Nepopravljivo sam detinjasta i mnogo volim Novu godinu i Božić, volim tu prazničnu euforiju koja sve zahvata tih dana, volim to što na neki način postoji privid da je sve u redu, da je život malo manje težak, a ljudi malo manje loši. U Beogradu su već početkom decembra ukrašene ulice, počele su pretpraznične rasprodaje i sniženja-inače, vrlo neprijatni dogadjaji, zbog čerupanja i otimanja lešinarki koje sebe vole da zovu "kupoholičarkama" oko nekog komada krpe. Počele su i pojačane akcije lopova (sećate se filma "Sam u kući"?), koji angazovanije džepare po ulicama. Na moju sreću, uzeli su mi "samo" dokumenta, a i da su se dočepali novcanika ne bi se ovajdili, pošto sam siromašni student iz unutrašnjosti... Pao je i sneg, što me posebno raduje, jer mi nekako Nova godina nije to što treba da bude bez snega, bez pravog ambijenta. Prema tzv. "Srpskoj novoj godini" nemam nikakav odnos i nikada je nisam obeležavala, pošto se radi samo o razlici u starom kalendaru i njen se značaj preuveličava.
Čudno se osećam i na momente nemam ni utisak da je prošla još jedna godina. Valjda što smo stariji ne vidimo više rodjendane i Nove godine kao nešto prelomno i veliko, ali, radujemo im se kao lepoj uspomeni i navici iz detinjstva. Simbolično, Nova godina je lep povod da se donesu neke odluke i zacrtaju ciljevi, što ne znaci da to ne treba činiti svakoga dana! Ako ih nemamo "pred očima", ako ih smetnemo s uma, lako se izgubimo. Početak godine treba da nam postavi temelje na kojima ćemo graditi svoj život narednih 365 dana. Ako se tako postavite, ne možete omanuti!
Dan pred doček obavezno okitim jelku. To je moj omiljeni ritual i ne mislim da ću ikada biti "suviše matora" za to, kao što moji ukućani smatraju, pa su odavno odustali. Ostanemo, dakle, samo jelka i ja. U ovo doba odlazeće godine uvek rezimiram šta se desavalo, šta sam uradila, a šta nisam, uspostavljaju se planovi za narednu godinu. Do pre par godina sam, kao mladja, u ponoć sabirala svoje želje. To više ne radim, osim što poželim ono najosnovnije. Ostale želje su zamenili ciljevi, stvari koje sebi zacrtam i onda se trudim i da ih ostvarim.
Na pragu smo još jedne decenije. Prva u XXI veku je za nama i nije bila ništa specijalno. Nekada su ljudi imali `30-te, `60-te,`70-te, `80-te, pa i `90-te- i sve su bile uzbudljive i nečim obelezene, nečim novim i revolucionarnim. Valjda smo "ispucali" sve ideje, svega se zasitili, ništa više ne odusevljava. Ili je to samo moje vidjenje stvari? Možda su ovako razmišljali i u prethodnim decenijama, koje nam deluju idilično jer su tako daleke?!?
Zaista ne želim da zvučim depresivno i negativno, ali, koliko god bili shvaćeni kao veseo dogadjaj, (barem meni) praznici nose sa sobom i popriličnu dozu melanholije, sete, potištenosti. Naročito je prvo januarsko jutro takvo, sa svojom tišinom i uspavanošću. Ipak, ja STVARNO volim Novu godinu. Volim prazničnu atmosferu sa šljaštecim ukrasima, šarenim lampionima, raznobojnim svetiljkama na svakom drugom prozoru. Ljudi kupuju kao da će inflacija i nekako se svi na trenutak zaborave, kao da ne postoji ni ekonomska kriza, ni nepogode, ni ostale gluposti koje nas truju. Deluje mi kao da je tada u svakome od nas malo više nego inače probudjena plemenitost i tolerancija.
Pre svega, želim sebi i svim ljudima mnogo zdravlja i pameti. Sve ostalo se lako postigne i u velikoj meri zavisi od nas samih, a ovo dvoje ako nemamo, ništa ne pomaže. Želim i da se čovećanstvo bar malo dozove pameti, kako bi nam svima bilo bolje. Da se setimo da smo svi mi pre svega ljudi i zanemarimo sulude podele, koje vode do zločina i sukoba. Više mudrosti je ono što nam najviše treba i još nije kasno da pokušamo da je steknemo. Sa tim mislima, pozdravljam još jednu kalendarsku, 2011. godinu!
U ime melanholije:
