Subota sa knjigom: „Ledeno čudovište“

piše: Isidora Đolović

Dejvid Valijams je prilično zanimljiva i svestrana britanska „zverka“. Najširoj publici poznat kao komičar i već osam sezona jedan od glavnih sudija u šou-programu „Britanija ima talenat“, pre nešto više od deset godina na listu svojih aktivnosti uvrstio je pisanje knjiga za decu. O tome koliko mu dobro ide govore sledeće činjenice: dosadašnjih trinaest naslova prodato je u više od dvadeset pet miliona primeraka širom sveta, nekoliko ih je već adaptirano u format mjuzikla ili televizijske drame, a kritika ga uveliko zove naslednikom velikog Roalda Dala. Otkako je 2010. započeo saradnju sa ilustratorom Tonijem Rosom, ova poređenja su postala naročito opravdana. Dvojac je zaslužan i za neodoljivi šarm „Ledenog čudovišta“ (ProPolis books, 2019; orig. „The Ice Monster“, 2018), koje nas vraća zalasku XIX veka i viktorijanske ere.

Zima 1899. godine jedna je od najhladnijih koje London pamti. Imajući to u vidu, nikome nije ni na kraj pameti da, bez preke potrebe, napušta dom, osim ukoliko ne govorimo o domu za nezbrinutu decu (rečito nazvanom „Crvljiva rupa“, odnosno Wormly Hall) i  jednoj buntovnoj devojčici. Elsi  je odrasla u spomenutom sirotištu, gde njen urođeni talenat za izmišljanje maštovitih priča biva neprekidno podstican nagađanjima o tome ko su joj roditelji i kako bi bilo lepo da se, jednoga dana, pojave u punoj slavi svojih uzbudljivih profesija, kada dođu po nju. Snovi su jedino što iole olakšava svakodnevnicu Elsi i ostalim siročićima, o kojoj nas narator ne drži u iluziji, niti ublažava sliku života ove dece. Uslovi u kojima borave krajnje su nehumani: njih dvadeset šestoro u maloj spavaonici, oskudna ishrana, svakodnevne batine i ostali oblici iživljavanja od strane nadzornice, gospođe Zgruške (u originalu Mrs Curdle) . 

Imala je toliko bradavica da su i njene bradavice imale svoje bradavice. Jedini način da se nasmeši bio je da čuje kako neko dete jeca.

Ulica, razume se, nije ništa sigurnija ili blagonaklonija za prosečno derište, no, nije ni mnogo strašnija, što dovoljno govori o stepenu surovosti koja je neuvijeno prikazana. Bojazan da neće još dugo moći da trpi maltretiranja, potpomognuta avanturističkim duhom, poslaće Elsi u spoljašnji svet i gradsku vrevu.

Po ovakvom vremenu, deca beskućnici, poput Elsi, nestajala su u dovracima. Zaspala bi i nikada se ne bi probudila, bivala su pronalažena u svitanje, smrznutih lica.

Ako si „derište“, svaki dan budeš tresnut od strane odraslih. Na dnu si lestvice. Ali to je promena nabolje u odnosu na udaranje metlom u „Crvljivoj rupi“.

Zahvaljujući okretnosti i neustrašivosti, snalaziće se iz dana u dan, uspevajući čak i da se ušunja do Prirodnjačkog muzeja, gde sa neizmernom radoznalošću i oduševljenjem razgleda postavku. Na sličan način joj, iako je nepismena, polazi za rukom da prati najnovije vesti, uzvikivane glasom kolportera i sugerisane veličinom odštampanih slova sa pratećim fotografijama. Tako će i saznati za predstojeću senzaciju, deset hiljada godina starog, potpuno očuvanog runastog mamuta, koji pravo sa Severnog pola stiže u prestonicu.

Već na prvi pogled, nešto će „kliknuti“ u Elsinoj duši dok bude stajala pred slikom, a potom i prilikom gorostasne praistorijske zveri - zapravo, tek mladunčeta. Preplavljena sažaljenjem, pa i postovećenošću sa, takođe napuštenim, iako odavno mrtvim stvorenjem, u čijem oku kao da zapaža nešto nalik suzi, dolazi na neverovatnu zamisao. Uz pomoć Lucke (Dotty) - dobrodušne i neizmerno smešne spremačice u muzeju, njenog dečka - veoma niskog penzionisanog redova Tome, ostalih „pitomaca“ Kraljevske bolnice Čelsi i (ćaknutog) Profesora koji, proteran nakon što je zamalo zapalio muzejsko zdanje, inkognito živi u njegovom podrumu, Elsi se upušta u pustolovinu oživljavanja, a zatim i izbavljanja novog prijatelja (tačnije, prijateljice!) nazvanog Runolist (Woolly). To će, naravno, prouzrokovati neopevanu zbrku, kada se u slučaj budu umešali predstavnici reda i zakona, muzejski čuvar - gospodin Šelna, opsesivna lovkinja Dama Ubijelen (Lady Buckshot), mali prestonički džeparoši iz bande „Lepljivi prsti“, leteći baloni, legendarni bojni brod „HMS Victory “ (veteran bitke kod Trafalgara)...sve do same kraljice i njenog vernog Munšija (indijski sekretar Abdul Karim).

„Ledeno čudovište“ je knjiga koja se, zahvaljujući mnoštvu dinamičnih epizoda, pročita za jedno prepodne, uz česte provale neobuzdanog, glasnog smeha. Valijamsov sjajni humor, začinjen je jasnom satirom, pri čemu su ilustrovani delovi neodvojivi od teksta i samim tim predstavljaju značajno pogonsko sredstvo koje vodi kroz priču.

Navešću samo nekoliko primera: živopisni sinonimi, iz vojničke terminologije, za „puštanje gasova“; Elsino više nego uspešno skrivanje u ormanu za metle; kraljičino infantilno-senilasto reagovanje na mamuta („Može li ovo da RADI nešto?(...)Poput nekog trika?“); Luckina i Tomina ljubav; nespretni policajci; Profesorova  zločinački izopačena ambicija....Posebno je zabavna epizoda Elsinog „vrbovanja“ u uličnu bandu, sa ovom vrstom opisa nekih od članova:

Đole, iliti nevini Đole, delovao je nedužno, ali uopšte nije bio. On se prerušio u dečaka iz crkvenog hora, što je značilo da može da se izvuče i sa ubistvom.

Lakoprsta Frida mogla bi krasti za državu. Jednog dana je na sajmu ukrala 318 svilenih maramica, bure ušećerenih šljiva i ceo karusel.

...dok je njihova akcija na klizalištu začinjena satiričnim komentarima poput sledećeg:

Par damskih podgaća? Šta one traže u biskupovom džepu?

Upravo je gotovo opipljiva atmosfera londonskih ulica, sa sve prodavcima novina, starcem koji uporno najavljuje smak sveta, vlasnikom pokretne tezge sa slatkišima, ono što najviše doprinosi čarima knjige. Na drugoj strani katkad smehotresnog, a već sledeći put potresnog praćenja junakinje kroz prestonički lavirint, nalaze se snažna plemenitost i saosećanje koje Elsi ispoljava prema zarobljenom stvorenju (jer je, primećuje, „siroče, kao i ja“), a čije reflektovanje prepoznajemo u odnosu kakav će prema njoj razviti Lucka, Toma i stari pomorci iz bolnice.  Devojčicin pripovedački dar uspeva da je bezbedno izbavi iz najrizičnijih situacija, a svaki od likova, bilo glavnih ili epizodnih, personifikuje određenu vodeću vrlinu ili manu, koja kroz mestimično karikiranje postaje upadljivija i samim tim primer za to kako (ne) treba činiti.

Ne zaboravljajući edukativnu svrhu svoje knjige, autor na kraju ostavlja pojmovnik i skreće pažnju na anahronizme za kojima je posegao radi veće uzbudljivosti priče. Opšti je utisak da Valijams uspeva da se, u podjednakoj meri, bezazleno naruga prošlosti i afirmiše njene tekovine, a iznad svega nasmeje i razonodi čitaoca. Stoga verujem da ne bi bilo preterano opisati „Ledeno čudovište“ kao zabavnu mešavinu „Olivera Tvista“ i „Noći u muzeju“, sa aluzijama na „Frankenštajna“ i primesama „Puta oko sveta za 80 dana“, koja će, uspešno poput dolazećeg proleća, otopiti i najhladnija srca.

* Svoj primerak romana dobila sam od izdavačke kuće „ProPolis books“, u zamenu za OBJEKTIVNU recenziju. Samim tim, naglašavam kako ukazano poverenje i prilika za saradnju ni na koji način nisu oblikovali moje utiske o prikazanoj knjizi.

* Ukoliko vas je tekst zainteresovao, više o knjizi pogledajte na njihovoj zvaničnoj stranici.