Isidora Đolović
Burno
je odjeknula vest o sramotnoj haškoj odluci da se hrvatski ratni zločinci
oslobode i time još jednom operu ruke od neosporne krivice, da se nastavi
žmuriti na jedno oko i da se oštrom polarizacijom koja insistira na
jednostranoj verziji priče postavi još koji kamen spoticanja na putu
eventualnog pomirenja ili bar čovečnog raščišćavanja računa starih dve
decenije. Sve je teže uopšte razmišljati o normalnoj komunikaciji i
nastavljanju ka nekoj smislenoj budućnosti, kada konstantno iskrsavaju ovakvi
dokazi da demoni prošlosti ne miruju i da je moderna demokratija sa svojim
konceptom opšteg svetskog bratstva jedna šarena laža, providna maska koju ni
mala deca više ne uzimaju za ozbiljno. Dokle god postoje ovakve reakcije na još
nelogičnije i nepravednije postupke, nema ni govora o nekoj iskrenoj težnji da
se problemi premoste. Ako smo se nadali čarobnom štapiću koji sve preko noći
rešava, naravno da smo razočarani. Istorija je sve one koji žele da se potrude
i sa njome upoznaju naučila da koreni konflikta leže mnogo dublje nego što se
čini, pa ipak uvek iznova zaprepašćuje suočavanje sa posledicama tih davno
započetih sukoba, koje čak ni nakon prevelikih žrtava i preskupo plaćene
lekcije nisu ništa manje teške i učestale.
