sam bila ubeđena u magijski realizam!), ali mislim da je to moglo da bude dosta ubedljivije izvedeno i jasnije, ovako nam svima treba objašnjenje i zato je taj kraj nekako slab, konfuzan...

      Избриши

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...