субота, 24. новембар 2018.

Subota sa knjigom: Ekranizacije – „In secret“ (2013)

piše: Isidora Đolović

Među najizazovnije teme u umetnosti već vekovima se ubraja preljuba. Istorija svetske književnosti beleži veliki broj njenih različitih obrada, ali se kao likovi nevernih žena i neisrcpni predmet analiza, debata, komparativnih preispitivanja, pamte i danas figuriraju uglavnom jedne te iste izmaštane dame. Dok se za Anu Karenjinu, Emu Bovari, Konstans Četerli, ili, kod nas, Dafinu Isakovič i Simku Katić, te njihove pobude zbog kojih su se odlučile na prevaru, nalaze brojna opravdanja čak i kada nam same junakinje nisu bliske ni drage, postoje primeri bez mogućnosti (lakog) iskupljenja. Takva je, ne manje čuvena (a opet, čini se, nedovoljno često spominjana) Tereza Raken, centralna ličnost istoimenog romana Emila Zole. Delo objavljeno sredinom devetnaestog veka do danas važi za kontroverzno, kao i, uostalom, ostatak piščevog opusa, kojim se nemilosrdno raskrinkavala ljudska priroda u kontekstu životnih uslova, okruženja i nasleđa, a sve to prema novouspostavljenim merilima radikalnog pravca realizma. Ovako zahtevnog predmeta poduhvatio se, kroz treću po redu filmsku adaptaciju naslovljenu  „U tajnosti“ (In secret), scenarista i režiser Čarli Straton.

Posle majčine smrti, devojčica Tereza (Elizabet Olsen) biva ostavljena na staranje tetki (Džesika Lang), uz očevo obećanje da će se vratiti i odvesti je sa sobom u Afriku. To se nikad ne dogodi, što joj je, znajući svog brata, udovica Raken više puta nagovestila, tako da junakinja odrasta u selu Vernon, sa tuberkuloznim rođakom Kamijem (Tom Felton). Obožavani jedinac je pod stalnim nadzorom brižne majke, pa se čitavo domaćinstvo prilagođava njegovom stanju. Kako godine odmiču, a Tereza ulazi u devojaštvo, njeni potiskivani nagoni sve više počinju da se odupiru zatvorenom, silom bolesničkom životu (stalno u zamračenim prostorijama, jer rođak zbog krhkog zdravlja „bela dana ne vidi”), a gušena seksualnost izbija na videlo (dok, npr. posmatra snažne radnike kako kose livadu). Pošto joj stigne potvrda o očevoj smrti, izglede na dalji život bez nade u promenu menja iznenadno preseljenje u Pariz. Naime, Kamij tamo dobija kancelarijski posao, a prethodno će sklopiti brak sa rođakom – kojoj tetka jasno stavlja do znanja da se, kao vanbračno dete, boljem ne može i ne sme nadati.
Dok je na selu još i bilo ponekog odbleska svetlosti i boje, novom sredinom dominira jača tama: sivilo grada, zbijene ulice, gužva...Madam Raken pokreće malu trgovinu pozamanterijom u prizemlju skučene, mračne kuće, za čije prostorije Kamij odmah primećuje kako su „zloslutne“. Usamljena, Tereza kroz prozorske rešetke zagleda muškarce u prolazu, utapajući se u dnevnu, bračnu, a Kamij i kancelarijsku rutinu. Monotoniju razbijaju jedino večernjim partijama domina, jednom sedmično okupljajući oko sebe mali krug ljudi. Jednom takvom prilikom, pridružuje im se Loran (Oskar Ajzak), Kamijev drug iz detinjstva, a sada i kolega.

Posete unose živost u sumorni dom Rakenovih, ali se Tereza isprva drži po strani i ne dopada joj se bučni, samouvereni Loran. Neuspeli umetnik, pun snage, po svemu je drugačiji od njenog slabašnog muža. Posredi je, naravno, samo prikrivanje znakova dublje privlačnosti, baš kao što su napadi gušenja i drhtavice reakcija na priče koje im Loran donosi, o mrtvačnicama, ali i poziranju nagih modela. Uvodeći do tada nepoznatu i neimenovanu čulnost u njen vidokrug, budi Terezinu ženskost, uz isprva tematski spoj Erosa i Tanatosa kao obeležja budućih odnosa u koje će stupiti.
Kamijevo poziranje za portret postaje povod razgovora, a potom i eksplozije privlačnosti, burne veze u tajnosti, koju Loran započinje primetivši svoj, tako brzo izvršen uticaj na mladu ženu. Slučajno ili ne, sa njihovom životinjskom strašću pri svakodnevnim susretima u podne, korespondira Kamijevo često i rado posećivanje ZOO-vrta u pauzama radnog vremena. Zolin naturalizam je ovde dobro i jasno istaknut, putem vodećeg interesovanja za patološko i načine na koje duh, propadajući, truje/kvari telo – i obratno. Naime, društvo se zabavlja opsedajućim pričama o ubistvima, dok preljuba za Lorana i Terezu znači oslobađanje, a scena skrivanja ljubavnika ispod suknje je naročito bokačovski lascivan motiv. Kamij se trudi i brižan je, ali, nije u stanju da zadovolji ili usreći suprugu, od koje sam poprilično zavisi na izvestan detinji način („Kada me grliš, nema košmara“). Ljubomora majke sputava ga da bude još pažljiviji prema Terezi, za šta je dobar primer scena sa poklonjenim belim cvetom.
Ideja o (nužnom) zločinu iz strasti javiće se pred izvesnošću povratka na selo, koji bi podrazumevao trajno razdvajanje ljubavnika. Kako bi ostali zajedno, na Loranovu inicijativu odlučuju da uklone suvišnu figuru muža. Pitanje koje jedno drugom postavljaju, izričito „Do i own you?“, otkriva grčevitost sa kojom se drže svog saučesništva, ali i izražavanje garancije ljubavi kroz retoriku posedovanja. Jasno je da njihov pakt sada može samo da se produži, sa sve drastičnijim preduzetim potezima.

Savršena prilika će se ukazati već tokom nedeljnog izleta do šume. Ljubavnici su tu nešto poput staratelja i, ironično, dželata  „nesposobnog“, prevarenog muža. Zelenilo drveća, talasanje vode, Terezino grčevito hvatanje za ivice čamca, neverbalno govore u prilog postepenom jačanju napetosti pred presudnim obrtom. Samo izvršenje zločina nam nije (odmah) predočeno, tako da na osnovu loše prikrivane nervoze budućih izvršilaca stičemo predstavu o njegovoj težini. Ovaj deo radnje obuhvata prvu polovinu filma i za to vreme se sve odigrava relativno monotono, razvučeno, sa posebnom skoncentrisanošću na lagano pojačavanje napetosti.
Drugi deo priče je, očekivano, znatno burniji, brži, još mračniji. Uslediće čitav niz obeshrabrujućih, sumornih epizoda, koje obeležavaju: majčin bezgranični bol (Džesika Lang zaista briljira), nemirna savest ubica, Loranova pohlepa na (sada Terezino) nasledstvo, te sticaj okolnosti koji omogućava da im sami prijatelji kuće, mesecima kasnije uočivši brzo propadanje mlade žene, predlože “lekoviti” brak. Priželjkivani cilj se nametnuo kao rešenje, ali ne donosi očekivani spas, još manje opravdava sredstva kojima su se poslužili da bi stigli dotle. Motiv Kamijevog portreta kao podsetnika služi pojačavanju paranoje i ljubomore, dok im se zajednički život takoreći odmah pretvara u mučenje, čitav niz nesanica, agonije, prebacivanja krivice sa jednog na drugo. Pažnja pri skrivanju saučesništva počinje da popušta tokom brige o, u međuvremenu onesposobljenoj svekrvi. Zajednički greh dovodi par do mržnje, udaljavanja i otuđenja, pada u poroke i gašenja međusobne strasti. Odlično su dočarane psihosomatske posledice razaranja tela i duha, kao recipročno, ubitačno dejstvo nemirne savesti.
Kritika nije bila posebno naklonjena ovom filmu. Zameralo se prvenstveno što je prikaz romaneskne problematike isuviše “plitak”, na trenutke dosadan, pretvarajući se u beskrajno zlopaćenje, sumorne epizode, nasilje i tamu. Zaista se može reći kako je režiser omanuo u očigledno ambicioznoj nameri da što doslednije prenese kompleksnu, samu po sebi turobnu i onespokojavajuću priču na veliko platno. Negde usput, njegovo ostvarenje gubi početni zalet i pretvara se u još jednu korektnu, školski izvedenu TV-dramatizaciju klasika. Ali, s druge strane, svakome iole upućenom u Zolino stvaralaštvo, poznato je da su njegovi romani uglavnom prilično tmurne, mučne, beskompromisne slike propadajućeg društva, u beskrajnoj, ili bar do logičnog sunovrata produžavanoj agoniji karaktera odabranih da ga reprezentuju. Tamo se zlopaćenje i nasilje, psihičko ili fizičko, slikaju sa minucioznošću, istrajnošću i do apsurda dovedenom doslednošću, što nije za svakog čitaoca, posebno sa slabijim želucem.

U oba slučaja, pisanom i igranom, izazivanju sumornog raspoloženja najpre doprinosi kolorit - tačnije, njegovo odsustvo. Sa izuzetkom par scena na selu i izletištu, ambijent odigravanja radnje čine zatvoreni, turobni prostori kojima vladaju zagušljivost i mrak, odražavajući tamu u dušama likova, ostavljajući trajni utisak bezizlaza. Oni su izraziti anti-junaci i dok bi, u nekoj romantičnijoj verziji slične drame, možda Kamij i njegova majka bili, kao prepreke spajanju zaljubljenih, negativno percipirani, ovde to nije slučaj. Naprotiv – iako daleko od simpatičnih, madam Raken i njen sin su, neosporno, nevine žrtve. Od njih, uostalom, dolaze jedini iskreni, barem u pokušaju ispoljavani, impulsi emocija. Tereza i Loran se pronalaze i nadalje pokreću isključivo nagonskom silinom neiživljene požude, usled čega ne bude empatiju, mada je Terezina borba sa osećanjem krivice strašna, teška i više nego očigledna.
Gluma je izražajna, prilično uverljiva, bez afektiranja, pa se može reći da su likovi uglavnom dobro shvaćeni i adekvatno predočeni. Za razliku od starijih, (posebno među tinejdžerima s početka dvehiljaditih) poznatijih sestara  Meri-Kejt i Ešli, Elizabet Olsen pokazuje  dramski potencijal i kapacitet da se iznenađujuće fino snalazi u ovako ozbiljnim ulogama. Tom Felton, najprepoznatljiviji kao zločesti Melfoj iz serijala „Hari Poter“, solidno glumi anemičnog, istina, bespotrebno iskarikiranog, „sipljivog“ Kamija (obratite pažnju na frizuru!). Njegov filmski suparnik Oskar Ajzak je crn, muževan, dekadentan na način niže klase i time sasvim odgovara svom liku, dok performans iskusne Džesike Lang varira od vrlo potresnih, do edipovskih scena na ivici komičnog. Njihove interpretacije su na nivou koji, baš kao pejzaži, kostimografija i ambijent, zadovoljavajuće prenosi opštu ideju dela. Inače, prvobitno su u kombinaciji za glavne uloge Tereze i Lorana bili Kejt Vinslet/Džesika Bil i Džerald Batler, dok je od role madam Raken odustala Glen Klouz.
Već sam istakla važnost dobre vizualizacije, pri čemu bih se još osvrnula na lepotu i autentičnost kostima. Posebno se izdvaja Terezina ljubičasta haljina sa velikom suknjom (koju Kamij zove i „pokretni jastuk“), nošena u sceni izleta. Ona kao da, obrnutom simbolikom, predstavlja prvi upadljivi iskorak iz uobičajenih zatvorenih, tamnih nijansi, odabran za priliku koja će označiti  najcrnju tačku njenog života. Što se lokacija snimanja tiče, kao Pariz pre veka ipo prilično dobro su poslužili Beograd i Budimpešta.

Romane Emila Zole obeležava obavezno dramatičan, poražavajući, unekoliko i šokantan završetak, što ni u ovom slučaju nije izostalo. Filmska verzija je ispoštovala zadatak na efektan, a ipak odmeren način. Već raskrinkani, na obali reke, pred očima madam (koje izražavaju nemi užas), zločinački ljubavnici sprovode samoubilački pakt trovanjem. Zagrljaj (u) smrti, prizor koji zatiču hajkači, slika je bizarno sprovedene pravde i uspostavljene ravnoteže.
Klasik svakako - ali, "za decu"?!?
I pored promenjenog naslova (što je, pretpostavljam, posledica želje za određenom merom autonomije odigranog, ali i naglašavanja skrivenog, a kobnog delovanja razornih strasti), glavni lik je još uvek u apsolutnom središtu pažnje. Loran i Tereza, poput poročnih Romea i Julije, izopačeni su i nedostojni iskupljenja, čak i sažaljenja, što film zadržava kao nepobitnu činjenicu. Naravno, uvek je moguće postaviti pitanje „ko je tu koga iskoristio i izmanipulisao?“, ali to, ipak, ne menja stvari u znatnijoj meri.
Drugim rečima, „uhvaćena“ je suština Zolinih književnih studija ljudske naravi, presudno oblikovane nasleđem i vidovima represije od strane okolnosti života, koji sve urođene ili naknadno stečene „deformitete“ karaktera uglavnom pojačavaju do krajnje zaoštrenosti. Fatalitet, usled toga, ne dolazi kao iznenađenje – pravo čudo bi bio izostanak pogubnih posledica. Vizija društva (i, u najširem, civilizacije), mada crna i pesimistična, ne ostaje lišena neke vrste konačne poruke i kazne za grešku. Biće samo sebe dovodi do propasti, potcenivši moći (nemirne) psihe,  etičkog kodeksa i griže savesti. 

2 коментара:

  1. Ako sumnjaš da li sam vrebala novi post tajmiran na 7,30h potpuno si u pravu! Nešto mi je bilo slatko da u blogger-u vidiš 1 pregled, 1 komentar! (A sad, ako si još uvek smrznuta i slinava, slobodno se oraspoloži mojim komentarom!) :)))

    Zola nije moj ljubimac (jednom sam ga nazvala "buđavi Zola", oprostila si mi to već) ali sam slatko pročitala tvoju recenziju!
    Šta reći o preljibi,... Teška je i izuzetno kompleksna tema. Hiljadu je mogućih uzroka, a samo par mogućih rešenja. Ne bih da sudim!
    Uglavnom, ono što me na neki način i odbija od Zole je način rešavanja (ubistvo!). Ali to je bilo njegovo vreme...
    Inače, frizura je stvarno komično-jektičava - upravo dočarava svu snagu karaktera!

    Eto, i sa tobom sam se poklopila - i moj poslednji post ima temu preljube!

    I za sam kraj evo malo Andrića da zamiriše, deluje prigodno:
    "Stradanje i grijeh se upotpunjuju kao kalup i njegov odlivak. Život nam vraća samo ono što drugima dajemo..."
    pozdrav draga moja blogo-ćerčice💕

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Evo u čemu je zapravo stvar: uglavnom tekstove, naročito ove subotnje, pišem i pripremam unapred. Jednostavno, nikada nisam sigurna hoću li biti sprečena da dođem do Interneta ili računara, pa ne želim da išta prepustim slučaju. To 7 i 30 je nešto poput alarma, kada podesim automatsko objavljivanje, pa tako ostade. Ispostavilo se da je odluka pametna, jer ovih dana nisam ni za šta i tekst bi verovatno izostao da sam čekala.Jer:
      Nažalost, moja prehlada se baš zakomplikovala, tako da sam trenutno u najgoroj fazi, bukvalno se "raspadam", u skladu sa ovim devetnaestovekovnim "mračnjaštvom", na neki način. Ali, da, naravno da me uvek oraspoložiš!:)

      Beše li "buđavi Balzak"? Zapravo, nikad se ne naljutim, jer znam da mnogi ne vole realizam i te pisce, koji su, opet, meni omiljeni jer mi se sviđa pristup, detaljnost, neka pedantnost stila. Francuskog naročito.
      Sklonost (samo)ubistvu kao rešenju je poprilično rasprostranjena u fikciji XIX veka. Pretpostavljam da je razlog veoma mala mogućnost izbora, naročito za žene, da ostvare neku svoju slobodu, ali i činjenica da je oduzimanje života drugome možda najproblematičnija tema i time najizazovnija za obradu. Još od Raskoljnikova, eto, imamo likove koji se odlučuju na takav potez, bez prethodnog razmišljanja o posledicama, ne zakonskim, nego sposobnošću sopstvenog bića da se sa tim činom izbori. Jer, moraš biti stvarno sociopata, da ne pretrpiš baš nikakve posledice tako stravičnog postupka. Sopstvena savest ih rasturi, uništi...
      Andrić je uvek prigodan i za svaki problem, svaku temu, imao je kakav "jednostavan" komentar, zaključak!:) A bogami,kod njega je takođe bilo dosta tame, npr. "Anikina vremena" ili "Mara milosnica", o Stankovićevoj "Nečistoj krvi" da ne govorimo,dakle, naturalizam čiji je Zola začetnik ipak je imao uticaja na duže staze, makar čisto posrednog.
      Hvala!:)*

      Избриши

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...