среда, 25. јул 2018.

Svaštara, (s)redom: Junski pregled

piše: Isidora Đolović
Ne mogu da objasnim zbog čega tačno, ali, nikada nisam doživljavala jun kao tipičan letnji mesec. Bio mi je nekako neprimetan, skriven iza brojnih obaveza, suviše kratak i poput uvertire, nikako početka. Iako već nekoliko godina nisam zaokupljena danonoćnim spremanjem ispita, ne brinem zbog prijemnog niti odbrojavam dane do godišnjeg odmora, još mi se ovaj mesec „izvlači“ tako da ga jedva osetim, još manje mogu da navedem šta je sve doneo. Uz to, nikako ne mogu reći da mi sva ona panika uoči junskih rokova i zaključivanja ocena ne fali – i to ne zato što sam „štreber“, već iz čiste nostalgije za tim godinama, obavezama, utiskom da od stalne zaokupljenosti ima neke vajde. Danas, kada još lutam predsobljem tranzitivnog životnog doba, sa neizvesnošću hoće li se taj odloženi prelaz ikada desiti, iz pozicije posmatrača gledam neke nove, tuđe mature, odbrane diplomskih, okretanje novih stranica. Pored te stagnacije, jun iza mene definiše još jedan pojam: kiša! Kako se čini, obeležiće ona i ostatak leta koje nas čeka, a uz to uvek „pljušti“ još koješta – uglavnom tragikomično, sa našeg društveno-političkog neba. Teme sa sredine kalendara slede u nastavku 400. teksta objavljenog na ovoj stranici.

Mehova stolica  (i poslednja železnička stanica)

Mujo i Haso bi mogli dobiti ozbiljnu konkurenciju. Da im ugrozi sadašnji status nekrunisanih kraljeva vica, zapretio je – Meho! I to ne tamo neki, bilo koji. U pitanju je poslanik Omerović, čija se pustolovina sa terminala u Frankfurtu prepričava poput najzabavnije “crtice”,  a pokušaj njenog glavnog junaka da se opravda, u „Pinkovom“ jutarnjem programu uživo, samo je doprineo popularnosti ove stvarnosne humoreske. Obično je cilj zvaničnog objašnjenja taj da se čovek koji je zgrešio barem malo iskobelja iz neprilike, ali, Meho se – i pored vrlo slikovitog pripovedanja o slučaju, još dublje uvalio u...Ne vredi, fekalne aluzije dolaze same!

Za slučaj da vam je ipak promakla ova, bilo-bi-smešno-da-nije-jadno epizoda, reč je o predstavniku Vlade (predsedniku Odbora za ljudska i manjinska prava), uhvaćenom kako iz free shop-a na aerodromu pokušava da „mazne“ par ruževa za usne, kremu i parfem. Pozivanje na diplomatski pasoš i intervencija Maje Gojković nisu sprečili da pukne bruka, tako da se Meho odlučio na svedočenje u sopstvenu korist, pred kamerama već spomenute televizije (inače, nakon „Ćirilice“ i „Studija B“, omiljenog TV-glasila režima). Ispostavilo se da je naš tragičar još tokom leta avionom osetio tegobe i „kuvanje“ u stomaku, ali su mu se creva nezgodno pobunila tek dok je razgledao kozmetiku. Kad nužda proradi, telo automatski reaguje, pa se tako i Meho brže-bolje stuštio do toaleta, zaboravljajući da ima nesuđene poklone (?) u rukama/džepovima. Tek što je, smiren i olakšan, zaustio (kao u onoj prastaroj reklami) „Ah, Probavita!“ – stigli su ga čuvari reda, ne dozvolivši ni da čestito povuče vodu. Zalud objašnjenja, bili su neumoljivi. Ko te pita jesi li krenuo u parfimeriju slabog digestivnog trakta ili možda u prevozu čalabrcnuo nešto pokvareno?

Zoran Kesić je u svojoj emisiji akciju odmah naslovio „Krao ili srao?!“, dajući Mehu počasno mesto na (očekivanoj!) šolji. Srećom po Omerovića, ipak neće morati da brine šta bi bilo da ga “potera“ na glavnoj železničkoj stanici u Beogradu, pošto se ona ionako od 1. jula preselila u istoriju. Još jedan ustupak napredne vlasti investitorima, korak je napred u pretvaranju naše prestonice u, ne pašaluk, već pre emirat. Eh, slutim da će uskoro nabeđeni krugodvojkaši „poželet' provincijalaca“ – al' nas, avaj, nigde biti neće!

A sad šalu na stranu, koliko god je to uopšte moguće. Zašto dopuštamo da nam biseri političkog vrha ovog tipa budu svakodnevnica i kako je moguće da olako prelazimo preko Vučićevih lignji iz šerpice, Vulinovih srceparajućih recitacija i, evo sada, Mehove slabe stolice? U kom to trenutku prestaje da bude smešna činjenica da nas vode očigledno labilne, jeftinom skeču podobnije osobe?

Drama na drumu (Predsednikov prezir za „benzinski ološ“)

I da se pobunimo protiv bezumlja, šta bismo najpre dobili u odgovor? Kada stvarno pokušamo da naprosto ZAUSTAVIMO sve u znak neslaganja sa bezumljem, reakcije su retko pozitivne, čak i kada dolaze od strane izvesnih vikend-bundžija protiv režima. Vođine uvrede, svaljivanje krivice na njih (u naprednom rečniku – opoziciju, „kriminalnu“ bivšu vlast, većinu naroda...), teoretisanje o kojekakvim zaverama, traju čak i u odsustvu štrajkova. To mu je, kako izgleda,  postao jedini vid komunikacije sa stanovništvom. Najskoriji primer pružile su junske blokade zbog poskupljenja goriva.

U ovo doba godine se već ustalilo da malinari (najčešće bezuspešno) traže svoja prava, pri čemu dolazi do zatvaranja puteva, na koje se ovoga puta nadovezaše i negodovanja nezadovoljnih vozača. Svako OPRAVDANO skretanje pažnje na OČIGLEDNE probleme, mora biti drastično, što transparentnije, inače nema efekta. Ako to podrazumeva da se, na nekoliko sati, sve zaustavi – neka bude. Naročito kada se isti postupak ponavlja nekoliko dana zaredom, smatram da su negodovanja (pomalo?) izraz nesolidarnosti. Ona, u stvari, jedino daju vladajućim „strukturama“ povod za još žešće verbalno obrušavanje na neposlušnu rulju, obavezno „unapred, sa strane organizovanu“ da remeti mir i podriva prosperitetnu politiku koju ovi naši dobrotvori vode.
Znajući sve to, bilo je očekivano da Vođa lično, duboko uznemiren i potresen, u svom maratonskom dramskom monologu „ospe paljbu“ na sve, slučajne ili voljne učesnike u koloni. Drumsku zaveru su, sigurno, planski sproveli „ONI“ koji ga mrze, nemoćni da ospore osetni rast životnog standarda i sve ostale faktore dominacije u regionu. Kao i obično, razbacujući se nerazumljivim i nepovezanim tvrdnjama, statističkim podacima, frazama, začinio je svoje dirljivo izlaganje jednom (naravno, lažnom), krunskom optužbom. Naime, zastoj u saobraćaju doveo je jednu „majku koja je devet godina čekala da dobije dete“ do pobačaja „u devetom mesecu trudnoće“. Nadrealno! Izvinjavam se ukoliko možda nije doslovno ovako glasilo, ali smisao ostaje isti – služeći se najnižim udarcima i patetikom, zamenom teza i nepravičnim izazivanjem griže savesti, pokušava se uticati na podanike koji su se otrgli kontroli. Manipulisanje matericama i natalitetom već je oprobao nešto ranije, predlažući da se svaka žena koja bi da abortira, prethodno natera da posluša otkucaje srca fetusa na ultrazvuku.

Vremenom, ovako sistematski uveravan kako ništa ne valja, ne razume i ne ceni, jedan narod, prirodno, gubi osećaj za realnost i osećanje ličnog dostojanstva. On će, čak i dok pati, nadalje misliti da je sve to zaslužio, jer „čudni su putevi napredni“ i zašto bi se, onda, mešao u odluke velikih staratelja? Izdresiran je da ne talasa, ne pravi zastoje, ne postavlja pitanja, ne razmišlja – i naposletku,da ne živi.


Prosvetitelj Pikaso (Kombinovano testiranje bruke)

Preteško pitanje prepoznavanja “misteriozne osobe” na ponuđenoj slici, krilo je odgovor koji moja generacija nije mogla da omaši, sve i da nismo (kasnije) čitali “Život i priključenija” ili “Pismo Haralampiju”. Ipak, za današnje osmake, Dositej Obradović je: Mocart, Kolumbo, Alfred (!) Pikaso, knez Mihailo Obrenović, Luj XIV, Bizmark ili (moj ubedljivi favorit) - Herodot.

Odavno sam završila osnovnu školu, pa nisam u toku sa tim kako danas izgledaju učionice, još manje na koji se način odvija nastava u njima. Sećam se samo da je portret Dositeja, Vuka Karadžića ili svetog Save obavezno bio okačen iznad table, na samoj sredini gornjeg dela zida u koji smo svi gledali. Hteo-ne hteo, za tih osam godina nisi mogao zaobići neku od ličnosti koje su donele kulturni progres našem narodu, dodajući veliku količinu materijala u temelje izgradnje  Srbije  kao civilizovane, moderne, samostalne države. Bio je to deo sticanja znanja o svetu u kome živimo i bez obzira na to hoće li nas buduće opredeljenje voditi nastavku školovanja ili ne, određenu osnovu smo svi morali da imamo.
Svake godine se pojavi poneki poražavajući primer nedostatka opšte kulture i informisanosti kod dece školskog uzrasta, a o nesposobnosti za logičko rasuđivanje i zatiranju kritičke misli bolje je ne počinjati. Krivica se najpre svali na učenike, potom njihove nastavnike, a tek na kraju i ređe nego što bi trebalo, bude ukazano na podeljenu odgovornost svih u mreži obrazovni sistem - porodica - društveno okruženje/mediji - dete. Klinci su tu još i najmanje krivi. Snishodljivost, prebrzo odustajanje, prosleđivanje problema nekom drugom („koji se više pita“!) na rešavanje, sve to podstiče proces urušavanja pravih uzora i autoriteta, bez kojih dolazi i do bržeg uništavanja intelektualnog potencijala jedne zajednice.

Nedugo nakon što se ova vest (za koju se, moram priznati, još nadam da je ipak montirana, neslana šala!) pojavila na mrežama, jedna novinarka je u svojoj kolumni iznela stav prema kome je, parafraziram, „besmisleno insistirati da savremena deca stiču nekakva zastarela znanja“. Dalje sledi konstatacija iz ličnog iskustva autorke, kako je „teško detetu koje sluša Kejti Peri i od četvrte godine koristi ajfon objasniti zašto je značajan Šantić“. Po istoj logici, koja se (kao na jedini argument) uporno poziva na samodovoljnost „modernih tehnologija“, nijednu tekovinu prošlosti ne možemo i ne smemo prenositi dalje. Na stranu to što mi nije jasno kako se to Kejti i Šantić uopšte dovode u međusobnu vezu, a kamoli isključuju...ispada, ni Bah se nije mogao slušati na gramofonskim pločama, pedesetak godina ranije, ako u istoj kolekciji imamo izvođača pop-muzike?

U svetu koji oduvek nameće određene „ikonične“ predstave, stvar je slobodnog izbora da li ćemo ih prihvatiti i priznati. Na NAMA je da svakodnevno činimo što više kako bi neke nove generacije „ u po noći“ prepoznale Teslin i Andrićev lik pre nego Kim Kardašijan, Kiju, Priju i ostale rialiti-influensere. Umesto da, ostajući pasivni, za sve upiremo prstom na žrtve negativnih pojava, potrudimo se da, sa svoje strane, ukažemo na postojanje i drugih, istinski vrednih. Umesto ismevanja dečjih lupetanja na testovima i “tvitovanja” izraza lažne zabrinutosti, zapitajmo se koliko smo sami doprineli. Ako nam, posle svega, bude i dalje smetalo takvo stanje stvari, pa odlučimo da u kontinuitetu pružamo konkretne pozitivne primere, na pravom smo putu. Dositejevom.


U svetu visoke mode 

Letnja televizijska šema nekada je podrazumevala kvalitetno ispunjenu pauzu između sezona udarnog programa i emisija koje su bile glavni adut jedne stanice. Dok se autori, ali i gledaoci odmaraju, emituje se više filmova, (tematskih) serijala i svega drugog što bi privuklo pažnju, a ipak bilo novo i zanimljivo. Barem u teoriji. Povećanje broja kanala dovelo je do svođenja ponude domaćih televizija na večito ponavljanje jednog te istog, a famozni „letnji bioskop“ godinama vrti krajnje jednoličan repertoar. Vrhunac lenjosti, neinventivnosti ili, naprosto potcenjivačkog odnosa uredništva Javnog servisa prema publici, aktuelno je rešenje RTS-a za letnje mesece: ujutru „Bolji život“, uveče „Ranjeni orao“, pa „Selo gori, a baba se češlja“. Ekskluziva, treći put za godinu dana! Svetska produkcija je u zenitu, ponuda odličnih ostvarenja iz svih mogućih žanrova nikad bogatija, ali naša nacionalna televizija i dalje tretira pretplatnike poput lobotomisanih papagaja. Iščuđavanju zbog sve više ljudi koji se odlučuju za gledanje dramskih sadržaja putem Interneta, jednostavno nema mesta.

Svejedno volim da na onaj “zastareli” način gledam epizodu po epizodu, iščekujući jednom dnevno, sa sve reklamama, pravu meru TV-fikcije. Sve su ređe prilike za to, ali ipak se još daju ugrabiti. Jun mi je obeležilo gledanje dve serije koje su potpuno različite, a opet srodne na najširoj tematskoj ravni, kao i po tome što su me razonodile sasvim dovoljno da im uopšte posvetim po sat vremena svakoga dana.
Nedavno sam napokon odgledala celu seriju sa kojom sam, kao student, (zbog odlaska u dom i daljeg života bez televizora/kompjutera) stala negde na početku treće od ukupno četiri sezone. Posle se nekako nije ni pružila prilika da nastavim, sve dok FOX life ovog proleća nije krenuo sa repriziranjem, od početka do kraja, američke „Ugly Betty“. Ova verzija izvornog latino-ostvarenja daleko prevazilazi mnogobrojne varijante originalne priče. Pre svega, NIJE kvazikomična telenovela, glavna junakinja nije iskarikirano strašilo koje se na kraju neuverljivo preobrazi u lepoticu, pride smuvavši zgodnog poslodavca. Stereotipe i klišee tretira inteligentno i sa dobrim humorom. Razvojna linija protagonistkinjine priče je postepena, verodostojna, zanimljiva i veoma podsticajna. Likovi su simpatični, reference na pop-kulturu nezaobilazne, dok prateća muzička tema odgovara opštem tonu: spletkarenja vešto iskobinovana sa komikom.

Radnja: Beti Suarez je vredna, dobrodušna, ambiciozna i odgovorna devojka iz Kvinsa, koja sanja o novinarskom pozivu. Kada joj se ukaže prilika za rad u samom srcu Njujorka, dobija mesto lične asistentkinje plejboja Danijela Mida, naslednika modnog časopisa. Doduše, vlasnik - mogul Bredford Mid, odabraće je najpre radi zauzdavanja sina. S obzirom da Beti nosi naočare, fiksnu protezu, potpuno neprikladne šiške i garderobu zbog koje joj nove kolege  (pakosni duo Amanda Tanen i Mark Sent-Džejms) svakoga jutra priređuju slikanje za „blog-editorijal“ zvani Betty daily disaster, jasno je kako Danijel neće pokušavati da zavede novu pomoćnicu! Na prvi pogled, Beti se uopšte ne uklapa u redakciju lista „Moud“. Ipak, postepeno će njena upornost, talenat, vedar pristup životu i nepokolebljivost pri sudaranju sa problemima, početi da donose rezultate. Ona sama će naučiti da ceni modu i u njoj gleda svojevrsni oblik umetnosti.
Ambijent u kome Beti provodi radno vreme, tipičan je svet glamura, stalnih suparništava, podmetačina u borbi za novac, hedonizma bez granice. S jedne strane se nalaze Midovi, a sa druge glavna urednica, Vilhelmina Slejter (maestralna Vanesa Vilijams odigrala je jednu od najupečatljivijih modernih TV negativki). Ipak, u sredini, Beti ima podršku ljudi koji je vole: svoje divne, luckaste porodice (tata udovac Ignasio, atraktivna starija sestra Hilda – samohrana majka tinejdžera Džastina), dečka Henrija iz računovodstva „Mouda“, blesave škotske dizajnerke Kristine, pa i samo “na prvu loptu” zlonamernih, a zapravo dragih Marka i Amande. U glavnoj ulozi je neodoljiva Amerika Ferera (što bi rekla moja koleginica/cimerka: „Realno, Isi, čak ni ugly Betty nije stvarno ugly!“), kroz četiri sezone prošlo je mnogo poznatih gostiju (Džin Simons, Adel, Šakira, Adrijana Lima, Viktorija Bekam...), priča se na sasvim nenapadan način bavila različitim škakljivim temama, a ono najbolje je odlična, koloritna, savremena estetska strana.

Zašto mi, osim dobre radnje, „Ružna Beti“, lično, toliko znači? Vratila me, ne tako davnim, snovima o radu u uredništvu ili izdavaštvu! Setila sam se zamišljanja sebe kao uvek kreativno zaposlene, samostalne, gradske devojke koja doprinosi stvaranju nečega zaista važnog, radeći ono što voli. Nisam prestala da osećam takvo okruženje kao pravo za mene, zato me serije ovog tipa uvek pomalo i rastužuju. Međutim, napokon shvatam razliku između sebe i onih koji ostvaruju svoje snove. Vidite, Beti Suarez nikada, ni trpeći najveća ismevanja i potcenjivanja, sebe ne doživljava kao luzera i promašaj. A sa takvom, neuništivom energijom, sve je dostižno i dobićete ono što želite.
Druga serija koju pratim, trenutno je prevalila polovinu emitovanih epizoda, na RTS1 i u krajnje nepovoljnom terminu za bilo koga sa normalnim životom (10 i 40 h, pre podne, bez repriziranja!). Sreća u nesreći mi je, eto, mogućnost da je ne propustim. Zove se „Velvet“, dolazi iz Španije i, ponovo prijatno iznenađenje, nije telenovela, mada elemenata intrige i drame ima koliko volite. Priča nas ovoga puta vraća u pedesete godine prošlog veka i madridsku kuću visoke mode („Velvet“), vlasništvo porodice Markez. Kada zbog nagomilanih dugova i propasti poslednje kolekcije, gazda - don Rafael izvrši samoubistvo, nasleđene neprilike padaju na teret njegovom sinu. Alberto se upravo vratio iz Londona, gde je proveo godine studiranja i početne prakse, pa sa stečenim iskustvom planira da porodičnom poslu ulije novi život, u skladu sa trendovima koji stižu iz Pariza, Njujorka, Rima...Biće to rizičan poduhvat, ali, njegov entuzijazam dele saradnici, pre svih ekscentrični kreator Raul de la Riva, najbliži prijatelj i zamenik direktora Mateo, kao i talentovana modistkinja Ana Rivera.
Da sve ne bude idilično ni lako, pobrinuće se finansijski faktor. Zbog velikih dugova i neophodnosti ulaganja sa strane, Alberto je primoran da sklopi brak sa kćerkom svog sponzora, ali i trpi mešanja u posao od strane laičke, ali imućne buduće tazbine, kao i sopstvene porodice (maćeha i polusestra). Stvari komplikuje to što je njegova prinudna verenica Kristina bezazlena, lepa i dobra, ali je Alberto ne voli. Od detinjstva, kada je Ana kao siroče poslata ujaku (šefu prodaje, don Emiliju) da odrasta i obučava se u „Velvetu“, sa Albertom je veže jedna od onih neuništivih, životnih ljubavi. Zbog razlika u klasi, najpre su razdvojeni mladićevim slanjem u inostranstvo, a godinama kasnije ponovo se nalaze u situaciji da žrtvuju ličnu sreću za spas kuće koju toliko vole.
Pored njih, usredsređeni smo i na priče ostalih članova kolektiva, od krojačnice do upravnog odbora, od kurira do uglednih, bahatih mušterija. Tu su Anine najbolje prijateljice Luisa, Rita i Klara, stroga nadzornica Blanka (koju, inače, igra Aitana Sančez-Gijon – možda je pamtite kao partnerku Kianua Rivsa u „Šetnji među oblacima“; gotovo da uopšte nije ostarila), trapavi poštar Pedro...Svi oni imaju lične muke, nevolje, radosti, simpatije, dok se novo doba odmotava svojim tokom, u ritmu prepoznatljive muzike sa gramofonskih ploča pristiglih iz Amerike. Bioskopi, divna garderoba i frizure, automobili, prodor svetskih trendova u još konzervativnu, posleratnu Španiju, razlike između životnih uslova radnika i glamuroznih poslovnih krugova, ali i čvrsto ustrojstvo zatvorene zajednice „Velveta“, vodeći su aduti ove opuštajuće priče.

Kad „bubamara“ zavrti svet 

Sada se već zna ishod takmičenja koje proteklih mesec dana zaokuplja čitav, ne samo muški, svet – najbolji fudbaleri u ovom trenutku čine nacionalni tim Francuske. U njihovim rukama se prošle nedelje našao pobednički pehar, koji su radosno podizali, zasuti „kišom“ konfeta, blicevima fotoaparata, zagrljajima predsednika Emanuela Makrona – ali i još ushićenije Kolinde Grabar Kitarović. Potonje ne čudi, s obzirom da komšijska reprezentacija ima gotovo jednake razloge za slavlje: kao vicešampion sveta, Hrvatska je ostvarila istorijski uspeh, pa oba tima zaslužuju NAJSRDAČNIJE ČESTITKE! Što je najbitnije, gledali smo zaista uzbudljiv fudbal, utakmicu prepunu dinamike, obostrane borbe, tako da se slobodno može reći kako bi svaki rezultat bio potpuno zaslužen. Heroji meča, na kraju i nagrađeni za izgaranje na terenu, bili su tinejdžersko „čudo“ Kilijan Mbape i sitni, ali srčani Luka Modrić. I mada je moja podrška bila na strani trikolora, iskreno se radujem zbog obe selekcije, možda najviše jer smo ove godine imali evropsko (polu)finale. Vratila mi se euforija navijanja i aktivnog praćenja fudbala, iz vremena kada sam bila devojčica, što je svakako lep osećaj.
S obzirom da svojim trajanjem ozbiljno zalazi u jul, Mundijal koji je ove godine (u inat svim skepticima, vrlo uspešno) organizovala i udomila Rusija, možda bi više pristajao sledećoj „Svaštari“, ali, zašto da čekamo? Uostalom, naše učešće je zapečaćeno još tokom juna...Ono što ubedljivo obeleži svako Svetsko prvenstvo, u tom razmaku od četiri godine, jeste prisustvo ili odsustvo nacionalne selekcije. Što duže traje izostanak tima sa globalne fudbalske fešte, to su veće nade kada napokon bude ostvaren plasman. Slično „Evroviziji“! Ponovo smo poslali orlove uz mnogo prenaglašenog optimizma i često isuviše smelih vizija budućnosti, a ipak (ne može se reći „neočekivano“!) izvisili. U mesec dana trajanja prvenstva, život kao da se vrti jedino u ritmu okretanja „bubamare“ na putu do mreže. Intenzivira se omiljeni hobi svih kafansko-kladioničkih mušterija: filozofiranje o igri, sastavljanje timova i nuđenje besplatnih saveta nadležnima, od trenera do predsednika FIFE. Vreme se meri razmakom između susreta u okviru takmičarskih grupa. Samoposluge ne mogu da izađu na kraj sa potražnjom grickalica i piva, odjednom su svuda neki novi klinci obučeni u dresove, a o sličicama koje se „tapkaju“ po parkovima i trgovima da ne govorimo.

Ovogodišnji šampionat predstavljao je naročito značajan događaj za Srbiju, iz barem tri razloga: 1. naravno, učešće ekipe Mladena Krstajića; 2. domaćin je „majčica“ Rusija; 3. što su Hrvati dalje odmicali, to se uzavrela atmosfera ovde primicala tački eksplozije. Po ko zna koji put, politika se umešala u praćenje nečega što, istini za volju, nikad nije ni bilo prosta zanimacija. Šokiralo je već to što se, npr. Italija uopšte nije plasirala na prvenstvo, a podržavajući Južne Slovene u duelu sa Istočnim (da prevedem: Hrvatska-Rusija), pokrenula sam lavinu negativnih komentara najbliže okoline. Naravno da je proslavljanje uspeha uz Tompsona i ustaške pokliče degutantno, nepotrebno, za svaku osudu – ali, ne možemo reći da ga stvarno nismo očekivali, kao ni negirati izvestan ponos što se jedna mala država, bliža nam nego što smo radi priznati, vinula u sam vrh svetskog fudbala. Za taj svet smo mi, bivši Jugosloveni, da se ne lažemo, jedno te isto, a naše podele apsurdne i nesrazmerno brutalnih posledica.

Na opštem planu, Mundijal uvek donese brojne neočekivane obrte, pa su tako favoriti (Brazil, Nemačka, Argentina, Španija...) brzo napustili dalje nadmetanje, a isijali neki malo skrajnuti, ali  kompaktni i snažni timovi (poput Belgije, Islanda, Hrvatske). Prijatno iznenađenje uvek prirede afrički i južnoamerički nacionalni timovi, sa inspirativnim pričama pojedinih igrača, živih dokaza kako se iz siromaštva i muke (u pravoj sportskoj bajci), upornošću izrasta do svetske slave. I ovoga puta se pokazalo da jedna zvezda ne čini ekipu; Englezi su „okrivili“ Mika Džegera da ih je izbaksuzirao prisustvom na tribinama; a podozrevam kako je nezadovoljni Putin svoje fudbalere poslao na „letovanje“ negde u Sibiru...Da li je “Chipsy” izbaksuzirao Mesija onom reklamom, predskazavši mu kako će (baš kao i glavni rival, Kristijano Ronaldo) ostatak šampionata pratiti sa kauča? A Vođa, nije li možda udario maler našim reprezentativcima obećavajući istorijskih deset miliona i “provereno” tipujući na pobedu nad Švicom? Ovako je, istina, barem izbegao smišljanje izgovora za Merkelovu i MMF, a nije bilo potrebe ni za odvajanjem dragocenih sati u već prezauzetom danu, radi praćenja utakmice. Na svu sreću,  vremenska zona nije drastično različita, pa mu se ne bi zalomilo da umesto čitanja brošura o genocidu ili obilazaka zatvorenih knjižara, zanoći uz mali ekran.
Ipak, fudbal ni pored ozbiljnog mešanja novca, politike, ostrašćenosti nesportske vrste, ne prestaje da bude „najvažnija sporedna stvar na svetu“, zbog koje su popodne ulice redovno bile puste, a uveče iz kafića i otvorenih prozora na kućama/stanovima dopirale glasne reakcije na odluke sudija. Francuska pobeda nosi jednu posebno lepu simboliku: pre tačno dve decenije, našli su se u istoj ulozi, a njihov sadašnji trener, Didije Dešan, tada je nosio kapitensku traku. Svetsko prvenstvo u Francuskoj ’98. godine prvo je koga se svesno sećam, naročito maskote Futiksa - „galskog petla“ (koji je krasio majice, kačkete, „Mc Donald's“ igračkice...), Mijatove nesrećne prečke, gledanja utakmica na otvorenom (u bašti nekadašnjeg bioskopa „Sutjeska“ ili pod komšijskom terasom, u društvu ostale dece iz kvarta). Bio je to početak vernog sledbeništva omiljenih igrača kroz naredna evropska i svetska prvenstva, „Kalču“, „Bundes“, „Premijer“ i Ligu šampiona. Baš pre par dana mi brat kaže:“Razumela si se bolje od većine momaka!“ Potom  su naišla neka nova interesovanja, sa pubertetom (pre svega, rokenrol), ali mi se ljubav prema dešavanjima na zelenom terenu, nekako s leta, uvek vraća, mada ni fudbal nije ono što je bio.

O navedenom svedoči podatak da će se već naredni svetski šampionat održati u Kataru, tokom zime, sa proširenim brojem učesnika i nešto drugačijim kvalifikacionim sistemom. Zbog toga mnogi zaključuju kako smo upravo u istoriju otpratili poslednji PRAVI Mundijal….


Slatkiš meseca
To što ovakav odeljak uopšte postoji u sklopu „Svaštare“, jasan je znak da ne odbijam slatkiše (bez lešnika/oraha). Pre nego što sam „zapatila“ poremećaj u ishrani, mogla sam da slistim mnogo više, ali poslednjih godina mi je kapacitet želuca znatno opao – ipak, nisam omrzla čokoladu. Negde sam ranije pominjala da su mi omiljene, zbog specifičnog ukusa, „Galeb“ i (stari) „Cipiripi“. Onu koja je većini najbolja, nikad nisam nešto naročito volela i ako mogu da biram, teško ću se baš nje mašiti sa rafa u samoposluzi (iako su mi, priznajem, simpatične mini „Željice“). Ali, nisam odolela novom izdanju, nazvanom “Najlepše želje plus”, sa različitim koktel ukusima (ono na šta sam do sada nailazila su irski krem/kafa, mohito, rum). Obožavam voće, samim tim i poslastice sa voćnim punjenjem. S druge strane, alkohol i ja smo savršeni stranci, tako da za mohito znam samo po čuvenju. Svejedno, sama kombinacija limete i mente u crnoj čokoladi zvuči savršeno. Upozorenje: ova čokolada je izuzetno osvežavajuća, ali isto toliko jaka, a pošto su u pitanju malo veće kocke (otprilike pola uobičajene štangle), jedna je sasvim dovoljna, verujte na reč.

Muzička tema

Dolazak leta već tradicionalno najavljuju koncerti, manji ili veliki festivali kao otvaranje uzbudljive muzičke sezone. Iako mi se čini da onaj postpetooktobarski polet sa dolascima, do tada nezamislivih, slavnih izvođača, već nekoliko godina jenjava (pa tako, npr. nema više fenomenalnog „Belgrade calling“ festivala na Ušću, dok „Beer fest“ iz leta u leto nudi sve slabiju listu gostiju), još se tu i tamo pojavi nekoliko zaista impresivnih iznenađenja. Mada već godinama nisam u prilici da posećujem koncerte, što mi je nekada bilo veliko uživanje, obradujem se svakom najavljenom nastupu svojih omiljenih bendova. Jun je, između ostalog, obeležio  prvi, dugo očekivan i već jednom odlagani nastup legendarnog nemačkog sastava Scorpions”. Preko pedeset godina aktivnosti i uspesima okićene karijere, Majne, Šenker i drugovi obeležavaju turnejom na čijem se rasporedu ovoga puta našao i Beograd. Već sedmicu kasnije, u sklopu zaječarske „Gitarijade“, koncerte su priredile još dve legende: najpre grupa „Saxon“ (hvala radiju „202“ na direktnom prenosu prvih sedam pesama; „rokaju“ sa nepromenjenom žestinom!), a dve večeri kasnije i Billy Idol.

Svi ovi, već vremešni rokeri, ipak se odlično drže i time ostavljaju nadu da ćemo se, možda, ipak sresti nekom narednom prilikom, kada svrate u naše krajeve. A sudeći po tome da se „Whitesnake“, „Judas priest“, „Maiden“-i, spomenuti Bili...jednom pošto nastupe, oduševljeni prijemom kod publike, redovno vraćaju u Srbiju, šanse nisu male! Do tada, preostaje slušanje njihovih pesama i zamišljanje atmosfere sa svirke. Čak i ako ne pratite hard rock scenu, verovatno volite čuvene numere „Wind of change“, „Still loving you“ ili „Rock you like a hurricane“. Moj izbor je ovoga puta “Rhytm of love”, koju su “škorpije” nedavno ponovo objavile, dok se originalno nalazi na ploči Savage amusement, mojoj vršnjakinji.
 

20 коментара:

  1. Oho, laptop je ponovo u funkciju! Sjajno!
    Ova mi je baš odlična svaštara. Odlično si opisala onu Mehovu blamažu. Moram priznati da ne znam epilog tog događaja, ali ne bi me čudilo da je "pojeo vuk magarca", tj. da je čovek koji se već dosta izmaltretirao ostao na funkciji. Gde da se još i zbog toga sekira? Ovo, sve zajedno s Vučićevim komentarima svega i svačega i Vulinovom tetkom spada u samo dno svega!
    Pa opet, nisam verovala da će mi nekad iz tvoje svaštare glavni utisak biti serija! Možeš misliti! Kad ono upravo tu ugledah ključnu rečenicu:"Vidite, Beti Suarez nikada, ni trpeći najveća ismevanja i potcenjivanja, sebe ne doživljava kao luzera i promašaj. A sa takvom, neuništivom energijom, sve je dostižno i dobićete ono što želite." Beskrajno mi drago što si je napisala.
    I šta reći za kraj: "Ovo su, čini mi se, Šantićevi dani!" Pozdrav, do čitanja! :)

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Srećom, preživeo je "kafenisanje" i da mogu, uložila bih "veto" na korišćenje od strane bilo koga sem mmene, ali dok se ne osamostalim, mogu samo da se uzdam u obazrivost ukućana.:) Ja baš zato i ne prinosim hranu/piće računaru.
      Inače, tekstovi kasne baš zbog tog incidenta, bili su spremni još pre deset dana, pa otuda ovo poklapanje sa Šantićem dođe kao fina slučajnost, ali i potvrda koliko je uvek aktuelan i važan!:)

      Baš juče pročitah kako je Meho podneo ostavku. Doduše, ne verujem da će se na tome završiti, naši incidentni političari obično se nakon formalnog "pokajanja" u vidu istupanja sa funkcije, ubrzo vrate na neku još jaču poziciju: primer Gašić...po principu "pas laje, vetar nosi". Kratko nam pamćenje.

      To je i meni, lično, najvažniji deo. Ne mogu reći da, podsvesno, nisi uticala na tu spoznaju, odnosno zaključak, jer smo negde u isto vreme o sličnome razgovarale.
      Još samo da, pored usvajanja te lekcije, iskreno počnem i da se OSEĆAM tako.

      HVALA mnogo, pobojala sam se da je ova "Svaštara" preopširna, ali sam baš bila inspirisana za pisanje!:)

      Избриши
    2. Evo lomim se od juče da li da razglabam dalje tu priču (mada sam znala da neću izdržati).
      Glavni štos je da počneš da se OSEĆAŠ DOBRO. Nemoj misliti na to što nemaš posao, ne putuješ i sl. jer ti to izaziva frustraciju. Misli, pričaj, obraćaj pažnju i sl. ISKLJUČIVO na stvari zbog kojih se OSEĆAŠ DOBRO. (Ako nisam bila jasna to upravo znači da od ovakvih tvojih svaštara ostane samo slatkiš meseca!) Pričanje o problemima njih ne rešavaju. (Koliko god su te tokom celog života svi ubeđivali da odgovornost podrazumeva ukazivanje na probleme.) Ne, odgovornost podrazumeva ukazivanje na rešenja! Možda ti to zvuči slično, razlika je krucijalna. (Ne bih više o tome, bojim se da te ne prepadnem. Jer da bi ovo istinski shvatila, moraš mnogo temeljnih lomova da napraviš u svojim shvatanjima.)

      Избриши
    3. Kao što rekoh, lekcija koja se uči. Dug put preda mnom.:)
      Shvatila sam poređenje, ali, "Slatkiš" je najpovršniji deo kolumne, realno. Meni površnost nije dovoljna za život sa smislom.
      Hvala!:))))

      Избриши
    4. Isidora, NIKOME površnost nije dovoljna za život sa smislom. Kada sam rekla "... od ovakvih tvojih svaštara ostane samo slatkiš meseca", ključna reč je bila OVAKVIH. Odnosno, na delove teksta koji apostrofiraju PROBLEM, dok je slatkiš uvek afirmativan. Primer skroz, skroz banalizovan, i izbačen na blic: Kada pišeš o đačkim testovima, ti pišeš isključivo o problemu. Pisati o tome s stanovišta sopstvenog doprinosa rešenju bi bilo, napr. da na kraju tog dela teksta kažeš kako te je to inspirisalo da pokreneš seriju članaka pod naslovom napr. "Njih ne smemo zaboraviti" ili "Život pre rialitija" ili ti bi sigurno smislila nešto bolje. Pa, napr. obrađuješ srednjevekovnu književnost, romantizam, realizam, i šta ti ja znam. Ne suviše opširno, taksativno (sa portretima!), ključnim doprinosom. Ovo je samo inicijacija ideje!
      Dalje, zašto nisi pisala o proslavi u tvojoj srednjoj školi? Misliš da događaj nije dovoljno interesantan? Pa i Lečiću je bio, što ne bi i nama.
      Treće, kada pišeš o serijama, ako si nezadovoljna terminima, a ti lepo na kraju kaži da ti je to dalo ideju da pišeš RTS-u i da im ukažeš na to! (Da se ne shvatimo pogrešno - ne mislim ja da će svaka takva akcija uroditi plodom (odmah), ali to je jedino što ti kao pojedinac možeš da uradiš, a da doprinosi REŠENJU.)
      Za kraj, odužih stvarno, ovo za poskupljenje goriva. Ovaj citat sve govori:
      "Bože daj mi snage da prihvatim stvari koje ne mogu da promenim, hrabrosti da promenim one koje mogu i mudrosti da ih razlikujem“.
      teolog Rajnar Nibur
      Naši ljudi moraju da shvate da štrajk ima smisla samo u "uređenim, demokratskim" državama gde glas javnosti ima težinu. Naša to, nažalost, nije. Kod nas ni d od demokratije nema, a to je obrnuto proporcionalno tome koliko "trenutno najveći sin naše države" uporno prežvakava o tome. I zaista je iluzorno stalno udarati "glavom o zid" misleći da će se tako (uporno i uporno) problem rešiti. A kad se jednom problem reši, onda čovek koji je "lupao glavom o zid" misli da je taj njegov kuluk doprineo rešenju. Tužna je priča da je on samo tim svojim "lupanjem glavom" usporio rešenje problema.
      Ja sve ovo iz ljubavi, molim te ne zameri! Pozdrav i čitamo se:)

      Избриши
    5. Ja sve to razumem, ali poenta ove rubrike su komentari, a ne inicijativa.
      I grešiš, muzičke teme su afirmativne. I fudbal. I serije. I bude toga još, ili sam u zabludi?
      Ne vidim ni šta bi nešto takvo značilo, kad moj blog čita mali broj ljudi i nemam uopšte neki širok uticaj. Pisanje u stručnom maniru mi je, iskreno, za sve godine školovanja, malo otužno postalo. I svakako ne želim da blog bude više od hobija.
      Ne mislim da nije bio interesantan i pomišljala sam da pišem, ali čemu to? Suviše je lokalno. :(
      To pitanje termina je poslednja, zaista POSLEDNJA stvar u vezi sa serijama. Međutim, ukoliko to zaista radikalno utiče da ova rubrika nema onu poentu koju sam prvobitno zamislila, promeniću je ili potpuno preskočiti.
      Nemam šta da zamerim, meni je žao što sam i nesvesno i nenamerno ispala negativac.
      Svakako hvala.

      Избриши
    6. OK, odmah sam se pokajala iskucavši gornji odgovor. Izvini, nisam nameravala da budem gruba, znam da imaš najbolje namere, da si stopostotno u pravu i HVALA ti mnogo.:)

      Želela sam reći sledeće: pre dve godine sam redovno pisala kolumne za lokalne novine, objavljivala ih i ovde (2015 uglavnom), baš takve sa REŠENJIMA koja spominješ. Ništa mi to nije donelo, sem ružnih primedbi lokalaca i mnogo izgubljenih nerava, suza, pitanja "šta mi ovo treba?" Tako da sam rešila da se okrenem isključivo pisanju o stvarima koje volim, koje me interesuju, koje cenim, dakle AFIRMATIVNOM (uz poneku lošu kritiku ili izrugivanje kroz humor, kad je knjiga, serija ili film baš "trashy"). S vremena na vreme, tek da sebi dam oduška, izbacivala sam kolumnu na društvene teme, poslednjih godinu dana to je ova "Svaštara" jednom mesečno. Osmišljena kao skup mojih KOMENTARA određene aktuelnosti.
      Ako ta negativa suviše "pršti", hvala i na ukazivanju na to. Trudiću se da promenim, da se nadalje držim samo pisanja o knjigama i razonodi.
      Da se uhvatim konkretnih predloga: pisali su ljudi peticiju RTS-u i povodom "Nemanjića", da se ukine takvo đubre i da se ne troši državni novac uludo. Vidimo koliko su ih poslušali...nisam jedina koja primećuje neprikladan termin. Žale im se već mnogi, u komentarima na sajtu. Ja sam ovde htela da pružim mini-prikaz dve dobre serije.
      Predlog za seriju članaka je super, ali ima ih već mnogo koji su to pokretali i o tome pišu, a pride su i plaćeni za to, u svojim časopisima, na portalima, televizijama, u školama gde rade. Takav poduhvat iziskuje mnogo koncentracije, prethodnog obnavljanja znanja, mnogo vremena i odgovornosti. Za anonimnu stranicu poput moje, pitanje je ima li to svrhe.
      Pisanje o događajima na lokalnom nivou ovde takođe se ne uklapa u koncepciju bloga. To ne znači da ih ne smatram zanimljivim.
      Eto, IZVINI još jednom i hvala što si mi ukazala na greške, jer uopšte nisam bila svesna toga i sad se osećam veoma čudno...

      Избриши
    7. Draga moja, već jako dugo nisam ispala ovakav magarac, kao ovim mojim prethodnim komentarom. Najmanje sam od svega želela da te rastužim. Vidim i sama sad da je ono verovatno dosta zbrkano i nekako izvučeno iz konteksta pa izgleda kao "s neba pa u rebra". I da jesu muzika, serije, fudbal afirmativni, ne grešiš. S lica jesu, i ti želiš da jesu, ali ja nekako osećam u padtekstu tu neku tvoju žal za ovim ili onim. Evo ti sjajnog primera: Onda kada si pisala o Bjelom dugmetu ili o Francuskoj. Takva me emocija iz tih tekstova preplavila da sam se osećala kao ozračena nakon čitanja. E, to kako si se osećala dok si to pisala je ono čemu treba da težiš sve vreme. To je bila tako visoka vibracija da te je prosto nosila. Neki kažu da se osećaju kao da imaju krila. E sad uporedi tu emociju s onom kada pričaš o štrajku ili o tome kako ne možeš više da posećuješ koncerte. Poenta je samo u tome da držiš svoju vibraciju visoko. Nije bitno što ponekad padneš. Primeti da si pala, ustani i opet na visoku vibraciju. Nastoj da svesno primećuješ kad si u bedaku i beži odatle. Ja sam one primere navela kao nešto što (možda) tebi može da digne vibraciju, a ne zato što puno ljudi čita tvoj blog. Popravljaj svet tako što ćeš sebe (svoju vibraciju) popraviti. Ni na šta drugo čovek i ne može da utiče. I već znam da želiš da kažeš da niko ne može sve vreme biti tako "visoko". Slažem se. Ali, za početak je bitno da svesno znaš kuda treba da težiš. I ni slučajno ne odustaj od mesečnog pregleda! I šta, bre, lokalno! Pa o kome je napr. Bora Stanković pisao? O beogradskoj gospodi?
      Eto, počela sam komentar tako što ti se izvinjavam do neba, a završih ga tako što te grdim! :))) <3

      Избриши
    8. AUUUU, pa nas dve smo pisale komentar u isto vreme. Kad sam ja počela onaj moj, ovaj drugi tvoj nije bio. Haha, trebalo mi je malo više vremena da se iskupim za moje brzopletosti!

      Избриши
    9. Ne da si u pravu, nego si 10000000 % i nemam više šta da dodam, sem ogromne zahvalnosti na otrežnjenju!:) Onako, od srca, kao i uvek! A da znaš, pogodila si! Vibracija jeste različita i upravo sa različitim raspoloženjem i uživanjem pišem o različitim stvarima. "Svaštara" dođe kao neki ventil. Promena tona, negativne pojave konstatovane sa cinizmom, satiričnim pristupom i, ipak, određenim optimizmom koji nastojim da provučem kroz svaki zaključak. Ali, ipak, to nije ono što me "podiže" i tu si sasvim u pravu. I da mi mnogo toga, podsvesno i svesno nedostaje, ne krijem :(, ali šta je tu je. Ako uspostavim tu visoku vibraciju koju mi savetuješ, možda na kraju i prizovem željeno. Bez tvojih skretanja pažnje, sigurno bi samo uočavanje toga bilo ko zna za kad odloženo.
      Telepatija?:)))))))))))))))

      Избриши
    10. Najbolje od svega je to što nema "možda". Tvoje je samo da obezbediš visoku vibraciju, a želje ti "dolaze" jer su i one na istoj (visokoj) vibraciji. 💗💗💗💗💗💗

      Избриши
  2. Kako ja nisam u toku. Zaobiđe me još jedna, u neprekidnom nizu, političkih bruka. :) Vidim nam glavnog i odgovornog i odmah počinjem da kolutam očima, to je valjda refleksno postalo, a pošto naš TV pusti zvuk, pa sekund kasnije i sliku taman imaš vremena da prešaltaš te da mu ni facu ne vidiš. Mehov peh sam "prespavala", odgledaću baš Kesića čisto smeha radi. Čitala sam negde da su i u Nemačkoj ljudi protestvovali zbog goriva jedne prilike, ali njima protest prođe uspešno, stvar bi rešena u roku od par sati, ali ovi naši ne prezaju od naroda. Pitam se koje su našim eminentnim političarima niske grane, na koju god da slete uvek može niže.
    U međuvremenu lobotomija sa deža vi programom na snazi, othhraniće se nekoliko generacija na šotrizaciji Milicinih romana, a našim roditeljima uz Goluboviće i Popadiće mladost još uvek traje. Videću da ovu špansku seriju nađem na Netu, hvala na preporuci.

    Epizoda tj. tragedija s Dositejem mi je još uvek šok. Još uvek se nadam da je neko lagao fore radi, odradio fotošop ili šta već ne. Sutra deca neće znati ni kako Tesla izgleda! Još mene ubeđuje brat kako nema slike u školi, slike neće biti kad ne bude škole, jedino je to može skloniti sa "mesta zločina". Izgovor roditelja - niko nije znao! To što nije znao Jova ili Pera ne znači da tvoje dete ne mora da zna.. O novinarki u zabludi nemam reči, ali kad pogledaš malo je i savesnih novinara ostalo, većina je copy/paste. Obrazovanje nam poprima stravičan, groteskni oblik, ako mogu tako da kažem. Sve se skraćuje i prekraja, oduzima i umanjuje. Gleda se šta deci "ne treba" umesto da ih nauče sve što je u njihovoj moći, osnovu OBAVEZNO! Danas izgleda ništa ne moraš, jer će ti sve reći Gugl, što da pališ mozak. Prosečan broj bodova bio je deset po učeniku, gde to vodi kad se sve živo srozava, pa i prosveta. Još direktor moje škole ponosno reče na banketu kako su svi položili testove, a retko ko je imao više od 5 bodova po testu (izuzimam "štrebere").
    Joj, mogla bih na ovu temu do sutra.

    Videla sam neki dan ove nove ukuse, moraću probati. Živeo slatkiš meseca, najslađi segment rubrike. :)
    Hvala na tekstu. :**

    P.S. Pesma <3

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Da ne bi Kesića, ni sama ne bih znala za ovaj slučaj, a da nije strašno, stvarno bi bilo smešno. Vođa je danas bio u mom kraju, otvorio neku fabriku i vidim da najavljuje prosek plata od 500 evra do kraja godine. Blago nama...

      Mislim da "Velvet" ima da se gleda online na nekom našem sajtu, sa prevodom. Stvarno je lepa serija.:)

      O slučaju Dositej smo nas dve pričale kad je bio najaktuelniji i šta da dodam, već smo navikli da se generacijama gleda kroz prste i toleriše sve, "vukovaca" imamo za rekord, a onda ovakvi rezultati. Znači, nešto se tu ne uklapa.

      Hvala tebi, mnogo, mnogo, na vernoj podršci u sjajnim dopunama svake rubrike.:)

      Избриши
  3. Meni je afera s Mehom promakla. Krao ili srao, kakav naslov - naš narod me svaki put iznenadi svojim doskočicama :-)) Ovo za đake i njihovo (ne)poznavanje srpske kulturne baštine me je veoma rastužilo.
    Pratila sam Ružnu Beti - i meni je svet uredništva delovao primamljivo, makar u pitanju bio i modni magazin, a Vanesu Vilijams mnogo volim. A svetsko fudbalsko prvenstvo nisam nešto ispratila tj.znam kako je ko ispadao, ali same utakmice nisam gledala, kao ni tenis. Nosim se mišlju da ponovo gledam Igru prestola, to sam možda već napisala... nisam pametna.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Obožavam Kesića i "Njuznetovce", svaki put se pitam odakle im samo dolaze ideje, mada nije da političari sami po sebi nisu više nego inspirativni.:)
      Bogami, mene svaki put rastuži koliko ODRASLI (dakle, bivši đaci) ne samo ne znaju, nego nemaju ni interesovanje da upoznaju našu kulturnu baštinu, pa je onda nekako i logična neupućenost dece.:(
      Baš i moj slučaj. Kada sam išla u "Klett" i "Lagunu" zbog nekih razgovora, osećala sam se kao u raju, a istovremeno poput malog, mizernog miša. Vanesa mi je fenomenalna kao glumica, pevačica i pojava, sve ukupno.
      Meni je fudbal, uz eventualno košarku, oduvek jedini sport koji gotivim i znam pravila, pa mi ga nije nezanimljivo pratiti. Tenis mi nije palo na pamet da gledam, neopisivo me smara i kad vidim svoju majku i tako te žene i okruženja koje po tri sata blenu u ekran i, kao, prate meč, bude mi tragikomično.
      Ja planiram da "Igru prestola" odgledam onako kontinuirano sve, pred početak poslednje sezone, koja je, kako čujem, najavljena tek za proleće 2019. Do tada ću redom sa ovim ostalim što me čekaju.
      Mnogo ti hvala na čitanju!:)

      Избриши
    2. Samo nek' je proleće, ja se bojala da će biti polovinom ili krajem godine. :)

      Ja sam nedavno odgledala prvu sezonu, taman toliko da sestru privučem na "tamnu stranu", napokon. Eksperiment je prošao uspešno. :)

      Избриши
    3. Prvobitno je trebalo da izađe u leto 2019,pretpostavljam da su "požurili" zbog mogućnosti da konkurišu za EMI.

      Moj brat je prošlog leta, posle decenijskog ubeđivanja, konačno i sam upoznao ASOIAF svet, doduše, putem serije. Odgledao je sve sezone u cugu i oduševljen je. Još se dvoumi da li da kreće sa knjigama, nerviraju ga nedovršeni serijali (iz istog razloga, pošto su kod nas preveli samo prvi deo, nije počeo da čita "Pajns").
      Trujemo podmladak!:)

      Избриши
  4. Isidora, voooolim tvoje postove i tvoja razmisljanja jako! Bas si mi izmamila osmeh na lice kad si pomenila seriju Ugly Betty. Toliko ljudi mi kazu "jao da to je ona stara serija" a ja bih nekako uvek mogla da je gledam iznova i da mi bude zabavna i duhovita.
    Bas mi je drago da delimo misljenje :)))
    Lep pozdrav!

    ОдговориИзбриши
  5. Milice, mnogo hvala!:)
    U pravu si, serija je toliko dobra da zaslužuje i poseban tekst za svaku sezonu (verovatno će i toga biti negde u budućnosti), meni svaki put nešto drugo "iskoči" kao zanimljivo, jer ima toliko dobrih strana da nikad ne dosadi.
    Još jednom HVALA, na čitanju i podršci!:)

    ОдговориИзбриши

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...