уторак, 31. децембар 2019.

O strpljenju i trpljenju

(ili: „Idem da odmorim...“)

piše: Isidora Đolović
Jedna od prvih i svakako najznačajnijih tradicionalnih („)vrlina(“) kojima su me rano učili roditelji, knjige, crtani filmovi, povremeno i praktično iskustvo, ticala se sposobnosti zauzdavanja (za decu prirodne) nestrpljivosti. Svakakve su parole bile u opticaju: Što je brzo, to je i kuso; Strpljenje glavu sačuva; Upornost i strpljenje uvek budu nagrađeni...i tome slično. Opominjao me posle istom i Jakov Ignjatović (Trpen-spasen), savetovali „Guns'n'Roses“ (Patience), a ponajviše nužda ranog navikavanja na nepomerivost iskaza poput: „Nema“, „Ne može“ i „Nije vreme“. Trpeljivost, pomirljivost, istrajnost, možda ne uvek istog značenja, pa ni sa sličnim korenom, ipak su pojmovi koji dele jednu suštinu. Samo ti budi skroman, vredan, dosledan, pa će ti se vratiti...nije važno kada, ni da li uopšte do toga dođe, ništa zato što neki drugi, malo drčniji, slobodniji, manje suzdržljivi, za to vreme ugrabe skoro sve, pa jednoga dana, dosegneš li cilj, tamo zatekneš malo šta preostalog. Svaka godina koja prođe u (zaludnom) strpljenju, suočava me sa ovim paradoksom, pa se u jednom trenutku ne može, a ne zapitati da li je istrajnost tek odraz beskrajno naivne duše, strpljenje - izgovor za nesposobnost da se život preuzme u svoje ruke, a tolerancija običan mazohizam...i u čemu, prema tome, grešimo? Kako kom kalendaru istekne rok trajanja, u svest mi se vrati ono Canetovo: Ne želim da živim hiljadu godina. Hoću sad i hoću sve! U mladosti je zvučalo drsko, danas nekako opravdano, no, zauvek - ispušteno. Sve se jednom potroši, od vremena do nerava, prebrzo i olako, pa ipak principe U strpljenju je spas i Pametniji popušta tvrdoglavo ne uspevam da pogazim.
Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...