субота, 16. новембар 2019.

Subota sa knjigom: „Ratovi veštica“

piše: Isidora Đolović

Slično mnogima od nas, buduća spisateljica Šibel Paunder je kao mala volela da pred nekim sasvim običnim i prozaičnim stvarima zamišlja različite čudnovatosti koje se iza njih možda skrivaju. Za razliku od većine, svoje rane maštarije nije odbacila u nastupajućim godinama, već ih zapisuje i postepeno razvija do priča u nastavcima koje se na malo drugačiji način bave čudesnim bićima poput sirena ili - veštica. One nas u ovom slučaju posebno zanimaju. Paunderova je, polazeći od detinje osnove, stvorila izuzetno ljupku viziju sveta paralelnog našem, s tom razlikom da u njemu obitavaju isključivo veštice i poneka vila. Suprotno očekivanjima, one NISU ružne, nemaju bradavice na nosu, ne nose crne šešire, stanuju ispod vodovodne mreže i u određenim vremenskim razmacima organizuju velika nadmetanja kojima se odlučuje o budućem poretku njihove skrivene zajednice. Knjiga „Ratovi veštica“ (ProPolis Books, 2019; orig. „Witch Wars“, 2015) nas, kao prva u nizu, upoznaje sa njihovim neodoljivim, zabavnim svetom.

Od pamtiveka su veštice vrebale na ovoj planeti. Krčkale su čarobne napitke u svojim kotlićima i jurile nebom na metlama. Cerekale se. bacale kletve. Imale mačke.

Većina ljudi misli da su veštice veoma zle, da nose dronjave crne haljine, šiljate šešire i da imaju ružne noseve, ali to je pretežno besmislica i samo deo priče. Istina se, ako je potražite, krije duboko ispod odvodnih cevi…

Ratovi veštica su tradicionalno takmičenje koje se svake devete godine priređuje u Blistogradu, prestonici Cevozemlja, sa ciljem da se između devet devetogodišnjih veštica odabere ona koja će narednih devet godina (dakle, do svog punoletstva) upravljati gradom. Na jedno takvo nadmetanje pozvana je Veja Smaštica, do tada sasvim obična klinka koja odrasta u ne tako jednostavnim životnim uslovima. Slično Pepeljugi ili kasnijim generacijama bližem Hariju Poteru, Veja je siroče koje isprva zatičemo u baštenskoj šupi, kako se snebiva da li da sledi smešnu minijaturnu gošću. A ona je vila Viki (veličine malog krompira, ali nezamislivo brbljiva i entuzijastična), odlučna u tome da Veji otkrije pripadnost neobičnom soju, ukazujući da njeno ime, kao anagram, sakriva devojčicinu pravu prirodu (Veja Smaštica = Ja sam veštica). Na kraju krajeva, sve se čini boljim od džangrizave starateljke kreštavog glasa - gospođice Bajalice, ružnih imena kojima je časti i surutke za večeru, tako da Veja posle kraćeg snebivanja ipak kreće sa Viki, u spomenuti Blistograd.

Tamo, uvideće brzo, postoje samo dve (uslovno rečeno) boje, crna i siva, pa ipak je sve tako veličanstveno, elegantno, svetlucavo: uključujući haljine i šešire prisutnih žena. Saznaje kako pojavnost veštica u svetu „iznad“ zapravo predstavlja posledicu neudobnosti putovanja kroz cevi, da je takmičenje prilično važan događaj, a među najavljenim učesnicama nalazi se i ona sama, pri čemu zagonetke postavljene ispred takmičarki svakako nisu jedine sa kojima se mora suočiti. Zaprepašćenjima nema kraja, tako da otkriva kako pobednica „Ratova“ (koji su ujedno format televizijske emisije) stiče apsolutnu moć, a najveća konkurencija svima je zlokobna Felisiti Šišmiš. Prva prepreka je jasna: navodna veštica, Veja ne zna nijednu čin, a nova najbolja prijateljica Pegi Vrdopras ima sreće ukoliko joj uspe svaka deseta. Pored toga, najveću misteriju i budući glavni cilj Vejinog bavljenja u veštičjem svetu predstavlja pitanje ko je uopšte prijavio na takmičenje?
Šta ih (i nas) čeka kroz etape nadmetanja? Između ostalog, ćelava veštica u kuli, „orijaške“ veštice iz obezbeđenja studija u Dolivudu, stara veštica promuklog glasa koja prodaje šešire „ispale pravo iz cevi“ i ume da predvidi pobednika; „smežurane glave“ kao amajlije koje garantuju o(p)stanak u igri, vile-zaštitnice (pogađate, Veji je dodeljena Viki, dok je Pegina - pobegla!), starinarnica „Beznadne lutke“; Pećina na ostrvu za koju se vezuju strašne tajne; podvodna banja i jedna ogromna cipela za kampovanje; sabotaže, neočekivani obrt i divna lekcija o prijateljskoj solidarnosti. 

Ono što se nameće kao prvi, najpozitivniji utisak, jesu fenomenalne ilustracije umetnice Lore Elen Anderson, prateća mapa Cevozemlja (na slici gore), više nego maštoviti toponimi i vlastita imena, kako u prevodu, tako i originalna. Navešću samo nekoliko primera: Ostrvo kotlova, Proključala plaža, Dokovi, Dolivud (centar filmske i televizijske delatnosti), taverna „Som i pomfrit“, kafić „Džumbusbaks“, butik „Kod Kotlića“, časopis „Krastača“, Lipova kuća (u kojoj su smeštene rivalke). Samim tim, posebna pohvala ide na račun prevodioca Maje Kostadinović, čija su rešenja u najvećoj meri približila zvučnost, duhovitost i simboliku izvornih izraza. Evo nekoliko primera: Fran the Fabulous Fairy je „Veličanstvena vila Viki“, Tiga Whicabim (I am a big witch) je Veja Smaštica, Brollywood i Ritzy City su Dolivud i Blistavgrad. Pegino prezime glasi Pigwiggle, dok glavne negativke, Felicity Bat i Aggie Hoof već u svojim imenima nose demonske naznake, da ne pominjemo to što bi ih na Hogvortsu bez dileme svrstali u redove Sliterina.

Živopisnim lokacijama potpuno odgovaraju osobe koje se njima kreću, pri čemu se odmah izdvajaju spomenute Felisiti i njena verna pratnja - priglupa, ohola Egi Kopito, zatim dobroćudna, ali trapava Pegi i trendseterka Flafenora Kotlić. Svaka od ovih devojčica nominovana je za takmičenje od strane nekog iz porodice, pa su im samim tim zainteresovanost i spremnost da se posluže kojekakvim nedozvoljenim sredstvima na putu do pobede očekivano različite. Felisiti, kao unuka legendarne zle veštice i neprikosnoveni šampion u činima (jedina zna da levitira), ne skriva nameru da se po svaku cenu dočepa titule. Egi je pokorna prema svom idolu Fel-Fel, što kompenzuje surovošću prema svima ostalima, naročito sluškinji Karen (koja joj služi umesto leteće metle). Nasuprot njima, kao društvenoj eliti, kovrdžava i beznadežno nespretna Pegi nema ambicije da ovlada bilo čime sem osnovama svog dara, ali zato uredno beleži koje bi dobre stvari uradila ako se nekim slučajem desi da joj pripadne uprava. Flafenora, rođena kao Ana, kći popularne modne kreatorke, apsolutno je nezainteresovana za Ratove, ali joj zato pažnju odmah privlače Vejine farmerice: u njihovom svetu, pravi pravcati znak slobode i „stranosti“. U gradu je, naravno, uočljiva svojevrsna klasna podela, između Bisernog Vrha (odakle dolaze Felisiti i Egi) i Dokova (čiji je predstavnik Pegi), pri čemu mladi iz prve oblasti ismevaju i potcenjuju vršnjake koji žive u siromašnim četvrtima. Neke stvari su, dakle, svojstvene svima bez obzira na posedovanje ili nemanje magijskih sposobnosti.
Sibéal Pounder, autorka
Najupečatljivija su, pored sjajnih crteža, mala „intermeca“ u vidu isečaka iz novina/intervjua sa svakom od eliminisanih učesnica, onim redom kojim ispadaju. Uz (vrlo diskutabilno!) pomoćnice vile, ove izjave odlično odražavaju karaktere malih veštica i sadrže neka od mesta najboljeg humora u romanu. Kroz sam koncept snimanja i praćenja takmičenja uživo aludira se na rijaliti programe, ali i (sve im sličnije) predsedničke izbore, dok kreiranje imidža natprirodnih bića otvoreno pokazuje poigravanje tradicionalnim izvorima (od bajke o Zlatokosoj do Meri Popins).

Još jedna, istina, prilično neobična zanimljivost je upadljivo odsustvo muških likova iz predočenog sveta, ne samo veštičjeg. Pojavljuju se majke, spominju bake takmičarki, tu su radnice, producentkinje, vidovite skitnice, frizerke, vile - čak i „na površini“, mada ne napuštamo okvire kuće gospođice Bajalice, sve figure su isključivo ženske. Bez sumnje svaka od njih ima oca, muža, rođaka, kolegu, u nekoj vremenskoj ili prostornoj ravni, ali svet koji zatičemo počiva na osnovama (stabilnog) matrijarhata. To je, koliko god bilo čudno, značajno iz razloga što osnažuje predstavu devojčica o sopstvenim potencijalima i sposobnostima, dajući im glavne uloge i ne ostavljajući da večito negde po strani čekaju spasioce. 

Sama nesvakidašnja priroda junakinja podstiče maštu, uklanja predrasude i od ranih dana uči da različitost (interesovanja) nije bauk, da ne kažem baš veštica: naime, još pre par nedelja smo bili svedoci galame koja se podigla zbog bezazlenog maskiranja za Halloween, pri čemu su veliki „srbobranitelji“ potezali čak i doba inkvizicije - sve zbog nečega što je u osnovi fikcija i igra. Kada kažem različitost i predrasude, mislim na to da već duže vreme kod jednog dela naše javnosti postoji običaj da se oni kojima je išta slično zanimljivo i simpatično komentarišu kao potencijalni "satanisti, sektaši, okultisti", a iz crkvenih redova se malo-malo pa čuje kako je "bogohulno i bolesno" da deca čitaju, a kamoli vole Harija Potera, priče o vešticama, vampirima, zombijima....jer će tobože negativno uticati na njih i usmeriti ih na tamnu stranu. Jasno je da, u svakom sličnom kontekstu, pojavljivanje slikovnica i knjižica poput „Amelije Zubić“, „Mortine“, „Isidore Mun“ i, evo, sada „Ratova veštica“, ima nešto značajniju ulogu od neosporne razonode i savršenog poklona za devojčice uoči praznika koji se bliže. Po prirodi skloni radoznalosti prema natprirodnim bićima, klinci se od ranih dana navikavaju da je to fikcija, mašta, zabava i nešto što ih ne čini "uvrnutima", već je sasvim u redu, a kroz humorističnu obradu tema lišavaju se straha i odbojnosti (funkcija poput one koju od davnina imaju maskenbali).
I mada je svet Cevozemlja formalno lišen boja (a u samoj knjizi saznaćete kako je i zašto došlo  do toga), doživljavamo ga kao izrazito šarolik i bogat, usled mnoštva pojava, smešnih osobina i gegova junaka, zabavnih epizoda. Ostali smo uskraćeni za malo više informacija o tome ko je Veja, odakle zapravo dolazi i postoje li jači dokazi njenog veštičjeg identiteta, ali, pretpostavljam da je sve to ostavljeno za neki od nastavaka: serijal ih, naime, za sada ima ukupno šest (poslednji je izašao prošle jeseni).

* Hvala mojoj dragoj Živim obilje knjiga na korisnim smernicama i sugestijama prilikom oblikovanja konačne verzije prikaza. Naša razmena mišljenja doprinela je da tekst pred vama bude jasniji.

* Svoj primerak romana dobila sam od izdavačke kuće „ProPolis books“, u zamenu za OBJEKTIVNU recenziju. Samim tim, naglašavam kako ukazano poverenje i prilika za saradnju ni na koji način nisu oblikovali moje utiske o prikazanoj knjizi.

* Ukoliko vas je tekst zainteresovao, više o knjizi pogledajte na njihovoj zvaničnoj stranici

17 коментара:

  1. E baš deluje slatko ta knjiga za decu i jako su lepe ilustracije veštica. Malo stvarno liči na Hari Potera u smislu da ima vešica, a ona je siroče i dolazi neko po nju da je vodi u taj magični svet. :) Ja baš mnogo volim Harija i vešice i baš bih volela da čitam nešto o vešticama npr o tome kako su ih proganjali kroz istoriju ili nešto slično. Što se tiče toga da žene uvek čekaju da ih neko spasi u bajkama to verovatno nije tačno u onim originalnim bajkama gde je sve bilo krvavo i strašno , jer ih tu niko nije spašavao nego su uglavnom umirale, pa su onda neki pametnjakovići prekrajali bajke kako su hteli da budu manje strašne i sad im ne valja to što su izmenili , jer nije dovoljno više politički korektno , pa umesto da se vratimo bajkama u originalu bajke ćemo skroz odbaciti kao nedolične. Stvarno su ljudi čudni nikad im ništa ne valja, a da su lepo ostavili original sve bi bilo ok. :) Mada o ovome smo već pričale sto puta stvarno moram da čitam onj knjogu o poreklu bajki što si mi preporučila. :)

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Mislim to kažem jer baš jako jakočesto čujem to mišljenje da te devojke iz bajki nisu dobar uzor, jer ih neko spašava, nekako to postaje opšte mesto , a nikome ne pada na pamet da vrate original koji je valjao nego smišljaju nove bajke sa naslovima u ovoj princeza sama sebe spašava itd.

      Избриши
    2. Hvala:) Knjiga je mnogo, mnogo slatka i super su ilustracije, a liči na Harija i te kako, samo u pretežno humorističnom vidu, pa bih baš volela da bude prevoda nastavaka. Gledala sam autorkin intervju u kome objašnjava likove i dopada mi se kako su vizuelno i pisano uobličavanje tekli gotovo paralelno, jer je zahvaljujući ilustracijama znatno lakše ispratiti sve i primetiti detalje.
      Da, potpuno se slažem, istorijat tih krupnih i sitnih modifikacija bajki je vrlo zanimljiv, a lično nisam za napadni feminizam i "revizionizam istorije književnosti/mitologije", u smislu da se sad traži prilagođavanje tradicionalnih priča modernom dobu, pa su princeze obavezno "nezavisne heroine". Ovde je to sve ipak u kontekstu opisanog univerzuma, pa izgleda dobro. Ali, meni lično smetaju osporavanja npr. Diznijevih klasika i nekih lepih priča uz koje smo odrastali, samo zato što "nisu dobar uzor". Možda to ima veze i sa promenom sistema vrednosti, koji neke druge vrline forsira u prvi plan, ali verujem da ima mesta i za stare i za nove junake, onakve kakvi jesu.
      P.S. Bruno Betelhajm, "Značenje bajki", baš se radujem što te zainteresovala studija, jer je mnogo korisna i zanimljiva.:)

      Избриши
    3. Da i meni je glupo što se ne poštuju neka dela koja su nastala pre samo zato što se kose sa onim što je danas vrednovano kao dobro, a uopšte se ne uzima u obzir društveni i istorijski kontekst vremena u kome su nastala. Da jadni Dizni ima da se šlogira kad ga jednog dana odmrznu i kad vidi u šta se svet pretvorio. :')

      Избриши
    4. Sve više iskaču neke liste tipa: "Bolesne stvari koje niste primetili u Diznijevim crtaćima" ili "Morbidne izvorne verzije bajki koje volimo", onako senzacionalistički to upakuju pa ljudi stvarno mogu da pomisle svašta. Prvo, smatram da dete, pošto nema izopačen um kao neki odrasli, nema šanse ni da vidi u crtaću nekakve "subverzivne" poruke koje "eksperti" sad nalaze. Drugo, digne mi se kosa na glavi kad čujem da je Pepeljuga "sponzoruša" ili takve površne zaključke. Ko nije spreman da, ulazeći u svet fantastike, prihvati zakonitosti koje tamo važe, nema svrhe ni da počinje sa čitanjem/gledanjem takvih stvari. Ne kažem da nema uvijenih simbola i sličnog, ali mora se imati u vidu, kao što kažeš, kontekst vremena. Naše doba će stvoriti neka nova dela, koja će da svedoče o strujama, promenama i stavovima koji su ga obeležili.:)

      Избриши
  2. Mnogo je slatko :) Sviđa mi se što u poslednje vreme viđam sve više ovakvih ,,gotičarskih" knjiga za decu (veštice, zombi devojčice, vampirice, itd), odnosno što savršene roze princeze konačno više nisu u prvom planu. Da imam devojčicu tog uzrasta kupovala bih joj ovakve knjige dok joj ne presednu, mnoooogo mi je to sve slatko :D

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Slažem se!:) Super je i važno, zapravo (ispravi me, molim te, ako grešim), čini mi se da posle Srede Adams za našu generaciju, dugo nije bilo neke takve, netipične heroine, a sada ih je mnogo i sve su različite jedna od druge, tako da devojčice mogu baš, baš da biraju i uživaju u ovako lepim crtežima.
      Hvala.:)

      Избриши
    2. Meni na pamet pada samo Lidija iz Bitlđusa (ja sam, doduše volela i Elviru :D), ali da, svakako si u pravu. Pravda za male gotičarke! :)

      Избриши
    3. Jao, da, Lidija (hvala na podsećanju, to mi je bio jedan od omiljenijih crtaća - a dobar je i film)!:)
      Misliš na "Elviru, gospodaricu tame"? Uvek mi je na nju ličila basistkinja Patriša Morison, posebno u onim spotovima iz perioda kada je svirala sa Sisters of Mercy.
      Pravda za gotičarke, definitivno!:)

      Избриши
    4. Da, da, jedna jedina Elvira. Možda ne baš u skladu s uzrastom, ali bože moj :D

      Избриши
    5. Ili s roditeljima koji se ne štrecaju preterano zbog oznake za godine u ćošku ekrana (je li to uopšte postojalo kad smo bili klinci?) a Elvira je jedno vreme bila non stop na TVu. I ne samo to, sećam se da sam čak igrala i neku igricu o njoj na kompu! Ne znam koliko sam tačno imala godina, ali znam da sam bila baš klinka pošto sam nedavno naišla ponovo na Elviru (da li film ili klipove na yt iz filma, nije važno) i skapirala koliki je to zapravo treš :D

      Избриши
    6. Ako se dobro sećam, tu oznaku uzrasta su uveli tek negde posle bombardovanja, ali, realno, ne vidim da nešto znači i sada. Dešava mi se da naletim na film sa crvenim kružićem i 15 ili 18 u njemu, a ono podne i sad zabrani ti detetu da gleda.
      Većina stvari koje smo tada voleli su žešći treš, npr. "Moćni rendžeri", kad pričamo o tim mračnim ženama, sad se setih, bila je ona Astronema.:) Haha, kod mene je ubedljivi hit bio "Mortal Kombat" - igrice i filmovi, a kada sam nedavno naišla na "Mrak film", šokiralo me da su nas roditelji (i blagajnici, vratari, ko god) uopšte pustili da u bioskop...
      Mislim da je tajna u tome što onako bezazleni i beslovesni nismo kapirali šta gledamo.;)

      Избриши
    7. Ja se sećam DVD-jeva "Elvire" u samoposlugama pored crtaća i domaćih komedija, negde 2007. :D

      Избриши
  3. Šlag na torti svake knjige za decu koju sam do sada čitala bila su upravo neobična imena ili prezimena junaka. A tu su naravno i nesvakidašnja imena mesta u kom se radnja odvija. Samim tim celokupni doživljaj čitanja takve avanture mi je za nijansu duhovitiji. 😊

    Slažem se sa Sandrom, drago mi je da pink princeze više nisu u prvom planu. Pravda za sve Srede Adams ovog sveta, zapostavljene od strane Elzi i kompanije!

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. "Mislim da je tajna u tome što onako bezazleni i beslovesni nismo kapirali šta gledamo."
      Slažem se i sa ovim. Naletim ponekad na neki stari crtać, pljušte i tu razne uvrede, ali mi to tada nismo shvatali ozbiljno niti se ja sećam da je npr. Dača rekao Duletu da je glup, ili nešto treće. Bila sam dete, smejala se i uživala. I danas se smejem, i Leopoldu, i Đoletu (Dači) i sezoni lova i prepirke s Elmerom, samo što sad tu uvredu čuješ, kao dete ti to nije bilo bitno već je ključno bilo to samo prepucavanje.

      Danas je to sve drugačije, u crtaćima je sve sterilno i politički korektno, pa od svega toga se valjda pogube, otud sad i na Niklodeonu i Dizni kanalu trake sa smehom, ne bi li deci dali znak da se smeju. Valjda.

      Избриши
    2. Hvala, Kaćo!:)
      Baš se vidi kako smo večita deca u duši, čim nas ovakve stvari razvesele i uvek zanimaju.:*
      Potpis na sve što si istakla. Uništiće nas "politička korektnost", nigde spontanosti, nigde iskrenosti, a ona se sastoji i u tome da, eto, kažemo nekome da je "glup", "šmokljan" ili slično u trenutku kada je to izraz onoga kako se osećamo ili situacija zahteva. U crtaćima ili filmovima to zaista ima (barem se meni oduvek činilo) takvu funkciju: da situaciju dočara kao duhovitu, tako da mi je potpuno van pameti što iko smatra da će, npr, ako gledaju kako Kojot juri Pticu trkačicu, deca i sama tražiti dinamit da se obračunaju sa "neprijateljem" ili skakati sa litice. Zapravo, mislim da stvaraoci, umetnici, vizionari, baš zato što nisu izgubili tu detinju sposobnost da ne shvataju baš sve bukvalno, uspevaju i da prenesu svoje poruke na karakterističan način.

      Da poentiram jednim baš prikladnim citatom iz ove knjige. Kada Veja pita zašto bi iko nju izabrao, kad „iznad cevi nikad ne bi dozvolili devetogodišnjakinji da određuje pravila”, dobija sledeći odgovor:

      „Zato što, draga moja, devetogodišnjakinje vide svet na briljantan i divan način."

      Избриши

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...