недеља, 10. јул 2016.

Uz finale treće sezone "The Borgias"

komentariše: Isidora Đolović


Ako je prva pratila predstavljanje i ustoličenje porodice, druga unutrašnji razdor i pokušaj da se njegovim „krpljenjem“ ujedno uspostavi kontrola nad večito uskomešanim krugovima unutar i oko Vatikana, onda je treća sezona svakako bila fokusirana na Čezarov nezaustavljivi juriš prema moći - oslobođen, postepeno, svakog „suvišnog prtljaga“ savesti.  Vidljivije su u prvi plan stavljeni njegovi koraci prema zadobijanju uticaja i preuzimanju života u sopstvene ruke. Iako je napeto otvaranje, u vidu dvadesetčetvoročasovne strepnje nad Rodrigovim životom, pretpostavljalo veću bliskost porodice pred nastupajućim opasnostima, jasno je da ponovno spajanje neminovno mora biti drugačije i upravljano (kao što se u finalu i pokazalo) mahom sebičnim interesima novog predvodnika. A to više nije Rodrigo.
Papa je preživeo pokušaj trovanja sa kojim se spustila zavesa na drugu i, sada je sasvim jasno, najbolju sezonu. Međutim, njegov bliski susret sa smrću, mada ga je istovremeno „otreznio“ po pitanju mnogih činjenica koje je previđao, učinio ga je paranoičnim i podozrivim po sve - čak i svoje najbliže. Ovo nipošto nije bilo bez razloga i osnove, ali je istovremeno otvorilo prostor za Čezarovu preduzimljivost. U sezoni za nama, videli smo kako Rodrigo Bordžija postepeno gubi prevlast i gotovo nerado je prepušta sinu, čije agresivne, polutajne i često drastične metode daju više, ma kako neizvesnih, rezultata. Nestrpljiv da „zagrize“ slobodu do kraja, Čezare se oglušuje o očeve predloge i dejstvuje na svoju ruku, ali sa dalekosežnom vizijom ispravnosti datog poteza. Naravno, bez njegovog intelektualnog (Makijaveli) i delatnog (Mikeleto) dvojca pomoćnika - jednog da sugeriše, drugog da izvrši - malo šta bi izgledalo baš tako. Na svu sreću, Čezare ne spada u nezahvalne ljude.

Krug saradnika dobija znatnije proširenje, kroz pristupanje dojučerašnjih Katerininih pristalica njegovom taboru. Kondotjeri, nešto otmeniji od prošlosezonskih Mikijevih „pasa lutalica“, mlađi sinovi iz uglednih porodica pokrajine Romanje, možda nerado - ali, u tom trenutku posve racionalno - biraju stranu koja ostavlja bolji utisak i ima više izgleda za sticanje prednosti.
Na scenu su izvedeni novi-stari suparnici, nakon što je Dela Rovere posle prve epizode i onako obećavajućeg zumiranja ogorčenog lica, odmaglio bez traga i daljeg spominjanja. Ubrzo je izvršena „čistka“ u Kuriji i dovedena sveža, poslušnija krv, a dežurni skeptik Askanio Sforca takođe se priklonio Rodrigovom timu. Zbog toga se težište sukoba u potpunosti prenosi na porodicu Sforca i rat do istrebljenja, kao i napuljsku dinastiju u koju je upravo udata Lukrecija. Ova pozicija „između dve vatre“ zasigurno nije bila u papinom interesu, već je rezultat manevara Čezara Bordžije. Iza oba sukoba stoji, kao što finale sa razgovorom o monarhistilkim vizijama nedvosmisleno potvrđuje, težnja ka osvajanju i ranom ujedinjenju poluostrva pod Bordžijinim skiptrom. Otuda vešti politički potezi sa povezivanjem pape i, s jedne strane Firence, sa druge Napulja, bivaju neodrživi u svetlu rastuće ambicije NOVOG porodičnog lidera, dodatno potpirivane strašću.
Čezare Bordžija poseduje dve životne strasti, koje prevazilaze sve drugo. Predmet su im: vojska i sestra. Shvativši da, oslobođen okova kardinalske haljine, može imati oboje, ne preza od borbe. 

Dolazimo do Lukrecije. Sezona počinje naglim obelodanjivanjem njenih trovačkih veština, a nastavlja se u smeru rabljenja istorijskih glasina u stvaranju portreta koji im obično odgovara. Naivnog devojčurka iz prve sezone više nema ni u tragovima, sada je pred nama razočarana mlada žena, kojoj je jedino stalo da sačuva ono što već poseduje - dete i ljubav, bratovljevu i muževljevu. Njena druga udaja biva prilika za sreću i novi početak, ali fatalno je narušava sukob dveju porodica, čije su Alfonso i ona tek marionete. Politika i volja za moć iznova ih nadjačavaju. Tako se porodica, to jezgro sigurnosti, još jednom pokazuje kao istovremeni izvor pritiska, obavezujuće i sebične sraslosti.
Videli smo kulminaciju dugo građene tenzije između brata i seste, proizašlu iz razočaranja u sve oko sebe i osećanja opšteg nepoverenja. Njihov odnos od tada postaje bizaran, ali i neodoljiv, zapaljiv i psihološki prenapregnut. Dok se obruč izdaje i neprijateljskih namera sve više steže oko Bordžija, članovi porodice se zatvaraju u svoj (klaustro)fobični svet i još više okreću jedni drugima, u potrazi za odgovorom na pitanje „ko smo zapravo?“ i da li je moguće pobeći od žiga uzajamne osuđenosti. Za promenu, sada je Lukrecija ta koja diktira dinamiku odnosa sa bratom.

Dolazi do sporazumnog raskida između Rodriga i Đulije, koja potom prebrzo nestaje iz priče. Nasuprot tome, imamo zbližavanje sa odbačenom - ali uvek prisutnom i uticajnom Vanocom, koje uz konačni oproštaj Čezaru sugeriše povratak na staro. Međutim, više nikada neće biti isto, što ponajviše pokazuje Lukrecijin slučaj: hladnoća, rezervisanost, distanca prema roditeljima, a na momente i bratu. Ukoliko je Čezare apsolutni pobednik sezone, moglo bi se isto tako zaključiti da je Lukrecija (njegova) žrtva.
Katerina Velika, (moralna) pobednica sezone
Obrazovana su dva protivnička tima: Sforce, predvođene veličanstvenom Katerinom na kojoj sve i ostaje; Aragoni, sa često bespotrebnim i na momente komedijaškim kraljevima, uz koje nije ni čudo što je Alfonso onako zbunjen. I dok priča iz Forlija predstavlja svetliju stranu sezone, sa Katerininim kovanjem zavere protiv pape, srčanošću i paralelama između njenog saučesništva sa Rufiom - a Čezarovog sa Mikijem, Napulj je bio promašaj. Ni prvi kralj, Ferdinand, niti njegovi naslednici Rodolfo i Frederigo, nisu odmakli od pozicije klovnovskih figura, uz smešno nerealne „pretnje“ i zaplete (trovanje psa, bazen jegulja, šumska veštica), te više nego nategnuto motivisanim sukobima sa Lukrecijom. Njena „borba za prava“ u tom kontekstu je podjednako apsurdna i banalna, pogotovo jer se uglavnom svodi na jedini zahtev da njeno vanbračno dete bude prihvaćeno na dvoru. Sve se „lomi“ na Alfonsu, koga kao beslovesno dete vuku tamo-ovamo, a sam lik je beznadežno protraćen i sveden na jedan izraz lica i upitnik:
Umesto omiljene La Belle (koja, gubeći papinu naklonost, ipak stiže da „izboksuje“ položaj u veću za svog mlađeg brata), vraćena je - srećom, samo na kratko - luda Bjanka Gonzaga, u jednom od najgorih podzapleta otkada se serija emituje.
Bye, bye, beautifull...
...welcome back, mama Corleone!
Izuzetno čudna bila je i Mikeletova „ljubavna priča“, koja donosi nelogičan i nedosledan obrt u karakteru hladnokrvnog psihopate. Njegova dvostrukost i skrivana ranjivost prikazane su oprezno, ali ipak promiču neke krupnije teme. Primera radi, zar je moguće da nije shvatio TAKO OČIGLEDNU Paskalovu špijunsku misiju? Odnos sa Čezarom i dalje je najjača strana Mikeletove priče u trećoj sezoni i, uprkos neobjašnjenom nestanku, njihov poslednji susret je perfektno odigran. Ipak, detektivske moći tandema deluju naivno i prenaglašeno - a isto važi za bombastičnu muziku koja prati scene, bez pokrića u samoj radnji.

Vizuelno, sve je još uvek prekrasno i raskošno, ali, nešto mračnijih i zagasitijih tonova nego ranije. Posezanje za spektakularnim efektima bilo je samo višak, kao npr. fantastika u vidu uspavljivanja čitavog zamka i „neopaženog“ bekstva u Rim, ili teleportovanja na različite lokacije koje skoro pa parira Bejliševom u „Igri prestola“.

Deo koji je mogao biti još razrađeniji, s obzirom da je priča zanimljiva sama po sebi, jeste Čezarova epizoda u Francuskoj. Falili su Dela Rovere i Đulija, čije su priče verovatno ostavljene za četvrtu sezonu, do čije realizacije nikada nije došlo. Bilo je i osetno manje karakterističnog (crnog) humora, a više patetike i klišea gde im mesto nije. Rodrigovo „domunđavanje“ sa carigradskim Jevrejima ostalo je nekako nejasno, puno „rupa“ u priči i nedoslednosti po pitanju namera, obećanja i izvršenja, relikvija….npr. „torinski pokrov“ je u jednoj epizodi izričito pomenut kao sakriven u Carigradu, da bi se već u narednoj pojavio kod Katerine Sforce.

Hronologija i dalje predstavlja najveći problem, a ovoga puta su istorijski anahronizmi bili uočljiviji za iole obaveštene, kamoli poznavaoce. Finale je u svakom pogledu mnogo podiglo ocenu tehnički dobroj, ali dramski slabijoj (naročito uporedimo li je sa prethodnom) sezoni.

1. Alfonso i Lukrecija

Ono što je u istoriji zabeleženo kao jedna od najtužnijih ljubavnih priča, u seriji je imalo obećavajuć i bajkovit početak, pa veoma dug period potpune banalnosti i iritantnosti, do tragičnog i nešto dostojanstvenijeg kraja. Kada nam je pred finale druge sezone predstavljen novi kandidat za Lukrecijinog muža, delovalo je kao da joj se konačno smeši sreća. Alfonso je bio (i ostao) pravi princ, očaran papinom mezimicom, beskrajno zaljubljen, pažljiv očuh za Đovanija, DOBAR...a ta je osobina nepoželjna u svetu Bordžija. Drugim rečima, nije se snašao i pao je kao žrtva namere autora da se približe brat i sestra, u onom nimalo suptilno nagoveštavanom, neprirodnom - ali, tako neizbežnom spoju. A kako je zaista bilo?
Alfonso od Aragona bio je, zapravo, nezakoniti SIN napuljskog kralja Alfonsa II (u seriji, TAJ Alfonso je mladi, neoženjeni sin napuljskog kralja, Sančin brat i, mada to nijednom nije razjašnjeno, rođak kasnijih pripadnika vladarske dinastije) i njegove omiljene ljubavnice. Ona mu je rodila i dve godine stariju kćer Sanču, Alfonsovu sestru. Otac im umire 1495. u izgnanstvu na Siciliji, tokom francuske okupacije. Nasledio ga je legitimni sin Ferdinand, ali misteriozno umire godinu dana potom. Kada je 1497. kuća Aragona, podržana od strane španskih vladara, napokon vratila Napulj, na vlasti se ustoličio Alfonsov ujak Frederik IV - u seriji predstavljen kao polubrat i znatno mlađi.

S obzirom da je Sanča već bila udata za Žofrea Bordžiju, Rodrigo je nameravao da rodbinske veze učvrsti Čezarovom ženidbom Karlotom Napuljskom, Frederikovom zakonitom kćeri. Ona je odbila predlog (o čemu će kasnije biti više reči), pa je ugovoren brak između osamnaestogodišnje, friško razvedene Lukrecije i godinu dana mlađeg Alfonsa. Da li zbog zlih glasova koji su još uvek kolali usred iznuđenog razvoda od Đovanija Sforce (koga Čezare NIJE ubio, čak ga je bivši zet i nadživeo za nekoliko godina), ili opasnosti od nenaklonjenih velikaških porodica čiji su špijuni okružili Vatikan, tek, mladić je u Rim stigao prerušen, a sklapanje braka je takođe bilo zatvorenog tipa. Alfonso je opisivan kao lep, umiljat, „najzgodniji momak koga je carski grad ikada ugostio“. Ljubav je planula na prvi pogled i, po svemu sudeći, ovo je bio jedini muž koga je Lukrecija zaista volela. Ta se činjenica čak ni u fikciji uglavnom ne dovodi u pitanje.

Venčani 1498. godine, njih dvoje ostaju (po dogovoru) da žive u Rimu. Njihovo jedino dete - sin Rodrigo, rodio se 31. oktobra 1499, a ime je dobio, naravno, po dedi.
Još tokom prve godine braka, Alfonso sluti izdaju, potvrđenu Čezarovom ženidbom sa francuskom plemkinjom i planovima o invaziji Napulja, koji su logično pratili ovo povezivanje sa najvećim neprijateljima Lukrecijine nove porodice. U želji da izbegne neprilike i stupi u kontakt sa svojima, napušta Rim bez Lukrecije (koja je tada bila u šestom mesecu trudnoće), a papina potera ne uspeva da mu uđe u trag, sve dok im nisu presreli prepisku. Smiruju ga obećanjima i konačno stacioniraju par u Vatikanu. Međutim, bilo je jasno da se više ne uklapa u planove muškog dela papine porodice.

U noći 15. jula 1500. godine, Alfonso je napadnut na ulazu u baziliku Svetog Petra. Njegovi stražari uspevaju da oteraju nepoznate izvršioce i da ga, ranjenog u glavu, desnu ruku i nogu, prenesu do palate. Mada su Lukrecija i Sanča brinule o njemu i nadzirale lečenje, tokom oporavka Mikeletu i njegovoj pratnji uspeva da upadnu u sobu i udave ga u krevetu. Ponovo je Čezare bio glavni osumnjičeni, ali je i ova smrt, baš kao i Huanova, zauvek ostala pod velom misterije.
Kada se, dve godine kasnije, udala za Alfonsa D'Estea, Lukrecija je, zbog uslova da prođe kao „devica“, morala da zauvek napusti svog sina Rodriga. Nikada ga više nije videla, brigu o dečaku preuzela je tetka - Sanča, a umro je u Bariju sa 12 godina, od nepoznate epidemije. Time je tužna priča dobila svoj epilog, a Lukrecijini odnosi sa bratom su do kraja zahladneli.

Istorijske činjenice izmenjene su u seriji, a koliko dramski (ne)opravdano, prosudite sami.

2. „Kestenji bal“

Zapravo ga je, kako beleži Johanes Burhard, organizovao Čezare Bordžija, 1501. godine, u svojim privatnim odajama. Orgija je podrazumevala prisustvo i „učešće“ pedeset prostitutki i kurtizana, koje su zabavljale goste na način sličan prikazanom u seriji. Ipak, sam događaj spada u domen neproverenih legendi, čija kontroverza ipak inspiriše razne verzije, do dana današnjeg.

3. Nelogičnosti i „nategnuta“ rešenja

-rodbinske veze u Napulju
-Lukrecijina uloga i motivacija u Napulju
-Lukrecijin odnos prema Afonsu
- Mikeleto i Paskal
-Ludovikova i Benitova smrt
-Bjanka Gonzaga, em izmišljen, em potpuno nepotreban lik
-Šarlotina „slobodoumnost“. Kod Marija Puza opisana je čak i kao blago maloumna.
-Relikvije i Jevreji u Vatikanu

4. Incest

Ono za šta smo svi, potajno, navijali usled neosporne FANTASTIČNE “hemije” koja prati zajedničke scene Fransoe (Čezare) i Holidej (Lukrecija) od samog početka, dogodilo se u trećoj epizodi. Interesantno je da, iako ne postoji AMA BAŠ NIKAKVA potvrda, čak ni insinuacija ili razlog da se u te priče poveruje, fama o navodnoj neprirodnoj vezi između brata i sestre, čak i Rodriga i Lukrecije, poslednjih par vekova se neizostavno vezuje za ovu porodicu. Svakako to “duguju” političkim protivnicima, a potom i maštovitim piscima. Takođe, motiv incesta odavno zaokuplja literaturu i umetnost, ali čini se da je u poslednjih nekoliko godina, naročito zahvaljujući likovima Sersei i Džejmija Lanistera, postao naročito “popularan” (koliko god ovo bolesno zvučalo), pa se bezmalo svaki bliži bratsko-sestrinski odnos u delima fikcije pokušava iščitavati u tom ključu. Lično, uverena sam da je Martin za svoju neslavnu porodicu Lanister bio inspirisan, barem delimično, Bordžijama.

5. Razvoj Čezarovog lika

Kroz tri sezone, ponajviše zahvaljujući izvanrednoj interpretaciji Fransoe Arnoa, lik Čezara Bordžije prošao je kroz (ne samo sa frizurama!) brojne faze i postepene, logički povezane transformacije. Njegov moralni lik je poprilično “opran”, ali u trećoj sezoni se ipak približava onom koji istorija pamti. Od poslušnog mladog kardinala, najstarijeg papinog sina kome je dobrobit porodice (naročito sestre i oca) na prvom mestu, ali ne zaboravlja ni svoje drugo, PRAVO lice, koje samo čeka pravi čas da se pokaže:
...preko čoveka koji se “lomi”, biva demoralisan i obezveren, stigavši do tačke u kojoj mu više ništa nije sveto, pa ni život rođenog brata....
...do beskrupuloznog, jednako strastvenog, ali sada ničim zauzdanog ratnika.
Ipak je uspevao da probudi empatiju, čak i kada je objektivno nije zaslužio - upravo usled KNJIŽEVNO preciznog prikaza unutrašnjeg razdora i potresa koje trpi, ili zadaje.
Osvrnimo se još, a u vezi sa argumentima o idealizovanju njegovog lika, koje je bilo izraženo još kroz odnos sa Huanom iz druge sezone, na Čezarov ISTORIJSKI brak.

Kralj Luj XII je podržavao Čezarovu nameru da zaprosi (i dobije) princezu Karlotu od Aragona, dokle god to garantuje da će papa njemu omogućiti razvod. Iako su se znaci sifilisa već tada počeli pokazivati, posebno na licu, Čezare ulaže mnogo truda u pripreme da se što bolje predstavi na dvoru, a bilo je to u proleće 1499.“Obuka“ koja u seriji traje tokom jednog susreta sa Makijavelijem, u stvarnosti je obuhvatila više meseci - ali je pozitivan utisak bio identičan. Na sve, sem na kraljičinu dvorsku damu, željenu Karlotu! Uprkos ubeđivanju od strane samog Luja, uporno je odbijala da postane „La Cardinala“. Tvrdila je da bi se povinovala jedino očevoj volji, a Frederiko javlja kako „kralj ne samo što papinom kopilanu ne bi dao svoju zakonitu, nego ni vanbračnu kći!“
Ovaj „hladan tuš“ je potpuno demoralisao Čezara, koji jedva prihvata Lujevu „utešnu ponudu“ u vidu mlade Šarlote D'Albre. Za razliku od svoje serijske verzije, devojka se ništa nije pitala, ali sasvim sigurno je bila pod većim pritiskom od strane oca i kralja. Pregovori su trajali šest nedelja, pri čemu se njen otac zalagao da „izvuku što više“ od ovog, izrazito političkog saveza. Čuvena je anegdota o javnom konzumiranju braka (prema tadašnjem običaju), kada je mladoženja umesto neke vrste afrodizijaka dobio - laksativ! Pa ipak, u pismima ocu hvalio se kako je uspeo da „čak OSAM puta“ overi bračni zavet. Sa suprugom je proveo svega dva-tri meseca, nakon čega je zauvek ostavlja, trudnu (ovaj scenario je u seriji pripisan Huanu, dok Čezare već sutradan odlazi u Italiju). Njihovo dete (i Čezarovo jedino zakonito), kći Luiza, rodila se krajem godine. Nikada, od tada pa do smrti, Čezare nije pokazao interesovanje za svoju suprugu (na čijih, nerado napisanih, par pisama nije odgovorio) niti kćer.

6. Priča bez epiloga (nezatvorena poglavlja)

Pošto je došlo do neplaniranog ukidanja sezone (zbog velikih troškova, nasuprot slabom rejtingu), pa nikada nije realiziovana četvrta - sem u vidu knjige-scenarija „The Borgias Apocalypse“, ostali smo uskraćeni za brojna pitanja. Gde je nestao i šta planira Dela Rovere? Zašto se razilaze papa i Đulija? Šta je bilo sa krstaškim pohodom, kako je reagovala Huanova supruga u Španiji i, gde su, zaboga, Sanča i Žofre?!?

7. Šta je bilo posle….

Sanča od Aragona je veći deo braka provela u Vatikanu, bila dobra Lukrecijina prijateljica, a ljubavnica Huanu (neki izvori tvrde, i Čezaru). Uglavnom se pretpostavlja da je faktor ljubomore doveo do ubistva srednjeg Bordžijinog sina, možda baš Žofreovog (Čezarovog?) masla, zbog ljubavi sa lepom snahom. Brak sa Žofreom, sa druge strane, verovatno nikada nije ni bio to u pravom smislu reči.
Njen status se zakomplikovao po Čezarovoj ženidbi, koja je povezala Francusku i Rim, a protiv njene domovine. Nakon Alfonsovog ubistva, kao „nepoželjan faktor“ u prestonici, Sanča postaje talac u Kastel San-Anđelu, sve do papine smrti (1503. godine). Do tada već odavno rastavljena od Žofrea, sa bratancem se odselila kući, u Napulj. Rodriga je odgajila kao sopstveno dete, a na Čezarovu molbu usvojila je i Đovanija, navodnog Lukrecijinog vanbračnog sina iz veze sa Pedrom Kaldesom. Lepa i inteligentna Sanča završila je život tužno, sa samo 28 godina, od nepoznate bolesti (1506). Nije je zaobišlo prokletstvo kuće Bordžija.

(Don) Mikele Korela "Mikeleto", rođen u Valensiji, zapravo je bio Čezarov drug iz mladosti. Upoznali su se tokom studija na Univerzitetu u Padovi (toliko o nepismenosti!). Savremenici ga pamte kao nemilosrdnog i izuzetno efikasnog. Ubijen je u Milanu, 1508. pod nerazjašnjenim okolnostima.

Đulijano Dela Rovere postaje papa Julije II, nasledivši stolicu od svog (u istoriji ni blizu toliko ljutog) rivala Rodriga Bordžije. Za deset godina vladavine, prekinuo je veze sa Francuskom, vratio Italiji Romanju, osnovao Švajcarsku gardu koja i danas predstavlja jedno od obeležja Vatikana. Nastojao je da izbriše sećanje na „sramne Bordžije“, izopštio je Čezara iz crkve, odbio da se useli u odaje koje su zauzimali (a koje sve do XIX veka ostaju zaključane). Obnavlja veze sa porodicama Kolona i Orsini, odobrava brak između Henrija VIII i Katarine Aragonske (iako je ona već bila udata za njegovog starijeg brata - ovo će kasnije izazvati brojne peripetije i na kraju dovesti do odvajanja anglikanske od rimokatoličke crkve). Bio je pokrovitelj umetnika, naročito Mikelanđela Buonarotija (koji za njegovog „mandata“ počinje oslikavanje Sikstinske kapele), obnavlja crkvu Sv.Petra i angažuje sve na ulepšavanju Rima.

Đulija Farneze, u istoriji udata za Orsina Orsinija, bila je jedna od najlepših rimskih plemkinja. Sa mužem nije živela, pogotovo otkad postaje papina zvanična ljubavnica, Uspela je da Rodriga ubedi da proglasi njenog brata Alesandra za kardinala, iskreno se sprijateljila sa Lukrecijom. Rodila je kćerku Lauru, za koju se veruje, mada nikada nije zvanično potvrđeno - niti negirano, da je Rodrigova kći. Razišli su se 1500. godine, a u to vreme ostaje i udovica. Zanimljivo, papa je „otpustio“ zbog njenih godina - a imala je tek 26! Još veća ironija, porodice Bordžija i Dela Rovere su se bračno spojile udajom papine najmlađe kćeri Laure za Nikoloa dela Roverea, sestrića pape Julija. 

Lukrecija je nadživela većinu svojih bližnjih, pronašla stabilnost u trećem braku, stekla ugled voljene supruge i majke, ali i velike ljubavi slavnog pesnika Pjetra Bemba, koji joj je pisao divna pisma. Umrla je na porođaju, u 39. godini života.
Što se Čezara tiče, posle očeve smrti, kada ga je novi papa ekskomunicirao, sestra mu okrenula leđa, a vojni uspesi počeli da jenjavaju, utočište je jedno vreme tražio u Španiji, na dvoru Huana III od Navare. Međutim, i tamo ga stiže osvetnička opasnost, zbog optužbi bratovljeve udovice Marije Enrikez (o čemu sam pisala u rezimeu druge sezone). Nastavlja da se potuca kao obični plaćenik. Čezare je nastradao 1507, kada je opkoljen od strane lojalista Ferdinanda IV Napuljskog, pogođen strelom koja mu se kroz oko zarila u mozak. Zbog sifilisa koji mu je naružio legendarnu lepotu, već tada je nosio kožnu masku. Iza sebe je ostavio čak jedanaestoro vanbračne dece.

Kada se sve to uzme u obzir, biće da je nagli kraj televizijske serije ipak dobro rešenje, jer je našim junacima dao koliko-toliko “srećan” kraj...tako nećemo videti sunovrat ovog, neosporno lošeg - ali jednako genijalnog čoveka, nego ostaje, pa, naša Prezgodnost!


Sledeće nedelje: Pregled serije i najbolje od  “The Borgias”


Нема коментара:

Постави коментар

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...