Zoranu u čast

   autor: Isidora Đolović

   "Reforme su uvek plivаnje uz vodu. Reforme su uvek sukobi sа mentаlitetom, nаsleđem, interesimа, entropijom i inercijom." (dr Zoran Đinđić)

   Kada se pre deset godina dogodio atentat na premijera, moja generacija je još bila u osnovnoj školi. Nismo znali mnogo toga, ali, nije bilo sumnje da se desila velika promena. Šamar u lice onoj petooktobarskoj. Obistinila se svevremenska teza da nikad ne znamo šta imamo, dok to ne izgubimo. Javila se sumnja u to da li je Srbija spremna da se izvuče ispod šinjela miloševićevske epohe, želi li istinski u Evropu i progres? I zbog čega onda sebi, još i  danas, postavlja kamenje spoticanja?

    Onda odrasteš, vidiš i shvatiš.  
   „To kod nas ne može da bude“, rekla bi Domanovićeva bezimena rulja. Što zatalasa mrtvo more, to treba istog trena ukloniti kao pretnju. U strahu od promena na bolje, predugo čuvani u mračnoj pećini i ubeđivani da boljeg života izvan nje nema, da to jesu oni i njihova suština, većinski deo naroda slepim otporom reaguje na svaki drugačiji podsticaj.

     Danas su tu krajnji ekstremi. Čak i u reklamama- čuveno "ili jesi ili nisi". Poslednji primer koji me istinski zaprepastio bio je manifest jednog sve popularnijeg pokreta:
http://www.ozonpress.net/blog/3767-dveri-tito. 

      A kako samo jezivo zvuči sada već legendarna izjava današnjeg predsednika:

http://www.youtube.com/watch?v=N2Z3G0D3x4E 

     Nametnuti negativni uzori i stereotipni modeli ponašanja primili su se u balkanskoj bašti korova. Umesto razgovora-svađe. Umesto razumevanja- isključivost.

     A ipak, Zoran Đinđić ostaje upamćen, iz više razloga. Nije obećavao nemoguće preko noći, bio je promena. Umesto kupljene titule magistra i diplome sumnjivog porekla, imao je autentično znanje i erudiciju. Umesto tromosti, dinamiku i hitru misao sa kojom su se izgovorene reči utrkivale. Nije podilazio narodu, niti ih uljuljkivao u zablude. Kritikovao je i budio, dobronamerno i dalekovido. Imao je san (analogija sa Martinom Luterom Kingom nije nimalo slučajna!) i hteo da ga podeli. Prekinuli su ga na tom putu tvorci košmara, baš oni koji se danas licemerno i po dužnosti pozivaju na njega. Oni koji su mojoj generaciji pružili rano detinjstvo pod sankcijama i u inflaciji, a kasnije i ubili svaku nadu da će nam odrastanje biti bolje. To je kod ne malog broja nas dovelo do veoma ranog osvešćenja i nezadovoljstva poretkom. Većinu je, nažalost, ovako pogubni uticaj sredine oblikovao u nešto drugo.

    Čini se da je postalo pravi trend sada priznavati Đinđića, diviti mu se, citirati ga. Trend za kojim neki posežu po potrebi, kada procene da je vreme za masku urbanih, progresivnih, tolerantnih. A gde su bili do sada? Podržavali sistem i nametnuti model koji je do atentata i doveo. Koji je, istina, odneo jedan ljudski život. Ali, ne i reč. Ne ideju.

• "Samo da se u našem narodu prelomi ono što nam je ostalo iz pustog turskog - da ne kažemo: "Ma lako ćemo", "Sutra ću", "Oni su protiv nas", "To je svetska zavera"… to su sve gluposti!"
•  "U svakoj zemlji ima korova, samo se u Srbiji korov zaliva."
•  "Reforme nikada nisu popularne ako treba da budu uspešne jer uvek mnogo koštaju. Da biste bili popularni, morate da preuzmete rizik nepopularnosti."
•  "Morаmo kаo nаrod dа odrаstemo i kаo ljudi dа prihvаtimo cenu tog odrаstаnjа."

•  "Moto koji me vuče nаpred je: nikаdа se ne predаj. Ako kreneš u preticаnje, dodаj gаs. Rаdi ono što smаtrаš dа je isprаvno, ne ono što će većinа dа podrži."

   

    Zato se, na dan velike nepravde i jedne od mnogobrojnih grešaka Srbije, podsetimo reči ovog čoveka. Za promenu, poslušajmo ih pažljivo. Neka do nas dopru. I budimo ona subverzivna sila, koliko god sve beznadežno i nepopravljivo delovalo, koja će barem pokušati da nastavi dalje. Budimo promena.

Kome treba Osmi mart?

*Šta (vam) danas znači ovaj praznik?

*Shvatate li ga ozbiljno? 

*I koliko je postignuto za promenu statusa žene...ali, stvarno?

http://www.dailymotion.com/video/x2j3j7_tears-for-fears-woman-in-chains-199_music#.UaNfVdhmO_Y 

  autor: Isidora Đolović

   Pri pokretanju ovakvih tema, uvek mi prvo pada na pamet scena iz Ćopićevog romana "Osma ofanziva". Pepo Bandić sramežljivo i sve krijući nosi supruzi cveće, jer tako mu nalažu uprava preduzeća i novi društveni poredak, pa u gospodu preobraćeni drugovi moraju da usvoje (da ne kažemo papučarske) obrasce ponašanja koji im do tada, na selu, nisu bili baš svojstveni.

  Onda se setim svog odrastanja, neveštom detinjom rukom išaranih čestitki, koje su uz pesmice o mami "najlepšoj i najvrednijoj na svetu" obeležile ovaj dan u predškolskom. Pa onda kupovine kičerastih saksija, bombonjera i cveća za nastavnice u školi, čak i one koje nismo voleli, kod kojih smo imali dvojke i kojima ni rođeni muževi verovatno nisu rado poklanjali bilo šta. Ali, takav je bio red. I setim se da bi moja majka toga dana dolazila sa posla ruku punih buketa i sitnih znakova pažnje, jer, firma bi redovno organizovala svečani ručak i uz to priložila zaposlenim damama koverat sa novčanim bonusom za njihov praznik. Priznajte, danas ovo zvuči smešno i tužno je što je tako.

    Menjaju se vremena, menjaju i praznici. Bledi svest o njihovom  značenju i značaju. Ako već nisu potpuno zaboravljeni, opstaju tek forme radi i predstavljaju paradoksalnu pojavu u godinama apsolutnog kršenja prava koja su slavili i za koja su se zalagali.

BeoCrnjak

    autor: Isidora Đolović

   U jeku afere sa mlekom, političkih prepucavanja, kolebanja proleća da se konačno izmigolji iz tiranskih kandži već posustale zime i omogući nam duže boravke napolju (pa samim tim i lakše bekstvo od medijskih zvrčki), ispraćena je još jedna pevačka fešta. RTS je (kao, uostalom, svake godine?!) pompezno najavljivao povratak "Beosonga" na velika vrata, naročito od kada se princip biranja pesme jednog kompozitora pokazao besmislenim i neuspešnim (ne zato što nam ih manjka, naprotiv, već jer su i tu u prvom planu pogrešni). Navijalo se da ove godine konačno primat uzme regularno i pravično biranje iz grupe, ponovo brižljivo izdvojenih, kvalitetnih numera koje bi vratile izboru i našoj muzici stari sjaj šlager-festivala i doba kada smo bili treća najjača scena u Evropi. Međutim, od samog početka se videlo da tu nešto ne štima- od svođenja liste na konačnih 15 pesama, propraćenog sukobima, nezadovoljstvom i neslaganjem u nadležnoj komisiji, preko sumnjivih okolnosti u toku samih priprema, pa do nastupa Marije Šerifović i jasne parole na njenoj majici.

     Odavno se zna da "Eurosong (Evrovizija)" nije nikakvo prestižno takmičenje, niti smotra budućih hitova, velikih zvezda i melodija za sva vremena. Pokretni cirkus za uveseljavanje trećeg staleža diljem Evrope, nešto poput savremenih "hleba i igara" sa puno šljokica i dražesnog kiča namenjenog umornoj radničkoj klasi, opstao je i izrastao u ozbiljnu komercijalnu mašineriju. Ako se s vremena na vreme i čuje nešto zaista vredno, ako na Evroviziji zablista talentovani superstar u najavi (a bilo je i takvih slučajeva) , to su retki izuzeci. Većinom je u pitanju šareni, razđipani i bučni točak koji se prokotrlja i zaboravi čim, pesnički rečeno, njegove tragove upije prašina druma. Pobedu diktiraju različiti faktori, pri čemu je onaj muzički uglavnom najmanje bitan. Lobira se na veliko i kome to još uvek nije jasno i ubuduće će suviše ozbiljno shvatati ovo takmičenje.