Praznični duh

 autor: Isidora Đolović    


      Osećate li novogodišnju euforiju?

     Ako nešto kriza nije uspela da naruši i odnese, to je radost praznika. Okitila sam jelku, malo učim, malo gledam filmove u tom fazonu... valjda je to klinačko oduševljenje nešto što me nikada neće napustiti. Izuzimajući užasne petarde, baš sve me sada raduje i stvara neku toplinu u srcu. Slavimo sada mnogo skromnije i u skladu sa mogućnostima, ali, to ne umanjuje gore pomenuto iščekivanje ponoći i optimizam koji bar samo na taj jedan trenutak moramo osetiti, kao pogon za dalje kretanje kroz neizvesnu budućnost.

      Doček je sve bliže, za svega nekoliko sati ulazimo u 2013. Običaj je da se rezimira protekla, a napravi "nacrt" za narednu godinu. Što se famozne 2012. tiče, nastavlja se moja teza o bezličnom, dekadentnom vremenu u kome živimo. Ništa posebno nije se izdvojilo da opovrgne ovo moje vidjenje, kao ni u prethodnim, onim od cifre 2000-pa nadalje. Velika očekivanja, a traljavi rezultati. U državi nikad gora kriza, katastrofa na izborima, povratak u devedesete. u svakom smislu. Malodušnost, obeshrabrenost i usled svega toga rastuća otudjenost ljudi, povlačenje u sebe. Bizarni vremeplov nas je vratio u Slobino vreme. Političari prave cirkus, korupcija svuda pruža krake, kultura u zapećku, a ljudi suviše ispijeni lošim životnim standardom da bi reagovali. U svetu- još sukoba, još glupavih hitova što se zaborave posle mesec dana, još neuspelih rimejk-filmskih ostvarenja, još pompeznih najava svega i svačega, a naposletku "mrka kapa". Tehnološki napredak i apsolutna dominacija elektronskih medija, a nikad veća pasivnost, uskogrudost i ograničenost ljudi. Sve manje duše i duhovnosti. Sa praznim džepovima, prepuštanje praznoj glavi. 

   Ali, bilo je i pozitivnih stvari, naravno. Feliksov skok za istoriju. Barak Obama ponovo dobio izbore. Olimpijada u Londonu. Divni, talentovani, hrabri i plemeniti pojedinci iz naše svakodnevnice, koji velikim srcem i herojskim podvizima uvek iznova oživljavaju i održavaju nadu. Na kraju krajeva, preživesmo famozni "smak sveta". Nek je sve ostalo negativno, ali, nade ima, negde ispod toga. I verujem da  pretpraznična magija jeste u pojačanoj veri da može bolje, da svet zaslužuje drugu šansu, da je moć promene neuništiva i sveprisutna. Nije stvar samo u svetlucanju lampiona i ukrasa koji na par nedelja zasene sivilo realnosti. Nešto je "u vazduhu" ovakvih dana, što vraća u detinjstvo, u doba neiskvarenosti, sanjarenja i iskrene vere u to da ništa nije nemoguće ako to jako želiš. Znaju to Amerikanci, pa je za njih Božić pretvoren ne samo u vrhunski komercijalnji potencijal, nego i istinsku čaroliju.

   Jedina želja za svet u narednoj godini je da nam ne bude gore nego što jeste, da se opametimo i pokrenemo sa mrtve tačke. Ne može ni doba opadanja vrednosti večno da traje, a ako nas već smak nije hteo, red bi bio da vidimo preokret na bolje. Opametimo se, dakle! Pružimo otpor zaglupljivanju i ne prepuštajmo se apatiji. Svaki čovek je mala, ali značajna  promena u svetu.

  Želim nam svima dobro zdravlje, zdrav razum i jaku volju!

Smak sveta za pet dana...a vi kako `te?

     autor: Isidora Đolović

    Napolju rekordni mrazevi- snega, leda i magle koliko hoćeš. Za to vreme, nadležni ministar učestvuje u krkenzi-maratonu na ružičastoj televiziji, sa svojom primadonom. Ko mari za zaledjene nesrećnike u Vojvodini, sve dok njih greju ljuta rakijica, umilni zvuci narodnog melosa...i naravno ljubav. Dodajmo tome apokaliptične najave plus veoma neumesno odbrojavanje do Sudnjega dana na "Prvoj"  i potvrda sveopšteg cirkusa je tu.

    Sarajlije se baš ovih dana bore protiv turbo-šunda zabranom da kafanske pevaljke gostuju i nastupaju na sceni Doma mladih. Ovdašnje patriote su se žestoko uvredile, shvativši to kao napad na srpski nacionalni identitet, mada ne znam otkad ga to reprezentuju Milena Ćeranić, Nemanja Stevanović, Aca Lukas i braća Matići. Mislim da bi ovu inicijativu trebalo ne samo pozdraviti, već pod hitno proširiti i primeniti na Srbiju. Ne razumem ko može da negativno reaguje. Pa, zar bi bio red da npr. u Domu omladine ili SKC-u (daleko bilo, na Kolarcu!) nastupaju Cece, Jece, Baklavice i slični? Sarajevski dom mladih je u bivšoj Jugi bio pozornica za niz muzičkih legendi, a njihova scena je bila veoma jaka i kvalitetna (Indexi, Dugme, Jadranka Stojaković, Vajta, Pro Arte, Ambasadori, kasnije Vatreni poljubac, Zabranjeno pušenje i New primitives generalno, Bolero, Crvena jabuka...), zašto bi sada skrnavili uspomene koje to mesto simbolizuje i pride promovisali narodnjačku pošast? Svi u regionu treba da se BORIMO ZA KULTURU, duhovnost i napredak, a ne da političari i pevaljke besramno paradiraju i kroje nam sudbine, udarajući po džepu i mozgu obeshrabrenu naciju. Dosta je bilo!

    S druge strane, o pravom ataku na naše kulturno blago i identitet osim "Politike" gotovo da niko nije čestito izvestio, verovatno jer nije u skladu sa principom izvrtanja informacija. Na naučnom skupu, hrvatski istoričari jezika utvrdili su da Miroslavljevo jevandjelje, najlepši i najstariji spomenik srpske kulture i pismenosti- nije srpski! Citiram, ovi "eminentni stručnjaci" izveli su zaključak da se radi o "djelu pisanom hrvatskom ćirilicom i staroslavenskim jezikom hrvatske redakcije”. Tu nije kraj- kao odgovor na ovaj članak, zagrebački "Jutarnji list" piše o našoj zabludi: ne svojataju oni "neku tamo srpsku ćirilicu", nego je reč o "bosančici" kojom su se služili još franjevci u Dalmaciji. Važi. Posle pokušaja preotimanja Tesle, Andrića, Desnice, dubrovačke knjizevnosti, do privatizovanja ovdašnjih firmi i preuzimanja nekih od najprepoznatljivijih domaćih brendova, a setimo se i prepravljanja Ujevićevog stiha na ijekavicu i potpunog unišavanja metrike...dokle ide paranoja, upakovana sa kompleksima i željom da se nakalemi istorija? Sledeće otkriće će verovatno biti da Srbi kao narod uopšte ne postoje, nego smo Hrvati pravoslavne vere i lošeg odgoja...ne? Bez ikakve namere da širim mržnju, smatram da MORAMO pod hitno reagovati i bojkotovati ovakve bezobrazne pokušaje da se satre i ovo malo što nam je ostalo, a što ne znamo ceniti i čuvati. 

 

...a jel ono beše mi na Belom dvoru odlikujemo Cecu?!? Jel mi branimo i masovno gledamo "Sulejmana", seriju protiv koje se i sami Turci bune i koje se odriču?!? Toliko o časti i ponosu. Dokle god se patriotizam poistovećuje sa nacionalizmom, ekstremnoscu i agresivnošću, ništa od nas.   

Oda apsurdu

autor: Isidora Đolović

 

      Ceca Ražnatović je proglašena za ličnost godine, a prijem i dodela nagrada organizovani su na Belom dvoru. Ovo nije vic (mada tako zvuči), već vest koju ste mogli pročitati u gotovo svim novinama ili na Internet portalima proteklog vikenda. Za čudo, najviše kritika upućeno je na račun Severine Vučković i njene tom prilikom odabrane odevne kombinacije. Na stranu to što je zaista reč o neprikladnoj „toaleti“- šta se drugo očekivalo od sudelovanja u jednoj tipično estradno-grandioznoj prilici? Može se reći da je „Seve nacionale“ nimalo neinteligentno procenila da takvom okruženju i (ne)zgodi najbolje priliči cirkuzantsko-groteskna „odora“. Mnogo alarmantnija je činjenica da se kao prostor za takvo dešavanje ustupa nekadašnja vladarska, potom i predsednička rezidencija. Zamislite kada bi, npr. u Versaju bio organizovan izbor za starletu godine? Ako je Severina uvredila srpsku tradiciju, istoriju, dress code i narodni moral, o čemu bruje komentatori na forumima, nije li za Srbiju jednaka uvreda odavanje priznanja mafijaškoj udovici, nedavno oslobođenoj iz kućnog zatvora, kreštećem glasu, problematičnoj pojavi i delanju, koji predugo truju i pokopavaju tu istu srpsku kulturu, moral, tradiciju? Osobi koja sa papira čita „Oče naš“, „celiva mošti svetog Save u Trnovu“, a nacija je i dalje veliča kao svoju „majku, sveticu, kraljicu, boginju“, pristajući da i dalje bude materijal za ispiranje mozga i zaglupljivanje. Ako je do sada i bilo sumnje u to da posedujemo sklonost ka stvaranju kulta po svakom kriterijumu nepodobnih ličnosti, potpuno je otklonjena.

"Gdje da krenes u ovo strasno doba..."

"...nemas gdje!"

"....sama, u tom haljetku cirkuske jahacice..."

    Iskežena lica naših „prestolonaslednika“ blagotelećih pogleda, dok srdačno grle pevaljke i poziraju sa plastičnim krimi-divama pokazuju svu bedu i krah današnje Srbijice. Kakvu poruku šalju? Da se za istinske zasluge društvu ne dobija ni osvrt, ali se prestupništvo, besramnost, neukost i  nekultivisanost zato izdašno nagrađuju  praćenjem i forsiranjem u svim medijima. Da sada svaki šljam ima pristup vladarskom zdanju, a naš nemušti „princ“, budući i sam svojevrsna karikaturalna pojava, pronašao je adekvatno društvo u srpskom „džet setu“. Podsmevanje narodu u lice nastavlja se, a još žalosnije biva kada živalj počne da opravdava svoju  ljubljenu  „primadonu“, kojoj bi umesto simbolično bele toalete bolje pristajao prugasti dezen i bukagija sa kuglom. O stanju u zemlji postaje izlišno govoriti. Preostaje jedino smeh...očajnika!

   Mislim da smo zreli za apokalipsu.