Al ipak uvek grane sunce!

Umrla je Vitni Hjuston. Kako i zašto, nije ni bitno. Polemike su neukusne na kraju. Nešto drugo uznemiruje: nestaju svi simboli lepše prošlosti, urušavaju se poslednji temelji i tonemo u neki neizdiferencirani, brzopleti svet neizvesnosti.

          
Lepota je, zaista, osuđena na prokletstvo, od ekstremnog do nekog blažeg vida ispaštanja- što se izdvojila iz močvare, što zasenjuje svetski vašar taštine, bez cirkona, lampiona i prst-debelog taloga. Što sobom zrači.

Isidora Đolović

Ako je zima, nije lav?!?

Isidora Đolović

Beograd je grad u kome i pljusak izazove raspad sistema, što je već odavno poznato. Padne sneg i to, zamislite, u februaru - potpuno nečuveno! Naravno, odmah se proglašava vanredno stanje, kao da se radi o Sibiru - a ne glavnom gradu, kao da taj isti glavni grad nikad do sada nije video snega na svojim ulicama, pa smo mnogo šokirani i zatečeni. Babe  i dede su nam se po planinama i šumama kroz metarski sneg probijale do škole ili radnog mesta, nemali broj dece u Srbiji i dalje to radi, a nas je asfalt doooooooobro razmazio. Pamtimo li hladnije zime, sa ovakvim, pravim snegom kao obaveznim, ili nam je poremecaj godišnjih doba malo pomutio glavice? Teško narodu očistiti sneg, poskidati ledenice tako da ne predstavljaju opasnost po život prolaznika, nema uslova da se pojača grejanje na žestokom  minusu, ali, zato se koristi svaka prilika da se odmara, ni sami ne znamo od čega. Tako će se državni praznik lenstvovati dva dana, plus petak, plus vikend....milina za stanovnike Dembelije.

Sve.Je.Dno

Bolje je ne osvrtati se. Ako to učinim, možda ću morati da se vratim, a to sada zaista ne bi imalo smisla. Pala je noć i spustila se magla, utihnuli su koraci i ispisana stranica. Nazad, to bi značilo kukavičluk i odalo svu neodlučnost zaglušenu dubokim udisanjem oštrog vazduha, grčevitim stiskanjem pesnica u džepovima. Nije to inat. „Nazad“ više ne postoji. Tu je samo ovaj zagušljivi autobus sa tri planinarski izazovna stepenika, sa pohabanim presvlakama na tvrdim sedištima i pretpotopskim zavesama što mlitavo padaju.

        
Šofer iznurenog izgleda, sa sivim podočnjacima i vonjem danima neokupanog čoveka pita za pravac. Glas mu se gubi u nanosu iritirajuće muzike sa tranzistora. Samo on je preda mnom, i to pitanje, i široki autoput i ova glupa, ledena noć.

          
Nije teško otići, teško je odlučiti se. Razumem Orfeja. Treba biti mnogo posvećen da bi rizikovao propast zarad još jednog trenutog utiskivanja u sećanje prizora što iščezava ispred očiju-odmetnika. Bezvoljan da bi sve pustio. Nije teško započeti, teško je okončati.

          
Umorni vozač ponavlja pitanje, putnici već gunđaju.      
         
Bilo kuda, majstore! Zar nije svejedno?!? Kupujem kartu, tražim svoj broj sedišta. Dok promiču kilometri, kroz zamagljeno staklo brojim zvezde padalice.

Isidora Đolović