Motivišuće pesme

piše i predlaže: Isidora Đolović

Kada sam poslednjeg dana prošle godine poslala blog na privremeno mirovanje, nisam ni slutila kako neće proći dugo dok gotovo čitav svet ne postane strogi karantin. Otkako je pre dve nedelje i u našoj državi proglašeno vanredno stanje, bezbroj puta mi je kroz svest proletela stara izreka: „Čovek planira, a Bog se smeje“. Došlo je vreme da se, na teži način i ubrzano, savlada lekcija iz prilagođavanja okolnostima, strpljenja i tolerancije. 

Dok su početkom januara pristizale sve alarmantnije vesti iz dalekog Vuhana (za koji su mnogi od nas tom prilikom prvi put uopšte čuli), verujem da smo svi razmišljali otprilike slično: „Ma, neće to baš ovamo!“ Korona je, pored imena čuvenog cirkusa, preko noći dobila odrednicu u rečniku kao novi od čudnih, „azijskih“ virusa, kakvi su nas i tokom minule dve decenije periodično plašili, ali bez posebno velikih udaraca. Istina, moju porodicu je poremetilo to što brat nije mogao da otputuje na, odavno isplaniran i dogovoren, rad u Kinu kod školskih drugova (u potrazi za boljim uslovima života), no, sve drugo je proticalo u nameravanom ritmu. Računala sam: ostalo mi je materijala za istraživanje i iščitavanje taman do kraja proleća, da bih se po rođendanu povukla u još dublju radnu izolaciju i pristupila pisanju. Usput sam napravila raspored objava na blogu sve do kraja 2020. godine, u slobodno vreme unapred sastavljala sadržaje, držeći se zacrtanog reda...dok se zloglasna korona nije najpre doselila u obližnju Italiju, a zatim uvukla i među Balkance. Od tog trenutka, ne moram vas ni podsećati, sve staje, u još drastičnijoj meri nego tokom (takođe u martu započetog) NATO bombardovanja  kada smo, mnogi, bili deca. 

Biblioteke i čitaonice ne rade, pošiljke potrebnih publikacija ne stižu, svet napolju pretvara se u još opasniji prostor nego što je inače, izazov da se mi, ukućani, međusobno ne poubijamo do kraja korone postaje možda ozbiljniji od misteriozne bolesti. Počinjem da razvlačim stručno štivo da mi što duže potraje, čitanje „za svoju dušu“ i „bindžovanje“ (u stanu gužvanjac, a kompjuter samo jedan) nisu raspoložive opcije, a dileme oko bojkota izbora ili nekog drugog vida pobune takođe privremeno stoje po strani, pa vreme provodim na prilično „staromodan“ način. To podrazumeva red hipohondarskog paničenja, dva reda učenja, red sitkoma na kablovskoj (a vikendom „Senke nad Balkanom“, čiju sam drugu sezonu počela da pratim i najtoplije preporučujem svima), red čitanja, pa pripreme drugih „pisanija“, red slušanja radija „Beograd 202“. Adaptirajući se na nešto drastičniju svakodnevnicu od one kojoj sam, kao introvert i već godinama nužni „zatočenik“ jednog istog mesta, dobro naviknuta, došla sam na ideju da prekršim samozadati policijski čas i učinim barem nešto u prilog tome da nam sedmice koje stižu prođu iole rasterećenije. Makar sat vremena sedmično, koji ni vama, ni meni, neće biti (nadam se) uzaludno utrošen, a može smiriti i skrenuti misli. Nastojim da sve što nam se dešava posmatram kroz prizmu humora i satire, jer je smeh dokazano lekovit. Najbitnije od svega, pokušavam da motivišem samu sebe podsećanjem kako sve, baš sve može da se nadoknadi, samo dok nas služi zdravlje.

A onda, najskoriji, još teži udarac: profesorka za koju sam bila veoma vezana i pod čijim sam mentorstvom pripremala doktorat preminula je od posledica moždanog udara. Neverica, tuga i osećanje krajnje dezorijentisanosti potpuno su me izbacili iz ravnoteže. Suočena sa poražavajućom, ali nepobitnom istinom da je sve tako nestalno i nesigurno, našla sam se na prekretnici. Nastaviti, uprkos svemu, ili se prepustiti očajanju? Odlučila sam da pišem i osetila oslobađanje. Još negde početkom godine sastavila sam listu pesama koje podižu moral, kako bi me hrabrile u (nažalost, čestim) crnim časovima.

10.  Journey - „Don't stop believing“ (1981)

Jedan od američkih „feel good“ rok standarda jednostavno ne može da promaši poentu. Već je klasična priča o tome kako je Stiv Peri, pevač benda, bio inspirisan posmatrajući prolaznike (streetlight people), dok je naslov rečenica kojom je koautora i klavijaturistu, Džonatana Kejna, otac hrabrio svaki put kada bi ga ovaj u očajanju nazvao i požalio se da gubi veru u uspeh. Mantra je, očigledno, na kraju „proradila“.

9. Dino Merlin - „Sredinom“ (2000)

Kada je ova pesma izašla, na istoimenom albumu, nije mi bila zanimljiva, čak sam je nalazila smešnom – posebno u poređenju sa velikim hitovima “Godinama” i “Moj je život Švicarska” koji su je, nekako, zasenjivali. Ne zadugo. Već pred kraj srednje škole, a u studentskim danima pogotovo, ovo je postala jedna od mojih podstičućih himni. Sa lakoćom se, refren pre svega, može primeniti i na sadašnje stanje: ne slušajte sve “pametnjakoviće” koji (možda ciljano) šire „činjenice“ zbog kojih kolektivno postajemo istraumirani. Imajte vere i obzira, mislite na sebe i okolinu, jer jedino na to možemo uticati.

8. George Michael - „Faith“ (1987)

Kada se odvojio od matičnog sastava “WHAM” i otisnuo u solističke vode, Džordž Majkl je, pored harizme i beskrajnog talenta, morao imati mnogo – vere, na stazi kojom se zaputio. Istoimeni debitantski album i pesma (koju je Džordž napisao, producirao i pobrinuo se za aranžman) pobrali su sve relevantne nagrade i do danas ostali u vrhu liste najprodavanijih, a spot ikoničan po pitanju modnih simbola svoje ere. Iako sam tekst govori o drugoj vrsti istrajnosti (ljubavnoj), refren odlično služi svrsi ako ga ponavljamo (ritmično, dabome!) najmanje dva puta dnevno.

7. Artan Lili - „Jutro“ (2016)

Ova grupa sigurno spada među ono najzanimljivije i najoriginalnije što sam poslednjih godina otkrila na domaćoj sceni. Kada sam prvi put čula ovu pesmu, kupio me stih o komšiji koji napolju “glasno pušta Cece”, iako bi ona “Metaliku najrađe”. Međutim, cela druga strofa mi sada (nažalost) daleko više odgovara, pošto ne pamtim skorije jutro kada sam se probudila rasterećena, bez u početku nejasne tuge i brige. Nadam se da imate nekoga ili nešto da vas tada smiri. Pa bila to i “Metalika”!

6. Bon Jovi - „Keep the faith“ (1992) / „It's my life“ (2000)

Bon Džovi je (i pevač i bend) jedna od mojih tinejdžerskih ljubavi. Ako obratite pažnju, videćete da se u adresi bloga krije deo refrena jednog od njihovih najvećih hitova, meni omiljene pesme koju su snimili.  A sledeću stvarno obožavam, svaki stih mi dolazi kao melem na ranu i da je do sasvim subjektivnih kriterijuma, verovatno bih je lansirala na sam vrh ove liste.

Drugu moja generacija odlično zna. Bili smo stariji osnovci kada se svuda vrtela. Ultimativni proglas uzimanja života u svoje ruke. U današnjem smislu: suzdržavanjem.

5. Survivor - „Burning heart“ (1985)

Pretpostavljam da su retki oni koji ne vole Rokija Balbou i „Eye of the tiger“? Staloneova kultna uloga upoznala nas je sa jednim od najpodsticajnijih filmskih protagonista, a grupa Survivor, mada kasnije nije ponovila uspeh dva soundtrack-a snimljena za franšizu, ostavila je za sobom bezvremeni trag. Pored zaraznog tigrovog oka, meni je ova pesma možda i draža, a snimljena je za četvrti nastavak –  kada, sećate li se, dolazi do sudara Amera i Sovjeta u bokserskom ringu (nezaboravni Dolf Lundgren kao Ivan Drago).

4. Cindy Lauper - „True colors“ (1986)

Jedna od najlepših pesama ikada snimljenih. Ne mogu opisati koliko mi je utehe pružila i pojačavala samopoštovanje. Bila sam žrtva (psihološkog i verbalnog, koje zaista nije nimalo bezazleno) vršnjačkog nasilja tokom većeg dela osnovne i srednje škole, tako da nikada nisam uspela da dostignem osećanje sigurnosti i poverenja u ljude. Zbog toga često nisam uspevala da razlikujem dobronamerne od prevrtljivih osoba, pa sam i sama pravila greške odbacujući prve, a uzalud se (i po skupu cenu kasnije razočaranosti) držala ovih drugih.

You with the sad eyes,
Don't be discouraged,
Oh , I realize
It’s hard to take courage.
In a world full of people,
You can lose sight of it all,
And the darkness inside you
Can make you feel so small.

To se počelo menjati tek sticanjem prijatelja, od kojih su neki samo prošli kroz moj život, a drugi su tu i dan-danas. U vremenu krize, važno je setiti se da postoje osobe kojima ste dragi, koje vas poštuju i ukazuju na vrline koje posedujete, a niste ih, možda, svesni. Budimo zahvalni na tome. Pogledajte i kako je Vanesa Paradi izvela ovu pesmu: pozdrav za Vladanu, u nadi da je preko Drine sve pod kontrolom. 

3. Louis Armstrong - „What a wonderful world“ (1967)

Da se nadovežem, svet je u suštini divan i ljudi su, većinom, sasvim pristojna bića. Ako ne verujete meni, možda vas Sačmo ubedi:

2. Black - „Wonderful life“ (1986)

Volim istoimenu koju izvodi odlični sastav “Hurts”, ali ipak, jedna jedina zvuči ovako:

1. Judas priest - „No surrender“ (2018) /  „Angel” (2005)

Da je predaja poslednja od svih opcija, dokaz su Rob Halford i ekipa. Posle pedeset godina karijere, ko zna koliko dobrih i loših faza, odlazaka i ponovnih sastajanja, oproštajnih turneja, poslednjim studijskim albumom demonstrirali su kako izgleda kad veterani uzvraćaju udarac (hvale vredan fenomen u svetu rokenrola, o kome ću nekom drugom prilikom/listom). Poruka je jasna: nema posustajanja. Ni sada, ni nikada!

Ako vam je, ipak, potrebno nešto nežnije i utešnije, nadam se da je ova predivna pesma adekvatan izbor. Svaki put me ušuška i smiri, baš poput anđeoskih krila. Svi u okruženju imamo anđele - dajmo im do znanja koliko nam znače. Jedan od mojih je, nažalost, nedavno odleteo.