Igrala se deca…revolucije

http://www.youtube.com/watch?v=hVsdAGQF_e8

autor: Isidora Đolović, Filološki fakultet


     Sa debelim zakašnjenjem, ali osetnim posledicama u vidu ne malog zaostatka i blok nastave vikendom u cilju nadoknade, te nenormalno i nerealno skraćenih rokova za izradu seminarskih radova, a u jeku novih domskih raspodela i selidbi, osvrnimo se na dogadjaj od sredine oktobra - famoznu, zamalo lančanu, BLOKADU.

       Prvobitna zamisao i poenta protesta, sa blokiranjem fakultetskih učionica i sala kao radikalnim korakom nezadovoljnih akademaca, bila je dugo zakuvavana pobuna protiv visokih školarina, nemogućstva da svi sa ostvarenih 48 bodova predju na budžet i nepostojanja dotadašnjeg produženog apsolventskog roka. I to je bilo sasvim u redu. Da se teško živi, to svi osećamo, da je teško uciti, zna većina - a još kada ti za trud i satiranje traže da im pride platiš, npr. jednu od 5 izdatih diploma u godini (jer nam je prolaznost nikad gora), e, onda više ne govorimo o nerazumevanju - to se već zove bezobrazluk. I to je fakat.

      Ali, ništa od zahteva plenuma dekanatu isprva nije podneto! Umesto toga, vodje pobune, sa (najpre simpatičnim, onda  pozerski dosadnim, naposletku sumnjivim) crvenim trakicama oko ruku iskoristili su, čast izuzecima, protest za ličnu promociju i bukanje. Trazili su 10 ispitnih rokova, manje od 50 % potrebnog znanja za prelaznu ocenu i slične gluposti, kao da je u pitanju večernja školica. Najveći neradnici, koji se na predavanjima i ne pojavljuju, koji studiraju desetak godina i džabalebare, traže - ej, molim te!- nekakva prava. U zemlji Dembeliji, sve je moguće.

       Posle niza sastanaka plenuma i većanja, činilo se da je podignuto „mnogo buke ni oko čega“- protest je krajnje amaterski, neorganizovano, nepovezano lišio čitavu stvar smisla. Nije više bilo ni smesno, a pominjanjem podrške malinara dobili smo savršenu grotesku! Akademsku? Nažalost. Digli se dokoličari koji ne znaju ni da pismeno sroče svoje zahteve. Odavno nisam čula više promašenih padeža, akcenata rodnog kraja i nebuloznih rečenicnih konstrukcija nego ovde - od studenata fakulteta i to ni manje, ni više - nego FILOLOŠKOG. A onda se neko čudi što u dekanatu odbaciše zahteve kao „nerealne i nepismene“.

        Revolucionarni duh protesta se tako već prvih dana razvejao negde usput, u buci pogrešnih buntovnika, možda s razlogom, ali bez umeća da saberu i oduzmu sve, pa lepo, argumentovano i smisleno udju u borbu protiv sistema. Onda bi ih svi podržali, potpisujem! Ovako, jedva je skupljeno pola Sale heroja, a cirkus tog prvog dana poslužio je za sprdnju u sutrašnjim novinama.

      Medjutim!

        Već  sutradan ujutru, prevrnutim stolicama i klupama zakrčeni su hodnici i prolazi ka katedrama. Kako je smešno izgledao Filološki tih dana i kakva je to bila struktura ljudi, opet kazem uz čast izuzecima. Osetila sam se kao u crtanom filmu. Da, crtanom, jer je ovo bilo suviše glupo čak i za  nekakvu ekranizaciju Mir Jam ili čega već - jedino su se deca ovde rešila igrati revolucije, glumatati bez svesti o tome da svima nama čine medvedju uslugu jer zahtevi neće biti uvaženi, a gubimo isuviše vremena i časova.

       „Zgrada je pod upravom studenata!“ Flajeri i manifesti svuda izlepljeni. Kutija za donacije blokadnom fondu, peticije, blokadni bioskop, klopa, piće, “revolucionarna“ muzika sa zvučnika. Dobro jutro, Vijetname! Još uvek smo u blokadi. Provod za džabe šaćici ljudi, pod maskom „pravedne socijalne borbe“.  Ubrzo je i Filozofski, još izrazitije, uključen u blokadu. Kod njih je sve i trajalo duže i imalo grublji, opasniji kontekst.

         Sve je sa danima koji su prolazili poprimalo sve ružnije i ličnije razmere. Situacija se zatezala do pucanja i čekalo se ko će prvi da popusti. Dok je druga pobunjena polovina, studentski parlament, ulicama protestovala do Ministarstva, naši su se zabarikidirali u zgradi i sprovodili svoj cirkus. Zalazeći u politiku, atmosferu su činili izrazito neprijatnom. Bilo je bahatog ponašanja, pokušaja vrbovanja kolega, svadjanja sa profesorima, izbacivanja napolje iz kabineta. Profesori i uprava, sa svoje strane, održavali su privid da nastave ipak ima, iako to očigledno nije bilo ni istina, ni izvodljivo! A sve to iz nemogućnosti da priznaju kako je Fakultet potpuno izgubio kontrolu nad situacijom i kako ne mogu apsolutno ništa da preduzmu protiv štrajkaca. A mi ostali nikako nismo znali na čemu smo.  Dokoličare je bolelo uvce, oni ne bi dolazili ni da nema štrajka. Jadno mi je bilo da se krijem po kabinetima, jadno da se večiti studenti istresaju, jer ja itekako ZNAM šta sve ne valja na ovom fakultetu, ali ja polazim od sebe kada nešto menjam. A da ima svrhe, prva bih podržala!

        Bilo mi je možda najviše žao brucoša, uleteli su u potpuno konfuznu situaciju - zamislite, tek što upišete faks, nabasate na ovako nešto. Polovina vam govori jedno, druga polovina drugo. Politika i sumnjivo ideološko zaledje. Koketiranje sa marksizmom i istovremeno ogradjivanje od njega. Spavanje na faksu, vodje protesta koje nisu sa Filološkog niti ih je iko pre ili posle tu vidjao, alternativna predavanja, blokadni festival, štab u Sali 34, ruglo, skinheadsi, baklje, napadi. Polako su se neki od bundžija, kao ili stvarno razočarani, povlačili i vraćali podvijenog repa na tajna predavanja. Neki su pod maskom „pokajnika“ pokušavali i dalje da proguraju neku govoranciju u cilju promovisanja plenuma. Ali, dok se na susednom Filozofskom stvar zaoštravala, ovde je malo-pomalo jenjavalo. Neko vreme smo se krili i zavlačili po podrumima, zbornicama i čitaonicama kao prvi hrišćani u katakombama, kako bi slušali predavanja, što je itekako pružalo poruku da je fakultet položio oružje i povukao se pred bukačima - ali, bar ih nismo primećivali. I posle dve nedelje, štrajk je prekinut. Ni „blokadna kuharica“ nije pomogla.

       Pomaže samo rad. Većina ljudi koje sam vidjala na barikadama, očekivano, ne ide na faks. Nastavili su po svome. Drugi se osećaju izmanipulisano i razočarano; treći još uvek galame o anarhiji i socijalnoj pravdi, a zapravo su mamini i tatini buržujčići kojima taj budžet ne bi ni značio, a ne bi ga ni zaslužili. Žalosno je što se pravi oštećeni nisu podigli, ali, oni su suviše obeshrabreni i potišteni da bi se upuštali u takvu neizvesnu bitku. Još se Dostojevski pitao šta se desava kada potencijalno opasne ideje dospeju u glave pogrešnih ljudi, mediokriteta i ekstrema u negativnom smislu. Većina revolucija, makar i sitnih- tek u pokušaju- iznova i iznova daje velikom Fjodoru (a i nama) odgovor.