komentariše: Isidora
Đolović
U godini za nama, svet
televizijskih serija postao je bogatiji za dva ostvarenja koja su kao predmet uzela donekle sličnu temu - radi se o
mladoj ženi na tronu. Kraljice
Viktorija i Elizabeta II, dugotrajnom vladavinom, vek iza veka, obeležile su
različita razdoblja u istoriji svoje zemlje, ali i celoga sveta.
Pored toga, zna se da je nepogrešivi izbor za atraktivnu i gledanu priču sa
malih ekrana bilo šta u vezi sa plemićkim porodicama, naročito njihovim
istaknutim pripadnicima, Privlačnost ovakvih sadržaja je dvostruka -
predstavljaju svojevrsno bekstvo od učmale, obeshrabrujuće svakodnevnice, putem
upliva u raskošne, uzbudljive, različitim preprekama i intrigama ispunjene
živote; a istovremeno su specifičan vid utehe kroz činjenicu da ogoljavaju
opšteljudske, ranjive strane ovih (statusom) uzdignutih osoba. O “Viktoriji”
sam pisala OVDE, a odličan uporedni
prikaz priča o dve kraljice možete pogledati kod Sare. Upravo su me njen tekst i istrajno hvaljenje “Krune”(The
Crown), Netflix-ovog do sada najskupljeg
projekta, napokon ubedili da seriji pružim šansu, uprkos početnom skepticizmu. Iako
sam očekivala da mi se "Victoria" više dopadne, to na kraju nije bio
slučaj. "The Crown" me osvojila i mada je "Victoria"
romantična, lepršava i prekrasna - kako vizuelno, tako i po harizmi glumaca,
"The Crown" ima sve što očekujemo od OZBILJNE serije, uravnoteženog
odnosa drame, istorije i politike. U "Viktoriji" sam uživala,
"The Crown" je ostavila dublji utisak. Više volim XIX vek, ali i prikazana
epoha u "The Crown" je besprekorna. Nisam se pokajala, a sasvim
sigurno nećete ni vi, pošto je reč o verovatno zadugo najprijatnijem osveženju
sa malih ekrana.
Koliko je današnjem
svetu, već poprilično razmaženom slobodama i blagodetima demokratije, bliska i
potrebna monarhija? Koliko je mit o njoj, uopšte, održiv? A tek kada taj isti
mit predstavlja gotovo identitetsku osnovu čitave nacije, kao u slučaju
Ujedinjenog Kraljevstva, šta je sve potrebno da bi se obnovio, vremenu
prilagodio, učvrstio ovakav oblik državnog ustrojstva? Odgovore bi možda mogli dobiti i putem “Krune”, ili barem biti podstaknuti na razmišljanje o tome.
Kraljevine, zamkovi, simboli moći (skiptar, dijadema, purpurni plašt, presto),
nežne princeze i galantni plemići, vitezovi i lordovi-savetnici, lični proroci
i čarobnjaci - priznaćete, sve to zvuči
arhaično, bajkovito i nekoj davnoj, drugačijoj epohi svojstveno. Ovde i sada,
više je reč o formalnom zaostatku slavne prošlosti, tradiciji koja se trudi da
ne izgubi korak sa novim dobom, ni smisao svog opstajanja - dok oscilira između
obožavanja (“nacionalnog ponosa”) i osude (“parazita na državnoj grbači”).
Protokoli, šarada, otužni smešno-romantični duh, stroga pravila, utisak
izveštačenosti i krutih stega pod čijim se pritiskom lomi i poništava ljusko biće,
a sve u korist pozicije simbolične figure na čelu dinastije, naroda,
države...slika je koju ova serija i ne pokušava da poništi ili silom ispravi.
Ali nam, za promenu, otvara mogućnost uvida sa druge strane, zakulisnog
pogleda, pri čemu preostaje da samostalno formiramo konačno mišljenje.
Britanska kraljevska
porodica uveliko je postala deo pop-kulture, a ogromno interesovanje medija za
svaki korak njenih članova, u domovini dosežući razmere histerije, sa novim
generacijama samo raste. Venčanje Čarlsa i Dajane propratili su milioni TV
gledalaca, usledila je fama oko Endrua i Fergi, paparaci i pritisak došli su
glave opštevoljenoj ledi Di, a nakon mnoštva teorija zavere, simpatije porodici
vraća svadba Vilijama i Kejt, u novije vreme i fotografije njihove dečice.
Predmet interesovanja tabloida postaju i ličnosti iz šire rodbine, kao
“nestašna” Pipa Midlton ili Harijeve devojke, a ništa manje ne intrigira ni
kontroverzna, višedecenijska veza Čarlsa i Kamile. Naposletku, Elizabeta II je
zvanično najdugovečniji monarh u istoriji Velike Britanije, sa tačno 90 godina
života i 65 na tronu. A težina krune je velika, na šta bez okolišanja ukazuje Netflix-ovo
ostvarenje. Činom krunisanja, vladar za razne privilegije garantovane slavom,
moći i upisivanjem u istoriju čovečanstva, trampi urođeni “luksuz” da bude
privatno lice, spokojan “jedan od mnogih”, porodično i pojedinačno biće,
preuzimajući na sebe nevidljive i običnim smrtnicima nezamislive odgovornosti.
Pred vama nipošto nije (kao što bi se, možda, očekivalo - barem znam da JA
jesam) nekakvo veličanje ili skupo promovisanje Vindzora i kraljevine. U
pitanju je serija sa verovatno najviše uloženih sredstava ikada, ali i
srazmerno visokim postignutim i (kroz prvi ciklus od deset jednočasovnih
epizoda) održanim nivoom.
Autor je Piter Morgan, čiji je dobro prihvaćeni film
“Kraljica” iz 2006, sa Helen Miren u glavnoj ulozi, poslužio kao polazna ideja
za seriju. Prvih deset epizoda pokriva period
između 1947. i 1955, a u planu je još šest sezona, koje bi obuhvatale po
deceniju Elizabetine vladavine. Reakcije su do sada bile gotovo bez izuzetka
pozitivne, što je samo po sebi veliki uspeh, s obzirom na rizik koji sa sobom
nosi svako bavljenje dramatizacijom relativno bliske prošlosti, čiji su akteri
većinom i dalje živi. Srećom, u seriji nema ničega uvredljivog, bilo po samu
kraljevsku porodicu, bilo za gledaoce. Istorijsko-biografska politička drama vešto
balansira između javnog i privatnog delokruga, državničkih i emotivnih izazova,
te samih dvorjana i sveta “napolju”, baš kao i sama heroina u njenom središtu.
Ne teži udvaranju, ni ulepšavanju, a nasuprot tome doprinosi povećanom
interesovanju za ovaj deo epohe i ličnosti koji su je obojile, sa izuzetnom
profesionalnošću i ukusom pristupajući svakom pojedinačnom segmentu - od muzike
i kostima, do scenarija i glumačke interpretacije.
Radnja
Dve godine po završetku
Drugog svetskog rata, svet se lagano oporavlja od najstravičnijih razaranja do
tada, čineći prve korake ka novoj eri i budućnosti usmerenoj progresu. Oči
britanske javnosti uperene su u mladu princezu, koja se upravo priprema da
stupi u brak sa Filipom, potomkom svrgnute grčke kraljevske porodice i nećakom
ambicioznog lorda Mauntbatena. Dvadesetjednogodišnja “Lilibet”, očeva najveća
uzdanica, tvrdoglavo je istrajala u želji da joj markantni rođak, u koga se zagledala još na samom pragu
puberteta - “on i niko drugi”, jednoga dana postane supružnik. Mada je u
pitanju bio krajnje nepopularan izbor, te se o vickastom mornaričkom oficiru i
dalje podrugljivo govori kao o “nahočetu”, srećni dan je konačno stigao.
Međutim, ono čega zaljubljeni par možda još uvek nije u potpunosti svestan,
predstavlja činjenica da Elizabeta, kao starije dete bez brata, stoji prva u
naslednom nizu za vladavinu Ujedinjenim Kraljevstvom. A s obzirom na rapidno,
mada još uvek prikrivano, pogoršavanje zdravlja kralja Džordža VI, taj trenutak
bi mogao nastupiti brže nego što iko očekuje.
I zaista, nedugo nakon
prvih idiličnih godina, tokom kojih su im se rodila deca Čarls i Ana, bračni
par će biti u obavezi da se sa Malte (gde je Filip službovao kao mornarički oficir) vrati domovini i dužnostima. Za vreme turneje u
Keniji, dobivši vest o očevoj smrti, Elizabeta preko noći mora prigrliti ulogu
za koju je, doduše, od malih nogu pripremana - ali čiji dolazak ipak malo koga
ne pronađe blago zatečenog. Stupanje na čelo jedne od najmoćnijih i
najznačanijih država sveta, mladoj kraljici će doneti silne odgovornosti i
izazove, ali ništa manje neće uticati ni na njene najbliže. Od momenta
proglašenja njegove supruge za Glorianu
gordog Albiona, Filip postaje čovek iz senke, podrazumevana potpora i neko ko
se mora odreći mnogih sloboda i predvodničkih uloga na koje je navikao, od
profesionalnih do rodonačelničkih. Kraljica majka se bori sa tugom zbog
izgubljenog “Bertija” i održavanjem dostojanstva za javnost, istovremeno
okrivljujući titularne dužnosti za prerani krah zdravlja i odlazak voljenog
muža. Elizabetina mlađa sestra, princeza Margaret, više se i ne trudi da
sakrije privlačnost koju oseća prema ratnom heroju Piteru Taunsendu - a koja
joj je, da stvar bude još gora, veoma uzvraćena, uprkos činjenici da je pilot
oženjen. Iz svojevoljnog egzila vraća se bivši kralj, nonšalantni
Edvard/Dejvid, sa svojim kiselim opaskama, ali i specifičnim prohtevima - i sve
to u trenutku kada se dinastija nalazi na prekretnici. Situacija u Parlamentu je
ništa manje složena, pre svega s obzirom na povratak legendarnog Vinstona
Čerčila u velikom stilu, što ostatku poslanika nikako nije po volji.
Svaka epizoda počinje
odgovarajućom scenom sećanja, na koju se nadovezuje dalji tok priče, pokazujući
da je svako rano iskustvo, u godinama koje slede, podučavalo Elizabetu, te
koliko je snažan bio uticaj neprežaljenog oca, ali i slučaj koji je uzdrmao
kako porodicu, tako i čitavo kraljevstvo, dovođenjem u pitanje svih dotadašnjih
propisa i normi - abdikacija kralja Edvarda.
Kasting/Likovi
Kraljica
Elizabeta II (Claire Foy) - Od ranog detinjstva
svesna toga da će u budućnosti na njenim plećima počivati teret
opštenacionalnih interesa i nemerljivih očekivanja, princeza je iz ozbiljnog i
ponešto starmalog deteta odrasla u mirnu, a jaku, odgovornu i strpljivu ženu.
Na mnogo načina podeljena, u stalnom iskušenju i zapitanosti postupa li
ispravno ili ne, Elizabeta se svojski trudi da, tih prvih godina, balansira
između svog vladarskog i privatnog bića. Sklona je da ugodi javnom mnjenju i
političkim savetnicima, ali i svom suprugu, sestri, deci. Okružena mnoštvom
potpuno različitih ličnosti, primorana da uči “u hodu”, na svoj stišani način
suspreže strahove, nesigurnosti i unutrašnje krize. Kraljica je svesna ličnih
nedostataka, ali voljna da radi na tome - što se dobro vidi u epizodi samoinicijativnog
traženja privatnog tutora, koji bi joj pomogao u nadoknađivanju propusta iz
dotadašnjeg školovanja. Odabirom vladarskog imena, tačnije, zadržavanjem svog
krštenog - Elizabeta, ali sa dodatkom ”Druga”, pokazuje spremnost da se uhvati
u koštac sa dolazećim izazovima, baš onakva kakva jeste. Biti imenjakinja
najveće vladarke u britanskoj, pa i svetskoj istoriji, ogromna je odgovornost,
koju će “Lilibet” oberučke, odvažno prihvatiti, nepokolebljiva pred svim
odricanjima koja slede.
Princ
Filip, lord Mauntbaten (Matt Smith) - Prozor u svet dinastije
Vindzor i naš najneposredniji svedok svih njenih vrlina i mana. Šarmantni,
često do lakrdijaštva opušteni kraljičin suprug, predstavlja neku vrstu
porodične “bele vrane”. Svojim liberalnim stavovima pokušava da malo olabavi
stroga pravila koja sa sobom nosi pripadnost kraljevskom krugu, uvek pod reflektorima i budnim okom javnosti. Iako
iskreno voli i podržava Elizabetu, ne gajeći nikakve pretenzije (za razliku od
svog ujaka!) na preuzimanje njene uloge, ipak se teško miri sa pozicijom
zavisnog dela bračnog tandema. Filipu nedostaje sloboda odlučivanja koju je
imao, želi da nastavi sa profesionalnim napredovanjem, traži više mogućnosti za
konkretnu delatnost, umesto što bi bio večita pratnja, ukras, obrnuta verzija
verne domaćice. Njegove opaske predstavljaju izvor humora, ali i dašak
spoljnjeg sveta među sumornim, grandioznim zidovima Bakingemske palate, što
lako progutaju čoveka i uguše svaki pokušaj slobodoumlja. Filip je svestan
nezadovoljstva često prenebregavanih narodnih masa, baš kao i načina na koji je
njegova porodica završila, pa upozorava da novi oblici monarhije neminovno
moraju proći kroz određena prilagođavanja sadašnjem trenutku. On je i
hedonista, neko ko ume da Elizabeti izmami osmeh i vrati optimizam; posvećen
otac, uprkos izvesnom pritajenom pritisku koji vrši na malog Čarlsa; u svakom
slučaju, pretpostavljam da nema gledaoca koji se nije najbrže povezao sa
Filipom.
Vinston
Čerčil (John Lithgow) - Pored glumačkih performansa koji su
ovde zaista besprekorni i bilo bi nezahvalno, a i nepravedno, previše izdvojiti
bilo koga, ipak je pošteno reći da najjače sija jedna zvezda. Čerčilovo ime
govori samo za sebe i nosi svojevrsnu težinu. U pitanju je monumentalna figura
koja svojim iskustvom i istorijskim doprinosom budi ogromno poštovanje, pa ni
ova dramatizacija nije izuzetak. Razlika je u tome što mu se sada dodaje nova
dimenzija, a to je lik čoveka koji stari,
tvrdoglavo se opirući suvišnosti i beskorisnosti. Svestan svog izuzetnog
životnog postignuća i značaja za domovinu, ali i čovečanstvo, vremešni
premijer prečesto zna da bude zadrt,
zakeralo, netolerantan prema tuđem mišljenju. Od njega nije napravljeno nekakvo
polubožanstvo, naprotiv - koliko budi divljenje, toliko zna da dozlaboga
iritira i nervira, baš kao i bilo koji autoritativni, ali godinama već
sustignut čovek. Premijer je, ipak, neko ko nije izgubio sposobnost da prizna
greške i majstorski “matira” protivnike koji jedva čekaju na njegov kiks, a među
njima prednjači ministar Entoni Idn
(Jeremy Northam), večiti rival i saradnik. Čerčil gaji prisan, pokroviteljski odnos prema mladoj kraljici,
svojim joj savetima utire put ka samostalnom donošenju odluka i dovršava
oblikovanje valjanog vladara, započeto od strane njenog oca. Ganut je izrazima
poštovanja koje dobija od novih naraštaja, prepoznavanjem zanosa i borbenosti
svoje generacije u nekim novim pokolenjima, prvenstveno svojoj ličnoj
asistentkinji Veniši
Skot (Kate Philips). Naposletku,
tu je topao i simpatičan odnos sa suprugom, Klementinom
Čerčil (Harriet Walter), prava slika dugovečnog, uspešnog
braka i ljudi koji, uprkos ozbiljnim godinama, nisu izgubili mladalačku iskru.
Princeza
Margaret (Vanessa Kirby) - Ukoliko je Elizabeta neophodna
ravnoteža, a Filip glas naroda, Margaret je sama duša porodice. Kraljičina
mlađa sestra budi i zadržava nepodeljene simpatije, svojom neobuzdanom
prirodom, sveprožimajućom harizmom, kombinacijom detnje ranjivosti i devojačke hirovite
zavodljivosti. Duhom ponajviše naslednica svog žigosanog strica, Margaret uživa
u svim privilegijama koje joj status donosi, ali i ne preza od njihove upotrebe
za ispunjenje poriva svoga srca. Svesna
svih razlika u odnosu na Elizabetu, trudi se da unese promenu i ostavi
sopstveni pečat na svemu što radi, uključujući različite misije u javnosti,
kada dobija ulogu porodičnog glasnogovornika. Margaret je, uprkos utisku
neozbiljnosti koji često odaje, posvećena i odana ljudima koje voli, stvarima u
koje veruje.
Njena duboka, strastvena ljubav sa pukovnikom
Piterom Taunsendom (Ben Miles), probudiće još sveže
uspomene na “skandal koji je prodrmao naciju” par decenija ranije, pokazavši
kakvu snagu i krhkost u sebi nosi ova mlada žena. Mada često naglavačke srlja u probleme, to
čini punim srcem i bez imalo proračunatosti.
Vojvoda
od Vindzora, nekadašnji kralj Edvard VIII (Alex Jennings) - Moram
priznati da mi je priča o Edvardu i Volis
Simpson (Lia Williams) oduvek bila omiljeni deo vindzorske novije istorije,
uz kasniju tragičnu sudbinu “engleske ruže” ledi Dajane. Naprosto, čovek se
bukvalno odrekao kraljevstva zbog ljubavi i slobode da bira, što je, složićemo
se, bila hrabrost ili neviđena ludost u pitanju, svakako čin kome je malo ko dorastao. To što je par „odmetnika“
kasnije bio (uglavnom od poštovalaca dinastije) opanjkavan i predstavljan
namerno zacrnjeno, donekle podseća (uz mnoge pojedinosti iz života lepše
polovine tandema) na status našeg kralja Aleksandra Obrenovića i Drage Mašin,
nemajući baš toliko veze sa realnošću. U ovoj verziji, Edvard i Volis vode
mondenski život, sa tipično engleskim cinizmom komentarišući, pa i ismevajući
oveštale običaje i ceremonije na dvoru. Naravno, to ne znači da im istovremeno
sav taj “cirkus” ne nedostaje, da nisu povređeni i da Edvard ne gaji ljubav
prema, iako svesno napuštenom, zauvek SVOM svetu. Dokaz su stalna vraćanja na “mesto
zločina”, uvek obnavljana podrška običnog sveta, a nasuprot tome rezigniranost
i ugroženost koju kraljica majka i baka osećaju prilikom samog spominjanja
“crne ovce” i njegove omražene izabranice. Pokućstvo koje ispunjava vojvodinu
sobicu za uspomene, rečito je kao i scena u kojoj Edvard, svirajući gajde i
gledajući u daljinu (pretpostavimo, prema otadžbini) nemo roni suze. Ovi
detalji govore više od njegovih viceva na račun ceremonije krunisanja,
izrečenih pred okupljenim društvom. Istovremeno, nema kajanja zbog načinjenog
izbora: gospodstveno, a kicoški, nositi svoju sudbinu. Čak i kada članovima
porodice dodeljuje posprdne nadimke (“Širli Templ” za bratanicu, “Kolačić” za
snahu), ili pošto se obrati Volis u stilu “mani sve to, hoćemo li...” pa
potpuno šokantno ispali f-word, to
čini sa tipičnom britanskom elegancijom. Takođe, uprkos ličnom iskustvu i
stavovima, u trenutku kada mu “Lilibet” zatraži savet povodom Piterovog i
Margaretinog zahteva za dozvolom venčanja, poneće se kao pravi stric - i nesuđeni kralj.
Kraljica
majka, Elizabeta (Victoria Hamilton) - Žena zvana postojanost
i otmenost, dugogodišnja životna saputnica kralja
Džordža VI (odlični Jared Harris).
Čak i kada zna da to vodi jedino distanciranosti i nezadovoljstvu njenih
kćerki, zalaže se za poštovanje očekivanih pravila ponašanja. Uz Elizabetu, podnosi
najveći teret borbe između lične potrebe da odboluje muža i podnese tugu kojoj
se čini da nema kraja, nasuprot dužnosti da ostane jedan od stubova zajednice i
odigra novu ulogu kako dolikuje. Epizoda u kojoj planira da inkognito kupi kuću
na obali, pokazuje njen umor i žarku želju za povlačenjem u miran život, bez
neprestane izloženosti tuđim ocenama i osudama.
Teme
Neka od
najinteresantnijih pitanja koja se pedantno, povezano i umetnički
zadovoljavajuće obrađuju kroz prvu sezonu, jesu sledeća: problem prezimena koje
će nositi buduće potomstvo Filipa i Elizabete; povratak Edvarda i Volis; velika
londonska magla (1952); Čerčilove nove pobede; krunisanje i Filipove muke
(trenutak kada je potrebno da klekne pred suprugu, jedan je od najboljih u
seriji!). Zatim, tu je zabranjena veza princeze Margaret i Pitera Taunsenda;
prodor medija u život monarha (najpre u vidu televizijskog prenosa krunisanja,
pa u činjenici da fotoreporteri prate i beleže svaku etapu obilaženja
Komonvelta ili razvoj situacije između razdvojenih ljubavnika); Sovjetska
kriza; pritisci Parlamenta na Čerčila da podnese ostavku. Izuzetno je
zanimljiva Elizabetina samokritičnost i težnja da nadoknadi propuste u svom
obrazovanju. Margaret kao zamena ispoljava individualnost, što otvara poglavlje
o rivalstvu, ali i snažnoj povezanosti sestara. Značajne su i: pojava
Elizabetinog prijatelja iz mladosti (vlasnik ergele Porči); legendarna izrada
Čerčilovog portreta; zakon koji smešta Elizabetu u tešku poziciju između
dužnosti kraljice i vernosti sestre. Na sve se nadovezuju Filipovo rastuće
nezadovoljstvo i trzavice između supružnika, čije su tradicionalne uloge
preokrenute. Za to vreme, Naser je nova pretnja sa kojom se bori ministar
spoljnih poslova Entoni Idn, dok su narod i mediji zaokupljeni nesrećnom
romansom između pukovnika i princeze.
Najbolje
1. Muzika/uvodna špica - Za
vodeću instrumentalnu temu se pobrinuo provereni maestro Hans Zimmer, a intro na
oba plana, vizuelnom i zvukovnom, u potpunosti odgovara veličanstvenosti i
gospodstvenosti sadržaja. Istovremeno starinski i moderno, u prvi plan iznosi
naslovni, simbolikom ispunjen predmet sa višeznačnošću koja obuhvata sve i
svakoga u priči.
2. Gluma
- Usudiću se da kažem kako nema slabijeg, barem kada o najisturenijim likovima
govorimo, ni loše odabranog člana ekipe. Kler Foj, na kojoj je bila i najveća
odgovornost, glumi prelepim, bistrim plavim očima, prenoseći svaku nijansu
neizrečene nedoumice mlade Elizabete (od koje je, uzgred, primetno lepša!). Suzdržana
je i mirna, nasuprot „varničastoj“ Margaret, meni lično omiljenoj u ovom
slučaju - uz njenog voljenog Pitera, neprevaziđenog Litgoua kao Čerčila i
predivnog Meta Smita u ulozi Filipa. Međutim, zaista me pridobio i ostatak
glumačke postave, budući da su svi
likovi postavljeni i osvetljeni iz više uglova, a bez zaista dobre
interpretacije, ni najkvalitetnija priča ne bi mogla biti sprovedena na pravi
način. Najbolji likovi: Čerčil,
Filip, Margaret i Piter, Elizabeta, Edvard, mlada sekretarica Venecija/Veniša
Skot.
3. Vizuelno (predeli,
moda, enterijer) - Oku pravih esteta svakako će prijati
prekrasni enterijeri i eksterijeri, autentične lokacije snimanja, glamurozna i šik garderoba. Posebno bih istakla Margaretin božanstveni stil i stav, sa večernjim
haljinama i obaveznom muštiklom, raskalašnim prijemima, blejzerima i jahaćim
odelima, ešarpama, besprekornom frizurom. Takođe, mnoge od nas je osvojio
Viktorijin preslatki ljubimac Daš, ali ljubitelji životinja neće biti uskraćeni,
ni ovoga puta, za prisustvo divnih konja i tri kraljičina psa.
4. Sama priča - Predstavljena je LJUDSKA strana
Vindzora, kao ličnosti ozbiljnih i duhovitih, rastrzanih između privatnog i
javnog, tradicije i modernosti, uspomena i budućnosti, zakonitosti Krune i
lične sreće. Filipov liberalizam i nesuglasice u braku čine monarhe ljudskijim,
pristupačnijim.
Nisu zanemareni momenti dobrog humora, kao npr. svaka Filipova primedba povodom protokola koji naziva “šaradom,
cirkusom”, pozdrav afričkom plemenskom vođi i pohvala njegovom “zanimljivom
šeširu” ili Klementinina opaska da je slikar
“WOW” i liči na Hitklifa. Odlično su izvođene uporedne scene, oduševljavaju
kadrovi širine prostora (hodnici, avenije, poljane), a vrhunski primer za oboje
nalazi se u zatvaranju sezone.
5. Epizode/scene - Ubedljivo
su mi najbolje bile epizode sa londonskom maglom i izradom Čerčilovog portreta.
Interakcija između vremešnog političara i slikara koji ga portretiše, Grejema Saterlenda (Stephen Dilaine;
odlično gostovanje “kralja Stanisa“!) prikazuje nam obojicu kao međusobni odraz
(kroz slike koje izrađuju).
Izvanredno je predstavljen odnos supružnika,
Vinstona i Klemi, kao i premijerova borba sa starošću koja donosi nemoć i označava
vreme za povlačenje. Rivalstvo sa ministrom Idnom (paralelne misije i
zdravstveni problemi obojice) takođe je vrlo zanimljivo, ali pobedu odnosi
svaki kadar koji podele Čerčil i Elizabeta. Pažljivo pripremajući još jednu
krunisanu glavu da postane ponos i nada sunarodnika, iskusni Čerčil joj prenosi
svoje znanje, podstiče na samostalno rezonovanje i upotrebu davno naučenog,
procenjujući da je pravi trenutak za napuštanje pozornice političke delatnosti
upravo onaj u kome prepozna da je
njegova štićenica spremna da se otisne u svet. A kada je o njoj samoj reč,
scena u kojoj baka/kraljica Meri klekne pred unuku, koja tek tada postaje
potpuno svesna nove dužnosti, verovatno je najmoćniji trenutak u seriji.
Zaključak
 |
| Pride and Joy |
Obično kažu kako ne
možemo dobiti sve, pa je neminovnost da izostane “ili jare, ili pare” - ali,
uložena sredstva su se ovoga puta višestruko isplatila. U jednu celinu su uklopljeni
savršena produkcija, veličanstvena gluma, sjajan scenario, uzbudljive epizode.
Da priča ne sklizne u patetičnu “sapunicu”, doprinelo je veće fokusiranje na
društveno-politički aspekt vladavine, pa je tako uravnotežen prikaz
Elizabetinog života kao vladara i kao supruge/kćerke/sestre/majke. Jedno od
većih iznenađenja su Vindzori predstavljeni
iz novog (ljudskijeg) ugla, vrlo dostojanstveno i dopadljivo. Neosporni
kvalitet prati i poduhvat dočaravanja epohe u detaljima - od garderobe i
muzike, do enterijera, masovnih scena, pregleda postupnog tehnološkog razvoja
(npr. telefonije). Inteligentno i uverljivo je uspostavljena konstantna
napetost na relaciji ministarstvo - dvor - klubovi. Dodir (ili sudar?!) tradicije i modernosti drugo je težište priče,
odmah nakon teme porodice u senci KRUNE
- koja, kako zaključuje stara kraljica Meri, prilikom jedne od svojih lekcija
unuci, uvek mora da pobedi. Trijumf
se podrazumeva i u slučaju serije, na svim relevantnim poljima.
Vrednosna
ocena: 9,50/10