недеља, 15. август 2010.

Reality-show

Koja je cena poniženja?
Isidora Đolović

Orvel je bio u pravu! I Huxley. I svi oni genijalni stvaraoci čije morbidne i opominjuće vizije budućnosti stalno uzimamo zdravo za gotovo. A one su, ipak, tu i njihovo ispunjenje čini da se koža naježi malobrojnima koji su hteli da čuju poruku. Eto nam sad!

петак, 13. август 2010.

четвртак, 12. август 2010.

Uistinu pozerište

Isidora Đolović

Htela sam da pomenem kako mi je muka od napadne dečurlije i svih koji su se toliko osilili da više nemaju nikakvog poštovanja prema onima koji su pametniji i stariji. Počinjem da se osećam kao nekakav metuzalem i sve češće koristim onu frazu :"U moje vreme..." I htela sam da pomenem Sajam knjiga, na kome je standardno (pošto je postao veoma IN) bila gomila idiota koji tokom godine pročitaju jedva 2 knjige, ali, tamo šetkajući po halama svi redom izigravaju akademske građane. Kojima su Marko Vidojković i Dostojevski (za koga su očigledno jedinog čuli od pisaca klasične književnosti, pa se samo njega i hvataju) u istom rangu. I likova koji se tripuju i lože na "Hladno pivo", koje su uspeli da mi ogade za sva vremena, iako realno bend nije loš.

Šteta!

Isidora Đolović

02.10.2009

Iščekujući početak semestra na fakultetu, pratim komentare ljudi na aktuelne događaje. U prilog tekstu koji sam prethodno objavila na svom blogu, reći ću samo da je ŽALOSNO:
1) Što je tragičan događaj naš politički "krem" iskoristio za sopstvenu promociju.
2) Što veliki broj mladih smatra da ne treba da nas bude sram, jer - zaboga - "ni njih nije bilo sramota kad su francuski avioni ubijali srpsku decu"(otkud znate?!? I čemu više tolika generalizacija?!?) i da su oni koji su protiv nasilja "lažni moralisti i humanisti".
3) Što su  pretnje i priče o tome da će se konacno stati na put huliganima i nihovoj preteranoj slobodi samo puko naglabanje, koje će (kao što to obično biva) za koji dan biti zaboravljeno, a sva istraživanja zločinačkih dosijea bačena u fasciklu, pa negde u fioku....gde će kupiti prašinu do daljeg.
4) Što ceo Balkan još uvek razjedaju nacionalizam, mrznja i podsećanje ne samo na rat posle raspada SFRJ, nego čak na vreme Kraljevine Jugoslavije!
5) Što mladi ne znaju za naučnike, vojskovodje, pisce, ali, znaju za ratne zločince i "heroje", raznorazne paravojne formacije i nacističke pokrete - a sve to, pomešano sa kvazipatriotizmom i pobožnošću, pravi veoma jaku psihološku bombu...dok u pozadini urliče "Kleopatra iz Žitorađe". Soundtrack naše stvarnosti.

Repose en paix, Brice

Isidora Đolović

01.10.2009.
Bris Taton, koga su iz čista mira pretukli huligani, preminuo je prekjuče. Nije otišao na utakmicu zbog koje je u Srbiju i došao, jer je nekima, eto, palo na pamet da po ko zna koji put divljaju. Žao mi je. Sramota me je. Sramota me u ime  ništarija koje su ovo uradile i onih drugih, koji su ih podržali. Moj stav je već godinama isti - oštro se protivim svakom nasilju, a  takozvani navijači su stvarno preterali. Mada, ne bi imali toliko slobode da nemaju dobro zaleđe. Neću da ulazim u to ko ih gura, to je posao nekih drugih...

Izgledaš UŽASNO dobro

Isidora Đolović

OK, niko ne kaže da lepih metalki nema. Naprotiv. Govorim o onim hororističnim  stvorenjima (crno-bela fotka ispod naslova), koja tripuju i leče neke svoje komplekse (a možda je ovo samo moja predrasuda) tim idiotskim imidžom, kojim za sve nas u malo alternativnijem fazonu stvaraju losu šliku kod ljudi. Mene boli uvo, nek nose i rogove, kantu, bilo šta na glavi, nek obuku džak....njihovo telo, njihov život. I ja često nosim crno. Viđala sam prelepe devojke u tom fazonu, ali, nažalost, mnogo više onih koje SAME SEBE prave nakazama : okrečeno lice, gavran-crna kosa, slepljena i masna, i sl. Nije sramota, i ne treba da bude sramota imati svoj stil, al ne treba ni ići u krajnost i pojavljivati se kao antihrist, to je vec pravljenje budale od sebe i nema nikakve veze sa muzikom. Ni sa životom.

Only the good die young?

Isidora Đolović

Moram priznati da do juna prošle godine nisam bila fan Majkla Džeksona, ne u pravom smislu reči. Poštovalac njegove muzike - DA, i što sam starija, sve više otkrivam njene vrednosti. Od kada znam za sebe, znam i za LP "Thriller" koji se nalazi u kolekciji mojih matoraca, a istoimeni spot mi je kao klinki uterao strah u kosti, toliko da sam tek pre par meseci smogla hrabrosti da ga ponovo odgledam...i otkrijem da je sjajan!) Ali, kada je reč o njegovoj ličnosti i delima, bila sam krajnje neupućena. Ako bi se i povela priča o dotičnom muzičaru, robovala sam - NAŽALOST - predrasudama koje i većina drugih gaji, predrasudama stečenim na osnovu stvari koje sam čula negde u prolazu, bez većeg udubljivanja u iste. Međutim...

Za pojavu turbo-folka okrivite „Bijelo dugme“- gordost i predrasude

Isidora Đolović

Koliko ste puta čuli ovakvu izjavu:“Bijelo dugme je plagijatorsko đubre od benda!“

Ja nebrojeno mnogo. I na stranu to što su „dugmići“ bili ti koji su me kao osnovca uveli u čaroban svet DOBRE muzike (koja nije isključivo rock`n`roll), starih i naizgled lepših vremena, opijajućih melodija i insprirativnih tekstova i podstakli moju veliku i aktivnu ljubav prema muzici koja, evo, skoro deceniju ne jenjava. Na stranu sve to, biću strogo objektivna.

Lik koji je udario profesorku zbog dnevnika

 Isidora Đolović

S obzirom na to da smo blago degenerična nacija i da je odavno sve dozvoljeno, ovo me uopšte ne čudi. U našem smrdljivom društvu odavno se ne zna "ni ko pije, ni ko plaća", a tako će i biti dok se nešto ozbiljno ne preduzme, za šta su opet šanse minimalne, jer treba početi od nečega, a ovde se od količine budalastina više ne zna ni ODAKLE početi. Društvo nam je trulo, država takođe, skandala nema - ovo je diglo prašinu, trajaće frka par dana, a onda opet isto....natrag u žabokrečinu iz koje ćemo se busati da smo "nebeski narod", da nas "svi mrze", isticati naš inat i gađati glavom u zid. Kao i uvek. Žalosno.     

Guča – ponos ili sramota Srbije?

I to je tradicija...
 Isidora Đolović

Evo, da prozborim i ja koju reč na ovu, svakog avgusta aktuelnu temu.
Dakle, moja majka je iz Guče i odmalena smo svake godine išli tamo za Trubu. Obavezno tu provodim raspuste - kada nije Truba, i tada mi je lepše, iako je Guča mala varoš sa četiri ulice, onako penzionerski mirna. Ne znam, Truba kao manifestacija mi je dosadila, svake godine je sve gore. Bojkotujem je već nekoliko godina unazad. Kada sam bila mlađa, obično se okupljala ekipa iz grada, burazerovo društvo, pa nam bude zanimljivo, kuliramo bez manijačenja i razularenosti po ulicama. Uglavnom smo sedeli kraj reke ili na onoj livadici, posmatrali ljude i to je to. Izdajemo sobe za turiste svake godine, uglavnom strance, zaradi se tu dobra lova, a 1994. godine nam je ozloglašeni Bregović bio gost.