субота, 10. новембар 2018.

Subota sa knjigom: „Čitaoci iz Brouken Vila preporučuju“

piše: Isidora Đolović

Pojedine knjige su pravi magarac u lavljoj koži.
 
Postoji li delo koje više raduje zaljubljenika u čitanje, od onog gde se upravo o sličnima govori? Delo u kome, sa ushićenjem i znatiželjom, tragamo za referencama, preporukama, opaskama i raspravama, upoređujući naš ukus sa čitalačkim izborima junaka? Sve to spisateljica Katarina Bivald, knjiga „Čitaoci iz Brouken Vila preporučuju“ (Plato, 2016; orig. „Lasarna i Broken Wheel rekommenderar“, 2013)  i(li) njeni promoteri nude kao obećanje, ali dobijate nešto sasvim drugačije. Na unutrašnjoj korici stoji podatak da je autorka prethodno bila zaposlena u jednoj knjižari u Stokholmu, a danas živi u kući „punoj polica pretrpanih knjigama“, što nam daje povoda da zaključimo kako je roman u velikoj meri inspirisan neposrednim, ličnim iskustvom. Posle OVAKVOG vizuelnog rešenja (simpatična ilustracija u prvi plan ističe gomilu knjiga što „guta“ ljudsku figuru šćućurenu u fotelji, pa i ime pisca) i najavljene „dirljive priče o tome kako književnost može da nam promeni život“, šta smo drugo (i manje) uopšte mogli da očekujemo? Želju da se podele ljubav prema knjigama i očigledno dobre namere, ipak, ne mora da prati čak ni približno dobar rezultat. 

Šveđanka Sara Lindkvist je u svoje tridesete godine ušla družeći se isključivo sa knjigama i radeći u jednoj prestoničkoj knjižari. Neprimetna, u svakom smislu više nego prosečna, počev od izgleda (uvodnim opisom se skreće pažnja na njenu „mišju“ boju kose, loš stil oblačenja, ništa posebno upadljivo sem donekle lepih „ogromnih očiju“), ipak ne pati mnogo zbog nepostojećeg društvenog života, za koji potpunu kompenzaciju pronalazi u fikciji. Ali, kada iznenada ostane bez posla, odvažiće se da jednom iskorači izvan  zidina od literature – i to na prilično radikalan način. Prihvata poziv da bude gost Ejmi Haris, starije gospođe iz Ajove sa kojom već par godina održava prepisku i razmenjuje knjige. Pored toga što ih spaja strast prema čitanju, iz dosadašnjeg dopisivanja je Sara stekla utisak da lično i više nego dobro poznaje sredinu u koju se zaputila, odnosno, živopisne meštane Ejminog gradića.

Međutim, pristigavši na dogovoreno mesto, doživljava prvi šok: njena domaćica, zbog bolesti već duže vreme uglavnom vezana za postelju, iznenada je preminula. Sara nema izbora, osim da se svejedno smesti u njenoj kući i nekako osmisli boravak tokom planirana dva meseca (koliko joj, uostalom, važi turistička viza). Mada bi najradije, kao i obično, ostala neprimećena dok period nelagode ne istekne i dođe vreme za povratak u Evropu, u Brouken Vilu je to teško izvodljivo.  Gošća gotovo odmah postaje predmet pažnje i glavna tema razgovora svih meštana učmalog gradića smeštenog „Bogu iza leđa“, a njihovi različiti oblici zainteresovanosti pobudiće zanimljive  reakcije sa obe strane. 

Prepiska sa Ejmi, kao hronološki intermeco među poglavljima, kreće se (tokom dve godine, od 2009. do kasnog leta 2011) prema datumu Sarinog dolaska, odnosno, Ejmine smrti. Pisana korespondencija je jednosmerna (dobijamo uvid samo u pisma koja joj stižu, ne i ona koja Sara šalje) i kroz nju je Ejmi (fizički odsutna, ali, u živom sećanju i neprebolu svih koji su je znali, vrlo delatna i uticajna) priprema za sve što će zateći. Pa, ipak, početno zaprepašćenje i zbilja nadrealna situacija, učiniće da Sara zastane i, sa izvesnim zakašnjenjem, preispita neobičnu odluku, donetu na životnoj prekretnici:

Mora da je prodala na desetine, možda stotine hiljada knjiga, ali bilo je besmisleno praviti računicu. Da je tih godina uopšte mislila na svoju budućnost, pretpostavila bi da će u knjižari ostariti, da će postepeno bivati sve sivlja i prašnjavija, poput neprodatih knjiga u malom magacinu, kako će mirno prodavati papir za fotokopir-mašine i mine za henijske olovke, od sad pa doveka, a onda će se jednog dana povući, sa penzijom koja bi se uglavnom sastojala od knjiga koje je godinama kupovala na popust.

Ali, Josefsonova knjižara je zatvorena, ona je ostala bez posla, a sada je bila sama u Americi. (str. 27-28)
Simbolika toponima Broken Wheel (=“slomljeni točak“), nastalog prema uobičajenoj legendi iz američke prošlosti (Rata za nezavisnost), dodatnu težinu dobija u kontekstu današnje situacije koja u njemu vlada. Gradska populacija se iz godine u godinu drastično smanjuje, mladi se iseljavaju, s obzirom da kod kuće nema posla ni dešavanja, a prvo odredište spasa im je susedni, veći, glavni konkurentski grad Houp (hope = „nada“). Mestašce u koje Lindkvistova stiže, zaista je kao točak otpao sa kola savremenog doba, ostavljen negde pored puta, daleko od progresa i dešavanja. U Brouken Vilu, između ostalog, na onom jedinom semaforu, stalno treperi crveno svetlo – svojevrstan simbol kolotečine i zarobljenosti. Sara, dakle, praktično samo menja jednu zonu komfora drugom, prekookeanskom. 

Postepeno, počinje da se otvara prema zatečenom svetu, po prvi put se negde osećajući kao kod kuće. Gostoprimstvo i ljubaznost „lokalaca“, pre svega izraženi kroz činjenicu da joj ne dopuštaju ni „novčanik da otvori“, uticaće na spontanu odluku da im bezbrojne usluge uzvrati neobičnim i ne baš poklonom iz snova. 

Ejmi poslednjih godina možda i nije imala naročito uzbudljiv život, ovde na spratu, u svojoj sobi. Ali mora da se do poslednjeg trenutka borila protiv smrti. Sara je mogla da razume zašto je to tako dugo negirala. Mora da je došla do stravične spoznaje: toliko knjiga koje nikada neće držati u ruci, toliko priča koje će se nastaviti bez nje, toliko starih pisaca koje neće moći ponovo da otkriva.

Te noći Sara je satima sedela u Ejminoj biblioteci i razmišljala o tragičnoj činjenici da je napisana reč besmrtna, ali da čovek nije, i žalila je tu ženu koju nikada nije upoznala.

Ejmi nikada neće moći da pročita poslednji deo serije o Eragonu. (str. 72)

Tumarajući pokojničinom kućom, dolazi na „briljantnu“ ideju: iskoristiće prostor napuštene gvožđare da pozamašnu biblioteku, koju je Ejmi ostavila iza sebe, stavi na raspolaganje sugrađanima – uz lični doprinos od trinaest knjiga (koliko joj je bilo dozvoljeno da ponese avionom). Na stranu to što njeni novi prijatelji niti čitaju, niti za time uopšte pokazuju potrebu; na stranu i činjenica da Sara nema radnu dozvolu, a češće od prodaje pribegava (prisilnom) poklanjanju ili trampi štiva! Za nju je otvaranje knjižare pokušaj da ujedno oživi mesto. Plan će vedro sprovesti u delo, dok isto čine i radoznali Broukenvilovci, doduše, po pitanju sopstvenih ideja.
Meštani su, između ostalih: Tom, Ejmin namćorasti nećak i (tako kliše!) simpatija u najavi; Kerolajn, još privlačna, ali kruta i stroga gradska „upraviteljka“ - usedelica; Džen, radio Mileva i urednica mesnog lista; Grejs (zapravo, Medlin), muškobanjasta vlasnica kafane i ljubitelj vatrenog oružja; entuzijastični barmen Endi i njegov prelepi gej-partner Karl; odnedavno lečeni alkoholičar Džordž - dobrica, godinama utučen zbog odlaska supruge i odvajanja od kćeri; tamnoputi trgovac Džon, Ejmin najbliži prijatelj i nikad prežaljena mladalačka ljubav; otac Vilijam, sveštenik po pozivu, baštovan iz hobija; Kler, kontroverzna jer je kao tinejdžerka rodila dete i odlučila da se ne udaje; Džoš, seksualno zbunjeni mladić iz susednog Houpa...Skupina stereotipnih, ali većinom izrazito simpatičnih, zabavnih i dragih likova. Sarin poduhvat, koliko nerazumljiv i nerazuman, toliko i podsticajan, izazvaće odgovore koji priču ubrzano vode u (donekle) predvidljivom smeru, menjajući, ne samo njen, već i mnoge druge živote.

Ipak, to nije (kao u najavi) učinila književnost, koje u pravom smislu ovde jedva da ima. Pominjanje Prusta i činjenica da “dopisnice” čitaju (popularne) klasike svojih nacionalnih književnosti, najdalje su što se odlazi u doticanju ozbiljne literature. Pre bi se moglo reći da KNJIGE, tačnije, njima motivisana luda hrabrost, menjaju sve. Na početku nailazimo na „Staromodnu devojku“ Lujze Mej Alkot, roman koji Ejmi šalje glavnoj junakinji, a slučajno na mnogo načina odgovara njenom opisu. Neuredna, bezlična, asocijalna, sa izuzetnom moći zapažanja i nestvarnom koncentracijom pri čitanju, praktično živi u (romantičnim, sladunjavim) knjigama. Ni iz jednog reda se ne može posumnjati kako ona gaji druga interesovanja ili želju da ih stekne, npr. da gleda filmove, sluša muziku, izlazi, druži se sa ljudima od krvi i mesa. Jedini neposredni kontakti „uživo“ za koje saznajemo, beznadežno su loši, počev od katastrofalne komunikacije sa majkom, odsustva zanimanja za zbližavanje sa sestrom, koleginicama...Sara kao da namerno beži od svega toga. Naslov prvog poglavlja glasi „Knjige – život : 1 - 0“, sumirajući junakinjino glavno načelo. Kroz ceo roman, vodiće ovakvu vrstu statistike, uglavnom u korist fikcije, ali sa određenim promenama. 
Po mnogo čemu, Sara podseća na Rori Gilmor, samo lišenu ambicija i društvenog života. Njena načitanost je prazna, doživljaj likova površan i pogrešan (npr, svi su idealizovani, a život u knjigama smatra „boljim, lepšim od stvarnog“), dok joj je čitalački ukus krajnje diskutabilan (Marijana Kiz, Helen Filding), poznavanje književnosti takođe. Primer je žanrovsko razvrstavanje knjiga koje preduzima: ozbiljno, Gej-erotika?!? Džejn Ostin svrstana u „čik-lit“ kategoriju?!? Kristofer Paolini za Saru nije pravi („pouzdan“) pisac, s obzirom da je „Eragona“ započeo veoma mlad, pa pravio poduže pause, za razliku od Dena Brauna, sa kojim “nema zime”. Da ne pominjemo stav koji ona i Ejmi gaje o klasicima i književnoj kritici, mada je vrlo verovatno verodostojan i zasnovan na realnom stanju svesti prosečnog čitaoca.

Najuspelije: Šarm prostodušnih, komplikovanih meštana, solidarnih i kada su opterećeni sopstvenim problemima, nadoknađuje Sarinu prenaglašenu asocijalnost i odbojnost. „Siroti“ Džordž je najpotpuniji i najkompleksniji lik. Dočarani mentalitet male sredine katkad je komičan, drugi put dirljiv. Zatvorena zajednica, poput Springfilda iz “Simpsonovih” ili Stars Holoua u “Gilmorovima”, neguje danas prečesto izgubljenu bliskost, čak i kada ona prelazi u nesnosno bavljenje tuđim životima ili besmislene svađe. Naročito su smešne epizode različitih poduhvata, kao npr organizovanja tržnice, provodadžisanja, promocije čitanja ili Kerolajninog razbijanja ličnih stega. Kolektivno nije suprotstavljeno pojedinačnom, već idu „ruku pod ruku“, što i Sari omogućava da među njima pronađe potencijalno uporište. Humor se često pojavi neočekivano, nenapadno i samim tim neodoljivo, kao npr. u sledećim odlomcima:

To je u stvari bilo malo obeshrabrujuće. Jedina slika Švedske dostupna u Brouken Vilu sastojala se od sadomazohističkih konspiracija i organizovanog nasilja, sa nešto srpske mafije kao zbunjujućeg elementa. (str. 173)

Pitali su Karla koje poznatije pisce čitaju kultivisani i učeni ljudi. On je predložio Prusta, što se nije pokazalo kao najsrećniji izbor. (str. 182)

Najproblematičnije: Glavna junakinja, njena banalizovana ljubav prema knjigama, nelogične odluke i sladunjava romansa sa Tomom. U više navrata je istaknuto kako naprečac osvaja čitav gradić i svima vrlo brzo priraste za srce. U želji da je „usvoje“ iliti „udome“, odlaze toliko daleko da su spremni na drastične mere, pa i kršenje zakona. I pored nekoliko upozorenja kako nema šta da traži u toj „tamnici bez budućnosti“, kao da svejedno uživaju u pomisli da je zadrže, što, uostalom, Sara i te kako priželjkuje. Ali, ostaje nejasno ČIME ih je privukla, naročito Toma, a ni to što je zaista mnogo pročitala, nije (vidljivo) obogatilo njen karakter, razmišljanja, poglede na svet. 
 
Da vidimo, šta je to istinski dobro uradila? Prisvaja TUĐU ličnu čitaonicu; pasivno dopušta da svako utiče na njene odluke; čita megalomanski, a bez efekta; nigde ne vidimo primere prave empatije, statična je i nezanimljivo čudna. Recimo, u stanju je da pet sati čita bez pomeranja, ne reagujući na okolinu koja je, upravo zbog toga, fascinirano i zabavljeno posmatra. Nažalost, Sara nije luckasta, ni šarmantna kao Bridžet Džons. Tiha je, mirna, neharizmatična, lišena bazičnih socijalnih veština, nekakvih očaravajućih talenata ili naprosto duhovitosti. Sem toga, teško je ignorisati njen poražavajući odnos sa (i prema) roditeljima.
autorka i delo
 “Čitaoci iz Brouken Vila preporučuju“ je roman koji cilja na ljubitelje književnosti i, ne sumnjam, dobronamerno teži da im se obrati, ali, ne nudi očekivanu mogućnost prepoznavanja ili poistovećivanja. Radnja se prilično uprošćava od trenutka kada shvatimo da su knjige tu samo izgovor, a ne istinska spona među ovim ljudima. Zapravo, ne jednom bivaju poprilično skrajnute, pa i karikirane. Da, Sara „knjige voli više nego ljude“, ali ne saznajemo koje to konkretno (doduše, jednom pominje „Gordost i predrasude“!), niti na koji način su je menjale i oplemenile. Odjek njenog poduhvata kod novih prijatelja je neuverljiv, sve inicijative mlake. Iako je svojevremeno „stigla do Balzaka“, očigledno ne zna šta je realizam u književnosti (sudeći po zaključku da su fiktivni junaci „uvek bolji od običnih ljudi“), a ponajviše liči na Instagram-pomodarke koje lageruju knjige, a da ih retko ili nikada ne čitaju, nego im služe kao još jedan „aksesoar“, fetiš ili zanimljiv predmet za fotografisanje. 

Sve u svemu, knjiga Bivaldove  je poput lagane „Hallmark“ TV-dramice za opuštanje, s tim što takav film traje, u najgorem slučaju, dva sata, dok je ovde u pitanju megalomanski „čik-lit“ na preko četiri stotine strana. Prema tome, već oko polovine postaje prilično naporan, ili možda moja malenkost ne razume žanr? U startu ne gajeći preterana očekivanja, čak i uz snižene kriterijume, ostala sam razočarana trivijalnošću romana. Stil je korektno osrednji, tema donekle originalna, sporedne ličnosti uspešno predstavljene, ali zaplet, rasplet i epilog naivni, uvredljivo isprazni i isforsirani. Sara beži u svet knjiga, međutim, iz njega ne izlazi sa jasnim posledicama, bile one dobre ili loše, sem uludo potrošenog vremena. Njena ekscentričnost nije ljupka, ni smešna, dok je prelaz u realnost, među ljude, izveden prilično nespretno i nerealno. Jasno mi je da su najverovatnije moje nade bile prevelike i da knjiga sasvim dobro ispunjava svoj žanrovski obrazac – ali, u tom slučaju je ipak trebalo birati drugačiji naslov, uz vernije predstavljanje. Tek da izbegnemo nesporazum.

25 коментара:

  1. Čitala sam ranije i kod Sandre prikaz za ovu knjigu. Ne bih je poželela ni bez vaših uvida, ali ovako tek nikad. Bogme, ti si je secirala i bila čak i oštrija...
    Šta da ti kažem sem da meni ni Bridžit nije nimalo simlatična. Ipak, u pravu si potpuno, onoliko knjiga na početku budi nadu u dobro štivo (sram ih bilo)! Pozdrav draga moja💕

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Prvi utisak povodom komentara - neko je baš vredan i veran!:*
      Da, baš to primetih i sama, bila sam oštrija od Sandre, ali znaš ono kad sa toliko nade i iščekivanja "zaroniš" u neku knjigu, a ono - praznina.:( U svakom slučaju, ide na listu precenjenih.
      Meni je Rene Zelveger kao Bridžet tako blesava i draga, ali da sam prvo čitala knjigu bez vizuelizacije same glumice i scena, mislim da bih imala isti utisak kao ti.
      Hvala ti na čitanju!:)

      Избриши
  2. Pa, bila mi je na spisku za citanje, ali sada vidim da bih samo gubila vreme. Hvala na ostrini! ;) :D

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Nisam valjda TOLIKO oštra?:(
      Znaš kako, nekima će možda ova knjiga baš da "legne". Ja sam iskreno iznela svoje utiske, ali se istovremeno ogradila činenjicom da baš ne volim/ne kapiram "čik lit", pa ne uživam u tom žanru. Ne bih volela da bilo koga nepovratno odbijem od romana, naprotiv, mislim da je knjigu korisno pročitati barem zbog razmene utisaka.:)

      Избриши
    2. Ma taman si kako treba, ne brini! :D Ni ja ne volim cik lit, mada imam na spisku nekoliko koji su mi preporuceni kao nesto drugacije u tom zanru, pa cu da probam verovatno u nekom momentu. ;)

      Избриши
    3. Isti slučaj, nekad mi takvi filmovi i knjige baš lepo dođu da se razonodim i oraspoložim, ali uvek postoji granica. Ako je lagano, ne mora biti i glupo.:)

      Избриши
  3. Tvoj prikaz je treći koji mi govori da preskočim ovo čudo. Samo kad je korica da se raspametiš. Znaju oni dobro koja nam je slaba tačka.😂

    Sad se setih knjige Helene Hanf, 84 Čering Kros Roud. Epistolarni memoar, i glavna tema pomenuta knjižara, a uz nju i mnoge preporuke knjiga. Knjiga je prevedena i kod nas.

    Hvala na tekstu. :*

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Ma, da, tačno se vidi da su ciljali na određenu interesnu grupu, a zapravo malo šta od najavljenog stvarno i dobijamo. Da sam mogla da uđem u knjigu i viknem na Saru, mislim da bih odmah. Nije lako ostati objektivan kad te glavni likovi do te mere izluđuju i to ne zato što su odlično napisani, nego baš suprotno.
      Hvala na preporuci, nisam čula ranije za knjigu, mada mi naslov nešto baš poznato zvuči.:)
      E, da najavim, zato u subotu ide recenzija jedne stvarno dobre o čitanju i čitaocu.:*

      Избриши
  4. Ja sam i pre čitanja ove knjige nailazila na obeshrabrujuće komentare i utiske, ali sam ipak odlučila da je pročitam. A pošto sam očekivala baš neki treš prijatno sam se iznenadila :D Kao što sam rekla u svom prikazu, knjiga je tralala, zgodna za odmaranje mozga, a meni stvarno s vremena na vreme mozak vapi za tako nečim.
    P.S. i dalje mislim da bi film bio bolji :)

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Kod mene obrnuto, očekivala sam kvalitetniji čik-lit, a dobila više "trešerice" nego što sam se nadala, pa valjda zato. Zapravo, knjiga uopšte ne bi bila loša da su Sara i Tom bolje osmišljeni likovi (ozbiljno, više sam simpatisala epizodiste, tj. ove sporedne) i da nije ovako razvučena. Ukoliko bi scenaristi to doterali, mislim da nema razloga da ekranizacija ne bude dobra, jer je sama priča stvarno zanimljivo krenula.:)

      Избриши
    2. Sad mi pada na pamet, baš bih volela da Slavka "oplete" po knjizi u svom stilu, mnogo me interesuje kakvo bi njeno viđenje bilo.:))))

      Избриши
  5. Volim kad si oštra i surovo iskrena Isidora. Pravo da ti kažem kad sam videla naslov odmah sam negde stvorila ideju da možda nije dobra, nakon tvoje recenzije znam da nije dobra. Tako da ću je svako preskočiti.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Hvala ti na čitanju i komentaru, a ja ću se truditi da i dalje budem u najvećoj meri objektivna i iskrena pri recenziranju.:)
      Ova knjiga, rekoh i Sandri, možda i ne bi bila loša da nema previše strana za jednu, u suštini, vrlo banalno obrađenu temu - i da nije predstavljena ozbiljnije nego što zapravo zaslužuje.

      Избриши
  6. Drugarica i ja već neko vreme merkamo ovu knjigu - obično se za te koje u naslovu/opisu obećavaju lud provod ljubiteljima knjiga na kraju ispostavi da od književnosti i čitanja nema mnogo. Moram reći da ću je i nakon ove tvoje recenzije ipak čitati (premda je pozamašnog obima za nešto što je u najboljem slučaju prosek), nepopravljiva sam. Doduše, sniziću očekivanja. p.s. Uopšte nisam povezala šta Brouken Vil zapravo znači tj.nisam ni gledala kako se piše u originalu :-/

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Slažem se, svakako bi je trebalo pročitati, jer nije toliko očajna da bude izgubljeno vreme, samo nije ono što prikaz sa korica obećava.:)
      Baš bih volela da čujem tvoje utiske. Inače, ista stvar, dok nisam videla originalni naslov, nisam povezivala sa značenjem. Zapravo, tek kad kreneš da čitaš u jednom poglavlju objašnjavaju istoriju gradića, pa to spomenu.

      Избриши
  7. Čitam ovu tvoju podrobnu analizu, i tačno mi se, više nego neki kvalitetan roman, stvara u glavi ideja o nekom finom i zabavnom filmu (i sama si spomenula ekranizaciju u nekom od komentara iznad). Ne znam zašto, ali stereotipni zapleti u filmovima i serijama mi stvarno ne smetaju, za razliku od književnosti. Ovako, imam osećaj da pojedini autori, kada posegnu za zanimljivom temom kao što je bibliofilija, više to čine da bi dali neku ''svežiju'' podlogu svom stereotipnom zapletu, nego zbog same želje da tu temu umetnički obrade. A ovde kao da je jača bila želja da se napiše roman za određeni profil čitaoca, nego da se istinski pitanje književnosti i njenog uticaja na ljudske živote ''razradi''.
    No možda joj nekada i dam šansu, kada mi bude bilo potrebno neko ''neopterećujuće'' štivo.

    Zaista, zaista izvanredna i potkrepljena analiza, uživala sam čitajući! :)

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Mnogo hvala!:) Ovakvi komentari su pravo blago i značajan doprinos tekstu, upravo zbog iznnetih gledišta i dopune same teme priče - eto,upravo pokušavam da se setim neke savremene, "lakše" knjige u kojoj je pitanje čitanja i čitaoca stvarno uspešno obrađeno i trenutno mi ništa ne pada na pamet. Potpuno si u pravu za prijemčivost takvih, površnijih obrada u filmovima i serijama, čini mi se da smo nekako mnogo strože kada je u pitanju "naš teren" književnosti, pa više tražimo i očekujemo od dela. Sa razlogom, doduše. U svakom slučaju, do eventualne ekranizacije, za razbibrigu je OK. Hvala još jednom!:)

      Избриши
  8. Ok neću je definitivno čitati zvuči zaista užasno. :)

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Znaš kako, ja uvek kažem - svako nek proba, pa se (možda i raz)uveri.:) U onome što meni nije prijalo, neko će možda naći kvalitet koji mi je promakao. Svakako, dođeš li u priliku i uz višak slobodnog vremena, pokušaj, pa javi koliko nam se utisci (ne) razlikuju.:)

      Избриши
  9. Ma neću ni da pokušavam kad vidim koliko te je ova knjiga razbesnela, bolje je da čitam nešto što mislim da će mi se dopasti. Osim toga baš mi deluje kao da je likove preuzela iz one knjige Klub ljubitelja knjiga i pite ljuskuše i prepisala ljubavnu priču i odsutnu junjakinju koja utiče na sadašnjost i smestila sve to u drugi vremenski period , čisto da nikonne primeti. Naravno da je knjiga neuspela nisu knjige šabloni , pa da se prepisuju , u nadi da ako je uspelo njima da od toga naprave bestseler uspeće i meni. Mislim takvo razmišljanje je meni apsurdno, ali konstantno vidim kako nastaju takve neke kopije popularnih knjiga koje su iste samo malo drugačije od korica do likova do radnje sve je prekoporano samo se likovi zovu drugačije i dešava se na drugom mestu, a u medjuvremenu u toku prepisivanja se izgubi cela poenta knjige , jer im to uvek promakne .Al aj da još razumem ove što kopiraju bestselere , ali upravo sam videla neku devojku na instagramu koja se drznula da napiše nastavak Zločima i kazne. Ni manje ni više nego nastavak. I ja sam skroz u šoku.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Nije baš razbesnela, ali otprilike kao kad gledaš izuzetno glup film, većina stvari me baš, baš nervirala.:) I slažem se, ne vredi trošiti vreme na takve.
      Podsetila si me sad na jednu domaću spisateljicu, valjda joj je ime (nadimak?) Marika, koja je pre nekih 15-20 godina napisala nastavak "Zone Zamfirove", kao Stevana Sremac i to je čak objavljeno u "Narodnoj knjizi"! Ako se ne varam, posle su na osnovu njenog romana snimili onaj skrnavi filmski nastavak "Vrati se, Zone". Nemam drugi komentar, sem da su takvi ljuti ili bezmerno hrabri/samouvereni ili žešće "prsli".

      Избриши
  10. Hahaha verovatno oba ja nisam gledala taj drugi deo i ne želim da ga gledam nekako mi nema smisla jer nije to ta postavka glumaca, a i baš volim taj film. Nisam znala da je to po knjizi radjeno ja sam to zamislila više kao amerikanci kad odluče da naprave drugi deo filma , jer je prvi zaradio puno para pa prave nastavak preko štapa i kanapa i vrate sve junake makar oni bili i mrtvi samo da zarade još para.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Jeste, knjiga se zove (sad proverih) "Zona Zamfirova - Šta je bilo posle", a ima i (od iste autorke) "Dukat i divlji pelin", sad, nisam sigurna da li je to ista knjiga, ovu drugu sam videla dok sam bila na praksi u biblioteci, "Lagunino" izdanje.
      Ni meni nije palo na pamet da gubim vreme na film, trejler i utisci pouzdanih ljudi bili su mi dovoljni - takođe smatram da je "Zona Zamfirova" (a i "Ivkova slava") veoma verna ekranizacija i ništa ne bi trebalo menjati. Naročito ne glumce!:)

      Избриши

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...