субота, 08. децембар 2018.

Subota sa knjigom: „Žudnja za životom“

piše: Isidora Đolović

Iz današnje perspektive, slava i sveprisutnost njegovog stvaralaštva još snažnije i surovije  ističu koliko je, kao kontrast posthumnom priznavanju i prepoznavanju, umetnikov život bio težak, tužan, mukotrpan. Neumorno tragajući za ispunjenjem, najpre kroz ljubav, a zatim slikarstvo, ne uspevajući da osvoji bar jedan ili pomiri oba željena cilja, Vinsent Van Gog (1853 – 1890)  proživeo je svoj kratak, tragični vek ne dosegavši spokoj i sreću. Istina, decenije koje su usledile višestruko iskupljuju i opravdavaju njegovu žrtvu, dok predanost, upravo ŽUDNA i strastvena egzistencijalna volja, ostaje predmet nadahnuća, koliko i iskrenog saosećanja. Skromno tražeći tako retku potpunost u svemu što ga je doticalo, dugo sasvim nesvestan siline vizije i nagonskog kreativnog potencijala koji je nosio u sebi, Vinsent predstavlja paradigmatsku figuru progonjenog, nemirnog genija ispred svog vremena. U romansiranoj biografiji jednog od najuticajnijih slikara ikada, savršeno naslovljenoj „Žudnja za životom“ (Alnari, 2001/Vulkan, 2014; orig. „Lust for life“, 1934), Irving Stoun sa mnogo naklonosti, topline, razumevanja i nešto neizbežnog domaštavanja, ostavlja beskrajno živ, efektan portret umetnika u agoniji.

Vinsent se okrete od zadihanog Obaha, odmahnuvši rukom: - Kako možemo da prisvajamo tako veliku dobit prodajući takvo đubre, gospodine Obah? I zašto su jedini ljudi koji mogu da dozvole sebi da dođu ovamo baš oni koji ne mogu da podnesu izgled nečeg autentičnog? Da li zato što ih je njihov novac učinio neosetljivim? I zašto siromašni ljudi koji zbilja cene pravu umetnost nemaju ni jednu jedinu paru da kupe reprodukcije za svoje zidove?-

Obah ga čudno pogleda: - Šta je to, socijalizam? (str. 18)

Roman je „geografski“ koncipiran, tako da se, zajedno sa protagonistom, selimo iz jedne celine u narednu, kroz različite sredine koje su presudno oblikovale njegovu sudbinu. Prolog nas vodi u London, tek prvu stanicu na uzbudljivom životnom putu koji čeka dvadesetjednogodišnjeg Holanđanina. Vinsent, najstariji sin protestantskog sveštenika i bratanac uglednih trgovaca umetninama, u tom trenutku je zaposlen kao trgovac u jednom od ogranaka Gulipove galerije. Stičući početna iskustva u svetu slikarstva, prolazi i kroz prvi ljubavni neuspeh, sa gazdaričinom  kćerkom Ursulom Lojer (iako su pojedina imena u Stounovoj knjizi izmenjena, ličnosti koje se pojavljuju u junakovom životu istorijski su potvrđene). Ova sentimentalna, malo prenaglašena epizoda, otkriva ranu neprilagođenost mirnog, pažljivog mladića, nagoveštavajući duboku tugu postojanja koja će ga ubuduće pratiti.

Sledeća faza obuhvata period Vinsentovog učenja za poziv sveštenika, u Amsterdamu, obeležen začecima brojnih nedoumica, kao i razvojem osećanja prema udatoj rođaki Kej. Fizički snažna i donekle gruba pojava, Van Gog je u duši izrazito emotivan, voli da čita i sklon je empatiji. Žene ga iskreno oduševljavaju, pa ih doživljava veoma slikovito i intenzivno, baš kao i ostatak sveta oko sebe. Od samog početka, pisac se svojski trudi da nam predočava stvarnost očima slikara. Vinsentova percepcija je neverovatna, sa svakom asocijacijom otkrivajući prirodu istinskog umetnika. Njegovo najdublje uverenje da sve stvari, počev od najmanjih i najsiromašnijih, zaslužuju podjednaku pažnju i imaju vrednost, obeležiće mu čitav životni i radni vek. Između ostalog, pokretan ovakvim shvatanjima, još jednom napušta relativnu sigurnost, kako bi postao propovednik u rudarskoj oblasti Borinaha. Tamošnji uslovi života su izuzetno teški, a Van Gog ne štedi sebe u nastojanjima da pomogne, što pruža sasvim novu, moralno gigantsku dimenziju njegovoj ličnosti. Usred neizbežnog, sada opštijeg sloma koji prati njegovo nesebično zalaganje, počeće da skicira i na taj način oslobađa unutrašnji poriv za izražavanjem.
Umetnikov autoportret iz 1887.
U ovom periodu, značajniju ulogu dobija i zadržava njegov odnos sa mlađim bratom Teom, jedna od najsvetlijih tačaka romana. Teo Van Gog bio mu je doživotni pokrovitelj, podrška i poverenik, čak i u trenucima kada bi sam prolazio kroz velike teškoće. Najveći deo njihove komunikacije odvijao se, usled česte razdvojenosti, kroz danas već čuvenu prepisku. Vinsent će sa samo još par ljudi pokušati da uspostavi neku vrstu suživota, a jedna od njih je Kristina “Sin”, trudna pralja i prostitutka iz Haga. Pored faze u kojoj je zasnovao neku vrstu čudne porodice sa Sin, haška etapa biće značajna zbog izgradnje ličnog stila, ali i izlaska na loš glas u očima okoline. Svaki od preokreta omeđen je novim porazom, te pisac luta između povrataka roditeljima i napuštanja svega radi osamostaljivanja, između potrage za ljubavlju i svojevoljne izolacije od svih. Tokom povratničkog boravka u očevom i majčinom domu u Ninenu, posebno su značajne neuspela veza sa susetkom Margo Behenam i priča iza nastanka slike „Ljudi koji jedu krompir“, direktno inspirisane porodicom nadničara De Grot. Nakon što pokušaj da se skrasi sa Margo doživi fijasko, presudna selidba u Pariz i poznanstvo sa impresionistima još jednom će preusmeriti Vinsentovu životnu stazu.

Nije znao zašto, ali Maneove slike su ga podsećale na knjige Emila Zole. U njima je bilo onog istog divljeg traženja istine, istog neustrašivog oštroumlja, istog ubeđenja da je karakter lepota, ma koliko gadan izgledao. Pažljivo je studirao tehniku slikanja i video da je Mane stavljao elementarne boje jednu pored druge, bez postupnosti, da su mnogi detalji jedva naznačeni, da se boje, linije, svetlost i senke ne završavaju oštro, nego da prelaze jedna u drugu.

(...) On ponovo sede i pusti da mu se slike urežu u pamet. Posle kratkog vremena, zapazi jedno od najprostijih sredstava, koje je izazvalo u slikarstvu tako potpunu revoluciju. Ti slikari su prikazali na svojim slikama vazduh! Taj živi, pokretni vazduh davao je drugi izgled predmetima koji su se nalazili na slici! Vinsent je znao da za akademičare vazduh ne postoji; to je običan prazan prostor u koji oni postavljaju krute nepomične predmete.

Ali ovi novi ljudi! Oni su otkrili vazduh! Otkrili su svetlost i dah, atmosferu i sunce; gledali su stvari kroz sve one nebrojene sile koje žive u tom drhtavom fluidu. Vinsent je shvatio da slikanje više neće moći da bude onakvo kakvo je bilo. Fotografski aparati i akademičari će i dalje stvarati verne duplikate; slikari će sve više gledati kroz svoju sopstvenu prirodu i suncem obasjan vazduh u kome su radili. Ti ljudi kao da su stvorili novu umetnost. (str. 233)

Susrećemo Tuluz-Lotreka Gogena, Seraa, Anrija Rusoa, Sezana, Emila Zolu; zavirujemo u  iznajmljene stanove i ateljee, pratimo različite, a po nevoljama i vizionarskom zanosu jednake ličnosti. Kroz scene druženja umetnika u kafani „Batinjol“, njihove razmirice i bratsko povezivanje, luckaste poduhvate na putu izvođenja revolucije platnima, boemski život grada svetlosti vedrinom boji pretežno sumornu priču. 

Put je bio strm, ali kad su stigli do vrha ceo je Pariz ležao razastrt pred njima kao jezero crnih krovova i gustih crkvenih tornjeva koji su se izdizali iz noćne magle. Sena je presecala grad nadvoje kao vijugava svetla traka. Kuće su se spuštale niz brežuljak Monmartra do doline Sene, a onda se ponovo pele uz Monparnas. Sunce granu i obasja Vensensku šumu, koja je ležala u njegovom podnožju. Na drugom kraju grada, zelenilo Bulonjske šume bilo je još tamno i sanjivo. Tri istaknute tačke grada, Opera u sredini, Notr-Dam na istoku i Trijumfalna kapija na zapadu, dizale su se u vazduh kao brežuljci šarenog kamena. (str. 251)

Njegova ogromna životna energija i žeđ, spojila se sa, na mahove detinje čistom, neverovatnom bezazlenošću. Naš umetnik je od početka do kraja čovek koji sumnja, najpre i najviše u samoga sebe. Da li je istinski talentovan? Da nije „prestareo“, zakasnio sa upuštanjem u tu pustolovinu? Šta raditi ako jedini način na koji spoznaje i oseća svet, zapravo nije kadar da ispolji? Kako biti samosvojan, a ne kopija? Mnoštvo pitanja u vezi sa ličnim stvaralačkim impulsom, postupkom i rezultatima, zauzima značajno mesto u Vinsentovim neprekidnim preispitivanjima. Deset godina pune aktivnosti (od dvadeset sedme do smrti) biće ispunjeno čestim krizama, neumornim učenjem i vežbama, ali i nepokolebljivom potrebom da se poveže sa selom, prirodom, zemljom i običnim ljudima. U tom smislu, povlačenje iz velegradske zbrke, najpre u epileptoidalni Arl, pa duševnu bolnicu San Remi i, naposletku, Over, predstavlja postepenu eksploziju produktivnosti, grozničavog, hiperaktivnog „pražnjenja“ vizija, do samosagorevanja. Duševno rastrojstvo, nervna i emocionalna prenapregnutost, klimaks dostiže u burnoj fazi suživota sa prijateljem i kolegom. Filmska adaptacija iz 1956, u kojoj Kirk Daglas igra glavnu ulogu, donela je Entoniju Kvinu Oskara upravo za rolu Pola Gogena. Slikanje se pokazuje kao jedini podnošljivi vid postojanja, sreće, ispunjenosti, ali po cenu kobnog trošenja sebe.

Žuta boja curila je iz tube na platno i tu ostajala. Njegove slike bile su natopljene suncem, izgorele od sunca, opaljene od vrelog sunca i vazduha. (str. 296)
"Crveni vinogradi" (1888),
jedina slika koju je Van Gog za života uspeo da proda
Sasvim živo osećamo, saučestvujemo, patimo zbog umetnikove bolne, dirljive težnje za pronalaženjem mira, ljubavi, neostvarivog sna o porodici i potpune predanosti radu. Posebno uspešno su predočene smene euforičnih (kada priređuje „izložbu“ u stanu Tea i Johane) sa depresivnim, bezvoljnim periodima; zatim, reakcije okruženja na „riđu budalu“ (fou rou); vizija umetničke inspiracije (nazvane Maja) kao orgazmičnog iskustva, te zanimljiv odnos prema maloj prostitutki Rašel – na koji se nadovezuje famozni slučaj uho. Od posebne su važnosti motivi crnih vrana (koje simbolizuju nemir, slutnju opasnosti) i sunčeve svetlosti.

Jedna od nevolja sa biografijama jeste u tome što (obično) unapred znamo kako izgleda kraj, ali se svejedno nadamo nekakvom spasonosnom obrtu. U ovom konkretnom slučaju, kroz čitav roman jedino želimo da zagrlimo jednu napaćenu dušu i oteramo zlu kob koja se nadvija nad njome. Hteli bismo da nije i ne mora sve tako, istovremeno svesni činjenice da su upravo patnje stvorile Van Goga, omogućivši njegovo stvaralaštvo takvim kakvo jeste: sirovo, iskreno, prirodan izraz potekao direktno iz suštastva. Zbog svega toga, ne bi bilo nimalo patetično reći da Stounov roman slama srce čitaoca. Kao ubedljivo najsnažniji utisak, nameće se konstatacija da je Vinsentov život bio tako beznadežno težak, a postepeno pojačavanje mučnog efekta samo pripovedanje uspeva i te kako dobro da ostvari.

Ali, reči nisu nikad bile njegovo sredstvo izražavanja. Morao bi da naslika zbogom.

A zbogom se ne može naslikati. (str. 378)

„Žudnja za životom“ predstavlja odličan primer knjige koja u čitaocu podstiče čitav spektar osećanja, od oduševljenja i divljenja prema liku i delu osobe koju opisuje, preko strepnje, tuge, konfuzije i nelagode, do onoga najbitnijeg – iskrenog saživljavanja. Ne ističući ni jedno, ni drugo u prvi plan, ravnopravno tretira stvaraoca sa (životnim) delom, pokazujući u kojoj meri jedno proizilazi iz drugog, bivajući njime uslovljeno. Može se desiti da u nekoliko navrata pomislite kako su pojedine važne epizode iz Van Gogovog života mogle biti detaljnije prikazane, radnja nešto opširnija i sama priča duža. Ipak, u datim okvirima nam je pruženo dovoljno za formiranje jasne predstave o ličnosti, zauzimanje stava i buđenje interesovanja za dalje, samostalno istraživanje o čoveku i epohi.
Književni portret umetnika je potpun, verodostojan i slojevit. Pružen nam je neposredan uvid u svako doživljeno iskustvo, zanos, dilemu, san i razočaranje koji su „kalili“ njegovo biće, pripremajući stvaralačku iskru da se razbukti. Vinsent Van Gog je predstavljen kao brat, sin, prijatelj, ljubavnik, pacijent, dobrotvor, čovek između hristolikosti i ekscesa, ali ispred i iznad svega – slikar. Prisustvo drugih (značajnih) figura iz sveta umetnosti, doprinosi celovitom pregledu stanja na onovremenoj sceni, sukoba tradicionalnog i modernog, teorijske misli i instinktivnog, primordijalnog izraza. Krugovi u kojima se Vinsent kretao, svaki pejzaž koji je posmatrao, osoba sa kojom je stupao u kontakt, uklopljeni su u priču sa vidljivom funkcijom i svrhom. Ambijent, boje, emocije, karakterizacija, postupnost pri ređanju epizoda kroz koje se glavni lik razvija, ispunili su svoju ulogu na najbolji mogući način.  

Pred nama je knjiga kojoj polazi za rukom da osvetli ljudsko biće iza slavnog imena, legendarnih životnih anegdota, konteksta u kome se uglavnom spominje. Pre svega, uspeva joj da ga razumemo i zavolimo. Teška je i zna da zaboli, ali, njenu turobnost istovremeno oplemenjuje, prožima neobična lepota - baš kao i slike kojima je Van Gog predao sopstvenu životnu snagu. 
 
Kao skromni znak zahvalnosti na neiscrpnom nadahnuću, biće ovo Van Gogova sedmica na blogu, pa pratite tekstove u nedelju (tj. sutra) i sredu.

15 коментара:

  1. Divna recenzija! Uživala sam u svakom trenutku čitajući.
    Dopada mi se i ideja o nedelji Van Goga, jedva čekam i treći tekst!
    Potražiću ovu knjigu definitivno, divan tekst.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Hvala ti mnogo,mnogo!:))))
      Posebno mi je drago što ti se, kao zaljubljeniku u slikarstvo, svideo ovaj tekst i uopšte zamisao o konceptualnoj nedelji na blogu. Nadam se da ćeš uživati u čitanju, naročito knjige.:)

      Избриши
  2. Čini mi se da se, evo prvi put, desilo da pišeš o knjizi koja ti se beskrajno dopala, a ja čitam prikaz knjige koju sam i sama ranije čitala i beskrajno mi se dopala! 💖💝
    Recenzija ti je odlična, sa tako puno duše koju samo iskrena emocija može da oboji. A tek citati,.... divota! Ma šta mi radiš sad, zar ću i tu da vraćam na ponovno čitanje! Kaaad, bre, sestro slatka da se stigne sve to!!! 😱
    Pozdrav, draga moja 💕💕💕💕💕!

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Vidi, stvarno, nisam na to ranije obraćala pažnju, ali zaista je tako!:)
      Nikada, inače, nisam pisala o nekoj od svojih baš omiljenih knjiga. Jednostavno se ne usuđujem. Ne znam kako drugi, ali meni pisanje o stvarima koje me najviše oduševe, koje najviše volim, nosi pedeset puta veću odgovornost od uobičajene. Stalno se plašim da ništa što napišem neće moći ni približno da prenese moj doživljaj i osećanja, uvek bih ja tu nešto više, bolje, nikako nisam zadovoljna i onda ni ne počinjem. Jedini put kad sam se odvažila da pišem o knjizi koja me oduševila ("Druga knjiga Seoba"), ispao je diplomski rad od pedeset i kusr strana. Eto :), za sve druge još čekam da mi misao "dozre".
      HVALA, šta drugo reći!:) Ovaj roman sigurno nije besprekoran, nisam mu dala 5 na Goodreads-u, ali tu količinu osećanja, dirljivost, utiske koji ne popuštaju ni danima posle čitanja, odavno nisam doživela povodom neke knjige. I sigurno ću joj se vraćati još koji put.
      Znam, to je i moja najveća muka - gde naći vremena i za premijere i za reprize!:))))

      Избриши
    2. U ovom današnjem svetu tranzicije, gde je sve spremno da pregazi čoveka po svim nivoima, nije ni previše čudno da ljudi dignu ruke od sebe, svojih snova, svoje duše... Da bi to valjano učinili prvo treba da se oslobode morala, poštenja, odgovornosti... Da, pitanje odgovornosti je vrlo diskutabilno u ovo vreme jer se odlično sklanja iza svakojakih izgovora!
      Međutim, na drugu stranu, uvek i u svako doba ima i ovakvih duša kao što si ti koji pate od prevelike odgovornosti ...
      Veruj mi, to nije blagoslov (sigurno i sama znaš to), niti vrlina. To je stanje s kojim se treba izboriti. Bila sam tamo, prošla to... Nagrada je veličanstvena, oslobođenje. To nikako ne znači da sam sad neodgovorna osoba. Naprotiv, masovno za mene kažu da sam isuviše teška i zahtevna što se posla tiče.
      Haha, nisam odolela za malo "pridike", ne zameri... Znaš kako majke kažu, iz ljubavi to radimo :):):)

      Избриши
    3. Kakva zamerka, kad je sve na mestu.:) Slažem se! Iskreno, vidim to kao opterećenje i nešto što baš usporava i koči. Ponekad mi se čini i kao (nesvesni) izgovor za realni nedostatak sposobnosti/talenta/moći da nešto ostvarimo.
      Sva sreća, ima ko da me podstakne! Osmeh za kišni dan!:)))*

      Избриши
  3. Citala sam knjigu davno, i suze sam isplakala nad njom. Posebno me je potresla epizoda sa rudarima. Strasno... A tvoja recenzija je zaista perfektna. Svaka cast! :) Idem sad da citam drugi tekst a sa zadovoljstvom iscekujem i treci. Pozdrav! : ))

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Moram priznati da me, mada zamisao o "Vinsentovoj nedelji" stoji u beleškama već neko vreme, podstakla Aleksandrina recenzija ove knjige i sve što smo komentarisale kod nje na blogu.
      Da, epizoda sa rudarima je i meni bila najteža. Odmah me sve podsetilo na Zolin "Žerminal", a eto, baš to je i inspirisalo taj roman, što nisam prethodno znala.
      Hvala ti, moram priznati da sam od tvog suda najviše strepela, jer si ipak profesionalac i kad istoričar umetnosti nema zamerke, to zaista znači mnogo!:))))

      Избриши
  4. Uh, sad rastem k'o kvasac! Hahahahaha! :D
    Nisam citala Zolu, ali se premisljam sad dal da ga stavim na listu, i koji roman... Neka preporuka mozda?

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Obavezno, ako voliš devetnaestovekovni realizam, Zolu nikako nemoj da propustiš!:)

      Meni je upravo "Žerminal" bio prva njegova pročitana knjiga, a mnogi počinju i od najpoznatije "Nane" (pogrešno na glasu kao "ljubavni" roman). Ali, s obzirom da spadaju u ciklus o Rugon-Makarovima, možda bi želela da kreneš od početka, pa uzmi "Uspon Rugonovih". Sledi "Kaljuga", meni lično omiljena.:) Da se razumemo, iako je zamisao takva da prati ogranke dve porodice kroz nekoliko generacija i najrazličitije društvene staleže, bez problema ih možeš čitati i odvojeno.
      "Kod ženskog raja" je, npr, neuobičajeno pozitivnija, vedrija priča. Preporučujem ti i adaptacije, britansku mini-seriju "Paradise" i italijansku "Il paradiso delle signore".
      Mimo tog ciklusa, "Tereza Raken", naravno - pisala sam pre par nedelja o ekranizaciji tog romana.

      Raspisah se, ali kako mi je Zola omiljeni strani književnik, mogla bih na ovu temu do sutra.:)

      Избриши
    2. Hvala ti puno na odgovoru! Zapisacu ove knjige. :)

      Избриши
  5. Od Stouna sam čitala samo ,,Agoniju i ekstazu" i mada volim ovakve knjige i volim da učim o istorijskim ličnostima kroz književnost ili filmove/serije (uvek me motivišu da se dodatno informišem, pa uvek gotovo polovinu vremena koje provedem uz knjigu/film/seriju zapravo potrošim na guglanje) nikako da uzmem još nešto od njega da pročitam. Od svih njegovih knjiga koje su objavljene kod nas, ova bi mi sigurno bila prvi izbor, a posle tvog teksta se možda potrudim da je uskoro i potražim. Super recenzija, kao i uvek :)

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Ista stvar i sa mnom, obično me polufikcija, tj. romansirane biografije, podstaknu da više istražim o ličnostima i epohama koje prikazuju, a često mi ih i sasvim približe. Ova knjiga je baš divna, emotivna, najiskrenije se nadam da će ti se dopasti. Hvala!:)))

      Избриши
  6. To Stounovo domaštavanje mi se baš dopalo; ja nikad ne bih mogla da pišem istorijski roman i upakujem činjenice i fikciju u nešto prihvatljivo :-D I korice su lepe, kako kod starog, tako i kod novog izdanja (a kako i da ne budu kad su Van Gogove).
    Čarobna recenzija ❤️

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Mnogo mi je drago što ti se moje najavljeno "decembarsko iznenađenje" svidelo. Hvala TEBI, jer si me podstakla da napokon pročitam knjigu. Ne treba posebno isticati koliko mi se svidela.:)))

      Избриши

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...