(Anti) Reklame

 Isidora Đolović

Ponekad nas nasmeju, zainteresuju ili oduševe, ali, mnogo češće iznerviraju, izazovu "transfer blama" ili osećaj srama koji je nedostajao njihovom (obično odlično plaćenom) tvorcu. Kao da više nema kultnih, efektnih i inteligentnih poruka koje vrše svoj zadatak na pravi način. Kada prekinu film ili seriju, trajući toliko dugo da zaboravimo šta smo gledali, izgubimo svaku volju i unapred omrznemo proizvod koji nude. Agresivnost je oduvek pratila svaku reklamnu kampanju, drugačije ne bi ni moglo, ali, sve više potrošački-kupoprodajni-pohlepni motiv odnosi pobedu nad svakim smislom, razumom i poštovanjem onih kojima se spot obraća. Sve češće se posle nailaženja na takav video, bilbord ili sliku u novinama osetimo posramljeno, besno ili prosto zabezeknuto.

Glavobolja maturske večeri

Isidora Đolović

Reč matura potiče od latinskog "maturus", što označava zrelost. U počecima visokoškolskih ustanova, odnosila se na "ispit zrelosti", završno polaganje kojim se student/đak proglašava osposobljenim da nastavi koračati u svet odraslih i plivati u vodama odabrane profesije. Potom se značenje malo proširilo, pa je obuhvatilo i oproštajnu svečanost akademaca i gimnazijalaca/srednjoškolaca. Mic po mic, dok se školstvo granalo, fleksibilni pojam dobio je mnoge varijante. Počeo se obeležavati ne samo završetak srednje, već i osnovne škole- kao "Mala matura", a čak i deca u predškolskim ustanovama imaju nekakvu "Mini-mini maturu" (kada je moj brat, pre 15 godina, kretao u prvi razred, baš pod pomenutim nazivom im je priređen ispraćaj iz vrtića!). Matura je gotovo isključivo počela da označava svečanu žurku na kraju poslednjeg razreda, iako se novim sistemom vrednovanja učeničkog znanja onaj zastareli smisao pokušava vratiti na mesto prijemnog ispita. Ne mali doprinos pružili su američki tinejdžerski filmovi, u kojima je mesto maturantskog slavlja povlašćeno, pa nije ni čudo što se i kod nas, u kulturološkoj papazjaniji, našla i težnja da imamo "prom night" na srpski način. Kako izgleda?

Slučaj Anđelina : Hrabrost ili ludost?

Isidora Đolović

Jedna od vesti koje su u poslednjih par nedelja uzdrmale javnost, kako svetsku, tako i ovdašnju, neočekivan je i u najmanju ruku šokantan postupak holivudske glumice Anđeline Džoli. Odlukom da se podvrgne dvostrukoj mastektomiji (hirurškom odstranjivanju obe dojke), zvezda poznata po kontroverznom ponašanju u ranoj mladosti i radikalnom zaokretu u kasnijim godinama, izazvala je različite reakcije. Iz tih razloga, a znajući da kao javna ličnost ima odgovornost za svoja dela pred svetom koji ih pomno prati, ovu odluku je obrazložila opširnim pismom objavljenim u "NewYork Times"-u. S obzirom na to da Džolijeva nije obolela, već je procenjeno da je nosilac visokorizičnog gena, njen način da predupredi bolest koja je bila kobna po mnoge žene - pa i njenu majku Maršelin - razmatra se kao opravdan i trezven ili pak bezumni poduhvat iz loše obaveštenosti. Neminovno su se tu, barem na ovim prostorima, upleli osećanje ogorčenosti zbog filma "U zemlji krvi i meda", navika da se traži teorija zavere protiv nebeskog srpstva i proklinje truli Zapad "sa svojim bolesnim idejama", i slično. Kulminiralo je ovih dana, kroz neukusnu i krajnje uvredljivu naslovnicu bosanskog časopisa "Dani ", koja postavlja pitanje, citiram, "Šta je žena bez sisa?!" Problem nije ni izbliza jednostran i otvara nekoliko drugih. Dakle, da li je reč o herojskom ili suludom postupku i kako je dvostruki moral javnog mnjenja i ovoga puta došao do izražaja?

Cirkus, deo drugi

Isidora Đolović

Ja moram još malo. Šta da se radi, svi smo mi negde u duši "mazohisti". A i ja sam snob posebne vrste. Primera radi, pretprošlog leta sam, mimo običaja, ostala u Guči tokom Trube. Obično zbrišem čim krene vašar prostakluka i krkanluka. Te godine je mama slomila nogu i neko je morao ostati da pomaže babi oko "pansiona" (izdajemo sobe svake godine, pisala sam o tome davno). I tako sam ja, usred tog haosa neartikulisanih zvukova i šatorskih mirisa koji su dopirali iz varoši po celi bogovetni dan - na terasi čitala "Rat i Mir". A  sabah zorom, dok ne počnu pucati prangije i mamurni gosti ne ustanu, u kuhinji štrebala pedagošku psihologiju za ispit. Kad imaš "svoj mali svet i oko njega Kineski zid" neukus te sve manje tangira. Tako i sad - pišem, radim, za svoju dušu čitam glomazne "Forsajte", a kad moji uveče puste drugi čin putujućeg cirkusa, onako kritičko-analitički bacim i ja pogled. 

Ne želim da ispadnem maliciozna prema "Moje/Naše/Njihove (?) 3". Još samo ovo, i neću više, obećavam. Znala sam da me one "La La Land/ kućica slatkiša" kreacije na nešto asociraju, a onda mi je sinulo i na  šta- grozni blizanci iz "Alise"!

Čak se i rimuje: Tweedledum and Tweedledee -  Moje tri! Mada, bilo je i asocijacija na Leteće medvediće i Moćne rendžere.

Cirkus se nastavlja

Isidora Đolović

I sam odabir finalista "Prvog Glasa Srbije", pa ulazak navrat-nanos sklepane kompozicije u uži izbor i naposletku pobeda na "Beosong"-u bili su očigledna nameštaljka. E, pa, ako je kratak vremenski rok bio izgovor za onako očajnu pesmu, od domaćeg izbora do polufinalne večeri u Malmeu imali su bezmalo DVA MESECA fore da doteraju sve ono što im se zameralo: pesmu, kostime, nastup....

Pošto su moji ukućani sinoć zaseli pred televizor da isprate ovaj godišnji karavan dražesnog kiča, iz znatiželje odlučih da i ja bacim pogled na epilog. I nisam videla da je išta menjano na bolje. Pesma sama po sebi može da prođe u kontekstu takmičenja ovog tipa. Nevena i Mirna su je vokalno iznele na najbolji način, a ne znam da li se samo meni učinilo ili je Sarin udeo (u refrenima) smanjen? Imam utisak da je ona najmanje pevala, što je opet dobro i racionalno odlučeno, a svoje strofe je pristojnije nego ranije izvukla. Sa te strane, kažem, pesma bi mogla da prođe, pogotovo jer niko ne razume nebulozu od teksta. 

Kultne lepe fotografije: Liz Taylor & James Dean na setu filma "Giant"

Isidora Đolović

Spektakularni klasik "zlatnog doba Holivuda", film "Div" (Giant), snimljen je davne 1956. godine. Osim što je poznat kao poslednje ostvarenje večitog "buntovnika bez razloga" (koje mu je donelo posthumnu nominaciju za Oskara), ovaj teksaški ep u režiji Džordža Stivensa okupio je u svom središtu trio legendarnih glumaca. Elizabet Tejlor, Džejms Din i Rok Hadson maestralno su preneli na veliko platno dramatičnu sagu o tri generacije stočara, traganju za naftom, porodičnim problemima, napetim odnosima prouzrokovanim neostvarenim ljubavnim čežnjama, kontroverzama rasizma, tretiranja žena, klasnih podela i društvenih obrta prve decenije dvadesetog veka na ruralnom jugozapadu Sjedinjenih Država. Danas je sa razlogom svrstan u jedan od najblistavijih bisera kinematografije. 

Alisa još uvek stanuje ovde

Isidora Đolović

Pre par večeri, uživala sam u emisiji Ivana Ivanovića. To retko biva, jer nisam oduševljena humorom dotičnog, njegovim nedoslednim šlihtanjem svakom gostu - bila to Ceca, bio to Brajan Feri, kao i još mnogim stvarima. Uostalom, pokazalo se bar do sada, nije voditelj - barem u ovom slučaju - ono što čini emisiju dobrom. Nego gost. Uspešno izdanje Ivanović je do sada dobijao tek dovođenjem zaista zanimljivog, visprenog, inteligentnog i duhovitog gosta, koga kao po pravilu nije uspevao da isprati. Ako mi ne verujete, pogledajte emisiju sa Brankom Đurićem Đurom, ili onu sa Josipom Lisac, Conchom Buikom....Daleko od toga da ja osporavam uspeh pomenute emisije i njenog voditelja. Samo iznosim svoj skromni utisak.

Odakle pišemo?

Isidora Đolović

Lebdeći u međuprostoru, iščekujući upuštanje u postojanje, novostvorena duša beše obdarena - ili možda prokleta - sposobnošću da perom kreira i uništava. Njen vešti Pigmalion oblikovao je po sopstvenom nahođenju to uzbudljivo umeće, a istovremeno i zadatak, usmerivši je na put sa samog izvora reči. Te se reči povezuju u neobičnom plesu, nejasnog početka i bez kraja na vidiku, a one težine i snage koju jedino papir može podneti. Tajanstveni vajar vazdušastom, pa ipak sigurnom rukom dotače dušu i utisnu nalog: neka piše.

Pisan(i)je na zadati početak

Isidora Đolović

(Na Kreativnom pisanju, prošle godine kod prof. Mihajla Pantića, dobijali smo različite teme za svako predavanje. Oprobali smo se u pozorišnoj kritici, pisanju poezije, nacrtu književnog lika, konceptu proznog teksta ili drame, autopoetičkim esejima...Jedna od zanimljivijih tema, meni lično, bilo je pisanje kratke priče na nasumično izabranu prvu rečenicu, koju nam je prof. prethodno zadao. Ovo je moj, za tu priliku brzo napisan tekst- ništa posebno, ali nekako mi drag.)

Stradija lopovima veruje

Isidora Đolović

Incipit Comedia!

    
Prvo su nas istraumirali, isparanoisali (što i nije bilo teško, tome smo skloni) i naposletku iziritirali vestima o "aferi decenije, opasnosti godine"- prisustvu afla (ili ce ipak biti alfa?)-toksina u mleku. Ima-nema? Piti ili ne piti? 

  
Debatovalo se na sva zvona. Postala sam netolerantna na samu pojavu krave (čak i ljubicaste sa omota "Milke"), ja koja zaista volim zivotinje. Kao njihove lude srodnice sa Ostrva pre nekoliko godina, docekaše da se nadju u središtu dubokoumnih, ekonomsko-sociološko-psihološko-istorijskih rasprava na nacionalnom servisu. Zalud vapaji poljoprivrednika, koji su ionako izmučeni nikad gorim uslovima otkupa i proizvode isključivo zahvaljujući svojoj sizifovskoj volji. Trgovinski lanci takođe podivljali- mani zdravlje, kad je zarada dovedena u pitanje! I onda na scenu, naravno, stupiše naši rukovodioci, kao strip-junaci. Videvši da je vrag odneo šalu, počeli su da u svom patetično skrušenom stilu smiruju uspaničenu raju. Šta na kraju ispade od svega, nije mi jasno- mada, nisam se preterano ni trudila da razumem. 

Pravda za krave!

Radnička klasa odlazi u istoriju

Isidora Đolović 

Ima li smisla slaviti 1. maj (Praznik rada) u vremenu kada najveći deo stanovništva Srbije nema posao, ne razlikuje radni dan od neradnog, a sedmodnevna "privilegija odmora" (doduše, ove godine izuzetno spojena sa proslavom Uskrsa i Đurđevdana) im zvuči kao gruba šala i više nervira nego što raduje?