субота, 04. март 2017.

Subota sa knjigom: „Spasavanje Frančeske“

piše: Isidora Đolović


Doba adolescencije, godine provedene u srednjoj školi, većina nas pamti sa pomešanim, često međusobno protivrečnim osećanjima i veoma dugo ne može da se odluči koje bi odnelo prevagu. Pogled unazad praćen je ili podsmehom i olakšanjem što smo prevazišli ono nespretno, a tvrdoglavo, nedozrelo biće - ili setom što je vreme ničim okrnjenih nada i iluzija zauvek iza nas, bez mogućnosti da nam ulije barem delić one mladalačke energije u svom prvobitnom, čistom obliku. U svakom slučaju, potiskivali ga ili otvoreno o njemu govorili, iskustvo iz ovog životnog razdoblja prelazno je i presudno za to kakav će pravac naša, uskoro odrasla osoba uzeti. U najboljem slučaju, “oporavljamo” se od srednje škole do prve dvocifrene godišnjice mature - u najčešćem (mada to retki žele da priznaju), celoga života. Ono što kasnije postanemo, kao formirane ličnosti, negacija je ili razvijanje našeg tinejdžerskog “JA”. Zbog toga se mnogi neprestano osvrću na fenomen (proživljene) adolescencije, tražeći odgovore na neke sadašnje probleme ili jednostavno evocirajući nepovratno izgubljeno. 

Verovatno se time rukovodila i Melina Marketa, australijska nastavnica, kada je 1993. godine debitovala romanom “U potrazi za Alibrandijem”, po kome je snimljen istoimeni (odlični) film. Neka opšta mesta, koja će karakterisati njeno kasnije stvaralaštvo, već tu je moguće uočiti: italijansko poreklo glavne junakinje, okruženje (krnja porodica, katolička ženska škola), problem sticanja samopouzdanja i otkrivanja sopstvenog glasa. U velikoj meri se radi o autobiografskim crtama i temama, sa kojima se Marketa izborila upravo prenoseći lično iskustvo u fikciju, na papir. Naime, zbog disleksije (poremećaja čitanja i učenja, te razumevanja pročitanog, uprkos normalno ili visoko razvijenoj inteligenciji) i ozbiljne sumnje u sopstvene sposobnosti, u petnaestoj godini je napustila školovanje. Kada se, posle izvesnog razdoblja teške borbe sa samom sobom, vratila obrazovanju i radu, postigla je veliki uspeh. Danas je jedan od najnagrađivanijih i najpriznatijih „young adult“ autora, ali i pravi primer svih mogućnosti volje u nama. „Spasavanje Frančeske“, sasvim obična priča koju je svako od nas tokom školovanja proživeo, ispripovedana je direktno i neposredno, iz prvog lica. Tu su podele na školske klanove, prve ljubavi i zablude, traženje sebe, sa večitom dilemom: biti kao drugi ili biti svoj? Otkinuti se od uticaja roditelja ili prionuti uz taj model? Šta je individualnost? Ko su pravi prijatelji?

Da je ovaj roman pesma, bio bi “True colors” Sindi Loper. Ono što leži “ispod površine”, suštinsko je u svakom od nas, ali je do njega malo duži i zahtevniji put. Možda je upravo prepoznavanje ličnog iskustva, povratak u te dane, ponajviše uticao da mi se priča dopadne. Naprosto, nema preterivanja, pa iako po svemu odgovara tinejdž-šablonima primenjivanim u mnoštvu serija i filmova (pogotovo kada je o strukturi školskog okruženja reč), nije li tako i u realnosti? Jedno je sigurno, još od “Daću ti sunce” Džendi Nelson, nijedan savremeni omladinski roman nije ostavio ovako snažan utisak na mene, mada je u osnovi krajnje jednostavan. Objavio ga je “Kreativni centar”, izdavačka kuća sa jedinstvenom reputacijom kada je literatura za decu i mlade u pitanju, s obzirom na pažnju koju posvećuje odabiru i kvalitetu naslova, iz pera savremenih domaćih i inostranih pisaca.

Frančeska Spineli je šesnaestogodišnjakinja iz Sidneja. Živi u predgrađu sa roditeljima (slobodoumna Mia, univerzitetski profesor komunikacija i Robert zvani “Bob zidar”, prostodušni građevinac zadovoljan životom, posvećen porodici) i mlađim bratom Lukom (kome je sama dala ime, po čuvenoj pesmi Suzan Vege!). Mia i Robert su sušte suprotnosti koje funkcionišu u savršenom skladu, sve dok jednoga jutra majka nije u stanju da ustane iz kreveta, naglo slomljena nečim za šta će se uskoro ispostaviti da je depresija. Dug i mukotrpan period njene bolesti kida porodično jezgo, lišavajući ga njegove pokretačke sile. Žena koja je od ranog jutra puštanjem motivišućih pesama podsticala ukućane da se hrabro suočavaju sa najvećim izazovima, plivajući protiv struje u skladu sa devizom:”Ono što te najviše plaši, uradi svakog dana”, iznenada ostaje bez snage. Frančeska se protiv te dominantne energije i stalnih zahteva da bude jednako nekonvencionalna i slobodna, dugo borila negacijom i težnjom da se uklopi uz prosek, ostavljajući utisak bezlične devojke, osobe lišene karaktera. Odjednom, izgubivši oslonac od koga se tako uporno pokušavala otkinuti, otkriva koliko zapravo zavisi od Mie. Otac se trudi da se nosi sa novonastalom situacijom, ali, beznadežan je u kućnim poslovima i ne zna čak ni to da deca ne vole da jedu jaja, a Luka se povlači u sebe i pati. Zbog toga im se, više nego ranije, u svakodnevnicu upliće rodbina, italijanski doseljenici sa svim očekivanim, ali i raznim iznenađujućim osobinama: nona Silija i deda Savlo, druga baka Ana, rođaka Anđelina i drugi.

Tinejdžerki je, htela to da prizna ili ne, majka potrebnija nego ikad, s obzirom da je upravo krenula u viši razred nove škole - dojučerašnjeg isključivo muškog, katoličkog  instituta “Sveti Sebastijan”. Dok pokušava da se pomiri sa odvojenošću od svojih drugarica, primorana je da između časova “bleji” sa devojkama koje su u bivšoj školi (“Sv.Stela”) bile predmet podsmeha: feministkinjom Tarom Finki (“one ne žele da se petljaju sa Tarom i njenim pokretom, jer ih je majka naučila da ne talasaju previše”), harmonikašicom koja voli pank - Džastin Kalinski i razuzdanom Šivon Saliven, sa reputacijom “lake ženske”. Dok bi Frenki jedino želela da se stopi sa gomilom, one prostom činjenicom postojanja, takve kakve jesu, kao da privlače najveću  moguću pažnju na sebe. Da sve bude još “katastrofalnije”, otkriva simpatije prema arogantnom Vilu Trombalu, sportisti, vođi jednog od bratstava - ali i to da njeni novi drugari imaju mnogo neočekivanih vrlina. Npr, tu je Tomas Maki, odeljenski “klovn”, panker koji ispod maske vulgarnosti i oštrog jezika skriva osećaj za ritam i pravu privrženost njihovoj maloj ekipi. Ili Džimi Hejler, iznenađujuće harizmatični buntovnik, koji najupornije pokušava da oslobodi Frančeskinu ličnost; ili pak neko od pripadnika (etničkih koliko i “fazonskih”) manjina sa školskog dvorišta, kao učenici na razmeni iz Portugala, Brazila, Libana ili grupa surfera.

U pubertetu, želimo ili da se po svaku cenu izdvojimo - ili uklopimo u masu. U oba slučaja, bore se prirodna težnja ka pripadnosti i jednako očekivano oblikovanje ličnosti po sopstvenom, neponovljivom obrascu. Frančeska bez sumnje spada u prvu grupu. Odrastanjem u senci izuzetne žene, isprva sledi njene instrukcije, bivajući ismejana, skoro odbačena - pa “izbavljena” od strane popularne klike (pomodarke Natalija i Mikaela). Odlučna u tome da ne postane “lujka” poput Mie ili svojih sadašnjih drugarica, svim silama suspreže sopstveni glas, sve dok je promena škole i majčina odsutnost (duhom) ne primoraju da shvati nekoliko stvari: ko je, šta u sebi nose ljudi oko nje, kakvi su pravi prijatelji i čemu istinski vredi težiti.
autorka
Dok Vil bestidno ne razlikuje Tolstoja od Trockog, Frančeska (možda donekle baš zato?) krije svoje široko znanje (koje pokazuje prisustvo mnogo referenci na filmove, muziku, knjige i retro-sadržaje, uz dobro asocijativno povezivanje i zrelu analitičnost), kako ne bi bila Miin “klon”. Naime, majka od ranog detinjstva podstiče svoju decu da budu nekonformisti, neobuzdanog i otvorenog duha. Sama takođe neprestano radi na sebi i usavršava se, ne hajući za uskogrude dežurne komentatore; sluša dobru muziku, voli supruga. Zajedno su od petnaeste godine i apsolutno otvoreni pred decom, jedni od onih liberalnih roditelja - pa ipak, Robert se oduvek osećao nelagodno pored Miinih kolega intelektualaca. Iako će vam često zaličiti na porodice sa reklama, ovo su jednostavni ljudi sa vrlinama, manama i strahovima kakvi nisu strani ni bilo kome od nas.

Epizodne ličnosti imaju važnu ulogu, jasno su i dobro definisane. Čak i kada im je pojavljivanje tek usputno i minimalno, uverljivi su i  značajni - npr. komšije od preko puta, što stalno sede u dvorištu i nema šta ne proprate, pozdravljajući svakog prolaznika. Od bitnijih, izdvaja se školski psiholog, gospođica Ana Kvin. Mlada i entuzijastična, svojski se trudi da “izvuče” onu pravu Frančesku na površinu - a devojčica bi, opet, najpre vratila majku na staro. Tugu zbog situacije u kući potiskuje pred profesorima i društvom, osećajući istovremeno radost i krivicu zbog iznenadne opuštenosti i sreće u školi, dok joj majka psihički tone. A sama ekipa se polako formira i neprimetno vezuje, sastavljena od potpuno različitih ljudi - suprotnih svetova koji se zbližavaju. Dobar primer je kaznena nastava, koja podseća na „The breakfast club“; ili epizoda u kojoj Tomas, Frančeska, Tara i Džastin trče po Hajd-parku, ne bi li otreznili Šivon nakon žurke, a koja mi liči na scenu sa fontanom iz filma „Modern girls“.

Primetićete da je opisano vreme bez mobilnih telefona, kada se upotreba kompjutera svodila na “primitivno” povremeno “četovanje” (u stilu ovdašnje “Krstarice”), a kontakti bili još uvek znatno neposredniji. Po svim rasutim detaljima sudeći, u pitanju je 1999.-2001. godina. Slušala se Britni, ali i “Blur”, Alanis Moriset, ABBA; gledale se serije “Bafi, ubica vampira”, “Gordost i predrasude” sa Kolinom Firtom i filmovi Kijanua Rivsa, uspostavljale “vizuelne veze” - simpatisanje i praćenje momaka koje ne poznajete. Ukoliko ste rođeni u drugoj polovini osamdesetih, kao ja, svakako vam sve nabrojano zvuči više nego poznato! I u ovim mladima, prepoznaćete svoj razred, nekadašnje sebe, a usput pokupiti po koji dobar, lekoviti citat:

„Ono što je bilo nikad se više neće vratiti (…)Ali, moraš da se trudiš da ideš napred.“ 

Laganim stilom, živopisno i zanimljivo teče proza bliska svakome ko još uvek pamti sopstvene “rane jade”. Vrlo slikovito nas vraća u te gorko-slatke dane formiranja osobe između detinjstva i odraslosti. Figure roditelja i prijatelja, porodica i društvo, tada zauzimaju ravnopravne pozicije - ali, u središtu svega ipak je naš unutrašnji svet, kroz koji se prelama sve ostalo. Frančeska je povučena, stidljiva devojčica, čije promene u pogledima na okruženje autor vrlo autentično i osećajno predočava. Likovi su interesantni, svakodnevno-životni, uverljivi; teme ozbiljne, a univerzalne; emocija ubedljiva i snažna.

Završetak u filmskom stilu možda neće zadovoljiti svakoga - barem mene nije, s obzirom da odudara od dotadašnjeg prilično realnog prikaza prosečnih odnosa i zajednica. Pa, ipak, u samoj suštini ovakvog zatvaranja jedne faze života (u vidu povratka u ravnotežu, tako da se budućnost opet čini svetlom) postoji mnogo istine - jer, prihvatajući školu, društvo, slabosti roditelja i sopstvene potencijale, prihvatamo ono najvažnije: sami sebe. I umetnost življenja, neverovatnu lepotu običnih dana.


2 коментара:

  1. Divan post baš mi se dopalo :)
    Divno si prenela knjigu i utiske o njoj. Za Melinu Marketu prvi put čujem, ja znam YA autore ali uglavnom one koji su pre određeni na distopijansku budćnost/fantaziju poput Suzan Kolins tako sam baš uživala sa upoznavanjem i ovakvog dela tog žanra. Inače za “U potrazi za Alibrandijem” takođe prvi put čujemm nisam čak ni film pogledal tako da ću i to pronaći. Divna recenzija svaka čast :)

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Hvala ti.:))) Ja sam film "Looking for Alibrandi" gledala odavno, kada sam i sama bila tinejdžerka, pa sam se baš pronalazila u pojedinim delovima priče (u to vreme sam otkrila i "White oleander"), preporučujem ti ga svakako, odlična priča!:)
      Tek sam nedavno saznala da je Melina autor dela na kome se film zasniva. Ovu knjigu sam slučajno otkrila, tražeći po policama u biblioteci, prijala mi je, poput manjeg vremeplova.:)
      Inače, sa YA žanrom sam se tek letos počela "družiti", zbog onog projekta na kome sam radila, a uglavnom su to bile ovakve, životne priče - tinejdž-distopije sam, bojim se, prerasla i teško mi je da se sad uključim, koliko god delovalo čudno. Ovo je, ipak, bilo kao da gledam teen-seriju i film, moja "grešna zadovoljstva" i u ovim godinama.:)

      Избриши

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...