Zoranu u čast

Isidora Đolović

"Reforme su uvek plivаnje uz vodu. Reforme su uvek sukobi sа mentаlitetom, nаsleđem, interesimа, entropijom i inercijom." (dr Zoran Đinđić)

Kada se pre deset godina dogodio atentat na premijera, moja generacija je još bila u osnovnoj školi. Nismo znali mnogo toga, ali, nije bilo sumnje da se desila velika promena. Šamar u lice onoj petooktobarskoj. Obistinila se svevremenska teza da nikad ne znamo šta imamo, dok to ne izgubimo. Javila se sumnja u to da li je Srbija spremna da se izvuče ispod šinjela miloševićevske epohe, želi li istinski u Evropu i progres? I zbog čega onda sebi, još i  danas, postavlja kamenje spoticanja?

Kome treba Osmi mart?

*Šta (vam) danas znači ovaj praznik?

*Shvatate li ga ozbiljno? 

*I koliko je postignuto za promenu statusa žene...ali, stvarno?

Isidora Đolović

Pri pokretanju ovakvih tema, uvek mi prvo pada na pamet scena iz Ćopićevog romana "Osma ofanziva". Pepo Bandić sramežljivo i sve krijući nosi supruzi cveće, jer tako mu nalažu uprava preduzeća i novi društveni poredak, pa u gospodu preobraćeni drugovi moraju da usvoje (da ne kažemo papučarske) obrasce ponašanja koji im do tada, na selu, nisu bili baš svojstveni.

   
Onda se setim svog odrastanja, neveštom detinjom rukom išaranih čestitki, koje su uz pesmice o mami "najlepšoj i najvrednijoj na svetu" obeležile ovaj dan u predškolskom. Pa onda kupovine kičerastih saksija, bombonjera i cveća za nastavnice u školi, čak i one koje nismo voleli, kod kojih smo imali dvojke i kojima ni rođeni muževi verovatno nisu rado poklanjali bilo šta. Ali, takav je bio red. I setim se da bi moja majka toga dana dolazila sa posla ruku punih buketa i sitnih znakova pažnje, jer, firma bi redovno organizovala svečani ručak i uz to priložila zaposlenim damama koverat sa novčanim bonusom za njihov praznik. Priznajte, danas ovo zvuči smešno i tužno je što je tako.

    
Menjaju se vremena, menjaju i praznici. Bledi svest o njihovom  značenju i značaju. Ako već nisu potpuno zaboravljeni, opstaju tek forme radi i predstavljaju paradoksalnu pojavu u godinama apsolutnog kršenja prava koja su slavili i za koja su se zalagali.

BeoCrnjak

Isidora Đolović

U jeku afere sa mlekom, političkih prepucavanja, kolebanja proleća da se konačno izmigolji iz tiranskih kandži već posustale zime i omogući nam duže boravke napolju (pa samim tim i lakše bekstvo od medijskih zvrčki), ispraćena je još jedna pevačka fešta. RTS je (kao, uostalom, svake godine?!) pompezno najavljivao povratak "Beosonga" na velika vrata, naročito od kada se princip biranja pesme jednog kompozitora pokazao besmislenim i neuspešnim (ne zato što nam ih manjka, naprotiv, već jer su i tu u prvom planu pogrešni). Navijalo se da ove godine konačno primat uzme regularno i pravično biranje iz grupe, ponovo brižljivo izdvojenih, kvalitetnih numera koje bi vratile izboru i našoj muzici stari sjaj šlager-festivala i doba kada smo bili treća najjača scena u Evropi. Međutim, od samog početka se videlo da tu nešto ne štima- od svođenja liste na konačnih 15 pesama, propraćenog sukobima, nezadovoljstvom i neslaganjem u nadležnoj komisiji, preko sumnjivih okolnosti u toku samih priprema, pa do nastupa Marije Šerifović i jasne parole na njenoj majici.