субота, 17. фебруар 2018.

Subota sa knjigom: Ekranizacije – „Misery“ (1990)

piše: Isidora Đolović

Možda je Elena Ferante, o čijem sam romanu „Moja genijalna prijateljica“ pisala prošle subote, upravo „Mizeri“ Stivena Kinga (prvo izdanje objavljeno je 1987.), između ostalog, imala u vidu kada se odlučila da na književnu scenu zakorači pod velom anonimnosti. Kako omiljeni autori pišu, zašto, čime inspirisani i, možda najvažnije, za koga? Koliko god se trudili da istaknu značaj stvaranja književnog dela kao ličnog, iz dubina najsubjektivnijih težnji poteklog čina, pisci naposletku moraju priznati i to da je svest o recipijentu napisanog uvek, tu negde, prisutna tokom rada. Pošto delo nastane, „otkida“ se od svog tvorca i, na mnogo načina, prestaje da bude (samo) njegovo vlasništvo. Veza između čitaoca i knjige (a preko nje i pisca), taj čud(es)ni odnos, zapravo predstavlja, možda i suštinski, sastojak tajne postojanja, značenja, funkcije i prirode dela. Posebno je komplikovan u slučaju kada ličnost autora postane gotovo podjednako intrigantna, podstičući kod publike nadu u jednako pravo na svojatanje osobe iza, već prisvojenog, kolektivnog vlasništva u vidu knjige. Tada počinjemo da ga volimo ili mrzimo, obožavamo ili kudimo, pokušavamo da utičemo na dinamiku rada, sugerišemo, iščekujemo, kritikujemo, vršimo pritisak...Jer, stavljanjem potpisa na završeni rukopis, pisac se – otisnuvši knjigu u talase uzburkanog okeana glasova javnog mnjenja – u izvesnom smislu i velikoj meri, sam takođe pustio na pučinu. Od mišljenja i vrednovanja kojima bude dočekan, zavisi da li će potonuti ili pobedonosno doplivati na obalu velikana.
Čuveni Kingov roman nije običan, čak ni tek još jedan u nizu krvavih horora/psiho-trilera, budući da na razne načine odstupa od zadatih merila žanra. Jedan od važnijih razloga predstavlja odabir teme, koja tretira stvaralački čin, njegovo neposredno trajanje, posledice, (doduše, u ekstremnom obliku) famoznu, uvek nepredvidivu interakciju između pisca i čitaoca. I to ne bilo kakvog, nego „najvećeg obožavaoca“, koji je uz to prikriveni zločinac i psihopata! Može li zanimljivije od toga?

субота, 10. фебруар 2018.

Subota sa knjigom: „Moja genijalna prijateljica“

piše: Isidora Đolović

Odavno se književna (i ne samo ova) javnost nije toliko zainteresovala za neki roman, kao što je u proteklih par godina slučaj sa „Mojom genijalnom prijateljicom“ (Booka, 2016; original: L'amica geniale, 2011). Prvi deo Napuljske tetralogije predstavlja svojevrsni fenomen savremenog literarnog stvaralaštva – barem sudeći po količini prašine koja se oko njega podigla. Sve je tu upitno i izazovno: od zagonetnog identiteta pisca, preko, po ocenama jednog dela kritike, briljantnog stila, a prema drugima „preizvikanog ostvarenja“, do proglašavanja četvoroknjižja „modernim klasikom“ i savremenim pandanom najvećim svetskim romanima, posle dužeg vremena. Kada se sve sabere, knjigama autorke (?) pod pseudonimom Elena Ferante napravljena je fantastična reklama. Između ostalog, sama činjenica da je u vremenu medijskog sveprisustva, društvenih mreža, gotovo apsolutnog nadzora i eksponiranja privatnosti pojedinca, nekome uspelo da sve to zaobiđe, a ipak objavi internacionalni bestseler, dovoljna je da zaintrigira i podseti na slučajeve od pre nekoliko vekova, kada su mnogi stvaraoci na sličan način „proturali“ svoja pisana čeda pred publiku i (neblagonaklonu) javnost. Ne moram ni spominjati pomamu koja je nastala u gradskoj biblioteci, pa se „Prijateljica“ duže od godine teško može „uloviti“ na pozajmnom odeljenju. I dok se nedavno u prodaji uveliko našao treći deo (“Oni koji odlaze i oni koji ostaju”), podstaknuta ličnom radoznalošću i oprečnim utiscima koleginica, napokon sam se i sama upoznala sa famoznom knjigom. A lično iskustvo je, ipak, najpouzdaniji put do formiranja stava, kamoli njegovog iznošenja. Šta sam pronašla?

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...