Priče o pesmama: Pozovi “T“ radi trijumfa

piše: Isidora Đolović

Tri albuma kojima je Tifa dao dušu. I totalni šmek.

 

Pre nekoliko dana, pročitala sam iznenađujuće iskrenu autobiografiju čuvenog gitariste Sola Hadsona, poznatijeg kao Sleš. Da su rokeri odvajkada posebna fela nije potrebno naročito isticati. Iza samouverene scenske pojave i razuzdanog životnog stila, uglavnom se (nevešto) skrivaju neprilagođenost, do iznemoglosti rabljene zabranjene supstance, pojačana osetljivost, burno reagovanje i teškoće održavanja komunikacije sa okolinom. Ekscentrični Axl Rose, onakav kakvim ga opisuje Slash, kao i njihov složeni saradničko-rivalski odnos (sa fazama onespokojavajuće podređenosti jedne strane drugoj) podsetio me na sličnu priču sa ovdašnje scene. I na bez sumnje raskošan talenat čoveka sa kojim nikada nije bilo jednostavno raditi, a budući svestan svoje vrednosti, sebi je često dozvoljavao raznovrsne ispade.

Početkom osamdesetih, sarajevskom čaršijom se brzo pronosio šapat o tome ko je „na ceni“ u krugovima muzičara. Iz redova mlade, „sveže krvi“, iskusni bendovi bi kasnije birali pojačanja za svoje redove. Konkurencija nije bila naivna, uostalom (ma koliko se elitistički krug dvojke podsmevao), Bosna je od svih tadašnjih SFRJ republika važila za najraspevaniju. Ipak, jedan „mali“ se gotovo odmah izdvojio, a glasovi o talentovanom, međutim, nezgodnom Mladenu Vojičiću Tifi stigli do Brege, odakle što bi se reklo, počinje istorija...

Danas, gotovo četiri decenije kasnije, Tifa iza sebe ima: dugu karijeru prepunu uspona, padova i kontroverzi; prepoznatljiv glas na kome su (istini za volju) vreme, poroci i poznata ležernost ostavili traga; istu onu reputaciju iskrene duše i principijelnost od koje retko odstupa. Još je to čovek veran bezgraničnoj ljubavi prema rodnom gradu, dve najvažnije ženske osobe i, naravno, rokenrolu. Voleli ga ili ne, prema ludaku od marcipana i večitom bundžiji ne možete da ne osetite barem izvesno, duboko poštovanje. Sve što je radio i radi, Tifa je „izvlačio“ direktno iz srca - baš kao i taj glas „iz peta“, ostavljajući neizmenjeni utisak nesebičnog, bezuslovnog davanja sebe muzici i ljudima, do granica (samo)uništenja.

 

Po sopstvenom priznanju, više puta je skupo platio „glupost“, veru u ljude i tvrdoglavu rešenost da se kroz život drži isključivo lične filozofije. I pored svega, da nije baš takav, pitanje je u kojoj bi meri ploče na kojima je zabeležen njegov moćni vokal sa svakim titrajem osećanja, zvučale iskreno i bile prihvaćene, uglavnom jednoglasno, kao antologijska ostvarenja. Danas čitate i slušate (što je obavezna prateća „aktivnost“ove rubrike!) priču (o) nekoliko albuma bendova koji su, svaki na svoj način, odsvirali istoriju balkanskog rok zvuka. Povezani su privilegijom da im rokenrol ptica selica udari vokalni pečat.

Rođen je u Sarajevu, 17. oktobra 1960. godine, na Koševu. U svom prvom intervjuu, koji je, neposredno nakon pristupanja “Bijelom dugmetu” dao za časopis “Rock”, kaže da je već sa pet godina napamet znao skoro ceo repertoar „Indexa” i obožavao njihovog legendarnog pevača, Davorina Popovića. Ne znajući šta znači Popovićev nadimak „Pimpek“, naglas ga je ponavljao, izazivajući smeh članova porodice. Još jedan bezazleni lapsus dečačića doneo je nadimak, ovoga puta njegov sopstveni: nije znao da izgovori slovo „V“, a voleo je vozove, svaki put veselo najavljujući: „Ide lokomoTIFA!“ U istom razgovoru za novine, ističe kako je muzikalnost nasledio od majke, Jelene.  

Kao dete Srbina i Hrvatice, Tifa je dugo izbegavao da se nacionalno opredeli, što mu je (naročito tokom rata) donelo brojne neprilike. Nedavna odluka da se, zbog posla, preseli u Beograd, izazvala je mnogo bure, dokazujući da, uprkos svemu, Sarajlije svih vera i narodnosti doživljavaju Tifu kao svojevrsni simbol zajedničkog grada. Svoju četvrt, Grbavicu, gde provodi detinjstvo i najveći deo kasnijeg života, ovekovečio je u istoimenoj pesmi, a napustio samo jednom i to na kratko, pred kraj oružanih sukoba devedesetih (verovatno zbog slučaja o kome nikada nije želeo da govori, kada su ga pretukli huligani). Prva konstanta u njegovom životu i radu svakako je snažan lokalpatriotizam. Sarajevo kao inspiracija i prirodna sredina, oblikovalo mu je sve napisane stihove i svaki otpevani ton.

Bavljenje muzikom započinje svirajući bas-gitaru u sastavu “Prvi čin”, međutim, ubrzo se prebacio na poziciju pevača, gde trajno ostaje. Kao i većini kolega-ispisnika, rano mu je postalo jasno kako jedina karijera koju želi i koja dolazi u obzir jeste – rokerska. Zbog toga se, nakon završene Gimnazije, nije zadržao ni na jednom od nekoliko fakulteta koje je zatim upisivao. Ta nestalnost je, na sličan način, ali znatno produktivnije, ostala Tifina osobina tokom daljeg muzičkog puta. 

Živeo je u komšiluku Milića Vukašinovića, koji ga je, na neki način, otkrio, a kasnije će i neposredno sarađivati. U međuvremenu, stiče reputaciju gradskog mangupa, buntovnika koji lako zapodeva sukobe, ali i najperspektivnijeg mladog vokala. Zahvaljujući grupi „Paradoks”, čiji je član bio do odlaska u vojsku, počeće da se druži sa Zlatanom Čehićem Čehom, kasnijim basistom (i jedno vreme pevačem) „Divljih jagoda”. Ovo poznanstvo se izrodilo u trajno prijateljstvo i saradnju. Još jedna Tifina dugogodišnja veza datira iz 1981, kada je počeo da se zabavlja sa Ljiljanom Matić, devojkom koja će ostati uz njega kroz sve bure i probleme. Venčali su se tokom rata, 1997. dobili ćerku Saru (danas svira violinu i peva u zapaženom gothic metal bendu „Dolia“, naglašavajući koliko je ponosna na tatinu karijeru, ali i odlučna da sopstvenu gradi nezavisno od prezimena), a Tifa u svakoj prilici ističe kako bi „svakome poželeo ženu poput njegove“, imajući u vidu beskrajno strpljenje i podršku koju mu Ljilja pruža.

Intenzivno pišući tokom služenja vojnog roka, tekstove je slao Čehi, u razmenu za kompozicije snimane na kasetama, što sve po izlasku donosi sa sobom u novi bend – “Top”.  Grupa je nastala  1980, a Tifa im se, kao drugi vokal (pored Narcisa Lalića, jednog od osnivača), pridružuje dve godine kasnije, na Čehinu preporuku. Po Lalićevom odlasku u vojsku, preuzima poziciju glavnog pevača, o čemu kao svedočanstvo ostaje demo iz 1982, sa numerama: Lagala si, Odrasti već jednom, Možda je tako najbolje, Ima li iko, Bila si mrak, Godina ’45.(Atomske) i Kraljica ponoći (kasnije se našla na Tifinom prvom solo albumu). Ovi snimci otprilike iscrtavaju putanju kojom će se njegova postdugmetovska karijera kretati, barem do kraja osamdesetih. 

Tematsko-motivska, kao i melodijska osnova svih pesama jednaka je onome što će Tifa snimati pošto se iz Breginog protektorata otisne u prostor pun mogućnosti da se oproba kao autor. Reč je o klasičnim hard-rock kompozicijama, kojima bi dobro došlo malo dorade, a odlikuju se grubim i energičnim vokalnim deonicama, pamtljivim ritmom refrena, tekstovima koji se kreću u rasponu od urbanih-mačo obraćanja gradskim devojkama ili svim protivnicima, sa čestim korišćenjem slenga i žargona, pa do setnih, grubijanskom nežnošću ispevanih balada iz korpusa izneverenih snova i izgubljenih ljubavi. S obzirom da se Tifa i sam više puta izjašnjavao kao emotivac, veoma osetljiv i iskren, neko ko bez kočnica ulazi u sukob, ali nema problem ni da prizna grešku, ono o čemu je pevao deluje još neposrednije proživljeno.

Bend se raspao 1983, nakon čega je Tifa kratko bio član “Teške industrije“. Sa i danas aktivnim veteranima (koje je proslavio prvi pevač – legendarni Vajta) ništa nije snimio, ali je grupa iskoristila njegove tekstove za naredni album. Usledio je frustrirajući period “praznog hoda”, no, život je za njega tek pripremao velike, neslućene izazove. Proboj ka slavi desio se angažmanom iz snova, ujedno paklenim iskušenjem.

“Bijelo dugme”, 1984.

Legendarni sastav se, u godini Zimskih olimpijskih igara na domaćem terenu, našao na najvećoj prekretnici do tada, pošto se dugogodišnji pevač i zaštitni znak benda, Željko Bebek, upustio u solističku avanturu. Bilo je više nego jasno kako od izbora njegovog naslednika zavisi opstanak najvećeg jugoslovenskog benda. Pružale su im se dve mogućnosti: pronaći Bebekovu kopiju, unapred garantovano bledu, ili se odlučiti za sasvim drugačiji pristup i pravac. Poslovično spreman na rizike i eksperimente, Goran Bregović bira drugu opciju. Uostalom, ne bi bilo prvi put da grupa skoro u potpunosti preobrazi svoj stil - pitanje je samo, koliko uspešno?

Potraga za novim vokalom odvijala se u strogoj tajnosti, pa čak i kada je sve rešeno, a drugi pevač uvežbavan negde na primorju, ekipa se vešto skrivala od veoma zainteresovanih medija. Sa 24 godine, Tifa postaje njihov najmlađi član, što nije bila jedina velika razlika. Iako se, tokom svog kratkog bitisanja u ulozi frontmena, trudio da zvuči entuzijastično i u svakoj prilici hvali pruženu šansu kao ostvarenje sna, po odlasku je (očekivano) otvorio dušu i priznao sasvim suprotno stanje stvari. Od početka je bilo jasno kako novajliji pripremljeno „ruho“ ne prija, uz činjenicu da mu je predstojalo uskakanje u vrlo nezahvalnu poziciju i nipošto udobne „cipele“ velikog Bebeka. Doduše, zamisao o drastično različitom zvuku i vokalu, te mladom pojačanju kao načinu da se „Dugme“ vrati na vrh, usput privlačeći neku novu publiku i vraćajući pažnju stare, ispunjena je više nego uspešno.

Prema albumu bez imena, obično nazivanom „Kosovka devojka“ - po slici Uroša Predića koja se našla na omotu, danas vladaju podeljeni stavovi. Mnogima je to omiljena ploča „Dugmića“, dok je drugi smatraju njihovim najnižim padom, ali u jednom se svi slažu – sigurno je prekretnička, istaknuta, dobro zapamćena. Delimično je razlog to što je jedina sa Tifom, čiji su dolazak, a još više odlazak iz grupe, propratile brojne kontroverze.

Ploča često nosi neslavan epitet “početka turbo-folka” ili “etno pomame”. Istina je da “Dugmići”, već uveliko trendeseteri na ondašnjoj sceni, zaista pokreću lavinu mnoštva izvođača koji su na daleko manje vredan i odmeren način uplitali tradicionalne muzičke elemente u pop-rock zvuk, stvarajući nakaradni hibrid. Ipak, sagledajmo sve bar za nijansu objektivnije. Na ovom albumu je, pre svega, baš kao i kod ostalih iz Bregine „radionice“, od početka lako uočiti koncept i zamisao-vodilju. Otvara ga interesantna obrada još dugo aktuelne  državne himne - Hej, Slaveni, u izvedbi vokalnog etno-sastava „Ladarice“ (čiji će glasovi pratiti većinu pesama u nastavku) i sa gitarskom podlogom. Nižu se numere čija ravnoteža između lascivno-šaljivih i setnih, bogatih melodija, karakterističnih bregovićevskih slika i sličica u stihovima, čini ovaj zimski album nezaboravnim. Može se reći da su sve do jedne postale i ostale hitovi: Padaju zvijezde; Za Esmu; Meni se ne spava; Lažeš; Da te bogdo ne volim… 

Zanimljiva su i gostovanja: uz spomenute „Ladarice“, prvi je doprinos pružio  Bora Đorđević. U zezalici Pedikulis pubis, dok Čorba i Brega “repuju” o nesrećno završenom susretu sa jednom Zagrepčankom (već decenijama se nagađa da je u pitanju Alka Vuica), jednostavan refren (kao i samo otvaranje) upotpunjuje Tifin zapanjujući glas. Inače, priča o naslovu je sama po sebi zanimljiva,  jer je autor pogrešno čuo latinski termin za picajzle (koje mu je dotična riba ostavila za dugo sećanje!). Bora je ubrzo uzvratio saradnju, tako da Goran sudeluje u sličnoj pesmi  Disko mišić, sa albuma „Riblje čorbe”. Za čuvenu instrumentalnu deonicu iz još poznatije pesme Lipe cvatu, angažovan je tada najbolji gajdaš sveta, Pece Atanasovski. Mada se danas većini prevrće želudac od ove numere, s obzirom da su je neke primitivne mase prisvojile i učinile obaveznim delom šatorskog repertoara, to ne znači da sama po sebi nije dobra.

Tekstovi, od kojih su mnogi danas deo svakodnevnih fraza, etno-zvuk koji se ipak nekako održao na ivici „seljanije“ i neukusa (prekoračenoj već od strane sledbenika, istinskih kumova turbo-mutanta – da ne krivimo baš uvek Bregu!), a nadasve Tifin glas, obeležili su njihovo novo muzičko poglavlje. Estetika ploče i spotova koji je prate, forsirala je sirotinjski, namerno ruralni socijalni ambijent i garderobu: svuda su kafane, promajne sobice, kuće koje prokišnjavaju (video za izvanrednu baladu Jer kad ostariš, ujedno najvredniji momenat ploče). Članovi benda nose džempere, “šoferske” kape i kapute, vozeći se u kamionetu na ivici raspadanja, a pojedine pesme (kao npr. Aiaio, radi radio) uz evidentnu “zagorelost” muškog naratora, nabrajaju i pripadnike različitih redova jugoslovenske radničke klase.

Predstavljanje novog pevača, iz proleća ’85, ostalo je upamćeno po koncertu na beogradskom Sajmištu. Danas su fragmenti sa tog nastupa takoreći kultni materijal, ali niko od članova ne podstiče iluziju kako je nastup bio na zadovoljavajućem nivou. Između ostalog, na videlo izbijaju  sve mane saradnje u povoju i suštinske nemogućnosti da se Tifa uklopi u dugogodišnju, uigranu instituciju koju je predstavljalo „Dugme“. Iako je Brega „uljudio“ svog novog pulena, poslao ga na šišanje i šatiranje, logopedu, zubaru...ono divlje i buntovno u Tifi opiralo se disciplini benda. Već preležavši mladalačke „boljke“ razularenosti i opijenosti slavom, a posebno usled još svežih rana negativnog iskustva sa aferom Ipe, nisu imali strpljenja, ni tolerancije za bilo kakvu mogućnost još jednog povezivanja sa zabranjenim supstancama. Na tom je testu, između ostalog, Vojičić pao. Drugi krupniji nedostatak ticao se njegovog (ne)snalaženja na nastupima uživo. Zapamćen kao nesumnjivo atraktivna, robusna pojava u crnom, na koncertima bi krenuo silovito i ubrzo bio kao izduvan balon. Tada – kao i sada, pevačeva ličnost izazivala je nepomirljive konflikte, mnogo puta se sukobljavajući sa profesionalnim prilikama.

Nije teško razumeti zašto se u kasnijim bendovima Tifa snašao “kao riba u vodi”. Naprosto, zvuk i imidž koji su negovali mnogo bolje mu je pristajao. Zanimljivo, mada je tih dana izjavljivao kako ne podnosi  pank, a sa lokalnim pankerima se više puta potukao, mladi Tifa je u sebi imao mnogo štošta pankersko – prvenstveno stav. Zbog toga je, koliko god do danas ostalo nejasno da li je iz “Dugmeta” otpušten ili svojevoljno dao otkaz, očigledno kako se, na duže staze, nije moglo očekivati povinovanje autoritetu gazda-Brege. Otuda više nego kisele izjave po odlasku, pa udruživanje sa Bebekom, kao u inat doskorašnjem „šefu“. Odnos bivših pevača sa Goranom Bregovićem oduvek se vrteo u ljubav-mržnja krugu, najčešće bivajući svođen na međusobno „pljuvanje“. Primera radi, posle fijaska povratničkog koncerta na Hipodromu (2005), Tifa jedini priznaje očigledno – kako je okupljanje podstakla želja za zaradom, a da je nekakva „idila“ među bivšim članovima grupe tek loša predstava za javnost.

Bilo kako bilo, poslednji nastup sa „Dugmetom“ Tifa je imao u Moskvi, leta `85. Iz ovog perioda (1985/86) potiču prvi dueti: “Pokisli psi” sa Amilom Sulejmanović (više o talentovanoj sarajevskoj pevačici OVDE) i “Polje Glamočko” sa Bebekovom “Armijom B”. Takva vrsta saradnje će u nastavku Tifine karijere postati uobičajena, pa je do danas snimio veliki broj zajedničkih pesama sa najrazličitijim izvođačima. Dobri odnosi sa Željkom Bebekom nisu potrajali, jer nezadovoljni Tifa prekida turneju sa “Armijom B”. Dok je “Dugme” angažovalo Alena Islamovića, dotadašnjeg pevača “Divljih jagoda” (što, imajući u vidu drugi kasniji transfer, podseća na unakrsne razmene fudbalera između velikih klubova!), Tifa se ubrzo obreo u redovima jedne žestoke grupe, znatno više po svojoj meri. 

Vatreni poljubac - “100 % Rock ’n’ Roll”, 1986.

Ovo je sigurno najbolja ploča u karijeri „Vatrenog poljupca“, ponajviše usled činjenice da se iza mikrofona, prvi i jedini put, NIJE našao Milić Vukašinović. Naravno, njegov autorski pečat je snažan i prepoznatljiv u tekstovima i instrumentalnom delu, ali promena vokala dala je svemu mnogo više na snazi i kvalitetu. Fotografija sa zadnjeg omota pokazuje bend tokom neke vrste probe, a čitav materijal i ostavlja baš takav (pozitivan) utisak „garažne“ spontanosti. Svi koji Miću znaju samo po blamiranju u rialiti-programima i vulgarnim recitacijama od poslednjih par decenija, trebalo bi da znaju kako je u mladosti, ovaj ekscentrik to bio na mnogo, mnogo afirmativniji način. „Vatreni poljubac“, čiji je Vukašinović bio osnivač, tekstopisac, gitarista i pevač, pionir je heavy-metal zvuka kod nas. Milić je bio taj koji u Sarajevo donosi imidž, smernice i trendove sa londonske glam-rock scene, a članovi „Dugmeta“ ne kriju kako im je upravo on ukazao na značaj vizuelnog aspekta za rad jednog benda.

Da se razumemo, u domaćem rokenrolu tekstovi nikada nisu bili jača strana većine bendova. Istini za volju, nisu bili ni toliko važni, s obzirom da se u prvom planu uvek nalazila sama veština i efektnost odsviranog. Stoga ne čudi njihova česta banalnost, preterana uprošćenost ili mnoštvo tzv. “stalnih mesta”. Za Milića se, ipak, nikako ne može reći da je spadao u grupu onih koji su gitarom baratali bolje nego stihovima. Još pre “Riblje čorbe”, uklapao je sa žestokom svirkom satirične, pobunjeničke poruke u slavu rokenrola i autsajdera, a protiv svih šablona. Ni poslednji studijski album grupe, počev od naslovne numere 100 % R’N’R, nije bio izuzetak.  Tekstovi su klasični Mićini, tipične varijacije tema „sam protiv svih“, nezahvalna devojka, ljubomora i osveta, ali i kob rok zvezde, čežnja, iskreno jadanje „lošeg momka“.

Tako se, npr. Stipu gatibo i Nisam blesav ako sam lud na ironičan način poigravaju svim taktikama koje ženske osobe primenjuju ne bi li vezale “mulce”. Ovim pesmama im se poručuje kako su “pročitane” i njihova femkanja, lažna “nevinost”, uz raznorazne trikove, nemaju prođu. Čak ni iz današnjeg, politički korektnog i kvazifeminističkog ugla gledanja, sa sklonošću da sve tumačimo kao mizoginiju, ne može biti nesporazuma. Rokeri osamdesetih, kako u svetu, tako i kod nas, vole žene i onda kada ih kritikuju. Druga strana te emotivne klackalice iskazana je prekrasnom baladom Kako da zaboravim, ili pak udarnički žestokom odom fatalnosti u ženskom obličju - Anđeo zla. Tu su još: Jedan od sto; Ne ujeda pas koji laje; Neka ti bude – sve odreda prikladne da postanu momentalne himne alternativaca, kao i lagane Ne pitaj me i Kad sve prođe, ostaću sam, varijacije na temu “Šta bi dao da si na mom mjestu” iliti sjaj i beda (uspešnog) muzičara. Album je doživeo veliki uspeh i bio pravo, dostojanstveno opraštanje grupe, ali i zatvaranje jednog velikog, važnog poglavlja, što će tek godinama kasnije svima postati jasno.

Divlje jagode – “ Konji”, 1988.

Posle Alenovog sramotnog odlaska u uzročno-posledičnoj vezi sa debaklom na evropskoj sceni, Zele Lipovača pokazuje trajnu sposobnost da se brzo vrati „na noge“ i održi bend u životu - ali, nažalost, podjednaku nesposobnost da zadrži pevača. Tifa će biti prvi u nizu, a novo „udomljenje“ spaja ga, posle dužeg vremena, sa Zlatanom Čehićem. „Konji“ su za „Divlje jagode“ označili najzrelije, najkompleksnije poglavlje karijere. U ovoj fazi, sve se proširilo: počev od samog benda (koji je do tada funkcionisao u bazičnom obliku tročlanog, pa dolaskom Čehe četvoročlanog sastava) do vokalno-instrumentalnih „egzibicija“ (naime, Zele sve više kreće ka malmstinovskom stilu, “cementirajući” poziciju jednog od trojice neprikosnovenih gitarskih magova sa ovih prostora – ostali su, pogađate, Točak i Vlatko Stefanovski). Ambicije su porasle, s njima i kriterijumi, dotaknuti već nastupima u kultnom „Marquee“ klubu, te otuda ponovo imamo London, u naslovu jedne od pesama i kao jedan od izvora za snimanje nove ploče. 

Na ploči produciranoj od strane Pitera Hintona, saradnika velikana Saxon, Tifa će pevati po izričitoj želji kako Čehića, tako i samog Zeleta. Priča se da je Lipovača u ovoj “unakrsnoj vatri” video priliku za osvetu Bregoviću što mu je “maznuo” pevača, ali i dokaz da bez Islamovića sasvim dobro funkcionišu. Uspelo mu je, s obzirom da album donosi nove standarde na domaću rock scenu i još uvek važi za vrhunac u radu “Jagoda”. Povodom desetogodišnjice od objavljivanja debitantske ploče, snimljena je veličanstvena obrada pesme Divlje jagode, koja u punom sjaju demonstrira sazrevanje, praćenje modernih tokova i samouverenost stečenu u međuvremenu. Neću previše trošiti reči, jer ove godine planiram da pišem poseban tekst o “Divljim jagodama” iz najmanje dva razloga: 2018. će moj omiljeni domaći bend obeležiti četrdeset godina postojanja. U svakom slučaju, ukoliko se tek upoznajete sa njihovim radom, pored prvih singlova sa legendarnim Tonijem Jankovićem i tri albuma sa Alenom, “Konji” spadaju u obaveznu lektiru iz žanra – a, zašto da ne, takođe odličan početak slušanja.

Za svakoga se tu našlo ponešto. “Rokačine” u najboljoj tradiciji “teškog zvuka” su Zaboravi; Ne brini, sestro, večeras sam tvoj; malo omaža engleskim danima - I want your love. Instrumental Turski marš  fantastična je obrada klasičnog remek-dela, a Konji, sa maestralnom ritam-sekcijom koja dočarava topot kopita i čini vrhunsku uvertiru u energičnu, razobručenu melodijsku avanturu, na idealan način zaokružuje celinu. Tu su i dve balade, od kojih je prva Osjećam gola si ispod haljine solidna, ali prema mom mišljenju precenjena, dok druga - Zauvijek tvoj (sa kojom Tifa, inače, prvi put istupa kao autor) predstavlja jednu od najlepših i najosećajnijih pesama sporog tempa u istoriji domaće muzike. Nažalost, ni ova “ljubav” između Tife i benda nije potrajala, pa se ubrzo po promotivnoj turneji odmetnuo u soliste, dok Zele saradnju nudi Zlatanu Stipišiću iz tek raspuštene splitske grupe “Osmi putnik”. Ovaj mladić će ubrzo postati svima poznat kao Gibonni.

U međuvremenu, ekipa iz više grupa (Top, Bolero, Divlje jagode) okupljena je u Tifa bend i veoma brzo snimila album, naslovljen pomalo dvosmisleno - “No.1”. Ta ploča iz 1989. rezultat je Tifine velike želje za sprovođenjem sopstvenih ideja, na svoj način. Malo blaži, pop-rok zvuk koji donosi, nastaviće da neguje u otprilike neizmenjenom vidu sve do novijih dana. Sličan slučaj imamo i kod prvog samostalnog albuma spomenutog Džibonija. Svaka od pesama sa Tifinog prvenca ima šarm, nešto duhovitosti i pregršt emocija, a u mnogima se da naslutiti sasvim lična inspiracija: S tobom ja mogu sve; Samo vrag i Bog zna; Ljubav veže nas; Sav moj bol; Kraljica ponoći; Grijesi ljubavi; Plave sestrice; Priđi bliže; Zovu me moji anđeli.

Iako mnogi mešaju Tifin i Alenov glas (već je čuveno i Đurino „skidanje“ specifičnih vokala Breginih pevača, sa posebnom, hrapavom „artikulacijom“!), Vojičićev stil pevanja se razlikuje, baš kao i boja, time što su snažniji, puniji, sa boljim rasponom i više mogućnosti da iskaže određenu emociju. Alen poseduje „vrišteći“ glas, zbog koga se savršeno uklapao uz heavy-metal zvuk „Divljih jagoda“ na vrhuncu popularnosti. Mana Tifinog izvođenja neraskidivo je vezana uz njegov temperament: prebrzo se „troši“, krene silovito – pa „izgori“ (dobar primer je ranije spominjani koncert na Hipodromu, kada mu je glas „pukao“ već nakon prve dve pesme; bila – čula - videla). Čini se da ne vodi dovoljno računa o glasu, zbog čega je, kako još Brega primećuje, uvek bio studijski izuzetan, ali uživo praktično neupotrebljiv (uračunajmo tu faktore alkohola i droge, sa kojima pevač nikad nije poricao “druženje”, još od provokativnog stiha malo slatkog šečera za vene, koji je na nastupima “Dugmeta” imao običaj da proprati nedvosmislenim gestom, tek ukoliko neko još sumnja da Esmin dragi samo voli slatkiše ili, možda, ima dijabetes!). 

Svim ovim pesmama zajednički je specifičan dah vremena, tačnije decenije u kojoj su nastajale – izvesna osetna atmosfera. Čini mi se kako to nije tek posledica, mahom istovetne, produkcije i načina snimanja. Na jednoj strani siva, mamurna svitanja, magle, život(arenje) na ulicama grada, sastanci i razilaženja, buđenja i gašenja ljubavi, porazi i pobede – a sa druge inat različitog, uz stalno guranje prsta u oko konformizmu, jednoličnosti, podozrivim pogledima okoline, okviri su u kojima „pliva“ taj repertoar. Ako je „Bijelo dugme“ spustilo svoju muziku do skoro pa kafanskog „derta“, a „Divlje jagode“ izvele pravi razmahani uzlet ka raskošnim  prostranstvima severnoevropskog teškog zvuka, „Vatreni poljubac“ se zadržao na asfaltu, „prljavom“ bazičnom rokenrolu sa uvek istom, a jednako svežom snagom. 

Zanemarujući kasnije kikseve, posebno razna skorašnja prepucavanja i neslavne kompromise,  pri osvrtu na ono što se zaista vrednuje i ostaje kao trajno svedočantsvo nečije karijere, možemo bez problema uživati u izvesnoj, suštinskoj doslednosti Mladena Vojičića Tife. Koliko god se kratko zadržavao u svakom od muzičkih „bratstava“, svojim temperamentom neosporno „rušeći mostove za sobom“, njegov doprinos pri nastajanju ovih ploča nemerljiv je i, slobodno možemo zaključiti, presudan. Nezgodni saradnik  je, istovremeno, nepogrešivi izbor i pravi „začin“ formule uspeha.

(Ostale tekstove iz rubrike “Priče o pesmama” možete pronaći OVDE)