недеља, 14. јул 2019.

Fenomen „Anđelika“

piše: Isidora Đolović

Dan Bastilje, čuveni Le Quatorze Julliet, obeležava se u spomen na pad ozloglašene tvrđave kojim je pre tačno 230 godina započela Francuska revolucija. Prošlog leta mi se učinilo kao lepa simbolika da upravo njihov državni praznik bude „marker“ početka tematskog meseca Francuske na blogu. Kao simbol Republike, od tog perioda se u francuskoj kulturi i umetnosti pojavila i figura Marijane, personifikovane boginje Slobode sa pratećim vrednostima jednakosti i bratstva (Liberté, égalité, fraternité). Današnja tema je druga dama koja, u popularnoj kulturi, predstavlja ništa manje zanosan simbol Francuske, ali i školski primer kako loš marketing može da utemelji potpuno pogrešnu predstavu o zapravo veoma dobrom delu.
Često smo u prilici da čujemo:“Ne valja suditi o knjizi na osnovu korica” i to je zaista jedna od fraza koje nisu ni najmanje otrcane ili preterane. Pravilo važi u oba smera - zavisno od (nedostatka) mašte ili mere dizajnera vizuelnog „ruha“ nekog romana, reputacija zanimljivog ili trivijalnog zalepiće se za isti uveliko pre čitanja, pod uslovom da do tog čina uopšte dođe. Na sličan način, predrasude prema žanrovima dovode do brojnih nesporazuma, sprečavajući nas da upoznamo neke pažnje vredne pojave. Zbog toga, ni u pogledu čitalačkih izbora nije naodmet imati odvažnosti. Kada su u pitanju dela uništena, kako (uporno nametanom) slikom sa naslovnice, tako i banalizovanjem sižea kroz sentimentalnost i uprošćavanje koje nude ekranizacije, na samom vrhu liste nalazi se serijal „Anđelika“ (Angelique) bračnog para Golon, Ane i Serža. Sredinom veka iza nas, osvojio je publiku širom sveta, da bi postepeno utonuo u, ne toliko zaborav, koliko ignorisanje prouzrokovano spomenutom omalovažavajuće-podsmešljivom, iako ne baš tačnom predstavom.

субота, 13. јул 2019.

Subota sa knjigom: „Pariz“

piše: Isidora Đolović

Sigurna sam da je izvestan broj redovnih čitalaca ovog bloga pretprošlog vikenda sa olakšanjem pomislio: „Dobro je, nema više Igre prestola, ni dosadnih tekstova o seriji koju ne pratimo. Konačno će se okrenuti nečemu zanimljivijem!“ Nažalost, svima koji ne vole temate ili ih ne zanimaju iste stvari kao autora ovih redova, „agonija“ će biti produžena još neko vreme. Ipak, nadam se da je više onih koji se, baš kao i ja, raduju što je na redu ovogodišnji mesec Francuske. Pre svega, moram da izrazim blagu nevericu pred činjenicom da je već protekla čitava godina! Sam koncept se razvio potpuno neplanirano, iz dva teksta osmišljena za julski vikend: u pitanju su recenzija serije „Versaj“ i priča o ekranizaciji romana „Krajica Margo“. Izuzetno dobre reakcije, ali i moje veliko uživanje u pisanju na date teme, doveli su do odluke da čitav mesec posvetim slavljenju zadivljujuće kulture divne evropske zemlje. U isto vreme sam na papir beležila ideje za sledeću godinu i - eto nas opet. Od danas, pa do druge subote u avgustu, nalazićemo se na „terenu“ frankofonije i frankofilije, a čast da otvori niz dobija Edvard Radefurd. Za britanskog pisca istorijskih romana odavno je obezbeđeno važno mesto u srcima ljubitelja knjige, pa i sa naših prostora, zahvaljujući obimnim delima „London“, „Njujork“, „Ruska“, nedavno prevedenom debiju „Sarum“ i, naravno, romanu Pariz“ (Laguna, 2017; orig. „Paris: A Novel“, 2013), kroz koje, prateći viševekovno razvijanje velikih evropskih gradova, oslikava presudne događaje iz iskustva pripadnika najrazličitijih društvenih staleža.
Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...