субота, 23. септембар 2017.

Subota sa knjigom: Ekranizacije - „Crusoe“ (1989)

piše: Isidora Đolović

„Robinzon Kruso“, roman Danijela Defoa koji danas uglavnom svrstavaju među književnost za decu – iako to baš i nije s obzirom na pitanja kojih se dotiče (ropstvo, ljudožderstvo, asimilacija, dominacija bele rase, itd...što postaje više nego jasno kada mu se vratite u nekom kasnijem dobu, kao ja u okviru predmeta Roman XVIII veka, na studijama), jedna je od najuzbudljivijih i najomiljenijih priča svih vremena. Nastao kao nešto izmenjeno svedočanstvo o realnoj pustolovini mornara Aleksandra Selkirka, pokrenuo je modu tzv. robinzonijada iliti povesti brodolomnika, smeštenih na pusto ostvro i propraćenih brojnim izazovima preživljavanja u tim, vanrednim okolnostima. Prema tadašnjem običaju imenovanja dela po glavnom junaku, Kruso i ovde postaje sinonim za nekoga ko posle niza nedaća uspeva da se izbori za opstanak i izbavljenje, isključivo sopstvenom snagom volje, domišljatošću i izdržljivošću, potpomognutim sa tek nešto malo srećnih slučajnosti.

среда, 20. септембар 2017.

Zbogom, leto!

piše: Isidora Đolović

Čim okrenemo list na kalendaru, tako da nova stranica pokazuje septembar, prećutno smo se oprostili od leta i zakoračili u dug period obaveza (školskih, radnih), sve hladnijih, a kraćih dana obeleženih rastućom sumornošću. Mada kalendarski obuhvata još dobre tri nedelje, miholjsko leto ili, po američki, indian summer malo ko od nas zaista priznaje za ono pravo. Posmatramo ga kao produžetak već osetno zamirućih dana vreline, opuštenosti, nemilosrdne sunčeve snage – kao bonus koji nam je, eto, udeljen ne bi li se dostojno pozdravili sa odlazećim godišnjim dobom. U septembru često još dugo nosimo majice kratkih rukava i omiljene patike, vrućine su uobičajena pojava i sladoledi nisu uzeli godišnji odmor, ali, već to više nije ista toplina – a u prohladnom vazduhu se oseća miris dolazećih kiša. 
Užurbanost školaraca, vraćanje zakasnelih putnika sa letovanja, svuda rasporedi časova i obeležja novih početaka, neminovno nas podsećaju da je jednom razdoblju došao kraj, a svaki završetak budi određenu dozu nostalgije i tuge. Zbog toga je pozno leto sasvim adekvatan nagoveštaj one istinske, uveliko priznate i očekivane jesenje melanholije. Kasno, prezrelo, podseća na to da sve prolazi i da je, do naredne prilike, pred nama dugo, hladno, nepregledno vreme tišine i zatvorenosti.
Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...