понедељак, 19. новембар 2012.

Nevinost bez zaštite (o krivosuđu i još koječemu)

Isidora Đolović

Burno je odjeknula vest o sramotnoj haškoj odluci da se hrvatski ratni zločinci oslobode i time još jednom operu ruke od neosporne krivice, da se nastavi žmuriti na jedno oko i da se oštrom polarizacijom koja insistira na jednostranoj verziji priče postavi još koji kamen spoticanja na putu eventualnog pomirenja ili bar čovečnog raščišćavanja računa starih dve decenije. Sve je teže uopšte razmišljati o normalnoj komunikaciji i nastavljanju ka nekoj smislenoj budućnosti, kada konstantno iskrsavaju ovakvi dokazi da demoni prošlosti ne miruju i da je moderna demokratija sa svojim konceptom opšteg svetskog bratstva jedna šarena laža, providna maska koju ni mala deca više ne uzimaju za ozbiljno. Dokle god postoje ovakve reakcije na još nelogičnije i nepravednije postupke, nema ni govora o nekoj iskrenoj težnji da se problemi premoste. Ako smo se nadali čarobnom štapiću koji sve preko noći rešava, naravno da smo razočarani. Istorija je sve one koji žele da se potrude i sa njome upoznaju naučila da koreni konflikta leže mnogo dublje nego što se čini, pa ipak uvek iznova zaprepašćuje suočavanje sa posledicama tih davno započetih sukoba, koje čak ni nakon prevelikih žrtava i preskupo plaćene lekcije nisu ništa manje teške i učestale.