среда, 27. јун 2018.

Priče o pesmama: Pozovi “T“ radi trijumfa

piše: Isidora Đolović

Tri albuma kojima je Tifa dao dušu. I totalni šmek.
 
Pre nekoliko dana, pročitala sam iznenađujuće iskrenu autobiografiju čuvenog gitariste Sola Hadsona, poznatijeg kao Sleš. Da su rokeri odvajkada posebna fela nije potrebno naročito isticati. Iza samouverene scenske pojave i razuzdanog životnog stila, uglavnom se (nevešto) skrivaju neprilagođenost, do iznemoglosti rabljene zabranjene supstance, pojačana osetljivost, burno reagovanje i teškoće održavanja komunikacije sa okolinom. Ekscentrični Axl Rose, onakav kakvim ga opisuje Slash, kao i njihov složeni saradničko-rivalski odnos (sa fazama onespokojavajuće podređenosti jedne strane drugoj) podsetio me na sličnu priču sa ovdašnje scene. I na bez sumnje raskošan talenat čoveka sa kojim nikada nije bilo jednostavno raditi, a budući svestan svoje vrednosti, sebi je često dozvoljavao raznovrsne ispade.

Početkom osamdesetih, sarajevskom čaršijom se brzo pronosio šapat o tome ko je „na ceni“ u krugovima muzičara. Iz redova mlade, „sveže krvi“, iskusni bendovi bi kasnije birali pojačanja za svoje redove. Konkurencija nije bila naivna, uostalom (ma koliko se elitistički krug dvojke podsmevao), Bosna je od svih tadašnjih SFRJ republika važila za najraspevaniju. Ipak, jedan „mali“ se gotovo odmah izdvojio, a glasovi o talentovanom, međutim, nezgodnom Mladenu Vojičiću Tifi stigli do Brege, odakle što bi se reklo, počinje istorija...

Danas, gotovo četiri decenije kasnije, Tifa iza sebe ima: dugu karijeru prepunu uspona, padova i kontroverzi; prepoznatljiv glas na kome su (istini za volju) vreme, poroci i poznata ležernost ostavili traga; istu onu reputaciju iskrene duše i principijelnost od koje retko odstupa. Još je to čovek veran bezgraničnoj ljubavi prema rodnom gradu, dve najvažnije ženske osobe i, naravno, rokenrolu. Voleli ga ili ne, prema ludaku od marcipana i večitom bundžiji ne možete da ne osetite barem izvesno, duboko poštovanje. Sve što je radio i radi, Tifa je „izvlačio“ direktno iz srca - baš kao i taj glas „iz peta“, ostavljajući neizmenjeni utisak nesebičnog, bezuslovnog davanja sebe muzici i ljudima, do granica (samo)uništenja.
 
Po sopstvenom priznanju, više puta je skupo platio „glupost“, veru u ljude i tvrdoglavu rešenost da se kroz život drži isključivo lične filozofije. I pored svega, da nije baš takav, pitanje je u kojoj bi meri ploče na kojima je zabeležen njegov moćni vokal sa svakim titrajem osećanja, zvučale iskreno i bile prihvaćene, uglavnom jednoglasno, kao antologijska ostvarenja. Danas čitate i slušate (što je obavezna prateća „aktivnost“ove rubrike!) priču (o) nekoliko albuma bendova koji su, svaki na svoj način, odsvirali istoriju balkanskog rok zvuka. Povezani su privilegijom da im rokenrol ptica selica udari vokalni pečat.

Rođen je u Sarajevu, 17. oktobra 1960. godine, na Koševu. U svom prvom intervjuu, koji je, neposredno nakon pristupanja “Bijelom dugmetu” dao za časopis “Rock”, kaže da je već sa pet godina napamet znao skoro ceo repertoar „Indexa” i obožavao njihovog legendarnog pevača, Davorina Popovića. Ne znajući šta znači Popovićev nadimak „Pimpek“, naglas ga je ponavljao, izazivajući smeh članova porodice. Još jedan bezazleni lapsus dečačića doneo je nadimak, ovoga puta njegov sopstveni: nije znao da izgovori slovo „V“, a voleo je vozove, svaki put veselo najavljujući: „Ide lokomoTIFA!“ U istom razgovoru za novine, ističe kako je muzikalnost nasledio od majke, Jelene.  

Kao dete Srbina i Hrvatice, Tifa je dugo izbegavao da se nacionalno opredeli, što mu je (naročito tokom rata) donelo brojne neprilike. Nedavna odluka da se, zbog posla, preseli u Beograd, izazvala je mnogo bure, dokazujući da, uprkos svemu, Sarajlije svih vera i narodnosti doživljavaju Tifu kao svojevrsni simbol zajedničkog grada. Svoju četvrt, Grbavicu, gde provodi detinjstvo i najveći deo kasnijeg života, ovekovečio je u istoimenoj pesmi, a napustio samo jednom i to na kratko, pred kraj oružanih sukoba devedesetih (verovatno zbog slučaja o kome nikada nije želeo da govori, kada su ga pretukli huligani). Prva konstanta u njegovom životu i radu svakako je snažan lokalpatriotizam. Sarajevo kao inspiracija i prirodna sredina, oblikovalo mu je sve napisane stihove i svaki otpevani ton.

Bavljenje muzikom započinje svirajući bas-gitaru u sastavu “Prvi čin”, međutim, ubrzo se prebacio na poziciju pevača, gde trajno ostaje. Kao i većini kolega-ispisnika, rano mu je postalo jasno kako jedina karijera koju želi i koja dolazi u obzir jeste – rokerska. Zbog toga se, nakon završene Gimnazije, nije zadržao ni na jednom od nekoliko fakulteta koje je zatim upisivao. Ta nestalnost je, na sličan način, ali znatno produktivnije, ostala Tifina osobina tokom daljeg muzičkog puta. 

Živeo je u komšiluku Milića Vukašinovića, koji ga je, na neki način, otkrio, a kasnije će i neposredno sarađivati. U međuvremenu, stiče reputaciju gradskog mangupa, buntovnika koji lako zapodeva sukobe, ali i najperspektivnijeg mladog vokala. Zahvaljujući grupi „Paradoks”, čiji je član bio do odlaska u vojsku, počeće da se druži sa Zlatanom Čehićem Čehom, kasnijim basistom (i jedno vreme pevačem) „Divljih jagoda”. Ovo poznanstvo se izrodilo u trajno prijateljstvo i saradnju. Još jedna Tifina dugogodišnja veza datira iz 1981, kada je počeo da se zabavlja sa Ljiljanom Matić, devojkom koja će ostati uz njega kroz sve bure i probleme. Venčali su se tokom rata, 1997. dobili ćerku Saru (danas svira violinu i peva u zapaženom gothic metal bendu „Dolia“, naglašavajući koliko je ponosna na tatinu karijeru, ali i odlučna da sopstvenu gradi nezavisno od prezimena), a Tifa u svakoj prilici ističe kako bi „svakome poželeo ženu poput njegove“, imajući u vidu beskrajno strpljenje i podršku koju mu Ljilja pruža.

Intenzivno pišući tokom služenja vojnog roka, tekstove je slao Čehi, u razmenu za kompozicije snimane na kasetama, što sve po izlasku donosi sa sobom u novi bend – “Top”.  Grupa je nastala  1980, a Tifa im se, kao drugi vokal (pored Narcisa Lalića, jednog od osnivača), pridružuje dve godine kasnije, na Čehinu preporuku. Po Lalićevom odlasku u vojsku, preuzima poziciju glavnog pevača, o čemu kao svedočanstvo ostaje demo iz 1982, sa numerama: Lagala si, Odrasti već jednom, Možda je tako najbolje, Ima li iko, Bila si mrak, Godina ’45.(Atomske) i Kraljica ponoći (kasnije se našla na Tifinom prvom solo albumu). Ovi snimci otprilike iscrtavaju putanju kojom će se njegova postdugmetovska karijera kretati, barem do kraja osamdesetih. 

Tematsko-motivska, kao i melodijska osnova svih pesama jednaka je onome što će Tifa snimati pošto se iz Breginog protektorata otisne u prostor pun mogućnosti da se oproba kao autor. Reč je o klasičnim hard-rock kompozicijama, kojima bi dobro došlo malo dorade, a odlikuju se grubim i energičnim vokalnim deonicama, pamtljivim ritmom refrena, tekstovima koji se kreću u rasponu od urbanih-mačo obraćanja gradskim devojkama ili svim protivnicima, sa čestim korišćenjem slenga i žargona, pa do setnih, grubijanskom nežnošću ispevanih balada iz korpusa izneverenih snova i izgubljenih ljubavi. S obzirom da se Tifa i sam više puta izjašnjavao kao emotivac, veoma osetljiv i iskren, neko ko bez kočnica ulazi u sukob, ali nema problem ni da prizna grešku, ono o čemu je pevao deluje još neposrednije proživljeno.

Bend se raspao 1983, nakon čega je Tifa kratko bio član “Teške industrije“. Sa i danas aktivnim veteranima (koje je proslavio prvi pevač – legendarni Vajta) ništa nije snimio, ali je grupa iskoristila njegove tekstove za naredni album. Usledio je frustrirajući period “praznog hoda”, no, život je za njega tek pripremao velike, neslućene izazove. Proboj ka slavi desio se angažmanom iz snova, ujedno paklenim iskušenjem.


“Bijelo dugme”, 1984.
Legendarni sastav se, u godini Zimskih olimpijskih igara na domaćem terenu, našao na najvećoj prekretnici do tada, pošto se dugogodišnji pevač i zaštitni znak benda, Željko Bebek, upustio u solističku avanturu. Bilo je više nego jasno kako od izbora njegovog naslednika zavisi opstanak najvećeg jugoslovenskog benda. Pružale su im se dve mogućnosti: pronaći Bebekovu kopiju, unapred garantovano bledu, ili se odlučiti za sasvim drugačiji pristup i pravac. Poslovično spreman na rizike i eksperimente, Goran Bregović bira drugu opciju. Uostalom, ne bi bilo prvi put da grupa skoro u potpunosti preobrazi svoj stil - pitanje je samo, koliko uspešno?

Potraga za novim vokalom odvijala se u strogoj tajnosti, pa čak i kada je sve rešeno, a drugi pevač uvežbavan negde na primorju, ekipa se vešto skrivala od veoma zainteresovanih medija. Sa 24 godine, Tifa postaje njihov najmlađi član, što nije bila jedina velika razlika. Iako se, tokom svog kratkog bitisanja u ulozi frontmena, trudio da zvuči entuzijastično i u svakoj prilici hvali pruženu šansu kao ostvarenje sna, po odlasku je (očekivano) otvorio dušu i priznao sasvim suprotno stanje stvari. Od početka je bilo jasno kako novajliji pripremljeno „ruho“ ne prija, uz činjenicu da mu je predstojalo uskakanje u vrlo nezahvalnu poziciju i nipošto udobne „cipele“ velikog Bebeka. Doduše, zamisao o drastično različitom zvuku i vokalu, te mladom pojačanju kao načinu da se „Dugme“ vrati na vrh, usput privlačeći neku novu publiku i vraćajući pažnju stare, ispunjena je više nego uspešno.
Prema albumu bez imena, obično nazivanom „Kosovka devojka - po slici Uroša Predića koja se našla na omotu, danas vladaju podeljeni stavovi. Mnogima je to omiljena ploča „Dugmića“, dok je drugi smatraju njihovim najnižim padom, ali u jednom se svi slažu – sigurno je prekretnička, istaknuta, dobro zapamćena. Delimično je razlog to što je jedina sa Tifom, čiji su dolazak, a još više odlazak iz grupe, propratile brojne kontroverze.

Ploča često nosi neslavan epitet “početka turbo-folka” ili “etno pomame”. Istina je da “Dugmići”, već uveliko trendeseteri na ondašnjoj sceni, zaista pokreću lavinu mnoštva izvođača koji su na daleko manje vredan i odmeren način uplitali tradicionalne muzičke elemente u pop-rock zvuk, stvarajući nakaradni hibrid. Ipak, sagledajmo sve bar za nijansu objektivnije. Na ovom albumu je, pre svega, baš kao i kod ostalih iz Bregine „radionice“, od početka lako uočiti koncept i zamisao-vodilju. Otvara ga interesantna obrada još dugo aktuelne  državne himne - Hej, Slaveni, u izvedbi vokalnog etno-sastava „Ladarice“ (čiji će glasovi pratiti većinu pesama u nastavku) i sa gitarskom podlogom. Nižu se numere čija ravnoteža između lascivno-šaljivih i setnih, bogatih melodija, karakterističnih bregovićevskih slika i sličica u stihovima, čini ovaj zimski album nezaboravnim. Može se reći da su sve do jedne postale i ostale hitovi: Padaju zvijezde; Za Esmu; Meni se ne spava; Lažeš; Da te bogdo ne volim… 

Zanimljiva su i gostovanja: uz spomenute „Ladarice“, prvi je doprinos pružio  Bora Đorđević. U zezalici Pedikulis pubis, dok Čorba i Brega “repuju” o nesrećno završenom susretu sa jednom Zagrepčankom (već decenijama se nagađa da je u pitanju Alka Vuica), jednostavan refren (kao i samo otvaranje) upotpunjuje Tifin zapanjujući glas. Inače, priča o naslovu je sama po sebi zanimljiva,  jer je autor pogrešno čuo latinski termin za picajzle (koje mu je dotična riba ostavila za dugo sećanje!). Bora je ubrzo uzvratio saradnju, tako da Goran sudeluje u sličnoj pesmi  Disko mišić, sa albuma „Riblje čorbe”. Za čuvenu instrumentalnu deonicu iz još poznatije pesme Lipe cvatu, angažovan je tada najbolji gajdaš sveta, Pece Atanasovski. Mada se danas većini prevrće želudac od ove numere, s obzirom da su je neke primitivne mase prisvojile i učinile obaveznim delom šatorskog repertoara, to ne znači da sama po sebi nije dobra.

Tekstovi, od kojih su mnogi danas deo svakodnevnih fraza, etno-zvuk koji se ipak nekako održao na ivici „seljanije“ i neukusa (prekoračenoj već od strane sledbenika, istinskih kumova turbo-mutanta – da ne krivimo baš uvek Bregu!), a nadasve Tifin glas, obeležili su njihovo novo muzičko poglavlje. Estetika ploče i spotova koji je prate, forsirala je sirotinjski, namerno ruralni socijalni ambijent i garderobu: svuda su kafane, promajne sobice, kuće koje prokišnjavaju (video za izvanrednu baladu Jer kad ostariš, ujedno najvredniji momenat ploče). Članovi benda nose džempere, “šoferske” kape i kapute, vozeći se u kamionetu na ivici raspadanja, a pojedine pesme (kao npr. Aiaio, radi radio) uz evidentnu “zagorelost” muškog naratora, nabrajaju i pripadnike različitih redova jugoslovenske radničke klase.
Predstavljanje novog pevača, iz proleća ’85, ostalo je upamćeno po koncertu na beogradskom Sajmištu. Danas su fragmenti sa tog nastupa takoreći kultni materijal, ali niko od članova ne podstiče iluziju kako je nastup bio na zadovoljavajućem nivou. Između ostalog, na videlo izbijaju  sve mane saradnje u povoju i suštinske nemogućnosti da se Tifa uklopi u dugogodišnju, uigranu instituciju koju je predstavljalo „Dugme“. Iako je Brega „uljudio“ svog novog pulena, poslao ga na šišanje i šatiranje, logopedu, zubaru...ono divlje i buntovno u Tifi opiralo se disciplini benda. Već preležavši mladalačke „boljke“ razularenosti i opijenosti slavom, a posebno usled još svežih rana negativnog iskustva sa aferom Ipe, nisu imali strpljenja, ni tolerancije za bilo kakvu mogućnost još jednog povezivanja sa zabranjenim supstancama. Na tom je testu, između ostalog, Vojičić pao. Drugi krupniji nedostatak ticao se njegovog (ne)snalaženja na nastupima uživo. Zapamćen kao nesumnjivo atraktivna, robusna pojava u crnom, na koncertima bi krenuo silovito i ubrzo bio kao izduvan balon. Tada – kao i sada, pevačeva ličnost izazivala je nepomirljive konflikte, mnogo puta se sukobljavajući sa profesionalnim prilikama.
Nije teško razumeti zašto se u kasnijim bendovima Tifa snašao “kao riba u vodi”. Naprosto, zvuk i imidž koji su negovali mnogo bolje mu je pristajao. Zanimljivo, mada je tih dana izjavljivao kako ne podnosi  pank, a sa lokalnim pankerima se više puta potukao, mladi Tifa je u sebi imao mnogo štošta pankersko – prvenstveno stav. Zbog toga je, koliko god do danas ostalo nejasno da li je iz “Dugmeta” otpušten ili svojevoljno dao otkaz, očigledno kako se, na duže staze, nije moglo očekivati povinovanje autoritetu gazda-Brege. Otuda više nego kisele izjave po odlasku, pa udruživanje sa Bebekom, kao u inat doskorašnjem „šefu“. Odnos bivših pevača sa Goranom Bregovićem oduvek se vrteo u ljubav-mržnja krugu, najčešće bivajući svođen na međusobno „pljuvanje“. Primera radi, posle fijaska povratničkog koncerta na Hipodromu (2005), Tifa jedini priznaje očigledno – kako je okupljanje podstakla želja za zaradom, a da je nekakva „idila“ među bivšim članovima grupe tek loša predstava za javnost.
Bilo kako bilo, poslednji nastup sa „Dugmetom“ Tifa je imao u Moskvi, leta `85. Iz ovog perioda (1985/86) potiču prvi dueti: “Pokisli psi sa Amilom Sulejmanović (više o talentovanoj sarajevskoj pevačici OVDE) i “Polje Glamočko” sa Bebekovom “Armijom B”. Takva vrsta saradnje će u nastavku Tifine karijere postati uobičajena, pa je do danas snimio veliki broj zajedničkih pesama sa najrazličitijim izvođačima. Dobri odnosi sa Željkom Bebekom nisu potrajali, jer nezadovoljni Tifa prekida turneju sa “Armijom B”. Dok je “Dugme” angažovalo Alena Islamovića, dotadašnjeg pevača “Divljih jagoda” (što, imajući u vidu drugi kasniji transfer, podseća na unakrsne razmene fudbalera između velikih klubova!), Tifa se ubrzo obreo u redovima jedne žestoke grupe, znatno više po svojoj meri. 
Vatreni poljubac - “100 % Rock ’n’ Roll”, 1986.

Ovo je sigurno najbolja ploča u karijeri „Vatrenog poljupca“, ponajviše usled činjenice da se iza mikrofona, prvi i jedini put, NIJE našao Milić Vukašinović. Naravno, njegov autorski pečat je snažan i prepoznatljiv u tekstovima i instrumentalnom delu, ali promena vokala dala je svemu mnogo više na snazi i kvalitetu. Fotografija sa zadnjeg omota pokazuje bend tokom neke vrste probe, a čitav materijal i ostavlja baš takav (pozitivan) utisak „garažne“ spontanosti. Svi koji Miću znaju samo po blamiranju u rialiti-programima i vulgarnim recitacijama od poslednjih par decenija, trebalo bi da znaju kako je u mladosti, ovaj ekscentrik to bio na mnogo, mnogo afirmativniji način. „Vatreni poljubac“, čiji je Vukašinović bio osnivač, tekstopisac, gitarista i pevač, pionir je heavy-metal zvuka kod nas. Milić je bio taj koji u Sarajevo donosi imidž, smernice i trendove sa londonske glam-rock scene, a članovi „Dugmeta“ ne kriju kako im je upravo on ukazao na značaj vizuelnog aspekta za rad jednog benda.
Da se razumemo, u domaćem rokenrolu tekstovi nikada nisu bili jača strana većine bendova. Istini za volju, nisu bili ni toliko važni, s obzirom da se u prvom planu uvek nalazila sama veština i efektnost odsviranog. Stoga ne čudi njihova česta banalnost, preterana uprošćenost ili mnoštvo tzv. “stalnih mesta”. Za Milića se, ipak, nikako ne može reći da je spadao u grupu onih koji su gitarom baratali bolje nego stihovima. Još pre “Riblje čorbe”, uklapao je sa žestokom svirkom satirične, pobunjeničke poruke u slavu rokenrola i autsajdera, a protiv svih šablona. Ni poslednji studijski album grupe, počev od naslovne numere 100 % R’N’R, nije bio izuzetak.  Tekstovi su klasični Mićini, tipične varijacije tema „sam protiv svih“, nezahvalna devojka, ljubomora i osveta, ali i kob rok zvezde, čežnja, iskreno jadanje „lošeg momka“.
Tako se, npr. Stipu gatibo i Nisam blesav ako sam lud na ironičan način poigravaju svim taktikama koje ženske osobe primenjuju ne bi li vezale “mulce”. Ovim pesmama im se poručuje kako su “pročitane” i njihova femkanja, lažna “nevinost”, uz raznorazne trikove, nemaju prođu. Čak ni iz današnjeg, politički korektnog i kvazifeminističkog ugla gledanja, sa sklonošću da sve tumačimo kao mizoginiju, ne može biti nesporazuma. Rokeri osamdesetih, kako u svetu, tako i kod nas, vole žene i onda kada ih kritikuju. Druga strana te emotivne klackalice iskazana je prekrasnom baladom Kako da zaboravim, ili pak udarnički žestokom odom fatalnosti u ženskom obličju - Anđeo zla. Tu su još: Jedan od sto; Ne ujeda pas koji laje; Neka ti bude – sve odreda prikladne da postanu momentalne himne alternativaca, kao i lagane Ne pitaj me i Kad sve prođe, ostaću sam, varijacije na temu “Šta bi dao da si na mom mjestu” iliti sjaj i beda (uspešnog) muzičara. Album je doživeo veliki uspeh i bio pravo, dostojanstveno opraštanje grupe, ali i zatvaranje jednog velikog, važnog poglavlja, što će tek godinama kasnije svima postati jasno.

Divlje jagode – “ Konji”, 1988.
Posle Alenovog sramotnog odlaska u uzročno-posledičnoj vezi sa debaklom na evropskoj sceni, Zele Lipovača pokazuje trajnu sposobnost da se brzo vrati „na noge“ i održi bend u životu - ali, nažalost, podjednaku nesposobnost da zadrži pevača. Tifa će biti prvi u nizu, a novo „udomljenje“ spaja ga, posle dužeg vremena, sa Zlatanom Čehićem. „Konji“ su za „Divlje jagode“ označili najzrelije, najkompleksnije poglavlje karijere. U ovoj fazi, sve se proširilo: počev od samog benda (koji je do tada funkcionisao u bazičnom obliku tročlanog, pa dolaskom Čehe četvoročlanog sastava) do vokalno-instrumentalnih „egzibicija“ (naime, Zele sve više kreće ka malmstinovskom stilu, “cementirajući” poziciju jednog od trojice neprikosnovenih gitarskih magova sa ovih prostora – ostali su, pogađate, Točak i Vlatko Stefanovski). Ambicije su porasle, s njima i kriterijumi, dotaknuti već nastupima u kultnom „Marquee“ klubu, te otuda ponovo imamo London, u naslovu jedne od pesama i kao jedan od izvora za snimanje nove ploče. 
Na ploči produciranoj od strane Pitera Hintona, saradnika velikana Saxon, Tifa će pevati po izričitoj želji kako Čehića, tako i samog Zeleta. Priča se da je Lipovača u ovoj “unakrsnoj vatri” video priliku za osvetu Bregoviću što mu je “maznuo” pevača, ali i dokaz da bez Islamovića sasvim dobro funkcionišu. Uspelo mu je, s obzirom da album donosi nove standarde na domaću rock scenu i još uvek važi za vrhunac u radu “Jagoda”. Povodom desetogodišnjice od objavljivanja debitantske ploče, snimljena je veličanstvena obrada pesme Divlje jagode, koja u punom sjaju demonstrira sazrevanje, praćenje modernih tokova i samouverenost stečenu u međuvremenu. Neću previše trošiti reči, jer ove godine planiram da pišem poseban tekst o “Divljim jagodama” iz najmanje dva razloga: 2018. će moj omiljeni domaći bend obeležiti četrdeset godina postojanja. U svakom slučaju, ukoliko se tek upoznajete sa njihovim radom, pored prvih singlova sa legendarnim Tonijem Jankovićem i tri albuma sa Alenom, “Konji” spadaju u obaveznu lektiru iz žanra – a, zašto da ne, takođe odličan početak slušanja.
Za svakoga se tu našlo ponešto. “Rokačine” u najboljoj tradiciji “teškog zvuka” su Zaboravi; Ne brini, sestro, večeras sam tvoj; malo omaža engleskim danima - I want your love. Instrumental Turski marš  fantastična je obrada klasičnog remek-dela, a Konji, sa maestralnom ritam-sekcijom koja dočarava topot kopita i čini vrhunsku uvertiru u energičnu, razobručenu melodijsku avanturu, na idealan način zaokružuje celinu. Tu su i dve balade, od kojih je prva Osjećam gola si ispod haljine solidna, ali prema mom mišljenju precenjena, dok druga - Zauvijek tvoj (sa kojom Tifa, inače, prvi put istupa kao autor) predstavlja jednu od najlepših i najosećajnijih pesama sporog tempa u istoriji domaće muzike. Nažalost, ni ova “ljubav” između Tife i benda nije potrajala, pa se ubrzo po promotivnoj turneji odmetnuo u soliste, dok Zele saradnju nudi Zlatanu Stipišiću iz tek raspuštene splitske grupe “Osmi putnik”. Ovaj mladić će ubrzo postati svima poznat kao Gibonni.

U međuvremenu, ekipa iz više grupa (Top, Bolero, Divlje jagode) okupljena je u Tifa bend i veoma brzo snimila album, naslovljen pomalo dvosmisleno - “No.1”. Ta ploča iz 1989. rezultat je Tifine velike želje za sprovođenjem sopstvenih ideja, na svoj način. Malo blaži, pop-rok zvuk koji donosi, nastaviće da neguje u otprilike neizmenjenom vidu sve do novijih dana. Sličan slučaj imamo i kod prvog samostalnog albuma spomenutog Džibonija. Svaka od pesama sa Tifinog prvenca ima šarm, nešto duhovitosti i pregršt emocija, a u mnogima se da naslutiti sasvim lična inspiracija: S tobom ja mogu sve; Samo vrag i Bog zna; Ljubav veže nas; Sav moj bol; Kraljica ponoći; Grijesi ljubavi; Plave sestrice; Priđi bliže; Zovu me moji anđeli.
Iako mnogi mešaju Tifin i Alenov glas (već je čuveno i Đurino „skidanje“ specifičnih vokala Breginih pevača, sa posebnom, hrapavom „artikulacijom“!), Vojičićev stil pevanja se razlikuje, baš kao i boja, time što su snažniji, puniji, sa boljim rasponom i više mogućnosti da iskaže određenu emociju. Alen poseduje „vrišteći“ glas, zbog koga se savršeno uklapao uz heavy-metal zvuk „Divljih jagoda“ na vrhuncu popularnosti. Mana Tifinog izvođenja neraskidivo je vezana uz njegov temperament: prebrzo se „troši“, krene silovito – pa „izgori“ (dobar primer je ranije spominjani koncert na Hipodromu, kada mu je glas „pukao“ već nakon prve dve pesme; bila – čula - videla). Čini se da ne vodi dovoljno računa o glasu, zbog čega je, kako još Brega primećuje, uvek bio studijski izuzetan, ali uživo praktično neupotrebljiv (uračunajmo tu faktore alkohola i droge, sa kojima pevač nikad nije poricao “druženje”, još od provokativnog stiha malo slatkog šečera za vene, koji je na nastupima “Dugmeta” imao običaj da proprati nedvosmislenim gestom, tek ukoliko neko još sumnja da Esmin dragi samo voli slatkiše ili, možda, ima dijabetes!). 

Svim ovim pesmama zajednički je specifičan dah vremena, tačnije decenije u kojoj su nastajale – izvesna osetna atmosfera. Čini mi se kako to nije tek posledica, mahom istovetne, produkcije i načina snimanja. Na jednoj strani siva, mamurna svitanja, magle, život(arenje) na ulicama grada, sastanci i razilaženja, buđenja i gašenja ljubavi, porazi i pobede – a sa druge inat različitog, uz stalno guranje prsta u oko konformizmu, jednoličnosti, podozrivim pogledima okoline, okviri su u kojima „pliva“ taj repertoar. Ako je „Bijelo dugme“ spustilo svoju muziku do skoro pa kafanskog „derta“, a „Divlje jagode“ izvele pravi razmahani uzlet ka raskošnim  prostranstvima severnoevropskog teškog zvuka, „Vatreni poljubac“ se zadržao na asfaltu, „prljavom“ bazičnom rokenrolu sa uvek istom, a jednako svežom snagom. 
Zanemarujući kasnije kikseve, posebno razna skorašnja prepucavanja i neslavne kompromise,  pri osvrtu na ono što se zaista vrednuje i ostaje kao trajno svedočantsvo nečije karijere, možemo bez problema uživati u izvesnoj, suštinskoj doslednosti Mladena Vojičića Tife. Koliko god se kratko zadržavao u svakom od muzičkih „bratstava“, svojim temperamentom neosporno „rušeći mostove za sobom“, njegov doprinos pri nastajanju ovih ploča nemerljiv je i, slobodno možemo zaključiti, presudan. Nezgodni saradnik  je, istovremeno, nepogrešivi izbor i pravi „začin“ formule uspeha.


(Ostale tekstove iz rubrike “Priče o pesmama” možete pronaći OVDE)


19 коментара:

  1. Evo me, pustih „Seventh Sign“. :D
    Domaći rokenrol je nekako uvek bio tu, ne sećam se kada sam tačno počela da ga slušam (za razliku od stranog). Ujak je imao nekoliko CD-ova prikladno krštenih YU Pop-Rock Nostalgija, dok je drugi ujak imao kasetu starih pesama koja se slušala do besvesti gde god da se išlo. Rekoh već da je Tifa moje omiljeno dugme, ponajviše jer mi od svih pucadi njegov glas najviše paše, ali da se čovek istroši nakon 2 pesme to stoji. Od numera s Dugmetom najdraže su mi „Da te bogdo ne volim“ i „Jer kad ostariš“. Interesantni su mi Alen i Tifa u ulogama bend-preletača jer me uvek sete na situaciju koja je 70ih i 80ih i na inostranom području bila aktuelna, prestala sam da vodim evidenciju ko je svirao u kom bendu, a ko je raskinuo matične okove ne bi li u samostalnim vodama oformio nešto sasvim treće. Primera radi, ne mogu se setiti značajnijeg gitariste tog perioda koji nije makar "protrčao" kroz Whitesnake. :)
    Elem, ne znam više ni šta sam htela reći po pitanju Tifinog opusa i karijere uopšte, nakon Malmstina sam pustila pomenutu YU rok plejlistu i evo nikako da otkucam komentar, selim se s pesme na pesmu, "vrtim film", i uživam. Hvala ti što tekstom podsećaš na deo istorije našeg muzičkog podneblja, decenija u kojoj su nastali Tifini i mnogi drugi hitovi je u današnja vremena kao dašak svežeg vazduha, jer „Na jednoj strani siva, mamurna svitanja, magle, život(arenje) na ulicama grada, sastanci i razilaženja, buđenja i gašenja ljubavi, porazi i pobede – a sa druge inat različitog, uz stalno guranje prsta u oko konformizmu, jednoličnosti, podozrivim pogledima okoline“ međ današnjim autotjun hitovima zvuče kao film u malom - priča i pre svega život koji pulsira i danas sa svakim tonom, gitarskim rifom ili strofom. To što smo ih čuli milion puta do sada je apsolutno nebitno. Svaka numera nas trgne iz šablona istagramičnosti i lajka i navodi nas da, nesvesno, mrdnemo i zapevamo kao da numeru čujemo po prvi put. Tada se u pesmi uživalo uživo a ne uz pomoć lajva na instagramu, jer ako danas nešto nisi snimio/uslikao i to na Net metnuo da li se to uopšte dogodilo?!

    Na mojoj plejlisti trenutno: https://www.youtube.com/watch?v=LHo6wY86O0M

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Evo još jedne, jer se ne mogu suzdržati:
      https://youtu.be/M8xOft-MdZc

      Hvala ti još jednom. :**

      Избриши
  2. Pre svega, HVALA TEBI!:)))))
    Savršeno si dopunila tekst i rekoh ti već, drago mi je što je vraćanje rubrike u život dobro prošlo, jer već dugo sve nešto počnem, pa odložim, a sveska puna nacrta i ideja o odličnim izvođačima i pesmama koje bih volela da malo proanaliziramo.:)
    Meni je ex-YU rock nekako uvek bio tu, od rođenja oko mene. Recimo, Masimo (hvala na podsećanju kroz pesmu iz linka!) i kaseta "Stranac u noći" koju je moja mama kupila čim se pojavio taj album. Dugme, Čorba, YU grupa, Smak, Čola, Bajaga...onda sam kao tinejdžerka otrkivala dalje sama - Jagode, Putnik, Osvajači, Kerber...pa strano i, eto, putešestvije bez kraja. Vanvremenske stvari koje mi nikad ne dosade, bukvalno se osećam kao da se vraćam kući kada ih premotam, nekad i posle dužeg vremena.
    Kad pominjemo transfere, odličan primer sa Whitesnake-om, kod nas je možda najveći "skandal" bio kada je Dugme "ćapilo" Lazu Ristovskog Smaku, a ovi bosanski su ih već razmenjivali kao sličice.:)
    Setih se i ja sad jedne mnogo drage pesme, a koju nisam čula sto godina: Vatreni poljubac - "Baj, baj, moja malena". U srednjoj školi sam isplakala dušu svaki put kad sam je slušala. I dalje ima sličan efekat!
    Moj omiljeni "dugmić" je Bebek, zapravo, on mi JESTE "Dugme", mada su i sa druga dva pevača bili vrhunski, ali Tifa je imao nekako najviše duše u glasu od svih njih i uopšte, kad ga slušap, momentalno te "spuca" neka emocija, osećaš da čovek živi to što peva. Dok mi je Alen savršen u "Jagodama", glasom, imidžom, mislim da mu je najveća glupost bila napuštanje te grupe - dobio je pare, a srozao se u očima obožavalaca za sva vremena. Indira je bila logičan sled.
    Žao mi je što, kao što i sama primećuješ, sad većina hrli da istog trenutka sve što gleda - "šeruje" na mreži, pa imaš situaciju (uvek dajem taj primer, nekako mi je najdrastičniji) na koncertu, kada ljudi umesto da uživaju u toj muzici za čije su živo izvođenje platili kartu, sve vreme snimaju i šalju, ne bi li se videlo da su oni, eto, na koncertu.
    Mogle bismo ovako do sutra, ali za sad kao repliku na drugu pesmu iz linka šaljem tekst o celom tom albumu:
    http://alittlerunaway.blogspot.com/2015/12/price-o-pesmama-oziveo-boemski-mit.html
    Nadam se da će jednom mesečno ići poneka ovakva priča. Predlozi uvek dobro dođu!:)))

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Inače, ova mi je najbolja Tifina samostalna - eto emocije u glasu o kojoj pričam:

      https://www.youtube.com/watch?v=XSurF3PY438

      Избриши
    2. Gledam baš danas na Jutjubu snimak Carpool Karaoke, voditelja Džejmsa Kordena u kojoj je gostovao Pol Makartni. Voditelj je opravdano "u transu" i uživa u svakom momentu, ipak je u pitanju Bitls. 😁 Pred kraj snimka organizovaše neku svirku i tačno u masi vidiš ko je mlađa generacija, povadili telefone i snimaju li snimaju. Voditelj, u pozadini đuska i peva kao da ga niko ne gleda, uživa čovek u trenutku kao i oni stariji u publici.

      Hvala na linkovima. :*
      P.S. Indira fijasko mi je još uvek, da pozajmim reč od amera, cringe momenat. Užas je mala reč, ali avaj, prodaše se i Osvajači sa sve logom Grand production posred CD-a. 😞

      Избриши
    3. Što bi rekao Tom Kruz:
      https://youtu.be/IUj79ScZJTo

      Избриши
    4. Sad se setih komentara nekog klinca od pre par godina:"Pol Makartni? To beše onaj što je snimio duet sa Kanje Vestom?"
      Ne znam da li je trebalo da zvuči duhovito, meni je samo jadno. Kao i podatak da je prilikom biranja muzike za soundtrack poslednjeg nastavka o Toru, nadležni lik PRVI PUT čuo "Immigrant song" Led Zeppelina!:(
      Mislio bi neko da je barem to na urbanom Zapadu opšta kultura - realno, uvod kad Plant "zavrišti" k'o sirena za vazdušnu opasnost pamtljiv je koliko zvižduk iz "Wind of change".

      "Lopov" je na mojoj maloj maturi u osmom razredu bio hit, još dobijem ospice na tu katastrofu, a što se tiče "Osvajača", sreća pa je Čipi brzo uvideo koliki je blam ta "Vino crveno" faza, pa se vratio starom pravcu. Tu kasetu je, inače, moj brat obožavao kao mali, sećam se da je na njoj reciklirana "S kim čekaš dan" originalne postave i bilo je još par pristojnih pesmica.
      Alenu je, inače, izgovor za napuštanje Jagoda mnogo glup - Željko Bebek je, primera radi, ušavši u priču sa Dugmetom, imao 27 godina, ženu, malo dete i stalan posao. Dao je otkaz i otisnuo se u svojevrsni rizik, jer se rokenrol u SFRJ tada još prilagođavao, a "čupavce" milicija privodila na šišanje, plus je čovek bio intovert koji se u početku plašio da izađe na scenu i stane za mikrofon - a šta su samo postigli!
      Iroija je, ipak, da Alena od sve trojice danas najbolje služi glas, uživo je fenomenalan.
      Tom u najboljim danima!:)

      Избриши
  3. Isidora, odličan članak. Ako ti je legla Slešova biografija, preporučujem i Entonija Kidisa.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Mnogo hvala!:)
      A podjednako zahvaljujem i na podsećanju, knjiga se beše zove "Žive rane"? Ovih dana sam je se baš setila, gledam neke spotove "Peppersa" i odlučih da konačno pročitam Entonijeve memoare, samo da nađem primerak, nadam se da tiraž nije potpuno rasprodat.:)
      Da uzvratim preporuku, odličan je "Život" Kita Ričardsa - izuzetno zabavan pripovedač i faca.:)

      Избриши
    2. Jes, Zive rane, svakako vredi overiti, narocito ako volis Red Hot. Ako ne budes mogla da je nadjes, imas moj mejl.

      A, procitao sam i staroga Kita. Generalno su mi zanimljive autobiografije, narocito muzicara koje slusam, zbog te kombinacije haosa i kreativnosti.

      Evo jos jedne preporuke - Galina Visnjevska "Istorija jednog zivota". Autobiografija jedne od najboljih ruskih operskih pevacica iz doba SSSR-a. Sjajna knjiga u svakom pogledu.

      Sto se Tife tice, iako nisam fan Dugmeta, uvek sam imao postovanje za njega. Ne samo sto je sjajan vokal, nego je i retkost koliko emocija mu izbija iz svake note. Licno mislim i da je na neki nacin steta sto mu se "zalomio" Bregovic sa tim ultra-popularnim pastirskim rokom.

      Избриши
    3. Volim, volim, u mom srcu RHCP imaju posebno mesto jer su bili prvi omiljeni bend mog starijeg brata od tetke, koji me u velikoj meri i "navukao" na strani rock i metal. Bila sam baš klinka kad je on krenuo da ih sluša, pušta kosu i nosi iscepane farmerice, pa se sećam kako smo pisali "Huperu", tada popularnom časopisu, kao "12 anonimaca"(!), tražeći da pišu o RHCP umesto Britni i Džastinu Timberlejku. Što je najbolje od svega, objavili su nam pismo, hahaha, baš pre neki dan nađoh "radnu verziju", sa crtežom akustične gitare i papričica.:)

      Ista stvar, volim da malo "uđem" u njihovu glavu, vidim kako razmišljaju, uz sklonost ka pikanterijama iz tog doba i zanimanju za kontekst u kome su nastajale pesme koje volim.
      Hvala još jednom :), meni def. štampana izdanja jedina dolaze u obzir, pošto mi je vrlo nezgodno da na laptopu čitam PDF, kako zbog vremena (koriste i moji ukućani, pa ne raspolažem tokliko slobodno njime), tako i generalne nenaviknutosti na čitanje sa ekrana.

      Prvi put čujem za Galinu, eto, uvek naučim nešto novo!:)
      Peti Smit - "Just kids", čista genijalnost.
      Rekla bih da je i "Dancing with myself" dobra, Bili Idol je i ovako car. Radujem se i Dikinsonovim memoarima.

      Delim mišljenje. Bregović je poslovni čovek i uvek mi je ostavljao utisak velike proračunatosti u svemu što radi. Jasno je kako se teško, tačnije nikako, nije mogao uklopiti sa nekim ko muzici pristupa isključivo iz ljubavi.

      Избриши
  4. Ostala sam skroz zatečena! Ovako studiozno napisati prikaz je, pre svega, jedan ogroman istraživački rad! Bez obzira što ti voliš ovu muzičku scenu, za ovako nešto se valjalo baš dobro pripremiti. Kad se to spoji s tvojim neospornim talentom za pisanje rezultat je ovo delo na kom bi ti i Peca Popović pozavideo. Još jednom: Bravo!
    Bez obzira što sam ja upravo živela tu muziku onda kada je i nastajala, kupovala ploče, išla na koncerte, ... puno je detalja koje sam prvi put saznala upravo iz tvog teksta. A onaj koncert Dugmeta na Sajmu '85. i dan danas pamtim isključivo po reakcijama publike - od toliko zviždanja ponekad nismo mogli ni da čujemo koju pesmu sviraju! Meni je, od tog vremena, Tifa ugledni (i jedini) primerak da imati dušu nije uvek vrlina i večita asocijacija na biblijsku priču o straćenim talentima! Puno pozdrava, čitamo se :)

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. HVALA, ovo je ozbiljno veliki kompliment, iz najmanje dva razloga:
      1. dolazi od nekoga ko je savremenik i svedok opisanog (ozbiljno, BLAGO TEBI i hvala na utiscima sa Sajmišta) - nešto me oduvek kopka, jeste li vi mladi iz osamdesetih imali svest o tome da prisustvujete potencijalnom stvaranju istorije, tj. dešavanjima koja će za koju godinu, deceniju, biti tema članaka, pokloništva, uzdizanja...kako to,uopšte, ide?:)
      2. Ovo poređenje sa Pecom Popovićem, naježila sam se, HVALA :), on je jedan od mojih uzora po pitanju rock novinarstva, uz Peru Janjatovića, Davida Vartabedijana i kraljicu Jadranku Janković, uz njihove sam tekstove iz "matorih" brojeva Džuboksa, Pop Rock-a, Rocka, Ćao...odrastala i kao tinejdžerka upijala sve te podatke, zanimljivosti, besomučno vrteći ploče...ovi tekstovi su rezultat dugogodišnje naklonosti i posvećenosti.:)

      Zatim, slažem se potpuno za Tifin neiskorišćeni talenat, što je prava šteta. Imam utisak da je on od ljudi koji celoga života neppravljivo idu "glavom kroz zid", ne zato što ne kapiraju u čemu greše, već naprosto ne mogu drugačije. I da mu je uvek "što na umu - to na drumu".

      Neizmerno mi znače ove reči, jer sam se baš juče, psihički iscrpljena od pisanja, zapitala valja li čemu i vredi li truda....sada znam odgovor i nastavljam sa dvostruko elana!:)

      Избриши
  5. Sinoć kasno ti otkucah na telefonu komentar (ne baš kratak)i taman kad ga je trebalo objaviti, on nestade netragom!
    U prvoj sekundi mi ne beše pravo, ali već u drugoj rekoh sebi da sutrašnji jutarnji čaj (uz pravi kompjuter) treba začiniti pisanjem još većeg komentara!
    Pa, evo mene! Dotaći ću se par odvojenih tema.
    Za početak nešto na temu pohvala. Neki ljudi to ponesu iz sopstvenog doma, neki se "rode tako", a neki nauče vremenom (ili ne nauče) da je u osnovi dobre međuljudske komunikacije upravo empatija. A, između ostalog, empatija i znači da "osetiš čoveka" s kojim si u komunikaciji. U zavisnosti koliko si empatičan možeš, ali bukvalno, da osetiš trud, muku, ljubav, bol, posvečenost onog drugog. A kad sve to osetiš, pa još imaš puno godina svesnog iskustva na tom polju, onda teško možeš da pogrešiš u "čitanju pozadine" napr. neke recenzije. Ono što sam oduvek znala, a što se i pokazalo kao 100% tačno, da samo iskrena pohvala nekome nalazi put do njegovog srca i diže vibraciju čoveka, u pravom smislu te reči. Jedino što ljudi, generalno, “zaboravljaju” da tu pohvalu treba reći, tj. napisati.
    Drugo bi bio odgovor na tvoje pitanje da li smo bili svesni vremena u kom živimo. Generalo kako ko (kao i uvek), ali ja sam bila jako svesna. Sećam se da je “inicijalna kapisla” te svesti o istorijskom trenutku počela 1980. godine, Titovom smrću. Ja sam tad završavala osnovnu školu. Tih nekoliko dana opšte euforije neću nikada zaboraviti. Sećam se da sam prosto osećala da se spremaju razne nove stvari koje nikada ranije nisam ni videla, ni doživela. Da, upravo je muzika bila ta koju sam tako željno čekala. Grupe su po celoj Jugi nicale kao pečurke posle kiše. A šta tinejdžeru više treba nego društvo i muzika! Bilo je perioda kada je, maltene svakog dana neko izdao ploču, napravio hit i slično. Moj period bezbrižnosti (mlad i bez obaveza) se totalno poklopio s periodom buma na domaćoj muzičkoj sceni, te nikako ne mogu da razdvojim te dve lepote. (Kao što se u sledećoj dekadi moje osamostaljivanje, podstanarski život, obaveze, dete totalno poklopilo s raspadom zemlje, materijalnim i kulturnim ambisom, kao i opštom ljudskom nemaštinom – te nikako ne mogu da razdvojim šta su subjektivne, a šta objektivne muke i teškoće).
    Potpuno sam bila svesna tog istorijskog (muzičkog) “trenutka” i znala sam da ne može tim intenzitetom večno da traje. Ali da će se ovako urušiti posle (kao i da će se zemlja iskasapiti i iskrvariti) to ni u najstašinijim hororima nisam mogla da pretpostavim. Ja sam i dan-danas u stanju nekog pozadinskog šoka povodom tih događaja.
    I za kraj šala-pošalica: Šta znači ono “nekoga ko je savremenik i svedok opisanog (ozbiljno, BLAGO TEBI” – kako, bre, blago meni kad si ti jedva svoj 30-ti rođendan “preživela”, a ja imam 52! (Samo da ti kažem da ja nisam imala tu “muku” ni za 50-ti, kao ti za 30-ti (ili Mojsilovićka za 40-ti)) Pozdrav, do čitanja :)

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Jao, razumem, često mi se i samoj desi isto - iskucam kilometarski komentar kojim budem prezadovoljna, a ono nestane ukoliko se npr. nisam ulogovala ili slično. U trenutku se pokunjim.:( E, od tada, zlu ne trebalo, prvo kliknem "copy", pa "objavi"!:)

      Slažem se! Ne doživljavam pohvale kao neko "šlihtanje", podizanje ega, kurtoaziju, naprosto imam potrebu da izrazim divljenje i oduševljenje, podelim utisak, volim da drugi čuju moje mišljenje jer ZNAM da ih to zanima, da im je stalo, znam koliko je važna povratna reakcija, pa se vodim onim - što očekuješ od drugih za sebe, učini i ti njima. Otkad sam u svetu blogovanja, primećujem da preovladavaju neke uopštene poruke tipa "super post, darling, zaprati me!" - sa ciljem da izreklamiraju svoju stranicu, dok sam članak ispod kog to čine nisu ni pročitali. To me nervira, nekako mi je ružno, nepoštovanje. Ako nemamo šta da napišemo, bolje se suzdržati. Isto tako, ne dopada mi se kada autor ne nađe za shodno da odgovori čitaocima, barem uopšteno se zahvali...to je najmanje što se može.

      Posebno hvala za ovo deljenje iskustva! Možda ti je mrsko toliko otvaranje pred javnošću/ više čitalaca, ali mislim da bi bila interesantna serijica tekstova-sećanja na to tinejdž doba, gradska dešavanja, život mladih...mislim da bi to mogla sjajno da preneseš, evo, meni su samo komentari beskrajno zanimljivi, tekstovi tek, a feljton o roditeljstvu pokazao je koliko si vešta!:) Eto, samo predlog za neki budući period kad nađeš vremena. Inače, obožavam da "smaram" moje da mi pričaju o mladosti, naročito ćale ('53. godište), koji je zakačio one hipi-godine u Kragujevcu i družio se sa ljudima iz Smaka, YU grupe, bio vođa na radnim akcijama...uvek im kažem:"Vi bar imate šta da pamtite", koliko god posle bilo strašno - mi mlađi smo celog života u tranziciji, kraj se ne nazire.

      U odgovor na šalu (inače, isto mi reče tetka kad se javila da mi čestita rođus: "Jedi pite, šta tek ja da kažem?!") - ako mi pođe za rukom da 50. dočekam sa više postignuća, mislim da neće biti traqumatičan. Rekla bih da ljudi koji se osećaju ispunjeno, ne frkišu zbog godina.:)

      Избриши
  6. Ha, ha draga moja - imaš pravo blago od rodbine (ovog puta mislim na tetku!). Iskrena da budem, predlog ti je simpatičan, ali teško da ću ja biti autor! Ono pisanje o roditeljstvu me je toliko (vremenski) zaokupilao da ja još uvek, posle mesec dana, nisam uspela da saniram sve zaostatke u poslovima koji su neminovno usledili. Ima već neko vreme da ni ne objavljujem ništa (niti ću skoro), druge blogove ni ne čitam (dobro, samo tvoj), malo instagrama i to je to.
    Pozdravi ćaleta (bila sam 5 puta na radnim akcijama 1980-1984.), ali nikad sa brigadom niti iz Kragujevca, niti Čačka. Ali verujem da bi našli zajedničke poznanike posle malo evociranja uspomena. Pozdrav!

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Zanimljivo je da na (obe) tetke ličim, karakterom, više nego na sopstvenu majku. :)
      Potpuno razumem, uvek i kažem da je moja lična sreća u nesreći što, eto, barem imam vremena za blog i onda samoj sebi nekako nisam toliko zaludna i beskorisna. Svakako nek ideja stoji, ko zna, jednom se sve to složi.
      Hoću!:))))

      Избриши
  7. Nisam mnogo znala o Tifi... zapravo, nisam nista znala osim da je bio pevac Dugmeta. :D Tako da je ovaj tekst pravo otkrovenje za mene! Uvek sam slusala rok muziku, vise stranu nego domacu, tako da sam i naucila nesto novo citajuci tvoju rubriku. Zaista odlican tekst! :) Pozdrav do sledeceg citanja!

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Šta odgovoriti na ovako divan komentar? Mnogo, MNOGO hvala na podršci i lepim rečima, trudiću se da bude još obakvih tekstova, na obostrano uživanje i nova saznanja.:))))

      Избриши

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...