среда, 08. март 2017.

Emancipacija u rikverc

piše: Isidora Đolović

Koliko smo dobili modernošću, toliko je (pa možda i više) izgubljeno, ali, bojim se da posledica dugo nećemo biti svesni. Mlađe generacije, naviknute na ovakvo stanje stvari, uveliko ga prihvataju kao jedino normalno. Možda bi im na tome trebalo pozavideti. Kako drugačije negirati, ignorisati činjenicu da se svaki pokušaj progresa svede na “korak napred, nazad dva”.

Pukom slučajnošću, najnovija kolumna sredom “pada” na Dan žena. Logično bi bilo posvetiti je ovom uveliko obesmišljenom, izanđalom (ali još uvek) prazniku - ipak, kako sam se istom temom već dva puta bavila, postaviću vam samo linkove ka tim tekstovima: 


Naravno, to ne znači da se ni današnjim osvrtom na aktuelne paradokse neću dotaći pitanja statusa, samosvesti i mesta ženskinja u zbrci koja nas okružuje. Ona su, nažalost, uvek otvorena i svedoče o drugoj strani, mukotrpno i teško izvojevanih, a po svemu sudeći prividnih sloboda.

1. Kontrakultura i “kultura” kontriranja

Celoga života verujem u nepogrešivost principa zlatne sredine. Nije to nekakav moj izum, nisam do toga sama došla, već su ga ustanovili još mudri, stari Grci. Ničeg previše. Ni u čemu ne preterati, ne zastraniti. Ravnoteža, mera i balans, čine formulu koju lako previdimo, isključimo, u strahu da ne ispadnemo prosek. Istina je da zlatna sredina nema veze sa prosečnošću, niti je ova nužno nedostatak. Sva mudrost je u upoznavanju sebe, svojih sposobnosti i dometa, pa prema tome usklađivanju stavova i načela po kojima živimo.

Međutim, kako svet nije idealna zajednica, jasno je da smo od masovnosti ovakvog shvatanja sebe i postojanja miljama daleko. Ništa ne “peva” lepše nego zablude, da ukradem deo stiha Miljkoviću, a stanište im je neka od krajnosti, tu se najbolje razvijaju. U tami neznanja ili pod zaslepljujućim reflektorom samoljublja, raste korov zlonamernosti, isključivosti, zadrtosti. Preoblači se u slobodoumlje, toleranciju, širokogrudost - ali, ne dajte da vas zavara, jer to zapravo nije, ni blizu. I posledica je, očekivano, da u svetu koji deluje nikad otvorenije, bliže, povezanije, imamo sve manje strpljenja, želje i volje da čujemo bilo čiji glas osim sopstvenog. Možda “selfi”-manija deluje kao bezazlena zabava, ali njeno nekontrolisano širenje će uskoro pokazati da je u osnovi reč o savršenoj slici egocentrične, isključivo ličnom odrazu u ogledalu okrenute jedinke, koja kao vrhunski smisao i kriterijum ne priznaje više ništa do broja lajkova i laskavih komentara na svoje fotke, statuse i projekcije idiličnog života - a od strane istih takvih “odraza”.
Alisa je kroz ogledalo prošla na drugu stranu stvarnosti, romantičari i hipici tragali za “dverima percepcije”, ali modernost to više ne dozvoljava. Kao Narcisi bez momenta tragičnosti, u svet šaljemo svoju retuširanu sliku, po malo čemu različitu od drugih, tuđih “autoportreta sa telefonom”. Poruke se odbijaju o staklo displeja, ostajemo zarobljeni u svom malom, sujetnom svemiru, iako nam se čini da objave putuju ka drugima. Voajerski aspekt svega je takođe neporeciv, pa umesto inicijalne ideje ostvarivanja kontakta, društvene mreže to svode na licemerno, ispraznim formulama komplimenata (po principu “ja tebi - ti meni”) iskazano samopromovisanje. Ali, zabluda traje i eto prve velike krajnosti koja je početnu, možda plemenitu ideju, pretvorila u svojevrsnu klopku.

Ne razmenjuju se na društvenim mrežama samo fotke - katkad su tu i stavovi, pa neću da budem nepoštena: ima pametnih misli, velikodušnih gestova, značajnih akcija...ali i, mnogo više, ozbiljnih budalaština.  One, kao i “selfi”, hrane ego svojim tvorcima. Rezonuje se, otprilike, na sledeći način: “OK, napravio sam profil, odlična prilika da nešto prokomentarišem, da svet čuje. To što nemam ništa pametno da kažem - ne mari, moje je demokratsko pravo da se oglasim. Nema veze ni što su moje izjave prilično raspaljive, opasne čak, to je moja sloboda i vid borbe za istu.” Eto još jedne zablude. Današnje “slobode” vode netoleranciji, a otkako je SVE dopušteno, buja nekritička “misao”. Primera radi, ukoliko ne podržavaš neku od novopečenih “liberalnih tekovina”, nazivaju te zatucanim i tvrdokornim tradicionalistom; ako se, opet, zalažeš za manje ograničeno poimanje stvari, proglasiće te za izdajicu i izrod. Ukoliko nisi fasciniran Novakom i Jelenom Đoković, te njihovim “life-coach” savetima, odmah ispadaš frustriran i ljubomoran; kada kažeš da ne pratiš tabloide i da te takvi sadržaji ne zanimaju, ponećeš etiketu isfoliranog snoba. Svetu se ne može ugoditi, jer i samo javno mnjenje kao da pati od šizofrenije.
U prostoru krcatom tim i takvim “slobodama”: govora, delanja, mišljenja, propovedanja, savremenog čoveka svakodnevno stavljaju u okove, a da toga nije ni svestan. Ovo svojevoljno ropstvo izbegnu samo dovoljno jaki da odole zovu manipulantskih razonoda, koje nam obećavaju stvaranje utiska značaja i veličine, makar i u okviru virtuelne zajednice. Naše doba raspolaže nebrojenim vidovima oglašavanja, televizijskim kanalima, portalima, novinama, ali je ljudska svest sve zamagljenija, misao sputana, diskusija obesmišljena. Od najbanalnijih do najozbiljnijih tema, u prvom planu je laičko, šarlatansko podizanje tenzija i podilaženje najnižim strastima. Ne zavaravajmo se da iza ovog naleta „stručnjaka“ za sve i sajber-bundžija ne stoji velika praznina, koja polako usisava svaki ostatak prave osvešćenosti.

A biti „kontraš“ ne znači biti buntovnik s razlogom, znalac, opozicija bezumlju. Ne znači biti autentičan i misliti isključivo SVOJOM glavom. Lično, nekako sam celoga života bila u tom taboru, ali ne sa svesnom namerom - naprosto se dešava da mi uverenja večito idu „protiv struje“. Međutim, kontriranje samo radi sukoba, kao poza ili navika, spada u domen patološke tvrdoglavosti, ništa bolje, ni uzvišenije od ukalupljenosti. Čak mislim da je bolje i nemati nikakav stav, nego biti po svaku cenu „dežurni kontraš“. Jedino što se računa, što ima smisla, jeste prirodnost. Ali danas kao da su je osudili na doživotno progonstvo. Što nam je više omogućeno, manje smo željni slobode - što više imamo mogućnosti da naučimo, znanje nam je oskudnije i površnije. Emancipacija nailazi na prvi kamen spoticanja.

2. Život se preselio na društvene mreže…

Jer, što nije bilo na Fejsu/Tviteru/Instagramu nije ni postojalo! Od javnih ličnosti, do vaših komšija ili tetki, osećaju potrebu da izveštavaju univerzum o svakom trenutku svog dana (od ulaska u GSP, preko stavljanja šerpe na ringlu, do odlaska u toalet). Nije li to bolesno? Stručnjaci su ustanovili i to da preterano gledanje tuđih, kao po pravilu afirmativnih i slavodobitnih postignuća, vodi u depresiju, potištenost i osećanje lične nedovoljnosti. Da ne govorimo o transferu blama koji, verovatno, čak ni u svoje sličice najzaljubljenije osobe ne zaobilazi, pošto se u komentarima na neku „izazovnu“ profilnu nađe i ono:“Ljubi te strina, lepoto!“ ili nostalgično podsećanje na doba kad su je „na nošu navikavali, a vidi je sad!“

3. …i u estradni košmar

Osim tuđih ili pak providno namontiranih, ulepšanih ličnih, počeli smo da živimo i estradne živote. Mnogi se baš ovih dana „polomiše“ komentarišući zašto Novak slabije igra i je li se upleo u sektu, koja pevaljka nosi blizance, ima li Jelisaveta Orašanin stvarno „najbolje noge u Beogradu“, a s kim se trenutno zabavlja Miloš Teodosić. Dalje, san im narušavaju nedoumice oko iskrenosti Milice Dabović povodom nasilja koje je trpela od svog imućnog verenika, ili možda broja estetskih zahvata izvršenih na beznadežno odbojnom licu kakve starlete. U tome „običnima“ prolazi vreme i vek. Marks je govorio da je religija opijum za narod, danas su mediji taj anestetik namenjen masama, bez sumnje i konkurencije. Razbolim se čim uključim televizor. U moru sadržaja, retki su oni stvarno vredni pažnje, pa se često zapitam je li bilo bolje u vreme kada su postojala svega dva kanala, ali odabrana i kada uticaj „žute štampe“ nije bio ovako napadan, ni hipnotišući. To što moj izbor nisu ovakve trice, ne znači da ih smemo ignorisati kao benigne. Kamen broj dva na putu nekakve savremene osvešćenosti.

4. Hajde da razgovaramo!

Daleko od toga da spadam u „ćutologe“. Volim da pričam, ne mogu protiv toga - valjda mi je urođeno. Mama tvrdi kako sam i pre prvih artikulisanih reči, sama sa sobom nešto „brbljala“ u krevecu. Posle me već nisu mogli „ugasiti“: žudela sam za sagovornikom i tražila ga neumorno, svuda. Po babinoj priči, znala sam ući u kuhinju, sa neke četiri godine, sva ozbiljna i malko uvređena stati u ćošak, pa reći:“Baba, ostavi te sudove i dođi da nas dve RAZGOVARAMO.“ Tome se u familiji i dalje smeju. U školi sam još od strane učitelja opominjana jer „meljem k’o vodenica“, a kao Gimnazijalku me čak i maksimalno ležerna profesorka muzičkog, Mira Janevska, jednom najozbiljnije pitala:“Isidora, pričaš li i u snu?“ Zeko, drugar iz klupe ispred i moj kasniji pratilac za maturu, znao je tih jutara da mi, krmeljajući, zavapi:“Čoveče, pola osam je, većina nas ni oči još nije otvorila, a ti već pričaš. KAKO MOŽEŠ ovako rano?“ (uzmite u obzir i moj visokofrekventni „glasić“!) 
Naposletku, svaka cimerka je znala - ni posle gašenja svetla nema spavanja barem još sat-dva, nađe li se interesantna tema za razgovor. Ana (moja najbolja drugarica sa kojom sam tri godine stanovala, do prelaska u studentski dom) i ja smo pre Jelice Greganović uvele parolu „Priči nikad kraja!“, još u prvim danima poznanstva. Ćaskanje, razglabanje nadugačko i naširoko, debate i diskusije, za mene su oduvek bile najbolji način da nekoga upoznam, zbližim se, naučim novo. Rezervisana sam i povučena, na prvi pogled hladna, samo u početku. Naravno, koliko sam uživo raspričana, toliko mi se i olovka razleti, a tastatura uposli, što dokazuje i ovaj blog. 
Otuda nije neobično što mi smeta današnja otuđenost, pa se svakodnevno zapitam (mada naslućujem odgovor) gde se to izgubio prirodni poriv za neposrednim kontaktom, za pričom? Mogu li je zameniti poruke, tvitovi, SMS, statusi...? Jesu li aplikacije, stikeri i smajlići, koliko god raznovrsni i živopisni bili, dovoljna alternativa izrazu lica, prijateljskom osmehu, šaljivoj grimasi, saosećajnom pogledu? Smeta li i vama utisak da polagano ostajemo bez bogatstva rečnika, prostranstva misli, komunikacijske veštine, potrebe za drugim, oči-u-oči? Emancipacijo ili vasiono, ako me čuješ, odgovori! Ili si možda i ti zanemela?

5. Kult Velike Majke…

I evo nas na polju „ženskog pitanja“. Slavljenice su se danas, takođe izmanipulisane obećanim slobodama i nezavisnošću, našle u nebranom grožđu. Adam i Eva se, degustacijom jabuke sa drveta saznanja, počeše stideti svoje nagote, postavši je SVESNI. Moderna „osvešćenost“ ide u suprotnom smeru, pa se, primera radi, oslobođeni savremenici diče golotinjom i ističu njenu prirodnost (ne sporim, ali, čemu onda moda i stil, oblačenje i pristojnost?). Jedna od skorašnjih, dopisanih tačaka u „manifestu feminzma“, jeste zalaganje da, kad već muškarci mogu ići goli do pojasa, toples bude odobren i ženama. Sve u ime ravnopravnosti. Ne toliko ekstremno, ali jednako bizarno, deluje pomama za fotografisanjem golih ili u pripijene haljinice utegnutih trudničkih stomaka, kao i inicijativa za afirmisanjem dojenja na javnom mestu, čiji su promoteri postale čak i pojedine ovdašnje manekenke i estradne pojave. 

Konkretno, moda dojenja u javnosti (restoranu, kafiću, parku, gradskom prevozu), predstavljena kao čin feminizma, dostigla je vrhunac pokušajima dotičnih žena da se, kačenjem fotografija koje pokazuju njihovu „hrabrost“ i „prkos“, predstave kao progresivne i slobodoumne. Zgroženošću na ukazivanje da je takvo postupanje, ipak, degutantno i vulgarno, pokazuju jednaku netoleranciju kao i oni koje su optužile da im „uskraćuju njihovo pravo“. Nazivaju „bolesnicima“ one koji smatraju da je čin dojenja ipak nešto privatno i intimno, a „sevanje“ obnaženim grudima i te kako ume da zasmeta nekome ko se, ni kriv ni dužan, našao u blizini i poželeo da na miru popije kafu ili porazgovara sa prijateljima. Nemojmo se zavaravati da grudi nisu erotski objekat u očima muškaraca. I ne zloupotrebljavajte decu, kako bi izborile nekakve „slobode“, iza kojih možda leži pritajeni egzibicionizam. Još jedan bizaran trend predstavlja zagovaranje da deca što duže sisaju, uz hvalisanje da na taj način hrane četvorogodišnjake. Sem što zaista može ostaviti ozbiljne posledice po već razvijenu psihu nesrećnih potomaka, nisam sigurna kakva je obostrana korist od raznih „Liza Erin“, što decu kojima su već odavno nikli zubi, jedu čvrstu hranu, govore, možda i čitaju ili pišu, sa popodnevne igre pozivaju da im se, da ’prostite, „okače o dojku“. 
Idemo dalje - uz ovakvo promovisanje majčinstva kao polubožanskog postignuća (što se može dovesti u vezu sa brigom zbog nikad niže stope nataliteta, samo da ne služi, opet, samopromociji određenih, medijski nametnutih spodoba), neizostavno dolaze nakardani modeli govora i razmišljanja. Suprotno pokušajima da one koji ih izgovaraju pokažu kao „diskriminisane“, ovakve izjave zapravo diskriminišu pripadnice lepšeg pola sa drugačijim prioritetima i željama. Samouvereno zaključujući kako „samo majka zna šta je prava ljubav“, „imam dva prelepa anđela“, „po zanimanju sam mama; životni uspeh - udata“ ili „oni su se ostvarili kao roditelji“, nimalo se ne razlikuju od prababa koje su sažaljivo komentarisale neudate komšinice ili „jalove“ rođake. Zalud pokušaji da  se predstave kao „seksi mame“ koje do duboko u devetom mesecu „furaju“ minjake i izlaze u provod, a slikaju svoja zategnuta tela dva meseca nakon porođaja, kako bi dokazale da nisu „zapuštene i aljkave mučenice“. Njihove predrasude ih vraćaju vekovima unatrag, kada su „bezdetne“ i previše „drugačije“ žene spaljivali na lomači. Imam koleginicu koja je u profesionalni CV stavila stavku „udata i majka jednog deteta“, a ambiciozne „solistkinje“ smatra sebičnim, defektnim vampiricama.
Neko bi rekao da nemam prava na donošenje bilo kakvih zaključaka, s obzirom da nisam „iskusila čari majčinstva“ ili da su me od rođenja (ot)hranili na flašicu. Uopšte ne sumnjam da je u pitanju nezamislivi intenzitet ljubavi, ali isto tako ne mogu da shvatim kako je u pitanju jedini uslov za dostizanje celovitosti bića i životnog smisla. Baš naprotiv! Eto, kada govorimo o brakovima i ljubavima bez potomstva, padaju mi na pamet primeri koji svedoče o najsrećnijim i najispunjenijim mogućim zajednicama: Miloš i Vida Crnjanski, Lenard i Virdžinija Vulf, Josipa Lisac i Karlo Metikoš, Milena Dravić i Dragan Nikolić. Kažete, „nisu se ostvarili kao roditelji“, ali, zaboga, OSTVARILI su se u svemu ostalom, što većini nikada neće poći za rukom. Malograđani, slobodno se tešite kako je jedini istinski podvig imati decu. Kolko god zvučala surovo, moram reći da se razmnožavati mogu i životinje. Najlakše je (i danas najčešće, sudeći po iskustvu ljudi oko mene) bezglavo i u zanosu prolazne požude napraviti dete, pa se iz obaveze venčati i za godinu-dve razvesti. Ali, prihvatiti odluku partnera da potomstvo nije u opticaju, da neke druge veze moraju da vas spoje i održe skupa, ispoštovati izbor ili možda nedostatak (bolest, sterilitet, trauma iz prošlosti, aseksualnost), najveća je proba i ujedno dokaz ljubavi. Takve zajednice su, po pravilu, dugovečne i uspešne. 
Jer, voleti znači poštovati i prihvatati bližnjeg, bezuslovno. Isto važi i za odnos prema usvojenom detetu ili nećacima. Imam tri brata i naprosto znam da ću, jednoga dana, biti super-tetka, kao što je i meni moja Dragana (žena koju su osuđivali zbog udaje na pragu četrdesete i još uvek je sažaljevaju zbog toga što nikad nije rodila dete, a ona je obrazovana, otmena, puna duha i, kako uvek kaže bratu i meni - „naravno da imam decu! Imam vas, vi ste MOJI.“). Da ne pričam kako me razume bolje od majke, oduvek. Poenta je: ako smo već toliko progresivni, poštujmo tuđi izbor, jer nemamo svi iste prioritete, a ni razloge. Neki, jednostavno, ne osećaju potrebu da se pravdaju bilo kome, niti imaju vremena. Ako vas već toliko ispunjava lična „ostvarenost“, ne bi trebalo ni vi da traćite vaše na osude.

6. ...i Velikog Vođe

Poražavajuća predviđanja pokazuju da se Vučiću, pa odmah za njim Šešelju, daju najveće šanse na prolećnim predsedničkim izborima. Time postaje jasno da je narodu, osim Velike Majke (ne zaboravimo onu sa predznakom „Srpska“, Cecu), očajnički potreban i Veliki Otac. Mada slovimo za veoma religiozne, kolektivna vera nam više liči na sujeverje, a od apstraktnog i dalekog Boga ipak više „štujemo“ neke zemaljskije figure. Posle se, kao i svaki adolescent, žestoko opiremo starateljskoj čvrstoj ruci koja nas „hrani i brani“, ali ipak ne možemo bez njenog vođstva…u ponor, kao kod Domanovića. Hoće li, ukoliko se obistine predizborne prognoze, od naredne godine ponovo biti uvedeno proslavljanje rođendana predsednika, sa sve predajom štafete i sletom? Jel’ Arena od pre neki dan prvi korak ka učvršćivanju kulta Velikog Vođe, a po uzoru na Tita (čiji status ne krije da bi voleo dostići, u očima plebsa)? Gde se tu uklapa povratak Bogoljuba Karića i da li će, možda, iznova biti aktuelna pesmica koju su njegove naslednice odavno snimile, samo sa prikladno izmenjenim refrenom: „Srbijo, najlepša bajko…Vučiću, oče i majko“?!
Aktuelni premijer je, sećate li se, onaj isti čovek što „ne da“ Gašića, Lončara i Malog, iako prvi najviše voli „žene koje odmah kleknu“ (tu se uključuje i Žika Šarenica sa udavačama, „čavkama“ i „graktanjem“, tek da ih počasti za Osmi mart), a poslednjeg je bivša supruga već raskrinkala po pitanju slučaja Savamala i još čega sve ne. Premijer je čovek koji i bez čitanja „zna“ da Stefanovićev doktorat nije plagijat - ma, nema šanse, a univerzitetsko veće „lupa gluposti“. Uostalom, intelektualcima je već pokazao nenaklonost srozavanjem zarada i statusa, zabranivši zapošljavanje u javnom sektoru i učinivši normalnim da neko sa doktoratom strpljivo konkuriše za posao u pekari ili kiosku. I još bude zahvalan na minimalcu!
Ironija je što su, dok se biračka mesta ne otvore, na Internetu prisutni sve bundžija do bundžije, a na kraju ipak izglasaju iste. Kada je stvarno vreme da se „udari kontra“, nigde nikog. Ostrašćeno se borimo protiv slane „Plazme“ (što je već tema za neki naredni tekst), a ćutke i ponizno trpimo realne nedostatke sistema. KAKO TO?! Nisam pametna.


6 коментара:

  1. Odlična kolumna uživala sam u svakom minutu čitanja, ti si rođeni nanlitičar toliko dobro prođeš kroz teme i toliko detaljno da se osećam kao da ćitam jedan ozbiljan novinski članak.
    1.Za ovo da ljudi nemaju strplejnja si potpuno upravu, problem je što je usled pojave "love yourself" rečenice kao zvezde vodilje (kao i sve danas) postalo previše iskorišćeno. Ljudi ne žele da saslušaju šta imaš da kažeš, ljdui veruju (a mi srbi posbeno) da sumitska-bogom dana bića i da su oni vredniji od bili kog drugog. Kažu psiholozi da je "želja za paćnjom najveći porok današnjice" kad god vidim šta sve devojke rade za par lajkova setim se toga i užasava me.
    Sloboda govora je previše iskorišćena danas, rekoh gore (sada ću kao papagaj) to isto ide od tog verovanja. Ja koristim društvene mreže konkretno instagram, dopada mi se što me tre da budem kreativna kao fotograf (sebe najmanje imam), i daje mi šansu da se povežem sa svetom, ali nikada ga nisam niti želim da koristim da bih dobila pažnju . Kontritrati je ok, jer je to znak da nemaš utiaj, da si iznad svega ostao čist, moje viđenje je uvek bilo imati svoj stav prema bilo čemu i da je on ok :)
    2. Hahhahah meni sestra kad god sedimo u kafiću pre no što krenemo da pijemo piće obavezno kaže -slikaj, ako nije na instagramu nije su ni desilo. To je realnost današnjice, a da je bolesno -bolesno je brate mili.
    3.Ja sam vesti naše prestala da čitam, ali bukvalno sad kad čitam neke od vesti koje si navila osećam se kao da pod kamenom živim hahahah, a tv gledam samo kada povežem lap top na lcd da gledam neki film ili seriju (tj. kad neko do mojih hoće da gleda kad sam sama ne povezujem) ali uđem ponekad dok baka gleda i sve što vidim je treš, a cajku kad vidim muka mi pripadne.Estrada posebno naša je shit (izvininemam blaži iszraz) i to kompletan.
    4. Ja oduvek meljem sto na sat, moja mama me je kao malu upisala u sve retcitatoske i glumačke sekcije koje su u gradu posotjale, zbog toga. Međutim godine su od mene snoba napravile pa ja ne mogu sa svima da pirčam jače je od mene. Milion puta mi se desi da se naoružam samopouzdanjem i onda vidim koliko neki ljudi vide život plitko i koliko nemaju dubinu pa se iznerviram tako da me polovina zna kao brbljivu a druga kao onu što je stalno u svaom svetu.
    5.Jao telepatija je čoveče ovo što si napisala. Ja već par dana sa bakom diksutujem o tome kako je danas anti femenistički da za žensko kažeš da je ....(neću ružne reči, shvataš već) jer one samo žele da budu "jednake" sa muškarcima. Aman brate ne mogu da se ne nerviram, ja sam imala strog damski kodeks, ali bukvalno strog, moja mama mi je do malena držala časove lepog ponašanjai ne znam kakav da je feminizam NE PRIHVATAM da je polu golo žensko pristojna pojava.
    Ti si prenele savršeno posebno u delu gde si pisala o dojenju u javnosti ja sam bila ubeđena da jedina imam takav stav. I muka mi je kada vidim da "domaćice treba da primaju platu jer one imaju najveće zanimanje -one su majke" muka mi je i od "udavača" ma muka mi je od svakog ko nema ...hrabrosti da stane i kaže šta želi i da ne tretira sebe kao ili mučenika ili ssveca već kao normalnog i običnog čoveka. Ja sam imala sreću da me podigne žena koja mi od malena nije nametala da je osnovna uloga "žena i majka". Kod moje bake se znalo -škola, fakultet, posao, onda proživi, putuj e muža ako ti je suđeno. To je pravi feminizam, i jako sam srećna što nisam jedina koja otovoreno može da kaže -ne želim to za sebe, tako da bravo još jednom i za tebe što imaš petlju da staneš iza svog stava :)
    6.O politicinzaista ne umem, ja sam apolitična niti slušam niti paratim niti znam mnogo da diskutujem :D
    Odliačn post :)

    ОдговориИзбриши
  2. Saro, mnogo ti hvala na čitanju i komentaru!:)
    Ranije sam česšće, jedno vreme isključivo i pisala kolumne na društvene aktuelnosti, ali videvši da se ništa ne menja godinama, odlučila sam da se okrenem stvarima koje me manje iznerviraju, a da se povremeno ipak oglasim i kao kritičar ovog ludila oko nas.
    Ponekad se uplašim da sam previše oštra, ali, to su ipak moji stavovi i duboka uverenja iza kojih uvek stojim i nemam problem da ih iskažem, ma koliko nepopularni možda bili.
    Drago mi je što ti se dopalo.:)
    1. Slažem se, nisam ja generalno protiv društvenih mreža, ali jesam protiv njihove zloupotrebe i odlaženja u krajnost - isto važi i za kontriranje, ja prva sam večito "mimo svih", ali to nije poza niti prazna priča, kao što kod mnogih danas primećujem da kontriraju samo da bi bili protiv. Poenta je: biti prirodan i spontan.:)
    2. Ja sam uvek u fazonu: koga briga? Stvarno, koga briga šta sam jela, pomislila, uradila? Mislim da sada ljudi nemaju vremena da prožive trenutak, opterećeni time da ga slikaju, snime i puste na Net. Na koncertima snimaju, u muzeju fotkaju selfi, a trenutak prođe, doživljaj se izgubio. Opet se vraćamo na egocentrizam, znači u prvom planu sam ja, ja, pa ja, a ne ono čemu prisustvujem.
    3. Meni iskaču sa strane, ne možeš ih izbeći, nervira me koliko se okolina interesuje za iste, pa mi baš tako kaže:"Svašta, gde ti živiš?" pošto imam svoj svet i sasvim druga interesovanja. Pokušavam da im objasnim kako ih niko ne tera da to gledaju ili čitaju, ali strašna je medijska tortura i zato i mi koji nismo iz te priče barem moramo biti u toku da takve stvari postoje.
    4. Pa, isto je i sa mnom - kada nađem dobrog sagovornika, raspričam se, sa ljudima koji mi ne odgovaraju naprosto fino, kulturno izbegnem širu komunikaciju. :)
    5. Ovde se potpuno slažemo, a mislim da smo od retkih. Zapravo, moguće je da ima još istomišljenika, ali neće da priznaju da žele od života više, da ne osećaju potrebu za konvencionalnim ulogama, da ih mala deca nerviraju, itd. Razumem da diktat sredine još uvek ima veliki uticaj, ali, čemu onda te feminističke fore? Ako nas i dalje sputavaju obziri iz srednjeg veka, slovo srama itd, kakvu ravnopravnost tražimo?
    6. Apolitična sam i ja, ali smatram da barem na dan izbora ne smemo biti apolitični, niko od nas, pogotovo mi mladi. Naprosto, MI ćemo verovatno živeti u ovoj jadnoj državi i ako dozvolimo da nam budućnost kroje drugi, krivi smo koliko i oni kojima je našom pasivnošću dozvoljeno da dođu na vlast.
    Hvala još jednom.:*

    ОдговориИзбриши
  3. Ne znam kako drugačije da započnem ovaj komentar, pa ću reći - SVAKA ČAST!
    1. "U tami neznanja ili pod zaslepljujućim reflektorom samoljublja, raste korov zlonamernosti, isključivosti, zadrtosti." - aleluja! Kući mi se često smeju kada kažem "u moje vreme", sprdaju se sa tim, ali zaista ja ne znam gde sve ovo vodi sem u totalnu propast što je očigledno. Svi odavno vode naslovom pesme Psihomodo popa i vole samo sebe i sebe uvek pozdravljaju u ogledalu, o selfiju kao pošasti 21. veka da i ne govorimo to je toliko uzelo maha da sama slika više nije slika ako nije selfi. Drugi problem, koji ide ruku pod ruku s selfijem jeste tendencija kloniranog izgleda, svi se isto oblače, svi se isto šminkaju i nose istu garderobu. Prirodan look nakon kog devojku ni majka ne može da prepozna.
    Lajk je postalo merilo popularnosti, a današnja deca i ne znaju da postoji svet van šerova, lajkova i svega ostalog, žalosno je sve to.
    Šokirala sam se za vikend kada sam videla 2 klinca na ulici kako se loptaju, hvala Bogu da još neko dete zna šta je lopta.. Većina koju sam sretala sede kao kipovi i gledaju u telefon, brat se prvi ne odvaja od istog. Ima izuzetaka naravno, ali verujem da su u manjini, a činjenica da još uvek postoje i jurcaju po ulici umesto da žive na netu me iznimno raduje.
    3. Ja ne znam da li treba da me je sramota što ne znam ko je Milica Dabović niti bilo ko od navedenih, izuzev Noleta? Toliko nisam u toku da je to i smešno i strašno.. Kad iskoračim iz svog sveta vidim ljude, meni bliske, kako gledaju one Paparaco Lovove, komentarišu razna pevačka takmičenja (ispade da nam cela nacija samo peva.. Više pevača no kafana.) i to ko je šta kome rekao ili šta o Novaku piše u "novinama".. Meni je od svega toga, iskreno, muka i gledam da pobegnem glavom bez obzira. Nek' sam u "svom svetu", ali bar se u njemu bavim sobom i onim što meni paše, ne vodim brigu o životu s ekrana ili pak onom iz komšiluka.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Hvala ti, pre svega, na čitanju i divnoj dopuni ovih mojih "jadikovki".:) Nemam ništa da dodam, razumemo se. Koliko god rekli na datu temu, uvek ima još više da se raspravlja, neiscrpna je.
      Baš tako, egocentričnost, kloniranost, svi su sve - a niko nije ništa; nedavno komentarišem sa tatom kako se sada imidž isto uzima olako, kožne jakne "rokerice" su postale fensi, "starke" takođe, a ovamo seljoberi na kub furaju taj alternativni stil...sve može da se kupi, nakalemi, iskopira ako imaš dublji džep, samo nesrećni mozak nikom ne fali....
      Trudim se da se držim dalje od tog sveta, olakšavajuća okolnost je i što me nimalo ne privlači. Veruj mi, da ne moram, ni telefon ne bih koristila.

      3.Milica Dabović je naša reprezentativka u košarci, sjajna sportistkinja, ali, nažalost, svojim izborom i tabloidna ličnost. Isto počinje da važi i za Novaka. Meni iskaču i kad ih ne tražim, a posebno kad odem kod babe ili rodbine, htela-ne htela, vidim te užasne emisije. Doduše, bar se dobro ismejem i imam razloga da ih posle kritikujem. Know your enemy..)

      Избриши
  4. 4. I ja sam uvek sama sa sobom pričala, a često se sama i igrala, pa se babi ponekad činilo da još nekog ima u sobi. :D Nisam kao dete ni pričala "bebeći", sve je odmah bilo jasno i glasno.. Učiteljica me davno pitala "gde se gasim", veruj dugme još nismo pronašli. Kada bi mi baba pričala "Crvenkapu" pred spavanje ja bih je potom pričala njoj i dok bi žena od umora počela da tone u san ja bih je prodrmala kako bi saslušala priču do kraja. Znala sam kažem i onu staru "u mene gledaj" ukoliko vidim da sagovorniku pogled odluta u toku moje priče. Danas se nisam mnogo promenila i u šali, a zapravo to i mislim, kažem kako bi mi najveća kazna u životu bila kada bi me naterali da ćutim.
    Sve se danas svelo na skraćenice i emotikone, a kad vidim da sede za stolom i svako u telefon gleda tačno bih poludela. Otišla do mojih nedavno, dvoje gledaju u telefon i tablet, dvoje u TV, a ja se pitam što li sam uopšte dolazila - da blenem u zid?!

    5. Uvek kažem da svako ima pravo da bira. Ako ja ne želim da postanem pegla ili veš mašina to je moje pravo, jer Bože ako se ne udaš i ne rodiš nisi "uspela". Ne razumem čemu žurba, čemu to "moranje", pobogu nije brak ili dete novi modni krik da ga nakon što se prašina slegne zamenim s nečim novim. Ukoliko ja ne želim da se udam ili rodim dete odmah zasvira alarm. Deda mi se neki dan jadan zabrinuo što ću ostati usedelica, ne znam kako li mu to pade na pamet i pomenuti nekom ko ima 24 godine. Sindrom trudne boginje (Bijonse i sl.) mi je užasan. Silno klanjanje i obožavanje. Onda bi isti princip trebalo primenuti i na životinjama, šta sam ja bolja od ženke psa?!
    Kad smo kod životinja, volim i onu "bolje decu da rađa nego što ima psa/mačku..".

    Čisto da se zna, pošto nemam uslove za životinju (ribicu ne želim), ja sam rešila da sebi kupim kaktus, oni me baš interesuju u poslednje vreme, nisam naročit ljubitelj cveća i imam mali izbor onog koji mi se dopada, pa me živo zanima da li ću uspešno da se brinem o njemu. Drž'te mi fige. :)

    Kada krenu da me prozivaju što samo u knjige blenem, nemam života i ne družim se s ljudima dođe mi da se smejem jer shvatam da ne vredi objašnjavati. Ne vredi.
    Gubim vreme. Meni je nekolicina prijatelja koje imam draža no išta. Vi me, primera radi, bolje razumete od 90% moje familije. Činjenica da se nismo ni rukovali mi ne predstavlja problem, ne shvataju ljudi da prijateljstvo nije jedino oči u oči. Imam osećaj da smatraju da je ono fiktivno ako nije uživo, da nije pravo, što je naravno pogrešan način razmišljanja. Slatko me to nasmeje.

    "Not everyone who is single is lonely.." - ovo ću da uramim!
    Hvala ti na tekstu. :*

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Neke stvari se, očigledno, nikad ne menjaju.:) Kakva smo deca bile, takve i ostadosmo. Meni je polazak u vrtić bio traumatično iskustvo, jer sam navikla na igranje ili sama ili sa braćom, pa mi je taj susret sa drugom decom koja su bila često vrlo bezobrszna, agresivna i prosta, bio pravi šok. I dan-danas, što kaže Balašević, "ja još umem, ja još mogu da sam sebi stvorim neki mir..."
      Što se tepanja tiče, isto, moji su mi se obraćali kao odrasloj, bez tog prenemaganja, pa nisam imala probleme da "progovorim" čisto i razgovetno. Kasnije smo iz razvojne psihologije i učili da je pogrešno pričati "bebeći", jer deca tako krenu da i sama tepaju i onda godinama posećuju logopeda.
      O tom gledanju u telefon ili tablet mi ne pričaj, evo, iznerviram se već od same pomisli...čisto nepoštovanje sagovornika, tako to doživljavam, ali, ne mogu da se borim sa okolinom, samo se sklonim.:(

      5. Da, baš tako! Bijonse me donekle i inspirisala za podnaslov, meni je ono bilo gnusno. Kome se dokazuješ, i zašto? A tek to "usedelačko" procenjivanje...rekla sam lepo mojima, ako dođe ljubav - ako je suđeno, doći će, ako ne - neću se ubiti, imam toliko drugih ljubavi u životu, moja profesija pre svega, moji prijatelji, hobi, životinje, putovanja, čitav svet! Nije jedini podvig biti nečiji "sluga" i tražiti orden, onako licemerno i kvarno, zato što si postala nečija supruga i majka, kao, svojevoljno.
      Nažalost, mnoge ljude da pitaš zašto su pravili porodicu, odgovorili bi:"Morali smo, takav je red."

      Ni ja nemam uslove za ljubimca, imala sam ribice i papagaja kao mala, maštam o velikom šarenom, gusarskom pernatom sagovorniku :), jednog dana.
      Kaktusi su divni, moja tetka ih gaji, a cveće je inače velika ljubav i hobi moje mame, pa držim fige, svakako mislim da će ti biti razonoda i izvor mira, opuštanja!:)

      Na zaključak nemam šta da dodam, prelepo i savršeno rečeno. Samo da stavim potpis. Tako je i nikako drugačije.:*
      HVALA!:)

      Избриши

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...