субота, 23. септембар 2017.

Subota sa knjigom: Ekranizacije - „Crusoe“ (1989)

piše: Isidora Đolović

„Robinzon Kruso“, roman Danijela Defoa koji danas uglavnom svrstavaju među književnost za decu – iako to baš i nije s obzirom na pitanja kojih se dotiče (ropstvo, ljudožderstvo, asimilacija, dominacija bele rase, itd...što postaje više nego jasno kada mu se vratite u nekom kasnijem dobu, kao ja u okviru predmeta Roman XVIII veka, na studijama), jedna je od najuzbudljivijih i najomiljenijih priča svih vremena. Nastao kao nešto izmenjeno svedočanstvo o realnoj pustolovini mornara Aleksandra Selkirka, pokrenuo je modu tzv. robinzonijada iliti povesti brodolomnika, smeštenih na pusto ostvro i propraćenih brojnim izazovima preživljavanja u tim, vanrednim okolnostima. Prema tadašnjem običaju imenovanja dela po glavnom junaku, Kruso i ovde postaje sinonim za nekoga ko posle niza nedaća uspeva da se izbori za opstanak i izbavljenje, isključivo sopstvenom snagom volje, domišljatošću i izdržljivošću, potpomognutim sa tek nešto malo srećnih slučajnosti.

Jedna od meni najdražih lektira iz osnovne škole (o čemu više govorimo sledeće subote), doživela je nekoliko ekranizacija i podstakla nastajanje još više dela inspirisanih osnovnom pričom (pomenimo samo „Švajcarsku porodicu Robinzon“, „Plavu lagunu“, Ekoovo „Ostrvo dana pređašnjeg“ ili zanimljivu knjigu „Fo“ Dž.M.Kucija). Prva i možda najprepoznatljivija filmska verzija koju sam imala prilike da pogledam, datira iz druge polovine devedesetih, a u glavnoj ulozi je Pirs Brosnan. Projekcija je održana u sklopu školskih poseta bioskopu, naravno, a sam film donekle romantizovan i sa izmenjenim završetkom, ali jednako snažno istaknutom poentom i porukom. Neke od efektnijih scena još i danas pamtim. Ipak, ovom prilikom sam se opredelila za nešto stariju i manje poznatu adaptaciju, koja donosi slobodnije interpretiranje Defoovog pisanog predloška, pa je stoga i interesantnija.

„Kruso“ (Crusoe, 1989) je britanski film u režiji Kejleba Dešanela (inače, oca glumica Zui i Emili), sa tada velikom zvezdom Ejdanom Kvinom (Desperately seeking Susan, The handmaid's tail, Benny and Joon, Legends of the fall) u glavnoj ulozi. Već redukovanje naslova na prezime junaka nagoveštava, ne samo dovoljnu prepoznatljivost fabule putem biranja samo jednog dela sintagme, već i novi ugao gledanja koji se sprema da nam ponudi. Pre svega, Kruso (Kvin; čovek čije ime, Robinzon, nijednog trenutka nije spomenuto) ovde nije avanturistički nastrojen, neposlušni sin, već trgovac robljem. Shodno tome, radnja je smeštena u američku saveznu državu Virdžiniju 1808, godine cvetanja robovlasništva. Ambiciozan i perspektivan, Kruso se nudi poslodavcu da lično krene na plovidbu do afričke kolonije, tzv. „tora“ sa spremnom novom isporukom „mužjaka i ženskih“, odnosno, tamnopute radne snage bogatih zemljoposednika. Početak na tržnici, gde se ovi ljudi odmeravaju i prodaju poput životinja, postavlja radnju na čvrste temelje. 
U toku puta, posadu će iznenaditi i pogoditi teška bura, koja razbija brod, a samog Krusoa ostavlja kao jedinog preživelog. Pošto se iskobeljao iz olupine, užasnuto sagledavši gubitke (naturalistički prikazani leševi drugova i rasparčani delovi brodovlja), shvata kako su ga talasi izbacili na obalu pustog ostrva. Ubrzo se ispostavilo da je brodolom pregrmeo i jedan psić, pa Kruso uz njegovo društvo počinje da se prilagođava novonastalim okolnostima. Sve vreme budno iščekujući prolazak spasilačke ekspedicije, on preživljava, kroz sve faze dobro nam poznate iz romana, uključujući traženje hrane (nije preskočeno ni mučno jedenje glista) i vode, adaptiranje nastanjenog prostora u ograđenu kolibu, gajenje biljaka, skladištenje zaliha, ali i otkriće stopa došljaka sa susednog ostrva – ljudožderskog plemena. Krusoov novi dom im, po svemu sudeći, služi za vršenje obreda, a čak dve nesuđene žrtve će neočekivano dobiti za saborce.
Tu ponovo počinje razilaženje adaptacije u odnosu na roman. Prvi rob, koga je Kruso nazvao Lucky (Srećko; Hepbern Grejem), neće dugo ostati uz njega, s obzirom da ubrzo pronalazi njegovu glavu u blizini žrtvenika. Pored odsustva Krusoovog, ne navodi se ni ime koje je (u knjizi glasi „Petko“) nadenuo (ovde drugom) odbeglom robu (Ade Sapara) – baš tako i piše na odjavnoj špici. Vreme koje provodi na ostrvu očigledno je kraće nego u originalu, naročito ono sa bezimenim gostom. Nema prevaspitavanja „plemenitog divljaka“, ali, koraci ka sporazumevanju su postepeni, logični i upečatljivi. Te scene ostavljaju pravi utisak, kao npr. kada rob iznenada, posle nekog vremena učestalog slušanja, na relativno tečnom engleskom jeziku (mada ne razume ni reči) zapeva o čoveku, psu i ambaru – temu koju je Kruso često ponavljao. Na kraju, junak mu pomaže da u toku noći pobegne sa broda i time izbegne sudbinu izlož(b)enog fenomena – kanibala, koju mu je već namenio naučnik sa Instituta (Majkl Higins). Izmena kraja je inače uobičajena i retko se preuzima onaj književni (Petko u Evropi i novi pogledi na društveni poredak); primera radi, u verziji sa Brosnanom, on gine. Uglavnom, kroz konačni čin puštanja na slobodu, vrhuni Krusoovo preobraćanje.
Ejdan Kvin odlično prenosi svaku nijansu ludila, strepnje i nemira usamljenog čoveka na nepoznatom ostrvu, njegove reakcije (od opreznih do histeričnih), užase i ushićenja. Redom, pedantno su prikazane faze prilagođavanja, a naročito je upečatljivo razdoblje sa psom ljubimcem, obeleženo dirljivom odanošću ovom, zadugo jedinom „sagovorniku“. Film predstavlja vizuelno uživanje, za šta najveće zasluge odlaze direktoru fotografije, Tomislavu Pinteru – odgovornom za magiju tog aspekta brojnih domaćih ostvarenja, poput „Skupljača perja“ ili „Bitke na Neretvi“. Njegovo ime, inače, nije jedino jugoslovensko koje ćete primetiti na odjavnoj špici, zapazićete JAT, ali i podatak da je jedna od lokacija snimanja bio beogradski „Avala film“. Muzička podloga je takođe izuzetna i sve zajedno stvara vrlo sofisticiran ugođaj. Nema spektakularnih, akcionih scena, kasting je sveden na minimum baš kao i dijalozi, ali su zato prisutni odmerenost, jasnoća i preciznost u rasporedu delova priče, glumi, slikama.

S obzirom na poduži uvod, od pronalaženja društva se sve (neočekivano?) brzo završava, ali, s druge strane, mnogo toga presudnog  je već predočeno nemim scenama, poput one kada se, posle ko zna kog po redu okršaja, sustanari ostrva nađu u istom živom blatu; ili dok Kruso, zadivljeno, raširenih očiju sa palube posmatra nebo iste takve boje, udišući slani vazduh izbavljenja.
Vrlo je dobra i simbolika pranja (umivanja) lica: skidanjem bele ratničke boje, rob ogoljava svoje pravo „JA“ pred Krusoom, koji se otuda i, prilično mahnito, zadovoljno smeje. Međutim, ova se prividna izjednačenost poništava svaki put kada se rob pojavi iznova ofarbanog lica i sa perjanicom na glavi. To je svojevrsno vraćanje sebi, opiranje asimilaciji, koje Krusoa s razlogom nervira, ali i vodi do spoznaje. Tvrdoglave „čarke“, pri čemu svaki od dvojice muškaraca (neću reći Gospodar i Rob, kao Defo, zato što ovde Kruso – za razliku od književnog pandana – vrlo brzo odustaje od pokušaja da nametne svoj jaram; čak će ironično zaključiti, odmah na početku: „Ovde nema ko ni da te kupi!“) insistira na svom govoru (npr. nazivu za meso ili kroz glasno natpevavanje), dokazuju besmislenost kategorija u toj nedođiji, opstajanje individualnosti i uzaludnost težnje da nam se drugi potčini.
Dok rob bude pokušavao da shvati na koji način funkcioniše puška, tresući je i udarajući, vezani (naglavačke obešeni) Kruso isprva strahuje, a potom likuje zbog „obeležja civilizacijskog progresa“ koje je, eto, zbunilo jednog domoroca. Ali, život će mu nešto docnije spasiti grana, spuštena rukom i snagom drugog ljudskog bića, a ne barut. Koliki je samo put pređen, od  početnog svrstavanja ljudi u „mužjake iz tora“ do pružanja pomoći kanibalu, kako bi ostao čovek – a ne predmet ispitivanja! Na taj način, Kruso iskupljuje samoga sebe i dovršava promenu koja mu se, nesumnjivo, sve vreme postepeno odigravala u duši. Mada ne vidimo dalje od plovidbe kući, niti možemo znati šta se odigravalo po njegovom povratku u Ameriku, jasno je da unutrašnji svet protagoniste više nikada neće biti isti. Sve je obavljeno tiho, bez preterane gužve i halabuke, baš kao što teče sam film.
Nije ni čudo što „Robinzon“ (kao i svaka istinski velika priča, zar ne?) postaje parabola sudbine čovečanstva, podložna raznovrsnim reinterpretacijama i osmišljavanju drugačijeg ishoda, dok osnova ostaje uvek jednaka. Taj središnji deo ispunjavaju veštine preživljavanja i, još važnije, sposobnost saživljavanja. Naučiti da sačuvamo život tamo gde nas stihija baci, ali i da je jednakost naše prirode, kao ljudi, neporeciva i jača od svega, dve su suštinske poruke „Robinzona Krusoa“ i ovaj ih film, fokusirajući se na upravo te strane priče, nenametljivo – a izvrsno poentira. 

9 коментара:

  1. Odličan i detaljan post Isidora :)
    Kad sam ja bila klinka, postajali su timovi "Tim Robinzon" i "Tim Tom Sojer" pa sam uvek imala manju dopadljivost ka ovom delu samo zato što sam ja bila među onima koji su voleli Toma (valjda jer mi je kao detetu mali nestašan dečak bio interesantniji od čoveka na pustom ostrvu, mada mislim da mi je i dan danas tako) n hahah sad mi je smešno kad se setim, ali da me ubiješ nisam znala da postoji film sa ovom temom :) najbiže što sam došla sa nekim takvim filmom je onaj pustinjski sa Tomom Henksom (koji iz nekog razloga svi vole osim mene valjda "Cat Away" ili nešto tako), obavezno dodajem ovaj na listu dopada mi se kako je predstavljen :)

    ОдговориИзбриши
  2. Hvala, Saro!:) Mislim da bi ti se film dopao i sa vizuelne tačke, ima jedan prefinjeni, umetnički šmek i prijatan je. Ali, obavezno potraži i ovaj sa Pirsom Brosnanom.
    Ja sam podjednako volela "Robinzona" i "Toma Sojera" (mada mi je Haklberi Fin ipak omiljeni Tvenov junak, veća je faca od Toma!), trebalo bi da sledeće subote ide tekst o lektirama, pa ćemo se toga podsetiti.:) Ali, znam dobro koliko sam se, čitajući Defoa kasnije, kao odrasla, frapirala videvši kakve su tu teme zahvaćene i zapitala sam se kako smo mi to uopšte mogli da čitamo kao deca, rekla bih da baš i nije za lektiru petaka, ali, dobro...
    Dobro si me podsetila filma sa Tomom, nikad ga nisam odgledala, a više puta naiđoh na reklamu. Sad sam se setila još jednog sličnog, "Six days seven nights" sa Harisonom Fordom i En Heč, simpatična avanturistička komedija o dvoje čiji se avion srušio na pustom ostrvu, a ne podnose se.:)

    ОдговориИзбриши
  3. Videh pre neki dan na tv-u posle 100 godina Plavu lagunu, mislim da nije bas toliko los kao sto ga bije glas :)

    Od ozbiljnijih zadataka ne temu pustih ostrva, pomenuo bih Gospodara muva.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. "Plava laguna" je zapravo odličan film, barem prvi deo sa Bruk Šilds.:) A "Gospodara muva" sam se i ja setila, obožavam taj roman, ali pošto je on delom i roman odrastanja/o dečačkim grupama i još nekim složenim problemima izolovanog kolektiva, nisam ga uvrstila.

      Избриши
  4. U šestom razredu (dakle, pre nekih pet godina) Robinson je bila obavezna lektira. Takođe u tom periodu, ja sam se više zainteresovala za vanškolsko čitanje, pa sam tako, umesto Defoa, čitala štivo uglavnom srpskih realista. Ovu lektiru sam počela, i ubrzo vratila nazad u biblioteku, zaista mi nije bila interesantna. Nekoliko puta od tad, razmišljala sam da joj se vratim, ali nikako da prelomim (iskreno, sramota me kada kažem da nisam pročitala).
    Inače, jako volim filmove čija je radnja smeštena na (pustom) ostrvu, mada još uvek nemam nekog favorita. "King Kong" (2005) i "Cast away" su mi se prilično dopali, prema "Zatvorenom ostrvu" još uvek delim podeljena osećanja, sa jedne strane me potpuno oduševljava, dok mu sa druge nešto ipak fali. Ali, kao ubedljivi promašaj mogu navesti "Troje na ostrvu za preživljavanje", o kojem ništa lepo nemam reći.
    Veoma lepo osmišljen i napisan post :)


    bbooklovers.blogspot.com

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. "Robinzon" je bio lektira u šestom razredu i u moje vreme (pomešala sam, u petom smo ipak radili "Toma Sojera"), ali sam ja znatno ranije čitala one skraćčene, slokvnica-varijante, pa sam bila upoznata sa pričom. Još kroz film, zaista mi je nekako oduvek bila interesantna, međutim, tek kada sam posle mnogo godina, na fakultetu, ponovo čitala Degoa (i još neke njegove romane poput "Mol Flanders"), u punoj meri sam shvatila njene vrednosti i suštinu. Zato danas smatram da je ipak bolje čitati je u kasnijim razredima, možda je dvanaest godina i prerano, eventualno neki odlomci.

      Hvala na predlozima filmova, moram priznati da nisam nijedan od pomenutih odgledala do kraja.
      I, naravno, hvala na čitanju, drago mi je da ti se zamisao rubrike dopala.:)

      Избриши
  5. Eto meni nečeg novog, nisam gledala ovu adaptaciju. :) Ne znam kako mi je umakla, ali baš ću odgledati, Kvina davno nisam gledala u nekom ostvarenju. Hvala ti na preporuci. :*

    Javljam utiske kad odgledam. :)

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. P.S. Dobar je i meni prvi deo "Plave lagune" s Bruk Šilds, sto godina ga nisam gledala doduše. 😀

      Избриши
    2. Odlična je, baš nesvakidašnja. Drago mi je da ti se dopala preporuka. Javi utiske, baš nedavno su emitovali ovu verziju na "ACM" (nekadašnjem MGM-u).
      Lep je prvi deo, a drugi potpuno nepotreban, tamo jedino Mila Jovović valja, ali je priča prilično glupa.:)

      Избриши

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...