субота, 19. август 2017.

Subota sa knjigom: Ekranizacije – „A Midsummer Night's Dream“ (1999)

piše: Isidora Đolović

Kada mi zatraže preporuku za upoznavanje sa opusom Vilijema Šekspira, ali tako da im se, po mogućstvu, dogodi „ljubav pri prvom čitanju“ britanskog barda, nimalo se ne dvoumim u pogledu odgovora. „San letnje noći“ i „Ričard III“ su dela koja kod mene imaju apsolutno prvenstvo, mada „Hamlet“, „Magbet“, „Romeo i Julija“ ili „Otelo“ jesu očekivani, podrazumevajući izbor većine (i to sasvim zasluženo). Smatram da se, ipak, pomenuta dva primera, po jedan iz domena komediografskog i istorijske drame, izdvajaju svojom lepotom i slojevitošću, ali istovremeno reprezentativnošću. To su zaista divna svedočanstva o stvaralaštvu najvećeg dramskog pisca svih vremena, samim tim, prava je šteta ne pohvaliti ih u svakoj prilici, kako bi najzad izašla iz senke drugih, popularnijih Šekspirovih tekstova. Srećom, pozorišni svet i te kako zna da ih ceni, pa su postavke na „daskama koje život znače“ česte i raznovrsne, ali filmadžije se još uvek teško odlučuju da prihvate izazov.
Genije iz Stratforda je napisao više nego solidan broj komedija i većina je adaptirana za veliko platno, ali „San letnje noći“ ili „Snoviđenje u noć ivanjsku“ (u zavisnosti od prevoda na koji ste navikli) poseduje naročitu čaroliju, sugerisanu već samim naslovom. Činjenica da je u pitanju svojevrsna „predstava unutar predstave“, struktura koja se prstenasto širi, pruža joj izuzetan scenski potencijal. 

Moja beznadežna zaljubljenost u ovaj komad potiče još sa druge godine fakulteta i predavanja iz Opšte književnosti II, koja je naša studijska grupa slušala kod prof. Zorice Bečanović Nikolić. Ova divna dama i vrsni šekspirolog, za sva vremena nam je, verujem, omilila renesansnu književnost. Naravno, ne treba zaboraviti na još jedan važan „detaljčić“: u filmu „Društvo mrtvih pesnika“ (redovni čitaoci su možda primetili, meni najdraži na svetu), upravo je postavka „Sna letnje noći“ granični događaj ushićenja i tragedije nesrećnog Nila Perija. Prizor u kome, odeven kao Puk, sa vencem na glavi, ponosno stoji na pozornici, jedan je od kadrova koji se verovatno svakome urežu u sećanje.
I mada junaci Virovog filma postavljaju klasik usred zime, samo čitanje ili gledanje najpreporučljivije je u dane proleća ili leta, zbog prozračnosti, lepršavosti i čiste magije kojom svaka od ulančanih priča neodoljivo odiše. Iako kalendarski određena za letnje doba, meni je „A Midsummernight's Dream“ oduvek pravo posvećenje proleća, izvor vedre, pozitivne emocije i životnog elana. Zbog svega toga, današnji izbor za rubriku upravo je divna ekranizacija iz 1999, u režiji Majkla Hofmana, sa nadom da bi vam mogla istinski ulepšati neko od letnjih večeri.

Ukoliko još uvek niste upoznati sa prirodom komada koji obuhvata četiri različita sloja postojanja, pokušaću da vam ga ukratko predstavim. Karakteriše ga mnoštvo muzike, čarolije, postupaka preobražaja i preokretanja identiteta (što je ionako jedna od omiljenih Šekspirovih tema), promišljanja o tipovima ljubavi. Može se, u izvesnom smislu,  reći da je u pitanju drama o različitim vrstama emotivnih odnosa. Preplitanje realnosti, mitologije (različitog porekla), društvenih staleža i slojeva, sve to – u drugim okolnostima nespojivo – nalazi sklad i mesto jedno uz drugo. Tu su vilinski kraljevski par i njihova svita, zatim ljudski vladari sa podanicima i ukupno tri mlada para u fokusu, grupica meštana-zanatlija i fiktivne ličnosti iz stare priče koju uvežbavaju za predstojeću svečanost. Od trenutka kada ovi svetovi postanu iole svesni jedni drugih, nastaje zbrka. Višestruki zaplet se gradi oko: proslave venčanja atinskog princa Tezeja i amazonske kraljice Hipolite, neravnopravnih parova (Hermija i Lisander vole jedno drugo, dok  Helena voli Demetrijusa - ali on voli Hermiju), amaterske predstave, svađe i pomirenja Oberona i Titanije, a svega toga poprilično začinjenog vilinskim prahom. Sadrži mnoštvo citata za pamćenje i izdvajanje, uz okvir koji naročito pocrtava snovidovni karakter – kako dela, tako i samog postojanja – ali i traži opravdanje za eventualno nezadovoljstvo maštanju manje sklonih duša, koje možda neće baš najbolje prihvatiti igrariju:“...zamislite da ste snili!“ 
Prvo odstupanje filma od izvornog dramskog teksta predstavljaju vreme i mesto zbivanja, pomereni u znatno bližu prošlost. Sredinom XIX veka, negde u italijanskoj provinciji (živopisno mestašce Monte Atina), vojvoda Tezej (Dejvid Stretern) sa lepom Hipolitom (Sofi Marso) odbrojava dane do svadbene svečanosti – istovremeno nadgledajući pripreme i vršeći svoje uobičajene zakonodavne dužnosti. Jedna od njih je rešavanje slučaja mladog para, Hermije (Ana Fril) i Lisandera (Dominik Vest), koji su se zavoleli uprkos tome što je devojka odavno verena. Po odluci svog strogog oca Egeja, mora se udati za Demetrijusa (Kristijan Bejl), a Tezej se nerado usaglašava kako je jedina alternativa neposlušnom srcu - smrtna kazna, taj već zastareli i besmisleni relikt davne prošlosti. Rok im je postavljen do venčanja vojvode, odnosno, mesečeve mene koja određuje ritam kretanja svih učesnika priče, kao što ćemo već videti.
Zlosrećni ljubavnici nemaju nameru da sede skrštenih ruku, ali ni da se pomire sa neminovnošću koju im diktira svet, pa još za istu noć planiraju bekstvo kroz obližnju šumu. Poveriće tajnu Heleni (Kalista Flokhart), bezumno zaljubljenoj u Demetrijusa – koji se, ne uzvraćajući, poigravao njenom naklonošću, te sada devojka luta gurajući bicikl, raščupana i zapričana sama sa sobom, služeći na podsmeh drugima. Pošto Helena ne odustaje od proganjanja Demetrijusa, u rešenosti da nekako zadobije njegovu naklonost, otkriva mu plan verenice - pobegulje.
Proslava je uposlila i svet izvan Tezejeve vile, pa tako zanatlijski esnaf (obratite pažnju na sve same živopisne nadimke članova!) u tajnosti priprema izvođenje predstave iznenađenja. Zvezda bi trebalo da bude Nikola „Vratilo“ (Kevin Klajn; u originalu Nick Bottom), tkač sa umetničkim sklonostima, nepopravljiva sanjalica što u belom odelu i stalnim teatralnim recitovanjem predstavlja svakodnevnu razonodu meštanima i bruku svojoj supruzi. Na ulicama odjekuju zvuci „Travijate“ i sve nas obuzima provincijski, pitoreskni šarm.
Za to vreme, paralelno sa ljudskom, nedaleko boravi „gostujuća“ vilinska naseobina. Ali, njihovu mesečevu svetkovinu „zlatne godišnjice“ narušava razdor između vladara, Oberona (Rupert Everet) i Titanije (Mišel Fajfer), nastao zbog indijskog dečačića koga oboje žele za paža – doduše, iz nejednako plemenitih razloga. Zato se Oberon služi lukavstvom, naredivši svom slugi, nestašnom Robinu „Puku“ (Stenli Tuči; orig. Robin Goodfellow/Puck) da putem nekoliko čudesnih kapljica spuštenih na kapke usnule Titanije, učini da se ona zaljubi u prvo stvorenje koje ugleda po buđenju – i time postane osetljiva na svaku njegovu molbu ili zahtev. Robin se  malčice zaigrao, pa iskoristio prisustvo četvoro mladih Atinjana u dubokoj šumi, uz njihov umor i san, kao i okupljanje zanatlija na noćnoj probi komada, da stvori potpuni haos. Njegovom delimičnom zabunom, a delimičnom obešću, Helena postaje predmet pažnje i sukoba oba mladića, Nik Vratilo dobija magareću glavu – i glas, a Titanija neodoljivu privlačnost prema novom obličju dobroćudnog tkača. I sve je spremno za zavrzlamu! 
Uprkos anahronizmima, sjajna glumačka ekipa i sama priroda sižea čine da sve bude veoma dobro usklađeno. Pre svega, imamo internacionalni kasting koji je udružio velike glumačke zvezde; potom, postignuta je prekrasna vizuelizacija; sačuvana vernost originalnom stihu i način izražavanja koji, istina, deluje pomalo neusklađeno sa modernim kontekstom (bicikl, gramofon, garderoba) jednog dela priče, ali samo naizgled, jer sve zapravo odlično funkcioniše. Razigrano, svetlucavo, vedro, urnebesno gde treba, umereno lascivno na drugoj strani – ukratko, održana je neophodna ravnoteža. Primera radi, drevna priča o Piramu i Tizbi uspešno se svodi na lakrdiju, zahvaljujući okolnostima izvođenja i bezazlenoj, a iskrenoj želji majstora da se uhvate u koštac sa umetničkim izrazom. Posebno je simpatična “podela uloga” zida i mesečine, kao i primena usmenih didaskalija, tj. stalnih upadica bezazlenih “glumaca” radi objašnjavanja smisla i namere predstavljenih prizora.
Samo središte drame čine opijenost i obmana, zloupotreba mogućnosti “korigovanja” kroz usmeravanje tuđih emocija i primeri obe vrste dejstva ovog postupka (u slučaju dva mlada para i kod Titanije). Prikazana su nam tri stupnja ljubavi: zrela, iskonska (koju simbolizuju vilenjaci); bračna, racionalna (između vojvode i njegove izabranice); još nova, mladalačka, obeležena zanosom i strašću (“asimetrična” četvorka). Tako su Tezej i Hipolita očekivano ozbiljni i mirni, regulatori stabilnosti i, zahvaljujući svom iskustvu, ljudi koji u zajedničku budućnost plove bez mnogo nedoumica ili strahova. Četvoro mladih poseduje takođe jasno izražene, distinktivne  karakteristike: Hermija je dostojanstvena i lepa, Lisander hrabar i postojan u svojoj odanosti, Demetrijus nestalan i antipatičan, a Helena najveći izvor komike (Kalista „Ali Mekbil“ Flokhart naprosto briljira kao „mala smlata“!). 
S druge strane, Kevin Klajn i Mišel Fajfer iznose najveći deo čarolije filma, na različite načine. On je junak sa, uz Puka, najizrazitijim komičkim potencijalom koji u potpunosti ispunjava, vidljivo se igrajući i budeći nepodeljene simpatije, saosećanje, saživljavanje. Vilinski par je, sasvim prikladno, nestvarno lep, sanjalački, moćan, naročito Fajferova kao pravo otelotvorenje Titanije – naprosto, žena u koju možete satima zuriti sa iskrenim divljenjem i faciniranošću. 
Veoma važnu, možda i presudnu funkciju ima ambijent/prostor - šuma preobražena prisustvom čudesnih bića. Od krupnijih do neznatnijih detalja, bila to Titanijina improvizovana postelja-ljuljaška, karnevalska razuzdanost gozbe u Oberonovom “taboru” ili mnogo cveća i zavodljivosti, orijentalnih kostima i bajkovite estetike, sve je u službi prenošenja opojnosti na gledaoca i zadobijanja naših čula na svakom nivou. 
Interakcije su takođe maestralne (pogotovo Everet-Tuči; Fajfer-Klajn; Flohart-Bejl-Vest), pa ni sa te strane nema mesta bilo kakvim zamerkama. Izuzetan performans Kevina Klajna i završno igranje “tragično-komične” dramatizacije antičke legende o Piramu i Tizbi predstavljaju smehotresni vrhunac, mada nije zanemarljiva ni tuča devojaka u blatu, nešto ranije, kada se dojučerašnji prijatelji sukobe usred mračne šume! Fenomen predstave u predstaviu predstavi, posebna je prednost dramske radnje. Naime, ono što je ljudski rod za vilenjake, to su mladi za vlastelu, a glumci/zanatlije za sve njih zajedno: izvor znatiželje, razonode i dirnutosti u isti mah, ali takođe svet u koji se ne sme baš previše uplitati, jer svako preterano poigravanje donosi samo nevolje. Cilj je, naravno, ponovno uspostavljanje ravnoteže.
Neodoljiva, a ipak vrlo ozbiljna adaptacija Šekspirovog klasika, istovremeno je zabavna i  visoko profesionalno izvedena, vizuelno raskošna, dovoljno ispunjena humorom i uverljivim zapletima, tako da od početka do kraja bez problema potpuno zaokuplja pažnju publike, razgaljuje i izaziva divljenje. Što je, uostalom, prvobitna uloga svakog teatarskog izvođenja, kao i umetnosti uopšte, zar ne? Kako kaže ovdašnja stara pop-pesma, svet je lep kada sanjamo – prepustite se, zato, čaroliji ovog filma, prelepog na toliko načina...i proverite.


2 коментара:

  1. Stigoh Isidora ceo dan se majem sa postom :)
    Ti si meni izvor za književnost ali bukvalno, znači veruj mi do tebe sam naučila više nego 4 godine u srednjoj (na faksu nemam književnost). Odličan post, nisam čula, moje omiljeno je Otelo dopada mi se strast koja se oseća kroz to delo (mada sam ja uglavnom upoznata sa standardnim tragedijama -Magbet, Hamlet, Otelo, Romeo i Julija), ovo nsiam čitala a mogla bih dopada mi se kako zvuči. Bože koliko je Mišel lepa prelepa žena moram to da kažem sigurna sam da ej divna u filmu :)
    Odličan post, hvala za još jedno delo i volim ovu tvoju rubriku baš bih volela da jednom uključiš "Gospodara" kao jednu od najboljih film-knjiga adaptacija (po meni ) :D

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Draga Saro, mnogo, MNOGO ti hvala, porasla sam od sreće, najiskrenije :)))) - to mi govori kako ovo pisanije ima smisla, a i da mi polazi za rukom da prenesem svoje poznavanje i ljubav prema knjigama, što je zaista prava misija koju sam prihvatila.:)
      Tvoj predlog o "Gospodaru" sam zabeležila još pri pokretanju rubrike i imam ga u dugoročnom planu, ništa ne brini.:) Biće, čim se vratim Tolkinu, planiram da čitanje i gledanje bude temeljno, kako serijal i zaslužuje.:)
      "San letnje noći" ti preporučujem od srca, film je doslovno PRELEP, razvedriće te, nasmejati, a Mišel je toliko zasenjujuće božanstvena, da nemam reči. Uvek me oduševi.
      Hvala na čitanju i podršci.:)

      Избриши

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...