Da
pozajmim naslov memoara glumačke legende Bekima Fehmijua, blistavo i strašno su reči kojima bi se najpreciznije mogao
označiti utisak od prvog pogleda na korice (prekrasno ih je ilustrovala Melisa Kastriljon) “Kuće na pilećim nogama” (ProPolis
books, 2019; orig. „The house with chicken legs“, 2018), debitantskog
romana Sofi Anderson. Ova Velšanka
se u detinjstvu, zahvaljujući bajkama koje joj je pripovedala baka (poreklom
Istočnoevropljanka), zaljubila u ruski folklor, te nimalo ne čudi što je
odlučila da svoj književni prvenac zasnuje na jednom od najpoznatijih likova iz
tog korpusa. Kao što se iz naslova i spomenutog najavnog crteža jasno
naslućuje, njena priča je obeležena mešavinom komike i jezovitosti (tako
karakterističnih za grotesku), tematski povezana sa Baba Jagom - stvorenjem iz starih slovenskih
predanja -
tačnije, sa njenim prebivalištem i, još bliže, unukom.
U
ovom univerzumu punom mogućnosti mora biti drugog načina da se stvari poprave,
a da ne budem primorana da prihvatim sudbinu koju ne želim.
Marinka je,
otkad pamti, zbog prirode bakinog poziva stalno u pokretu. Iako je videla više
različitih krajeva zemaljske kugle nego što mašta većine ljudi uopšte uspeva da
obuhvati, bila to pustinjska prostranstva ili obale okeana, postoji čitav svet
iza ograde od kostiju i devojčica izgara od želje da ga upozna. Sa dvanaest
godina, okviri doma joj postaju sve tešnji, ali potrebno je mnogo više od
(prirodne) žudnje mladog bića za osamostaljivanjem, da bi se oni prekoračili.
Naime,
Jage, kojima pripada i njena Baba,
vekovima čuvaju Kapiju što deli svetove. Zaduženi su da bezbedno sprovode duše
umrlih na drugu stranu, kroz noćne obrede u kojima ih najpre razgale gozbom, a
zatim podsete na sve lepo što im je pružilo ovozemaljsko postojanje, kako bi
nastavili put bez tereta kajanja. Iako se radi o velikom, važnom poslanstvu,
Marinka se uporno drži na odstojanju, čeznući za običnom, normalnom
svakodnevnicom među ŽIVIMA. Fale joj prijatelji koji bi se zadržali duže od
dana, jer ih, ako izuzmemo baku i čavku
po imenu Džek, nikada nije imala. Kratkotrajna poznanstva sa, najpre
Bendžaminom (koji joj na čuvanje ustupa preslatko jagnje), a zatim i Ninom,
produbiće Marinkinu radoznalost i odvažnost.
Kako
izgleda njena i Babina rutina? Tokom dana obično podižu „bivak“ i pripremaju se
za večernji ritual. U slovenskom stilu, jedu boršč, piju kvas i
uspavljuju se uz zvuke balalajke, a
njihova kuća diše, brani, negoduje i na svaka dva-tri meseca, prema potrebi,
bukvalno uzima put pod noge. S
obzirom na to da se nigde ne zadržavaju dovoljno dugo, Marinka umesto u školi,
obrazovanje stiče kod kuće, pri čemu se ono uglavnom sastoji iz obuke za
sledeću Zaštitnicu Kapije. Uostalom,
time su se bavili i njeni roditelji (naime, postoji oko hiljadu Jaga širom sveta i svako poseduje
sopstveni putujući dom). Kao pripadnici dva različita „klana“, upoznali su se u
jednoj simpatičnoj zgodi, a nastradali u požaru kada im je kći bila sasvim
mala.
Podstaknuta
pričom o njihovom prvom susretu, ali i novostečenim drugarima, Marinka će više
nego ikada ranije poželeti da preuzme kontrolu nad svojim životom. Usled te
neobuzdane i pogrešno usmerene namere, a nakon jednog neuspelog otvaranja
Kapije, desiće se potpuno neočekivani obrt. Došavši do saznanja o svojoj
istinskoj prirodi, zbog neposlušnosti i revolta će se naći pred, do tada
najtežim, iskušenjem, koje preti da zauvek poremeti univerzalnu ravnotežu.
Pored svoje nesumnjivo zabavne prirode i
uzbudljivosti radnje sa svim pojedinostima, roman sadrži sveprisutne poruke empatije, navodeći nas da se ozbiljno
zapitamo šta je život, šta smrt, a kako
oboje učiniti smislenim i zaokruženim? Posebna lepota se krije u načinu dočaravanja, tradicionalno
zlokobne, figure Baba Jage. Ona i
ovde stanuje u oronuloj kući sa kokošijim nogama, ograđenoj kostima i lobanjama
u funkciji fenjera, ali je isto tako starica puna ljubavi, često detinjasta,
apsolutno privržena svojoj pčelki i
iskreno predana misiji koju je nasledila. Neumorno kuva za noćne goste, pleše
na mesečini uz muziku, kriomice čita ljubavne romane, saosećajno sasluša svakog
putnika i čini sve da im olakša presudni prvi korak u beskraj. Jagin ritual
podrazumeva upravo pomno upijanje
iskustava drugih, pri čemu im se omogućava da ga osveste zarad uspešnog,
rasterećenog, tuge lišenog, a na minulim radostima zahvalnog, odlaska. Jage
borave na samom rubu postojanja, negde između života i smrti, ujedno (nužno i
svesno) delajući sa društvenih margina.
Zanimljiva je uloga
kuće, koja je zaštitnički nastrojena na uglavnom krajnje humorističan
način, ali isto tako neraskidivo povezana sa svojim stanarima, deo važnog lanca
postojanja. Marinki je, dok ne bude naučila kako i zašto sve to zapravo
funkcioniše u određenom vidu, veoma teško da se pomiri sa vezanošću:
Ako
ceo život provedem navodeći mrtve (kroz Kapiju, prim.
I.Đ.),
kako ću ikada steći bilo šta što mogu da ponesem do zvezda?
Baba je i te kako svesna pčelkinih teškoća pomirenja sa preuzimanjem porodičnog zvanja i
poslanja, jer je odavno proživela iste dileme, kompenzujući ih kroz usmeravanje
ljubavi na unuku i vedar pristup ritualima. Nestrpljiva i plahovita, (pomalo
stereotipno) riđokosa devojčica tačno zna kada je ispala nepravedna prema
starici, oseća i deli njen bol, ali isto tako mora da se, pre prihvatanja bilo
koje istine, samostalno uveri u njihovu opravdanost i verodostojnost. Epizoda
pokušaja druženja sa Salmom i Lamijom, za kojom sledi (kao kontrast) ceremonija vezivanja Jage i kuće, ističe
varljivost pojedinih opsesivnih težnji, nasuprot značaja prihvatanja sebe onakvima kakvi jesmo. Potreba za uklapanjem,
pronalaženjem u određenim krugovima, ponekad nas vrati baš tamo odakle smo
očajnički nastojali da pobegnemo.
Inspirisanost
ruskim folklorom otkriva se kroz celokupnu ikonografiju
Baba Jagine kuće, pojave i „alata“ kojim se služi, kao i kroz imena ostalih
pripadnika „esnafa“ (Tatjana, Dmitri, Elena, Onekin) i postojbine (Stepa). Iako
bi se očekivalo da atmosfera pri neposrednoj blizini smrti bude pretežno
mračna, ovde nije takav slučaj, što uglavnom dugujemo tački gledišta
najsličnijoj junakinjinoj. Marinka sve percipira kao uobičajeno, srodničko,
bezbedno, dobro poznajući naličje „veštičji“ preteće spoljašnosti kuće i same
Babe.
Zanimljiva je i puna svest, inače izrazito dugovečnih,
Jaga o -
prolaznosti. Ne samo da je veoma
dobro razumeju usled primanja svih uspomena i svedočanstava odlazećih duša,
nego se dosta rano upoznaju sa njome putem nepostojanosti bitisanja na jednom
mestu i, samim tim, kratkotrajnih (mada ne nužno labavih) povezivanja čak i sa pripadnicima sopstvene vrste.
Korišćenjem motiva katabaze
(ciljanog izleta u onostrano), metaforičkog
inicijacijskog obreda u vidu pustolovina kroz koje Marinka prolazi, ispreda
se priča o odrastanju i usvajanju sposobnosti mirenja sa gubitkom. Prihvatanje života i smrti kao celine,
neophodnih i nerazdvojivih delova jedne potpunosti, predočeno je kroz simboliku
opisanog kruga koji se potom nastavlja u beskraj, pokretan energijom uspomena
iz stečenog iskustva. Osim ove, namera autorke bila je i da skrene pažnju
svojim, ne samo mladim čitaocima na beskrajnu lepotu života i važnost uživanja
u svakom njegovom danu, svakom doživljaju i darovima koje nam pruža.
 |
| autorka; izvor: familybookworms.wales |
* Svoj primerak romana dobila sam
od izdavačke kuće „ProPolis books“, u zamenu za OBJEKTIVNU recenziju. Samim
tim, naglašavam kako ukazano poverenje i prilika za saradnju ni na koji način
nisu oblikovali moje utiske o prikazanoj knjizi.
* Ukoliko vas je tekst
zainteresovao, više o knjizi pogledajte na njihovoj zvaničnoj stranici.